Савети и Упутства

Завет Завет значи обећање. Заветовати се може сваки хришћанин, рецимо да празнује неког светитеља који пада у дан када му се нешто значајно, добро или лоше, догодило, када му је тај светитељ помогао. Заветовати се може човек да помаже сиротињу, да пости одређени дан или временски период, да даје одређени износ годишње прилога за добро своје куће и здравље својих укућана. Хришћанин даје завет сам пред собом и пред Богом. Када се једном да завет, није добро да се обећање не одржи. Обично тада човека стиже казна. Наравно, заветовати се може само за неки позитиван посао. Не може се човек заветовати да убија, пљачка пали итд.

Аманет Аманет је завештање или тестамент. Аманет се оставља писмено или усмено. Обично то ради отац када умире. Он тада оставља својој породици извесне савете, упутства, жеље и наредбе. Све је то аманет. Аманет родитеља се у нашем народу дубоко поштује. То је када је аманет у складу са хришћанским моралом. Међутим, ако је аманет уперен против некога или на штету некога, он се не мора поштовати и испуњавати. Најбоље је тада, посаветовати се са свештеником.

Заклетва Заклетва није у складу са хришћанским моралом. Христос је рекао: ‘Не куните се! Ваша реч нека буде да – да и не – не, што је више од тога од зла је“. Ово се односи на свакодневни живот човеков. Али има момената када црква одобрава заклетву. Например, заклетва у војсци, свештеничка заклетва, заклетва на суду и сл. То је онда, када су у питању виши интереси једне заједнице, и тада у томе учествује црква на начин који је прописан и одређен.

Клетва Клетва или проклињање, није одобрена од стране цркве. Пре свега, што проклињање излази из душе која је пуна гнева и мржње, жеље за осветом, оправдане или неоправдане, свеједно. У Светом писму је речено: благосиљајте оне који вас куну. Увек се треба молити Богу за све људе, па и за своје непријатеље. Своје срце не треба тровати мржњом и осветом. Божија правда је увек достижна.

Врачање Црква од најстаријих времена најенергичније осуђује свако врачање и сваке враџбине. Врачање се увек врши помоћу злих духова – ђавола. Таквим примера има много у Светом писму. Свако сујеверје, празноверје, веровање у хороскоп, гатање у шољу, карте, длан, пасуљ, прорицање судбине, чини, црна и бела магија, разни пророци и пророчице, све то црква најоштрије осуђује и црквени канони предвиђају чак искључење из црквене заједнице, за оне хришћане који у томе учествују.

Човек данас, опседнут разним недаћама, невољама, болестима и физичким и психичким, тражи лека свуда и од свакога. Треба знати, да је црква неисцрпна ризница лекова, пре свега духовних и благодатних, и да има две хиљаде година дуго искуство како помоћи својим члановима. У богослужбеној књизи Требник постоје молитве за разне прилике и случајеве. Зато се у свакој прилици треба обратити својој цркви и од ње тражити помоћ. То знају чак и врачари и гатари, па и они шаљу народ у цркву да пале свеће, дају прилоге итд. Па зашто би се онда радило посредно, кад је боље обратити се директно своме свештенику и својој цркви.

Ношење медаљона, крстића, иконица Пошто је човек у овоземаљском животу изложен насртајима злих духова и сила, потребно је да поред вере коју носи у свом срцу и души, има и видљива хришћанска знамења и светиње као одбрану од злих сила. Зато хришћани око врата на ланчићу носе, крстиће, медаљоне са ликом Господа Христа, мајке Божије или некога светитеља. Треба знати да се то не носи због моде и украса, него са дубоком вером, да светиња помаже и штити човека у свакодневном животу. Није хришћански носити велике крстове преко нападне одеће, који више делују саблажњавајуће и обесвећују цео смисао ношења крста и иконица

Поклоничка путовања – хаџилуци Поред поштовања и одлажења на богослужења у свој месни храм или манастир, добро је, једанпут бар годишње, да сваки хришћанин посети неко свето место – ближе или даље. Познато је да постоје велике светиње, где верници долазе на поклоњење. Код Срба су то: манастир Острог, Девич, Студеница, Жича, Хиландар итд. Поклоњење тим светињама је велико духовно освежење и велика потпора у животу сваког хришћанина. Зато треба што чешће, организовано или појединачно посећивати те светиње и поклонити се у њима. То је радио и наш свети Сава, посетио је сва мeста од Свете Горе до Јерусалима, и то у времену тешких комуникација, и тешких услова за путовање на такве даљине. Најбоље је ако се може посетити највеће хришћанско светилиште – Јерусалим, када поклоник добије звање хаџије.

Однос верника према секташима и припадницима друге вере Српски народ је одувек красила верска толерантност. Са друге стране, Срби никада на силу нису прекрштавали друге народе и наметали им своју веру. Напротив, увек се гледало, да се према ономе, ко је друге вере, топлије и учтивије понаша, да не би осетио некакву нелагодност и непријатност међу православнима. Али српски народ је због своје широке душе био често мета насртаја других вера, вероисповести, секти и вер-ских заједница, који су се појављивали у данима великих духовних пометњи, недаћа и тешкоћа, који су настојали да Србе одврате од своје вере и да им наметну своје учење. То су пет векова радили Турци, а у најновије време то раде бројне хришћанске секте чије су централе на Западу.

Какав однос треба наш верник да има према секташима? Пре свега са њима не треба водити никакве расправе, нити се са њима препирати и свађати. Једноставно са њима треба избегавати сваки контакт и не треба узимати њихове књиге на читање, које они, често, бесплатно деле, будући да су финансијски веома јаки. Књиге њихове не треба читати јер, због недостатка веронауке, знање нашег народа о вери је недовољно, па се некоме може учинити како је учење неке секте боље од наше светосавске вере. Нема те вере, нити религије на свету, која српском човеку и српској души може пружити оно што пружа православна вера и наши лепи хришћански обичаји. Све друго је неприродно и вештачко калемљење, које се губи већ у другом колену.

Однос верника према безбожницима Вера је моћ човекове душе – тврдио је један велики француски философ. Није сваком човеку у довољној мери та моћ и способност подарена. Као што неко нема слуха за музику, талента за сликање, дара за књижевност или неку другу уметност, тако неко нема довољно духовне моћи да верује у Бога. Зато невернике и безбожнике (они себе зову атеисти) не треба осуђивати, и са њима се препирати и свађати. Њима треба помоћи да ону малу искру способности за веру, без које није ниједно људско биће, распале и душу своју осветле пламеном љубави и вере. Према њима се треба односити као према својој браћи. Молити се Богу, да им Бог пробуди веру да би и они поверовали. А топлотом наше хришћанске душе настојати да загрејемо њихову верски охладнелу душу да би и они били под окриљем Божијим и своје бесмртне мајке цркве православне.

Често се данас може чути, од појединих наших верника, како, ето, они не могу сада да уђу у цркву од оних који су до јуче гонили цркву, били неверници, и говорили против Бога. То не сме да говори прави и искрени православац и хришћанин. Нема веће радости за цркву и за Бога, када се неки грешник каје и поправља. Зато са радошћу морамо примати оне, који до јуче нису били у цркви, и треба да им помогнемо, да и они буду прави хришћани и деца Божија. Сваки хришћанин се мора молити Богу непрестано, да док има и једног Србина и човека, који је ван цркве и своје вере, да се врати себи и Богу, како би сви били заједно деца Божија и браћа међу собом.