Веронаука

О ВЕРОНАУЦИ У АУСТРИЈИ

Првобитно законско-правно начело о вјерској настави у Аустријском школству још увијек је на снази. Њене ближе законско-правне одреднице дефинише тзв. „Schule-Kirche-Gesetz» (Школа-Црква-Закон) још из давне 1868. године (RGB1. Nr. 48/1868). Њиме се уклања општа црквена контрола над школом, редукујући опште црквени утицај на вјерску наставу.

На први поглед ово изгледа као реликт из једне ере, који још увијек располаже плодном сарадњом Државе и Цркве. Међутим, уколико се поставља питање уставно-правних основа вјерске наставе, одговор се налази у темељном државном Закону о општим правима грађана још из године 1867. У тамошњем члану 17 ставка 3, између осталог, стоји: За вјерску наставу у школама бригу и одговорност преузимају надлежне Цркве или вјерске заједнице. Када се овај Закон појавио у Reichsgesetzblatt 1867/Nr. 142, као такорећи Уставни документ «Либералне ере» у Аустроугарској монархији, у Аустрији су поред, овдје још увијек доминирајуће, Римокатоличке Цркве постојале Евангелистичка и Православна Црква као и Јеврејска вјерска заједница. Све ове не-католичке вјерске заједнице у вријеме Joseph II биле су умногоме толерисане, а чак постепено и стицале могућност достизања истог правног положаја.

Данас у Аустрији постоји девет јавно признатих хришћанских и три (нехришћанске) вјерске заједнице. Све овдашње јавно признате вјерске заједнице стичу себи својствено право да за ученике своје вјероисповијести организују сопствену вјерску наставу. Општеважећи Закон о вјерској настави, који је још увијек на снази, донесен је још 1949. године( RU-Gesetz, BGB1. Nr. 190/1949). Он је још 1962. и грађанско-правно утемељен. У то вријеме ондашње владајуће партије долазе и до тзв. школског консензуса у једном сагласном пакету школско-законских мјера. Овдје се првенствено мисли на конкордатски школски Уговор који потврђује већ постојеће законско-правне одреднице о вјерској настави (BGB1. Nr. 273/1962 i.d.F. des Zusatzvertrages 1971, BGB1. Nr. 289/1972). Овим Уговором Римокатоличка Црква се обавезала да религијска настава приушти, поред вјерско-доктринарног, и један позитиван допринос световном образовању. Закон из 1949., дјелимично је допуњен и Савезним Законом из 1988. године (BGB1. I Nr. 19/1998). Њиме је још једном потврђено да вјеронаука спада искључиво у ингеренције овдашњих јавно признатих хришћанских Цркава, односно вјерских заједница, које га организују, воде и непосредно надгледају (§ 2 Abs. 1 Satz 1 Religionsunterrichtsgesetz 1949 i.d.F. BGB1. Nr. 329/1988).

Из реченог слиједи да уз један државно-правни оквир вjерске наставе у школско-образовном систему Аустрије, поменуте законско-правне одреднице можемо артикулисати у неколико следећих поставки:

Вјерска настава је обавезан наставни предмет у готово свим државним и приватним школама Аустрије, за све припаднике јавно признатих хришћанских Цркава, односно вјерских заједница;

Вјеронаука је, дакле, обавезна али са могућношћу одјаве. Другачије речено, она није факултативна а ни алтернативно изборна, у евентуалној могућности избора етике као алтернативног наставног предмета. Изузетак чине занатске школе (Berufsschulen). У њима вјеронаука важи само као изборни предмет (изузев Тирола и Воралберга, гдје је она и у овим школама обавезна);

На основу тзв. « негативне вјерске слободе» од вјеронауке се може лично одјавити сваки вјерско пунолетан ученик (од 14 године старости), односно непунолетан (до 14 године) по писменој сагласности својих родитеља. (1921/1939; поново објављен BGB1. Nr. 166/1985);

Ученици, који су без вјерске припадности (ohne religiöses Bekenntnis) или припадају оној вјерској заједници, која законски не може да буде или још увијек није призната, могу да учествују на вјерској настави једне од већ законски признатих Цркава или вјерских заједница, ако се на ову сами пријаве и добију сагласност дотичног вјероучитеља, односно надлежне црквено-школске управе;

Наставни план и програм је у искључивој ингеренцији Цркве. Држава нема никакав утицај на наставни план, a његово објављивање од стране ресорног Министраства има само декларативни карактер;

У вјерској настави постоји потпуна слобода коришћења сопствених наставних материјала и средстава, односно није потребна дозволa за њихову наставну употребу од стране државно школских власти, али истовремено не смију ни да буду у искључивој противријечности са овдашњим грађанским васпитањем;

Учешће у богослужбеном животу Цркве, нарочито у школским богослужењима је допуштено, односно није регулисано као обавезно већ више као слободно право сваког ученика;

Право на цјелокупну кадровску и вјерско-образовну политику има искључиво Црква и то у сарадњи са државним ресорним министарствима и надлежним школским властима;

Вјероучитељи бивају бирани и постављани од стране надлежне Цркве, односно вјерске заједнице, док све друге обавезе (личнo примањe, пензионо, здраствено и социјално осигурање) преузима држава Аустрија.

Држава као правни носилац јавног школства, овим добија одређено право надгледања вјерске наставе «у њеном организацијско-техничком и школско-дисциплинарном погледу», али се ограничава и не може да утиче на њен наставни садржај. Вјеронаука тако и важи за обавезан наставни предмет у готово свим државним и приватним школама у Аустрији. Наиме, интерконфесионалност је основно начело на којeм се базира аустријско школство, а по томе је данас и православна вјеронаука конфесионално одређена и обавезна за све ученике православне вјероисповијести, ако се ови, сами или уз родитељску сагласност, почетком школске године писмено не одјаве. Другачије речено, ученици који нису напунили четрнаест година имају могућност да се од ње одјаве и то искључиво уз писмену сагласност својих родитеља у року од десет календарских дана од почетка школске године. Aко су напунили четрнаест година, обавезни су да то сами учине.

Право одјаве (§ 1 Abs.2) од вјерске наставе уведено је још 1945. године, на предлог и инсистирање првог послијератног комунистичког министра за образовање, Ернстa Фишера, да се вјеронаука поново уведе као обавезан наставни предмет, али са могућношћу одјаве. Ово правило добило је потом у поменутом Закону и своје прве законске оквире. Питање одјаве од вјерске наставе се и дан-данас конкретизује као основно вјерско право сваког ученика (Art. 14 StGG) на сопствени избор припадности једној од овдашњих јавно признатих традиционалних Цркава, односно вјерских заједница (Art. 15 StGG i. V.m. Art. 17 Abs. 4 StGG). Одјава од вјерске наставе било каквим подстрекивањем (дијељењем одјавних формулара, диктирањеm одјавних текстова, навођењем олакшања наставног плана у случају одјаве и сл.) законско-правном уредбом је регулисана, тачније забрањена ( § 46 Abs. 3 SchUG – Verbot der Werbung für schulfremde Zwecke).

Донети школски закони, којима припада и Закон о вјерској настави могу се, као и уставни закони, доносити и мијењати искључиво парламентарном двотрећинском већином (Art. 14 Abs. 10 Bundesverfassung). То значи, да по још увијек важећем школском Закону, само законски признате Цркве или пак друге вјерске заједнице стичу право организовања вјерске наставе у државним школама Аустрије. Све остале то могу да учине једино у својим црквеним, односно вјерским оквирима, али никако у државним школама. Школска, односно програмско-планска вјерска настава тако и спада једино у ингеренције овдашњих јавно признатих Цркава и других вјерских заједница.

Руководећи се овим Законом о вјерској настави, међу свим овдашњим аутокефалним Православним Црквама, Српска Православна Црква, као доминантна међу цјелокупним православним живљем, организује за све ученике православне вјероисповијести, још од почетка школске 1992/93. године, православну вјерску наставу у многим приватним и државним школама широм Аустрије. Поред свештених лица православну вјеронауку предају вјероучитељи оба пола, бирани и постављени од стране највиших црквених власти. Сарадња између црквених и школских власти, унутрашња организација, сигурност и побољшање квалитета наставе путем увођења савремених религијско-педагошких достигнућа и иновација, као и сама координација наставних активности вјероучитеља, спада у надлежност стручног инспектора (Fachinspektor-а) за религијску наставу у Аустрији. Декретом Његовог Преосвештенства Епископа средњоевропског Господина Константина, почетком школске 2001/02. године, на мјесто инспектора православне вјеронауке за све школе на територији читаве Аустрије, постављен је дипл. теолог Бранислав Ђукарић.

Од укупно 52 вјероучитеља, 15 су свештена лица, а остали су са богословским или пак световним образовањем, од којих су многи уписани на Богословски институт у Београду. Број ученика који данас редовно посјећују православну вјеронауку у скоро 600 приватних и државних школа готово да достиже број од седам хиљада. На територији читаве Аустрије годишње се одржи и преко тридесет три хиљаде часова православне вјеронауке, што износи око 650 часова годишње или 18 седмично са просечно 140 ученика по сваком вјероучитељу.

У прилогу овог кратког осврта о вјерској настави у доле урађеној табели доносимо и детаљнији преглед бројa вјероучитеља и ученика на православној вјеронауци у Аустријским државним и приватним школама у школској 2003./04. години, разврстаних по територијалном мјесту одржавања.