Велики празници

• 

• Дође време и посла Бог Сина Свог Јединородног (Гал. 4,4) да спасе род људски. Када прође девет месеци од благовести, коју јави арханђел Гаврил Пречистој Деви у Назарету са речима: „Радуј се благодатна.. ево зачећеш и родићеш Сина“ (Лк. 1, 28, 27). У Витлејемској пећини роди Пречиста Дева Сина, који би зачет без греха у безгрешном телу, и рођен без бола.

Пови га сама у ланене пелене, поклони му се као Богу и положи Га у јасле. Затим приђе и праведни Јосиф обручник њен и он Му се поклони, као Божанском плоду девичанске утробе. Чувши за овај радосни догађај дођоше пастири, упућени од анђела Божијих и поклонише Му се. Свуда се чула песма анђела: „Слава на висини Богу и на Земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк. 2,14). Дођоше и три мудраца са Истока, вођени чудесном звездом са даровима својим; златом, ливаном и измирном и поклонише Му се, као Цару над царевима (Мт. 2,11).

Тако дође на свет Онај, чији долазак би проречен од пророка и роди се онако како је проречено, да изврши дело спасења људског. Дође Онај, који је Једини могао спасти људе од греха, смрти и ђавола.

Рођење Христово празнује се код нас 7 јануара (25 децембар по старом календару(. То је најзначајнији и најрадоснији догађај у животу човечанства, јер тог дана пре 2000 година, Пречиста Дева Марија донесе на свет Богочовека, Спаситеља света, Исуса Христа.

Овај наш највећи празник празнује се у нашем народу три дана. Први дан је Божић, који је увек истог датума, и на тај дан рано изјутра, пре свитања, звоне сва звона, на свим православним храмовима, пуцњевима из пушака и прангија објављује се долазак и рођење Христово. Народ одлази у цркву на Божићну Литургију и сви се поздрављају са речима: „ХРИСТОС СЕ РОДИ! – ВАИСТИНУ СЕ РОДИ“!

ТРОПАР (глас 4):

Рождество Твоје Христе Боже наш, возсија мирови свјет разума, в њем бо звјездам служашчи, звјездоју учахусја, тебје клањатисја солнцу правди, и Тебе вједјети с висоти востока, Господи слава Тебје.

• 

• Осми дан по свом рођењу, Господ наш Исус Христос би донет у храм и би обрезан, сходно постојећем закону, још од времена Аврамова. Тада Он и доби име Исус, што је још и пре Његовог зачећа, Арханђел Гаврил наговестио Пресветој Деви Марији. Ово Старозаветно обрезање претходи Новозаветном Крштењу, а сам тај чин Обрезања Господа нашег, указује нам на то како је Он на себе примио истинско тело људско, а не привидно.

Заправо, хтео је Он да испуни и свој закон који даде кроз пророке и праоце, јер каже Он: „Не дођох да укинем закон, него да га испуним“ (Мат. 5,17). Као такав, би обрезан и Његова крв потече и осети бол и плакаше, као што и доликује човеку. Симболика се огледа у томе, што је баш био обрезан по телу, да би нама установио духовно обрезање, јер Његовим Обрезањем заврши се Стари Завет, који се везује искључиво за тело, а заче се Нови духовни Завет. Ето, због тога је човек дужан да, поред свог тела обрезује и своје духовне страсти, а то су: јарост, гнев, завист, гордост, нечистоту и многе друге грехе и греховне жеље. Обрезање у Старом Завету је установљено као Крштење и очишћење од прародитељског греха, иако се заправо овај грех не може очистити тако, до Христовог добровољног проливања Крви за нас и Његовог страдања. Беше Исус човек, али без човечанског греха и натприродно рођен од безгрешне мајке и не беше Њему потребно да трпи оно што је Законом прописано, али пошто је био дошао да узме на себе грехе целог света, претрпе Он и Обрезање као и сваки грешник. Тако започе Његово страдање за нас и поче Он пити из чаше из које је морао попити све до дна. Приликом Обрезања проли Он своју Крв из једног дела тела, а напослетку из целог и то у потоцима. Још као дете, беше навикнут Он на патње и бол и поче веома рано страдати.

Његово име Исус, у преводу значи Спасење и његова сила је очигледна, јер оно удиви анђеле и уплаши ђаволе. То име је силно оружје, као каже и сам Јован Лествичник: „Свагда именом Исусовим удри противнике, јер јаче од овог оружја нећеш наћи ни на небу ни на земљи“.

Јер је Исус, ономе који се приљубљује уз Њега – просвећење ума, лепота душе, оздрављење тела, помоћник у невољи, радост у жалости.

Ето, због чега је значајно Обрезање Господа, којим Он испуни Закон, а после га замени Крштењем у Цркви Својој.

• 

• На овај дан празнује се успомена на Христово Крштење на реци Јордану и јављање Бога у виду голуба и гласа: „Ово је Син мој и Њега послушајте“.

  До своје 30-те године, Господ наш, Исус Христос је скривао од људи своју силу и свемудрост свога Божанства.

Јер у то време беше код Јевреја забрањено да било ко, до 30-их година ужива свештеничко или учитељско достојанство. Због тога, када наврши 30 година, по Јеванђељу Божјем дође време да се јави Израиљу. Јави се Бог Јовану Претечи да је време да пође у пустињу и да тамо крштава водом, и још му рече да, на кога види да силази Дух Свети тог и крсти. Беше Јован Претеча Исусов, онај који приправи пут Господу нашем. И познаде Јован онога кога требаше да крсти, онога који беше од Бога послат, јер дође му Исус који испуни све Заповести Божје, те још му остаде и та последња да се крсти.

Колико је само симболике у томе што се баш у 30 години крсти Христос. Можда зато, што је у тим годинама човек склон сваком греху. Јер прво време је детињство, време лакомислености и незнања, друго је младићство, а оно се распаљује телесном пожудом, а треће је зрело доба и тада је човек склон златољубљу и сваком греху. Због тога Христос и почека до то доба да би испунио и ову Заповест Божју за сва времена и осветио природу нашу и подарио нам силу да побеђујемо страсти и чувамо се од смртних грехова. Али, то не значи да и за нас важи исто, те да треба да чекамо зрело доба да бисмо се крстили, напротив ми то треба да учинимо много раније ради спасења и очишћења душа наших.

Пошто Он немаде греха изађе одмах из воде и отворише Му се небеса и Дух Божији у виду голуба сиђе на Њега. Голуб је симбол чистоте, човекољубља те зато је у њему и јавио се Дух Свети.

Празнујући Богојављење Господње, које бива на водама Јорданским, треба да се подсетимо да се Господ Бог наш никада није јављао без разлога баш на том месту. Овај нам празник приказује Бога у виду Тројице једнобитне и нераздељиве. Тако се и свако од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога.

На овај дан се у свим црквама и храмовима освећује вода, коју народ узима и носи својим кућама. Она има духовна и лековита својства. Њена особина се огледа у томе што током целе године остаје свежа и освећена. Чува се у посебним посудама и користи се са искреном вером у болести, или било каквој другој недаћи. На сам Дан Богојављења може се са њом попрскати сваки кутак у кући, али у све друге дане ништа се не сме прскати њоме. Здрави је могу пити претходно припремљени зато, тако што ће који дан постити, па ће ту освећену водицу попити изјутра као када се узима Свето причешће.

Тропар (глас 1):

Во Јордање крешчајушчусја тебје, Господи, Тројическоје јависја поклоњеније: Родитељев бо глас свидјетељствоваше тебје, возљубљенаго тја Сина именуја и Дух во видје голубиње, извјествоваше словесје утвержденије; јављејсја Христе Боже и мир просвјешчеј, слава тебје.

• 

• Овај велики светитељ био је епископ у Магнезији. Живео је у време цара Септимија Севера, који је био свирепи прогонитељ хришћана.

  Не плашећи се гонитеља својих он је слободно проповедао хришћанску веру, те је због тога био много гоњен и мучен, али све те муке олако је подносио, као да су се дешавале неком другом а не њему самом.

Живом су му одрали кожу, али га нису поколебали у његовој вери јер он благосиљаше мучитеље своје увек истим речима: „Хвала вам браћо моја, што остругавши моје старо тело ви обновисте дух мој за нови, вечни живот“. Ништа га није могло уплашити, нити натерати да напусти Христа и веру Његову. Угледајући се на њега и његову издржљивост, многи прихватише хришћанску веру, а међу њима и кћерка незнабожачког цара Севера, Галина. Због тога се разгневи цар те нареди да се овај свет човек, Харалампије, погуби. Приликом свог погубљења, он још једном узнесе молитву Богу, да опрости људима све грехе њихове и да им подари здравље и душевно спасење.

Пострадао је овај мученик за Христа Бога нашег 202 године. Његово тело сахранила је царева кћерка, Галина, по свим хришћанским обичајима, а његове свете мошти поштују хришћани широм света. Глава овог светитеља чува се и дан данас у манастиру Светог Архиђакона Стефана на Метеорима у Грчкој. Нема сумње, да овај непобедиви и несавладиви мученик Христов посредује за цео свет пред Богом, коме стоји са десне стране престола и својим молитвама моли Бога за све нас и опроштење свих наших грехова.

Тропар (глас 4):

Мученик твој Господи Харалампије во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја.

• 

• У време царева Максимијана и Максимина, који су били познати као гонитељи хришћана, у војсци је служио и свети Теодор, који је добио надимак Тирон што у преводу значи – Регрут. Када ови цареви наредише да сви хришћани морају се поклонити идолима незнабожачким и одрећи се своје вере, храбри младић иступи и рече да је он хришћанин и да се своје вере неће одрећи ни по коју цену и остаде доследан томе.

Због тога га ухватише и бацише у тамницу, коју запечатише јер га хтедоше уморити глађу, али јави му се Господ, који га охрабри са речима да је за њега ово све пролазно и да ће ускоро бити са Њим, увенчан венцем славе. Појави се потом мноштво анђела, а видевши све то стражари се страшно уплашише и обавестише судије о свему томе. Изведоше светог Теодора Тирона из тамнице, осудише и погубише, и то на тако свиреп начин што га бацише живог у огањ. Предаде он душу своју Богу Вишњем 306 године.

За овог угодника Божијег везан је обичај код православаца да се прве суботе у Великом Посту спрема кољиво (жито) као успомена на велико чудо којим је свети Теодор Тирон сачувао и спасао хришћански народ од зле намере цара Јулијана Одступника, који хтеде да их оскрнави у време Великог Поста, тако што је сву храну на пијаци попрскао крвљу идолских жртава. Али, јави се свети Теодор Тирон тадашњем архијереју и рече му да народ једе само кољиво са медом и тако би и учињено. Сачува свети Теодор Христово стадо неповређено од замке вражије.

Тропар (глас 2):

Велија вјери исправљенија, во источницје пламене, јако на водје упокојенија, свјатиј великомученик Теодор радовашесја; огњем бо всесожегсја јако хљеб сладкиј Тројице принесесја, того молитвами Христе Боже спаси души нашја.

• 

• Живећи у Јерусалимском храму 12 година, Пречиста Дева Марија све своје време је проводила у читању Божанских књига из којих се поучавала Закону Господњем. Често је читала речи пророка Исаије: „Девојка ће затруднети и родити сина (Иса. 7,14), и тада је пламтела неисказаном љубављу према тој одабраној девојци, која ће родити Месију, Спаситеља света, не слутећи да је то баш она, од Бога изабрана још пре свог зачећа.

Када наврши 14 година, првосвештеници и свештеници јој саопштише да је дошло време да оде из храма и да ступи у брак, како је тадашњи Закон налагао. Она се испочетка успротивила њиховој одлуци, јер од њеног рођења, родитељи је посветише Богу и она сама дала је завет да ће до краја живота остати девојка и да не може живети и бити жена смртном човеку. То запрепасти и уплаши свештенике, те одлучише да је збрину у дом њеног сродника Јосифа, где ће моћи да настави свој дотадашњи живот, безгрешно, чувајући своје девство.

Дође време да се роди Спаситељ света, Месија и то се догоди тако што једног дана, док је Пречиста Дева Марија седела у својим одајама читајући пророчанство Исаијино, дође арханђел Гаврил и саопшти јој радосну вест. Поклони се он Богоматери са речима: „Радуј се Благодатна, Господ је с тобом. Радуј се, јер си благословена ти међу женама и благословен је плод утробе твоје“!

Слушајући речи анђела Господњег, Пречиста се покори вољи Господа свог и одговори: „Ево слушкиње Господње нека ми буде по речи твојој“ (Лук. 1,38).

И одмах, након тих речи у утроби њеној светој, дејством Духа Светога, изврши се зачеће без икакве телесне насладе, али не и без Духовне и заче се Син Божији и Слово постаде Тело и усели се у нас очовечењем.

Пошто анђео обави благовест и побожно и са страхопоштовањем одаде дужно поштовање оваплоћеном Сину Божијем у утроби Деве Марије, он оде и узнесе се ка Господу, славећи тајну Божијег очовечења са свим небесним силама у неисказаној радости.

Овим је архангел Гаврил отворио прву страницу Новог Завета да он представља радост за све људе.

Благовести се сматрају великим и између осталог веома радосним празником. Тог дана узносе се молитве и хвале Пречистој Деви Марији, која и нас својом молитвом чува и усрећује баш као што је и сама била обрадована.

ТРОПАР (глас 4):

Днес спасенија нашего главизна, и јеже от вјека тајинства јављеније; Син Божиј, Син Дјеви бивајет, и Гаврил благодат благовјествујет. Тјемже и ми с њим Богородицје возопијим: радујсја благодатнаја, Господ с тобоју.

• 

• Многа чудеса која су везана за Господа нашег Исуса Христа, уверила су народ да је баш Он тај који је дошао да спасе свет. Приликом Његовог доласка у Јерусалим, дочекала Га је огромна већина народа која је клицала и махала са одушевљењем у знак поздрава. Пут пред Њим био је затрпан цвећем. Долазак Његов са нестрпљењем су очекивала деца и када Га угледаше почеше клицати: „Благословен који долази у име Господње. Осана Сину Давидовом“.

Међутим, беше ту и оних који осетише завист и уплашише се овог Сина Божијег, и пожелеше да Га убију. Сковаше заверу свештеници јеврејски и чекаше погодан тренутак за то.

Ушавши у град, Јерусалим, излечи све хроме, болесне, убоге и слепе. Тај дан када Христос уђе у Јерусалим назива се Цвети и празнује се у недељу пре Васкрса. За њега је везан обичај да свештеник освећује врбове гранчице, које народ односи својим кућама и ставља их поред славске иконе.

Тропар (глас 1):

Обшчеје воскресеније, прежде твојеја страсти увјерјаја, из мертвих воздвигал јеси Лазарја, Христе Боже, тјемже и ми јако отроци побједи знаменија носјашче, тебје побједитељу смерти вопијем: Осана во вишњих, благословен грјадиј во имја Господње.

• 

• Није ли то најтужнији дан за нас, када пострада Онај који прими све грехе наше, који се родио ради нас и нашег спасења. Знао је Господ Исус Христос да ће Га јеврејске старешине ухватити и осудити на смрт, те претходне вечери окупи апостоле Своје и каза им дајући им Хлеб: „Узмите једите, ово је тело моје које се за вас ломи, за опроштај грехова“.

А затим им пружи чашу са вином и рече: „Узмите и пијте из ње сви, ово је Крв моја Новога Завета, која се за вас излива за опроштај грехова“. Те тако установи Свету Тајну Причешћа.

Познаде издајника свог, Јуду и то му каза пред свима. И када би на молитви у Гетсиманском врту ухватише Га војници и доведоше пред судију, Понтија Пилата, лажно Га оклеветаше и осудише на смрт. Био је свирепо мучен, пљуван и понижаван, а на леђа Му ставише дрвени Крст и поведоше Га између двојице разбојника на брдо Голготу изнад Јерусалима. Разапеше Га на Крст, где Он у тешким мукама издахну. Али чак ни тада не заборави Он мајку своју, Пресвету Богородицу, него је повери свом верном ученику Јовану Богослову, обративши му се речима: „Сине ево ти Мајке, Мајко ево ти Сина“. У тренуцима умирања, када Његова душа напушташе човечије тело Он мољаше Оца Свог Небесног да опрости људима који га осудише и разапеше, како тада за њих тако и дан данас за све нас он се усрдно моли Богу да нам опрости све грехе наше и избави нас од невоље. Испусти душу своју, Онај који је био безгрешан, Онај који прими све грехе наше и проли крв своју ради нашег спасења и очишћења. Земља се у том тренутку затресе и наста велика тама. Мртви устадоше из гробова својих, и схватише сви да Он заиста би Син Божји. Скидоше Га са Крста и сахранише у Гетсиманском Врту. Наша Црква слави на овај дан успомену на Христово Распеће. У свим нашим молитвеним храмовима износи се плаштаница (платно на коме је приказано полагање Христово у гроб), коју верници целивају све до Васкрса. Плаштаница се поставља на посебно украшен сто (Христов Гроб) испред олтара. Везано за тај догађај постоји у нашем народу обичај да се провлачи испод плаштанице и тада се помишља нека жеља и помоли се Богу, који ће услишити наше молитве и испунити наше жеље.

Наша Црква, на Велики Петак заповеда најстрожји пост, без рибе и уља, по могућству, ко може, пожељно је на тај дан ништа не јести.

Тропар (глас 2):

Благообразниј Јосиф с древа сњем пречистоје тјело твоје, плашчаницеју чистоју обвив, и воњами во гробје новје покрив положи.

• 

• „А после суботе, у свануће првога дана недеље, дође Марија Магдалина и друга Марија да погледају гроб. И гле, земљотрес би велики, јер анђео Господњи сиђе с неба, приступи, одвали камен и сеђаше на њему. А лик му је био као муња, и одело његово бело као снег. Од страха пред њим уздрхташе стражари и посташе као мртви. Тада анђео проговори и рече женама: Ви се не бојте; знам наиме да тражите Исуса распетога. Нема Га овде.

Јер васкрсе као што рече; дођите и видите место где је лежао. И идите брзо па реците његовим ученицима да је васкрсао из мртвих и гле, он иде пред вама у Галилеју, онде ћете га видети. Ето, рекох вам. И отишавши од гроба са страхом и великом радошћу потрчаше да јаве његовим ученицима. И гле, Исус их срете и рече: Здраво. А оне пришавши ухватише његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: „Не бојте се; идите и јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видети“.

А када су оне ишле, неки од страже дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. И састаше се старешине, те се договорише и дадоше војницима много новца говорећи: Кажите да су његови ученици дошли и украли га док смо спавали. И ако то дочује намесник, ми ћемо га убедити и вас опростити бриге. А они узеше новац и учинише како су их научили. И разгласи се ова прича код Јудеја до данашњег дана.“ (Мат. 16,1-15).

Господ Исус Христос сахрањен је у Гетсиманском врту у једну пећину, коју запечатише великим каменом и поставише стражу. У недељу, трећи дан по Распећу сиђе Анђео Господњи и здроби камен на улазу у пећину и Исус Христос изађе напоље и васкрсну. Лице му беше као муња, а одело бело као светлост. Војници се уплашише и побегоше, вичући: „Христос је Васкрснуо!“ Када изјутра жене Мироноснице дођоше да обиђу Христов Гроб, затекоше га празног и анђео им рече да иду у град и јаве осталима да је Господ наш Васкрснуо из мртвих. Оне одмах послушаше и одоше да ову радосну вест разгласе свима. И од тада почеше се сви поздрављати поздравом: „Христос Васкресе“ и „Ваистину Васкресе“. Па чак и данас, после 2000 година, ми се поздрављамо истим тим поздравом. Васкрс је највећи хришћански празник, јер на тај дан Исус Христос, Господ Бог наш васкрсну из мртвих, победи смрт и свим људима, од прародитеља Адама и Еве дарова вечни живот. Због великог значаја овог догађаја свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака се сматра за мали Васкрс. То је покретни празник и празнује се после јеврејске Пасхе у прву недељу после пуног месеца, који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње. Најраније може да падне 4 априла, а најкасније 8 маја (по новом календару).

За овај празник у народу су уобичајени многи лепи обичаји, који нарочито веселе децу. За тај дан се фарбају јаја, зато што је баш јаје симбол обнављања природе и живота. Нарочито црвено јаје представља радост, и то како за оне који га дарују другоме, тако и ономе ко га прима. Зашто баш црвена боја, поставиће многи од вас питање?

Зато, што она представља Спаситељеву невино проливену крв на Голготи, а то је уједно и боја Васкрсења, зато што њега не може бити без страдања и смрти. То и јесте истинска и права боја Хришћана и наше Цркве.

Тропар (глас 5):

Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав.

• 

• Пошто је распет на Крст и сахрањен у гробници, након три дана Господ наш, Исус Христос васкрсну из мртвих и јави се својим ученицима, једанаесторици светих апостола. Са њима је провео 40 дана овде на земљи поучавајући их како да шире Његову веру и хришћанско учење.

ада прође тих 40 дана, повео их је све са собом на Маслинску Гору и рекао им је: „Тако је писано, тако је требало бити, да Христос пострада и да устане из мртвих трећи дан и да се проповеда покајање у име Његово и опроштење грехова по свим народима, почевши од Јерусалима, а ви сте сведоци свему томе. Јер је Јован крстио водом, а ви ћете крштавати Духом Светим, не дуго после ових дана. И гле, ја ћу послати обећање Оца Својега на Вас, а Ви седите у граду Јерусалиму док се не обучете у Силу са висине““

Овим речима Он заврши разговор са њима, благосиља их и поче да се уздиже на небо, а њих остави да сачекају силазак Духа Светога. Апостоли су стајали и немо гледали за Њим, док није сасвим ишчезао. Утом им се обратише Анђели Божји са речима: „Што стојите и гледате? Како сте видели да Господ одлази на небо, тако ће Он опет доћи да суди живима и мртвима и онда царству Његовом неће бити краја“.

У знак сећања на овај догађај наша Црква слави СПАСОВДАН, тј. Дан Спаса нашег, Господа Исуса Христа.

Тропар (глас 4):

Вознесалсја јеси во славје Христе Боже наш, радост сотворивиј учеником, објетованијем свјатаго Духа, извјешченим им бившим благословенијем јако ти јеси Син Божиј, избавитељ мира.

Послушавши речи Христове, апостоли се вратише по Његовом Вазнесењу, у Јерусалим и ту на молитви сачекаше силазак Духа Светога. Десети дан по Христовом Вазнесењу, појави се Дух Свети у виду велике пламене буктиње и раздели се пламеним језицима на све апостоле. Тада они добише чудесне моћи, између осталог моћ да говоре многим језицима и да чине чудеса. Много људи тада поверова у Христа и крстише се у Његово име.

Наша Црква празнује овај догађај у 50-и дан после Васкрсења или 10-и дан после Вазнесења Христовог (Спасовдан) и зове се ДУХОВИ или ТРОЈИЦЕ.

За овај празник се у нашим храмовима служи Света Литургија, уноси се свежа трава и цвеће и после молитве клечећи и молећи се Богу, плету се венци, који се односе домовима и стављају поред славских икона у кући и кандила.

Тропар (глас 8):

Благословен јеси Христе Боже наш, иже премудри ловци јављеј, низпослав им Духа свјатаго, и тјем уловљеј всељенију, человјекољубче слава Тебје.

• 

• Овај свети великомученик роди се у граду Никодији. Мајка му беше хришћанка, а отац незнабожац. По рођењу доби име Пантелеон, што у преводу значи Лав, али касније наденуше му друго име, Пантелејмон, што у преводу значи Милостив. Мајка његова одгаји га у духу православне вере, али она умре веома млада, те се за његово васпитање постара његов отац, незнабожац.

Изучио је лекарску вештину, која би цењена у то доба и као добар лекар помагао је и лечио болесне и убоге. Свештеник Ермолај га преобрати у хришћанство и крсти га. Са својим чудесним моћима, које му беху дароване од Бога, исцели Пантелејмон једног богатог слепца, који силно богатство потроши тражећи себи лека. Сазнавши за то, цар Максимијан, познати мучитељ и гонитељ хришћана, те погуби слепца, зато што овај не хтеде признати да су му вид вратили идоли цареви, но свети Пантелејмон уз помоћ Божију и молитву своју. Ухватише, затим и Пантелејмона и примораваше га цар да се поклони идолима, али он не пристаде. На очиглед свих, чак и самог цара исцели овај угодник Божји непокретног човека и тако још једном понизи све незнабожачке идоле, и многи тада повероваше у Христа и моћ Његову. Разљути се цар те нареди својим војницима да баце Пантелејмона у тамницу и да га муче најстрашнијим мукама. Но, ни то не поколеба младог Пантелејмона да се одрекне Христа Бога, Јединога и Истинитога, него га још јаче учврсти у вери његовој. Осудише га затим на смрт и када војници хтедоше извршити заповест цареву, да му одсеку главу, мач се сави као да је од воска и не повреди Пантелејмона, који све време клечаше на молитви. Схвативши да је прави слуга Божји, војници се искрено покајаше и замолише га да им опрости грехе и да се помоли Господу за њих. По свршеној молитви, Пантелејмон даде знак војницима да заврше свој започети посао и да га погубе, али они се успротивише, но он би упоран и рече им да им греси неће бити опроштени не буду ли извршили његову заповест. И немаш другог избора, војници му одрубише главу, али уместо крви из њега потече млеко и његово тело постаде целебно. Својом моћи он је исцелио многе болеснике, па чак и данас међу нама који оздравише чудесном молитвом овог великомученика и угодника Божијег. Пострадао је 9 августа, 304 године за Христа, а Милостиви Бог прими његову праведну душу и прослави га међу великим светитељима Својим. Свети Пантелејмон се призива у молитви приликом водоосвећења и јелеосвећења (свештања масла) заједно са Светим Ермолајем и осталим бесребреницима и чудотворцима.

Тропар (глас 3):

Страстотерпчле свјатиј и целебниче Пантелејмоне, моли милостиваго Бога, да прегрјешениј остављеније подаст душам нашим.

• 

• Пресвета Дева Марија, Мајка Божија, посредница нашег спасења, поживела је још доста дуго после Вазнесења Сина свог. Док је умирао на крсту, Син њен Исус Христос на чување је предаде светом Јовану Богослову. У његовом дому, на Сиону, живела је она у непрестаној молитви ишчекујући дан када ће отићи Сину свом.

Често је походила сва она места, која су подсећала на велике догађаје и велика дела Сина њеног. Својим молитвама, саветима, кротошћу и трпељивошћу помагала је она светим апостолима у ширењу Божије речи. Најдуже времена у молитви проводила је она на Јелеонској Гори, молећи Бога да је што пре узме себи. И тако једном док се молила јави јој се архангел Гаврил и обавести је да ће кроз три дана бити упокојена, нашта се она веома обрадова. Пожелела је да пре свог упокојења види још једном све апостоле и жеља јој би испуњена. Ношени крилима анђела и на облацима, скупише се сви апостоли да последњи пут одају почаст и дивљење овој Мајци над мајкама, Пречистој Деви Марији. Опростивши се од њих, она предаде свој свет дух Богу. Апостоли се много ражалостише. Ковчег са њеним светим моштима уз пратњу мноштва хришћана пренели су у Гетсимански Врт, у гробницу родитеља њених, светог Јоакима и Ане. Док су га носили кроз град, из њега се непрестано ширио ароматичан мирис. Један од јеврејских свештеника дрзну се те рукама дохвати ковчег, али му у том тренутку обе руке отпадоше, те он поверова у Христа и оне му се повратише.

Тропар (глас 1):

В рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси Богородице, преставиласја јеси к животу мати сушчи живота, и молитвами твојими избављајеши от смерти души нашја.

• 

• Свети Јован Крститељ и претеча Господа нашег Исуса Христа, својом смрћу је претходио добровољној смрти Спаситеља нашег. Пострада овај светитељ за време цара Антипа, сина старог цара Ирода убице Витлејемске деце, због своје проповеди у Галилеји. Осудио је Свети Јован овог цара зато што је отерао своју закониту супругу, кћерку арабског цара, убио свог брата Филипа и узе његову жену.

Учинивши све то, светитељ му не отрпе те га изобличи пред свима. Уплаши се осрамоћени цар, те га баци у тамницу, али не смедоше га погубити, јер га многи сматраше за великог пророка. Братова жена, Иродијада која и учини све то, уплаши се пророчких речи те наговори своју кћер, Соломију да од цара Ирода на дар затражи светитељеву главу. И не могавши одбити, Ирод, очаран њеном лепотом и заносном игром учини што му би затражено и погуби Јована, а главу његову изнесе пред присутне госте. Плашећи га се мртвог, Иродијада није дозволила да му се глава састави са телом, него се сахрани одвојено од тела.

После тога, сви виновници овог гнусног злочина завршише трагично. Смрт Јована Крститеља догодила се пред Пасху (јеврејски празник), а празнује се 11 септембра и тог датума је установљено празновање због тога што је подигнута и освећена црква, коју су над његовим моштима подигли цар Константин и царица Јелена у част и захвалност овом угоднику Божјем.

Тропар (глас 2):

Памјат праведнаго с похвалами, тебје же довљет свидјетељство Господње, Претече, показал бо сја јеси воистину и пророков честњејшиј, јако и струјах крестити сподобилсја јеси проповједанаго, тјемже за истину пострадав радујасја благовјестил јеси и сушчим во адје Бога јавлшагосја плотију, в земљушчаго грјех мира, и подајушчаго нам велију милост.

Још од малих ногу, овај младић је био окренут Богу. Правдољубив, жалостив и истински побожан, презирао је сујету света. Од своје ране младости заволео је Христа и трудио се да му у свему угоди. Његово основно занимање је било свеноћно бдење и тајна молитва Богу. Отац му би кнез Јарослав, а 1236 године и сам би наименован у кнеза Новогорског. У бици на реци Неви, која се одиграла 2 јула (15 јула по старом календару) 1240 године, победио је Шведе и добио надимак Невски. Уздао се овај угодник Божји, не толико у војску своју, већ у Бога. Пред полазак у сваку битку он се обраћао својим војницима речима: „Бог је не у сили него у правди“. Године 1250, постао је кнез Владимирски и много се трудио да подигне и васкрсне Русију. Сматран је за великог заштитника и чувара православља, и неустрашивог исповедника Христове вере. Одбио је да се поклони татарским идолима, те га због тога татарски кан Батија веома поштоваше и уважаваше. Пред сам крај свог овоземаљског живота, он се замонаши и у монаштву доби име Алексиј и причестивши се Светим Тајнама мирно се упокоји 1 новембра (14 новембра по старом календару) 1263 године. – Сахрањен је у манастиру Рождество Пресвете Богородице у граду Владимиру. Интересантно је напоменути да је овај христочежњив подвижник у тренутку када му је митрополит хтео ставити захвалну грамату у руку, широм је отворио и узео, као да је жив. Његове свете мошти су 1381 године први пут откривене, а 1547 године у време цара Јована Четвртог у његову част и славу, састављена је посебна служба и одређен је овај датум да се празнује као спомен на њега. По наређењу цара Петра Великог, 1724 године његове часне мошти пренете су у Петровград, у Александро-невску лавру, где и дан данас почивају.

Тропар (глас 2):

Небесних војинстав архистратиже, молим тја присно ми недостојнији, да твојими молитвами оградиши нас кровом крилу невешчественија твојеја слави; сохрањујушче ни, припадајушчија приљежно и вопијушчија: от бјед избави ни, јако чиноначалник вишњих сил.

• 

• У земљи Кападокији, у селу Сисану, живели су благочестиви супружници, Сусотион и Марта, родитељи Светог Симеона, који је био васпитан у хришћанском духу. Још као дете, одлазио је у цркву, а након службе одлазио би он на неко усамљено место и своје слободно време проводио је у молитви.

Напустио је родитељски дом веома рано отишавши у манастир, где се свима покоравао и служио, живећи строго, узимајући храну само једном седмично. Слава светог подвижника разнесе се свуда и почеше долазити многи, чак издалека, доносећи своје болеснике ради исцељења, истеравања демона… И нико ко је дошао к њему, није се вратио празан, него је свако добио оно што је и тражио: неко исцељење, неко утеху, неко корисну поуку. Сви су се радосни враћали својим кућама, славећи Бога Свети Симеон Столпник, када би исцелио некога, увек је говорио: „Прослављај Бога који те исцелио и никако се не усуђуј рећи да те Симеон исцели, да те што горе не снађе“.

Временом, све то блаженом Симеону постаде тешко, те он нађе начина да се избави од тога и сазида себи стуб на коме поче живети у посту и молитви. И би први Столпник. Тај први стуб био је висок 6 лаката, а временом му људи почеше дизати један по један стуб (од 12 лаката, 22 лакта, 36…), којима се он као лествицама пењао ка небеском свету, трпећи много на њима од кише. Проведе много година у свом подвигу, одликовавши се и даром пророшства. Чинио је многа чудеса и исцељења за свога живота, те тако би и после његовог упокојења. Када чесне мошти Светога Симеона беху положене на припремљену носиљку, патријарх желећи да узме на благослов неколико длака из свете његове браде, пружи руку, а она му се осуши. Тек након усрдних молитви, рука патријархова постаде здрава. Примивши светитељево тело, мештани Антиохије га однесоше у велику цркву и догоди се много чудеса и исцељења на гробу његовом. На месту где је био његов стуб подигнута је прекрасна крстолика црква и велики манастир, те се тако испуни обећање његово, да он никада неће напустити своје место, и тако и би, јер ту, на том месту многи се излечише и многа чуда се догодише. Изнад стуба се јављала велика и сјајна звезда, која је обасјавала цео крај. То свето место било је неприступачно за жене и строго се пазило да женска нога не крочи ни на праг. Једном се једна жена усудила, преобучена у мушко, дотаћи се прага црквеног, али истог тренутка пала је мртва. Од тада ни једно женско није прилазило ни близу ограде.

Тропар (глас 1):

Терпјенија столп бил јеси, ревновавиј праоцем преподобне Јову во страстех, Јосифу во искушенијих, и бесплотних житељству сиј в тјелеси, Симеоне оче наш, моли Христа Бога спастисја душам нашим.

• 

• Измољена и рођена од старих родитеља својих, оца Јоакима из племена Давидова и мајке своје Ане, из племена Аронова. Гледајући по томе, беше по оцу од царскога рода, а по мајци од рода аријевског. Беху њени родитељи већ у позним годинама, но без порода, скрушени у својој молитви пред Богом и непрестаном плачу, он се смилова и подари им радост која превазилази сва њихова очекивања и снове.

Не подари им само кћерку и временску радост, већ Богомајку и вечну радост. И роди њихова кћерка, по промислу Божјем Сина – али каквог Сина?

Благодатна Марија, Благословена међу женама, храм Духа Светога, Олтар Бога Живога, Трпеза Хлеба небесног, Живот Светиње Божије, Слава рода људског, Похвала рода женског, Источник девства и чистоте – то је била Богом дарована кћерка Јоакима и Ане.

Рођена је у Назарету, да би у трећој години била одведена у јерусалимски храм, одакле се опет вратила у свој родни град, где је чула благовест светог Архангела Гаврила о томе да ће родити Сина Божјег, Спаситеља света из свог пречистог и девичанског тела.

Тропар (глас 3):

Рождество твоје Богородице Дјево, радост возвјести всеј всељењеј из тебе бо возсија солнце правди Христос Бог наш, и разруши кљатву даде благословеније и упразднив смерт, дарова нам живот вјечниј.

• 

• Римски цар Максенције чинио је многа зла народу, гонећи и мучећи хришћане, те Римљани послаше писмо цару Константину, да их избави и спасе од тога. Цар Константин, поче пријатељски убеђивати Максенција да престане са злоделима, али он не послуша, те Константин би принуђен да крене у поход на Рим, и ту би побеђен Максенције, силом и дејством Часног Крст. Велики цар Константин, победоносно уђе у Рим, где га народ дочека са великом радошћу и почастима.

А сам цар узносаше велику благодарност Богу, који му силом Часног и Животворног Крста дарова победу. У ту част он постави усред Рима на високом стубу Крст и написа на њему: „Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма“. Царица Јелена, мајка цара Константина, оде на поклоњење Христовом гробу у Јерусалим и тамо пронађе на ђубришту Крст, којим оживе једног мртваца и од тада се празнује ВОЗДВИЖЕЊЕ (Подизање) Часног Крста. Она са собом понесе само део овог Часног Крста Господњег и свете клинце, којима је Исус Христос био прикован за тај Крст, а сам Крст положи у сребрни ковчег и предаде га патријарху Макарију. Блажени цар Константин положи животворно дрво у златан ковчег, а свете клинце, царица Јелена баци у Јадранско море, а један цар укова у свој шлем, један у ђемове на узди свог коња. По повратку свете царице Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: први у Риму, други у Византији, а трећи, након победе над Скитима на Дунаву. Он начини три крста и написа на њима:

„ИС ХС НИКА – Христос побеђује. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење сада и увек и кроза све векове. Амин.

Тропар (глас 1):

Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и твоје сохрањаја крестом твојим житељство.

• 

• рај мора Галилејског, у близини Хоразина и Капернаума налази се град Витсаида у коме се родио свети апостол Филип, као и апостоли Петар и Андреј. За разлику од Петра и Андреја, који су били рибари, млади Филип је од детињства био дат да изучава књижевну мудрост. Усрдно читајући и изучавајући Свето Писмо, Филип је пламтео пламеном љубављу ка Њему (Месији обећаном) и силно је желео да га сретне и види.

И док је Филип тако пламтео и чекао, дође Христос у Галилеју и нашавши га, позва га: „Хајде за мном“ (Јн. 1,43). Филип тада пође за Њим, подржавајући Га и учивши од Њега Божанску премудрост, којом је касније победио безумље незнабожачко. Силаском Светог Духа на апостоле, Филип као један од њих, добио је задатак да Божанско Јеванђеље шири по Азији и Грчкој, што је обављао веома ревносно. Због тога га Јевреји хтедоше убити, али га Господ спасе чудом, и архијереј јеврејски, који је издао наређење да се убије апостол Христов, Филип наједанпут ослепе. И догоди се тада велики земљотрес, који прогута гонитеље његове. И многа друга чудеса су се догодила тада, а посебно треба напоменути исцељење болесних, које својом моћи, дарованом од Господа, исцели апостол Филип, те због тога многи незнабошци повероваше у Христа и пређоше у хришћанску веру. Слепом Стахију врати вид, жену градоначелника Јерапољског Никанора, спасе од уједа змије, те и она прими хришћанску веру. На то се разгневи градоначелник, и у свом гневу прогласи Филипа за врачару и заједно са апостолом Вартоломејом и сестром му Маријом разапне на Крст и то наглавачке. Но, то није било доста окрутном Никанорону, те он нареди да их каменују, али расрди се Господ, те посла велики земљотрес, земља се отвори и прогута градоначелника и мноштво неверујућег народа. Они што остадоше, уплашени завапише ка апостолима да их поштеде. Скидоше Вартоломеја са Крста, али за светог Филипа беше касно јер он издахну пре по Божијој вољи, да би кроз ово страдање на Крсту прешао са земље на небо. Висећи на Крсту, апостол Филип је непрестано молио Бога да опрости непријатељима његовим и да их спасе, и Господ Бог услиши његове молбе.

Пострада овај дивни апостол мученичком смрћу у 86. години свог земног живота, а његове чудесне и свете мошти и дан данас почивају у Цркви Светих Дванаест Апостола у Риму. Ту су пренете још далеке 560 године. Многа чудеса се од онда па све до данашњих дана дешавају на гробу његовом, многа чудеса и многа чудесна исцељења.

ТРОПАР (глас 3):

Апостоле свјатиј Филипе, моли милостиваго Бога, да прегрешениј остављеније, подаст душам нашим.

• 

• Беше он син праведног Јосифа, обручника Свете Деве Марије, из првог брака. Још од своје ране младости заволео је строг живот, кога се у потпуности придржавао. Никада, овај преподобни младић није јео масти ни зејтина, живео је чисто, испоснички, једући само хлеб и пијући воду. Једном речју, одбацивао је све оно што телу доноси задовољство.

Сваку ноћ је проводио у молитви, једном речју до краја живота био је прави девственик. Постоји веровање, по старом предању да је његов отац лежећи на самртничкој постељи позвао своје синове ради деобе имања. Успротивише се они ради очеве жеље да један део имања остави и Исусу, сину Деве Марије, но само Јаков пристаде на то, али браћа беху упорна те он рече да ће брата свог Исуса примити на свој део имања и узети га као сунаследника. Зато се с правом и назива Братом Господњим, а такође и због тога, што када се оваплоти Господ наш Исус Христос, и када Пречиста Дева Марија бежаше са Сином и Јосифом испред цара Ирода, пође са њима и Јаков и пратише их у стопу. Био је он омиљени апостол Господу, те му се Он након васкрсења јави одвојено од других апостола. Живео је свети Јаков богоугодно и праведно, и би уврштен у седамдесеторицу апостола Божјих. У својој 34 -ој години по Божјем промислу поставише га за епископа јерусалимске цркве -мајке Хришћанске Цркве. Руковођен Светим Духом он састави и написа Свету Литургију, коју касније због немоћи људске скратише Свети Василије Велики и Свети Јован Златоуст.

Једног дана, првосвештеник јеврејски, Ананије, нареди Светом Јакову да на дан Пасхе (јеврејски празник) стане пред народ и проповеда против Христа. Изађе Свети Јаков на кров храма и обрати се сабраном народу са речима: „Што ме питате о Сину човечијем који добровољно пострада ради нас, би распет и погребен и у трећи дан васкрсну из мртвих? Он сада седи са десне стране Вишњега и опет ће доћи на облацима да суди живима и мртвима“.

Народ се обрадова овим речима и поверова у Христа, а фарисеји и књижевници разљутише се и гурнуше Јакова са крова, те он паде на земљу. Онда га каменоваше и убише на свиреп начин. И док је умирао у мукама, овај Праведник Божји, молио је Бога да им опрости грехе њихове, јер нису знали шта раде. Тако сконча мученичком смрћу овај преславни апостол Христов и пресели се у Царство Господа свога.

Тропар (глас 2):

Јако Господењ ученик воспријал јеси праведне евангелије, јако мученик имаши јеже неописаноје дерзновеније, јако брат Божиј, јеже молитисја јако јерарх, моли Христа Бога спастисја душам нашим.

• 

• Родом је био из града Рима из дома високородна човека Фауста и његове жене Матидије. Ово двоје људи беху незнабожци и клањаху се идолима. Имали су они још два сина, близанце Фауста и Фаустијана, а најмлађи међу њима био је управо Климент.

Овај светац живеше у доба светих апостола. Његова мајка, Матидија, са своја два старија сина крену на пут, али их задеси невреме на пучини и брод се потопи, али по промислу Божјем, они остадоше живи, али једни за друге незнадоше. Дечаке је пронашла нека жена, по имену Јуста и одгаји их и ишколова, а они потом, сазнавши за проповедање Јевађеља из уста светог апостола Петра, пођоше за њим. Њихов млађи брат, Климент, за све то време је живео са оцем у Риму, не слутећи каква је несрећа задесила њихове најмилије. Трудио се отац да пронађе своју децу и жену, али без успеха. Након неколико година и он напусти Рим и свог најмлађег сина и оде у свет живећи као просјак.

Кренувши на пут у Сирију, апостол Петар посла браћу близанце испред себе, а Климента поведе да му прави друштво. Уз пут Климент му укратко исприча несрећу своје породице, нашта се свети Петар јако ражалости. Но како се ништа не дешава случајно, већ по промислу Божјем, тако лађа којом су пловили пристаде на неко острво и ту пронађоше његову мајку, Матидију, а потом и браћу, а напослетку и оца. И састави Бог поново ову породицу, која схвати да је Бог једини и Истинит, а не идоли којима су се они клањали. Прихватише сви хришћанску веру, и као новокрштени хришћани врате се у Рим. Климент остаде веран апостолу Петру, те га он постави за епископа Рима. Са великом ревношћу је управљао епископ Климент Црквом Божијом. Молитвом својом и проповедањем превео је он многе у хришћанство, те због великог броја верних подиже 75 цркви. Да не би даље ширио Христову веру, непријатељи његови га осудише на смрт и утопише га у мору, са каменом око врата. Мошти његове су извађене тек за време Светих Ћирила и Методија. Чудно дејство од његових моштију одликује се у исцељењу многих болесних, како телесно тако и духовно. Нека нам је свима на спас и оздрављење молитва Светог Климента, Господу нашем Исусу Христу.

Тропар (глас 1):

Мученик твој Господи Климент во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја.

• 

• Ова славна следбеница Христова родом беше из града Илиопоља Мисирског, јединица богатог и знаменитог човека по имену Диосокр. Беше њен отац незнабожац. Чувао је он као зеницу ока свог јер немаде више деце, но њу само. Одрасла је Варвара у прелепу девојку, којој није било равне у целој земљи, те због тога је отац затвори у високу кулу, коју сагради само за њу, и украси је најлепшим украсима, окружи своју јединицу свим угодностима што се пожелети могу.

Даде јој и слушкиње и постави идоле којима ће се клањати. Направи од ње сужња, јер плашио се он да такву невиђену лепоту виде прости и незнатни људи, зато што по њему они су били недостојни њене лепоте. Живела је ова несрећна девојка тако заточена у високој кули и често је гледала у небо кроз прозоре своје собе и питала се које творац свега тога.. Од слушкиња својих доби одговор да је све то дело идола којима се клања њен отац и сви они, али не задовољи се тим одговором. Јер дубоко негде у њој нешто јој је говорило да то није истина. Јер како су то могли створити сви ти камени и дрвени идоли када су и оно творевина људских руку. И познаде она у срцу свом Правог и Истинитог Творца свега постојећег и запали се душа њена пламеном љубављу и чежњом према Њему Једином Истинитом Богу, Исусу Христосу. Заветоваше му се на вечну верност и службу њему. Дође време да се Варвара удаје, али она која себе предаде Господу, одби све просце, што јако разгневи оца њеног, Диоскора. Он у себичности и бесу свом немаше милости према јединици својој те је подвргну свирепом мучењу и срамоти. Издржа мученица ова све патње и муке, али не хтеде напустити веру своју у Исуса Христа, Бога нашег. Заслепљен и још више разјарен отац нареди да се његова кћи погуби, те сам узе мач и одсече јој главу. У тим тренуцима своје погибије, ова благочестива девојка мољаше Бога да опрости оцу њеном јер они беху једно тело и једна крв. Тиме се испуни оно што је речено у Светом Писму: „Предаће на смрт отац чедо своје“. Пострада ова света мученица за веру Христову, а истог дана удари гром у оца њеног и сажеже га до земље, те од њега не остаде ни прах. Један веома побожан и благочестив човек, Галентијан, узе њене часне машти и сахрани их како и доликује. На том месту касније подигао је цркву, где се десише многа чуда. Исцелише се многи болесници дејством њених чудотворних моштију и снагом њене молитве. Касније су њене часне мошти пренете из Грчке у Русију, град Кијев и ту такође посведочише о својим чудотворствима. Оздравише многи болесни, који принеше искрене молитве овој светитељки и Господу Исусу Христосу.

Тропар (глас 8):

Варвару свјатују почтим; вражија бо сјети сокруши и јако птица избависја от њих, помошчију и оружијем креста, всечестнаја