Светитељски Празници, СВ. АРХАНЂЕЛ МИХАИЛО

СВ. АРХАНЂЕЛ МИХАИЛО
Лук. зач. 51 гл. 10 Ст. 16-21.

Данашње Јеванђеље говори о повратку седамдесеторице ученика у Јерусалим.
Рече Господ својим ученицима: ко вас слуша, мене слуша; и ко се вас одриче мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се онога, који је мене послао.
Ко вашу проповед о спасењу слуша и верује, тај мене слуша и верује; јер ви говорите и учите ономе, што сам ја говорио и учио. Но ко се вас одриче и вас не слуша или срамоти, тај се одриче мене и мене не слуша, а ко мене не слуша тај не слуша ни Оца небеског, који ме је послао. Као што дакле онај, који вас слуша и уважава, тиме и мене и Оца слуша и уважава; тако и онај, који вас не слуша и не уважава, он ни мене ни Оца не слуша и не уважава. Ове речи казао је Спаситељ својим ученицима да би их охрабрио и утешио при њиховом проповедничком раду, при коме их многи неће хтети да слушају, и достојно уважавају.
Вратише се пак седамдесеторица с радошћу, говорећи: Господе, и демони нам се покоравају у име твоје.
Јеванђелист Лука у почетку ове 10-те гл. свога Јеванђеља говори о пошиљању седамдесеторице да по градовима проповедају а већ у 17-том стиху исте главе говори о њиховом повратку али не наводи и појединости које су им се на томе путу десиле и колико су се на истом задржали. Но зато опет он цео резултат тога путовања карактерише са вратите се с радошћу, што значи, да су посланици били задовољни са успехом свога рада. Седамдесеторица радосни су се не само што су неизлечиве болести лечили него што су именом Христовим и демонима заповедали и они су им се покоравали.
А он им рече: Ја видех сатану где, спаде с неба као муња.
Овим речима Спаситељ приказује својим ученицима узрок због кога им се демони покоравају, јер је, каже, њихов вођ пао, па с тога су и они изгубили силу и моћ. Јер је и Спаситељ по обећању које је Бог дао Адаму дошао да сатре главу змијину.1 Сатана је одавно, још пре греха наших праотаца, пао с неба, па због тога овде треба разумети, да је Спаситељевим доласком пао и са висине своје моћи и силе. Под именом неба овде неки разуму ваздух, јер се и на другом месту каже: и тице небеске тј. које у ваздуху живе. Сатана је пао као муња тј. брзо и сасвим а о томе и Исаија прориче, кад каже: Како паде с неба звездо Даницо кћери зорина? Како се обори на земљу (ти) који си народе газио?2 И заиста, сатана је пао са све висине своје силе и моћи почем напредак хришћанства јесте пад демонске силе и власти у свету. Кад је хришћанство обасјало свет над којим је сатана владао, оно је подигло своје царство у пуној слави и величини окићено небеском благодаћу. И уколико више напредује хришћанство утолико се више губи уплив демонски, човечанство се узвишава, насиље се губи, ропство се уништава, идолопоклонство пропада, себичњаштво ишчезава а подиже се пожртвовање и љубав уопште. Дакле, од почетка Христовог царства сатана је изгубио не само моралну, него и материјалну силу. Напослетку он ће и са свима својим приврженицима не само бити покорен него ће бити и тешко кажњен како за непоштовање Бога тако и за причињену штету и несрећу целоме људском роду.3 Због тога и Спаситељ ученицима каже:
Ево вам дајем власт да стајете на змије и на скорпије (акрепе) и на сваку силу непријатељску, и ништа вам неће наудити.
И змије и скорпије познате су са њиховом отровном природом па с тога Спаситељ под њима и разуме демоне и њихове приврженике. Но они који ће утамањивати њихову силу иако ће бити изложени многим опасностима ипак ништа од њих претрпети неће, а о томе јасно сведочи како историја светих Апостола тако и мученика и свију верних, који се труде у царству Христовом.
Али се томе не радујте што вам се духови покоравају, него се радујте што су ваша имена написана на небесима.
Спаситељ сад учи своје ученике, да су славе, почасти и уживања у свету времена и сујетна блага, па с тога се за њих и не треба много радовати. Него нека се радују зато што их је Отац усинио, што ће се спасти и вечно радовати и уживати у вечном царству небеском.
У тај час обрадова се Исус у духу и рече: Хвалим та Господе неба и земље, што си ово сакрио од премудрих и разумних а казао си простима. Да, оче, јер је тако била воља твоја.
Спаситељ се овде душевно обрадовао као човек а ради спасења оних, који су се користили проповеђу његових ученика. Под именом мудрих и разумних овде се разуму они, који мисле да су такви а уистини нису, него су уображени и варалице па не признају да их просвети црквена наука, правећи се мудрији и од учитеља те науке! Такви су били Фарисеји а таквих заблудних има и свака епоха. Под именом простих, који се овде именују Спаситељ разуме благе и искрене душе, као што су Апостоли. И Господ Спаситељ признавајући вољу Очину овом приликом задовољава се само тиме што каже: Да, Оче, тако је била воља твоја.

1. Бит. 3, 15.
2. 14, 12.
3. Јуд. 6.

БЕСЕДА НА СВ. АРХАНГЕЛА МИХАИЛА
Кажем вам да анђели (невиних) једнако на небесима гледају лице Оца мога небеског. 1

Побожно браћо,
На небу постоје бестелесни духови, који се зову анђели божији. Међу овим анђелима постоје једни, који су свагда близу нас и они се зову анђели хранитељи, о којим ћу вам данас и да говорим.
Хранитељи наших душа и тела зову се они свети анђели, који су по заповести божијој од дана нашег крштења, а без да се виде, непрестано с нама, да као искрени пријатељи радују се нашој сре ћи и тугују кад нас несрећа снађе. Они нас упућују на добро; опи у нашем уму покрећу побожне мисли а у нашем срцу стварају благе и праведне жеље. Анђели хранитељи потпомажу нас у свима нашим радовима, који су богоугодни а чувају нас, од свију оних послова, који су противни закону божијем. Они нас чувају од зла и разних опасности, бране нас од наших видљивих непријатеља а нарочито од невидљивих, од лукавих демона. На послетку анђели хранитељи моле се Богу с нама заједно и за нас узносе молитве престолу Свемогућег да би нам опростио грехове наше и безакоња наша. Дакле, анђели хранитељи без да их ми видимо јесу наше вође, помоћници, заштитници и утешиоци за време целога нашег живота, па зато, благо свакоме брату хришћанину, који свога анђела хранитеља слуша јер докле анђео, по строгој правди божијој, не може својим човеком и на силу да управља, дотле човек својом слободном вољом може свога анђела хранитеља и да не слуша.
Сваки од нас бл. сл. има свога анђела хранитеља и о тој истини сведочи Господ Исус Христос. кад каже: Гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем, да анђели њихови на небесима једнако гледају лице Оца мога небеског. 2
Сваки је хришћанин подједнако мио и драг Богу, па био дете или болесник, и слаби и изнемогли старац, муж или жена, богат или сирома, прост војник или цар, јер је Бог све створио и сви су пречистом крвљу Сина Божијег Господа нашег Исуса Христа искупљени. Наш отац небески све нас подједнако воли; он хоће да се сви спасемо и свима и свакоме без разлике даје све што је нужно и потребно. Он деци шаље небеске вође и хранитеље, јер су она слаба и немају довољне умне способности, но он тако исто те вође и хранитеље анђеле шаље и свакоме од нас, почем и ми често, као и деца не разликујемо оно што је корисно од онога што је штетно и добро од зла. Небески Отац заповеда анђелима хранитељима да чувају живот и здравље мале деце, јер је њихово здравље као нежни цветак а живот је дечији као роса небеска. Но Бог ни нас не оставља без анђела хранитеља, јер пророк и за нас каже: човечији су дани као шрава у иољу и као цвеш иољски шако и човек брзо прецветава. Све што нас окружава у стању је да упропасти наш живот, па с тога и наш Отац небески, који сваког хришћанина чува, даје нам нужну помоћ у свима опасностима.
Наша света православна црква оснивајући се на речима Господа Исуса Христа и руковођена Св. Духом такође верује па и нама налаже да верујемо и исповедамо, да свакога верног прати и чува божији анђео па с тога и наш народ каже: да човеку стоји анђео на десном рамену, па зато света црква у свакидашњим својим молитвама и каже: Подај нам Господе, анђела мира, хранитеља душа и тела. Св. Црква заповеда и нама да се молимо своме анђелу хранитељу увече, кад идемо да спавамо и јутром, кад устајемо, да би нам анђео хранитељ наших тела и немоћних душа опростио све, чиме га ми жалостимо и да би нас кроз све дане нашег живота чувао од сваког зла и искушења.
Бл. сл. пошто нико од вас не види свога анђела хранитеља, за то не треба да сумња и мисли да тих анђела и нема. Многи од вас нису видели ни краља, а нико од вас није видео своју душу и ни један од људи није видео Бога, па ипак сви врло добро знамо да имамо краља, да имамо душу и да постоји Господ Бог. Ми не видимо наше анђеле хранитеље, јер су они духови без тела но ми имамо тело па само тело и можемо да видимо. Али ми божије анђеле не видимо и с тога, што нисмо достојни да их видимо, јер смо грешни а они су чисти и свети. Ко дакле жели и хоће да види анђеле божије, тај треба да је чист и свет као и они што су. Оваквим људима анђели су се и јављали нпр. Авраму, Јакову, Мојсеју, апостолима и другим светитељима. Но ми и ако не видимо анђеле хранитеље ипак их осећамо, јер кад наша душа при молитви осећа радост и приј атност, тада се и анђео хранитељ моли Богу са нама заједно.
Анђели хранитељи шаљу се с неба кад човек постаје хришћанин тј. на дан крштења, и они од тога дана никад човека не остављају сама. Но кад их ми терамо, онда се и они удаљавају од нас а то бива онда кад ми грешимо и за грехове нећемо да се кајемо. Човек тера од себе свога анђела хранитеља кад говори празне и срамне речи, кад другога осуђује и оговара, кад своме ближњем злоби и пакости. Анђео хранитељ не прати човека кад се он дружи са рђавим и поквареним људима и кад се одаје тешким греховима па не хита да се и поправи.
С тога, бл сл. чувајмо се грешења као але и смртоносне ране, јер оно удаљава од нас наше највеће и најмоћније добротворе, анђеле хранитеље; и не само што их од нас удаљава него их још због тога и јако жалости, јер они нас неизмерно воле и љубе. Па с тога враћајмо нашим анђелима хранитељима љубав за љубав и искрену благодарност за њихова доброчинства. Но да би опет могли тим својим небеским добротворима да се покажемо благдарни нужно је да испуњавамо свете божије заповести и да свагда живимо праведно и побожно.
Свети анђели Божији! Молимо вам се, вама хранитељима и чуварима наших душа и тела, да нам све опростите чиме смо вас у животу увредили. Будите нам милостиви, свети божији анђели и не удаљавајте се од нас слабих и немоћних, него чувајте мир живота нашег, руководите нас к’ царству небеском у коме и ви вечно и блажено живите. Амин.


1. Мат. 18, 10.
2. Мат. 18, 10.


ДРУГА БЕСЕДА НА СВ. АРХАНГЕЛА МИХАИЛА

Побожна браћо,
У целоме српском народу позната је она мудра хришћанска изрека, која каже: ко крсно име слави, ономе и помаже.
И заиста ко своју славу слави тога и слава срећом и благословом обасипа. Ко се Богу искрено моли, томе и Бог жеље испуњава. Па и ми данас искуписмо се у овоме светоме храму да славу славимо да нам слава овога светог дома божијег помогне, да нас срећом и благословом обаспе.
Међу свима хришћанима; Српски је народ једини који славу има. По својој Слави Србин се одликује међу свима Словенима. Слава је у нашем народу онај дан, кад су поједини домаћини или целе фамилије из идолопоклонства прешли у хришћанство. Па како сви Срби нису наједан пут примили хришћанство, него кад је се ко добро упознао са науком хришћанске вере, онда је се и крстио, па тај дан и слави. С тога сви Срби и не славе једну славу, али сваки Србин има своју славу коју са особитом радошћу чека и коју најсвечаније слави.
По нашем хришћанском обичају осим тога, што све српске куће славе још славу имају и сва села, и све вароши, и оне славе онога свеца, кога су узела за покровитеља свога и онда сви сељани или варошани такође славе и дочекују. Исто тако и свака наша црква има своју славу и то је онај дан кад је она освећена, и онда опет славе сви они Срби, који долазе оној цркви која слави, па такву славу ево и ми данас славимо.
Колика је важност Славе једне српске куће ми еви врло добро знамо. Вредне домаћицо још на неколико дана пре славе спремају своје куће, месе колаче, чисте жито, кувају кољиво и чекају попу да освети водицу, да њоме замесе свечарски колач. Деца па и остали укућани понављају, се и на дан славе сва је кућа и сва породица окићена и весела. У кући је живост највећа, пријатељи и познаници долазе и честитају славу а свечари часте и госте дочекују. Том приликом мили моји слушаоци, домаћин се за један дан види са свима својим пријатељима и познаницима. Тога дана старо прија тељство поново са искреним честиткама утврђује и пријатељи се о свима важнијим стварима поразговарају. На дан своје славе домаћин не зна за умор а што је више гостију имао утолико му је милије.
Из оно неколико речи, лако је разумети велику важност славе и једне само породице, но још је већа важност славе једног српског села или вароши. Јер, докле се при слави једне породице састану само њени сродници и пријатељи, дотле се при слави једнога села виде и поздраве и удаљенији сродници, пријатељи и познаници целога села. Том приликом утврђују се старе везе пријатељства а свечари имају прилике да се виде са својим милим и драгим који су и са стране подолазили.
Но, др. сл. у српском народу још су важније црквене славе. Света црква јесте мајка свију па зато сви њени синови и славе њену славу као и своју. Црквене славе заузимају важно место и у српској историји, јер је српска црква увек била нежна мати српскога народа. Историја српске цркве тесно је спојена са историјом српскога народа јер нема на једног важнијег народног дела, које се свршило без учешћа и помоћи српске цркве. За време ропства српска црква била је народу и свештеник и војсковођа, и учитељ и научењак, и законодавац и судија; била је анђео љубави и мира, утехе и наде; вера и отаџбина, крст часни и слобода златна, била су два симбола народног живота, па зато се Српски народ увек најрадије и састајао код цркава. Српска црква неговала је Српски народ у дугом и веома мучном времену од 510 година ропства, и она га је неговала и учила Српски и хришћански па га је са том и таквом негом и науком довела до слободе и краљевства. Код цркве Грачанице причешћена је војска Св. цара Лазара која је на Косову бранила Српски образ и слободу. Код Српских цркава и манастира за цело време ропства биле су не само богомоље него и школе. Кад заробљени народ није смео од Турака нигде да се скупља ни састаје; кад се сродници и пријатељи нигде нису могли на братском договору наћи, онда је још остала света црква а нарочито њена слава. Кад су се Срби код цркава састајали да се виде и поздраве, да се разговоре и сити најадикују па да се и о својој слободи и ослобођењу договоре. Онда је међу њима бивало хаџи Ђера и хаџи Рувима, који знају злато растапати и са њима ситне књиге писати па Даије цару опадати. Било је калуђера Мелентија који знају у добоше ударати и било је још много свештеника и калуђера, који су верно служили и у цркви свету лнтурђију и у земљи и у народу златну слободу српску, која је своју победоносну заставу и развила код таковске цркве. Последња два рата показала су да српска црква није престала да материнску бригу води о својим синовима, и зато смо сигурни, да неће са том својом светом дужношћу никад ни престати, јер се српска црква у српском народу и не да друкчије замислити.
Дакле, и са гледишта народног велика је важност црквене славе у српском народу, но исто тако и са стране вероисповедне црквена слава има своје особито значење. Јер кад год смо у цркви ми се истина побожно и искрено Богу молио, али на сваки начин да смо на дан црквене славе најрасположенији за молитву а молитва и јесте Богу мила и пријатна кад је човек чини са пуним расположењем духа и искрености срца. Ми долазимо у цркву и обичним данима и свецима али највише на дан црквене славе и онда у цркви као у крилу добре мајке; познамо о осетимо да смо сви браћа једне крви, једне вере и једне народности. Слушајући како се света црква за све своје чланове подједнако Богу моли, ми се сећамо, да и сами сву своју браћу треба подједнако да љубимо и сваком брату да искрено желимо свака добра од мила Бога, као што и света црква свима нама свака добра на земљи и спасење на небу жели. И тако, српска црква у српском народу вазда је била онај свети дом, у коме су се Срби живо осећали као рођена браћа. Она је била она небеска сила, која је Србе увек спајала братском везом узајамне љубави, искрене побожности, постојаног патриотизма и јуначког пожртвовања. Српска црква, велим, била је увек Србима она добра мајка, која је у бедама и невољама сваку сузу и свако зло делила заједно са својом децом, па је тако и у срећи и напретку као и у сваком важном делу делила свако добро и сваки труд заједно са народом, који је увек и поштовао своју Св. веру и цркву као највећу светињу.
Поштујмо и ми дакле нашу мајку цркву као и наши стари; оставимо то у аманет и нашем потомству, па ће и нас, као и наше очеве, пратити њен небески благослов, који је Србина и спасао од ропства и пропасти. А у овом светом храму и на дан његове славе помолимо се Богу Спаситељу, да заштити и на сваком кораку чува и потпомаже нашег племенитог Господара и Краља под чијом заштитом Србин слави своје славе као краљевски син и слободан грађанин; да благослови данашњи празник овога светог дома и да обдари својом божанском милошћу сву браћу Србе, који своју славу овако свечано славе не заборављајући да ко крсно име слави, ономе слава и помаже. Амин.