Светитељски Празници, НОВА ГОДИНА

НОВА ГОДИНА
Зач. 6. (види напред у књизи, празник Обрезања), или Лук. зач. 24.

БЕСЕДА НА НОВУ ГОДИНУ
Ва име Оца, и Сина, и Св. Духа

Бл. сл.
Прошла нам је дакле још једна година а са њоме и дванаест месеци отишли су у бездану вечности, одакле се више никад неће вратити. Године нам пролазе па за собом повлаче и нас у безграничну вечност, па тако и ми брже долазимо крају нашег живота него што и мислимо. Због тога, бл. сл. немојмо у будуће да се заустављамо на стварима, које тако брзо пролазе; заборавимо на све што заједно са нашим животом земаљским ишчезава па се учимо, да се предамо само Богу, који никад не пролази, јер је само он вечан.
Са прошлом годином прошла су и сва наша лањска уживања, забаве и насладе, и од њих није остало ништа друго до само успомена, као и од неког сна!
Но таква је судбина свију предмета, којима је време мера. Па с тога зашто се за њих привезујемо? Зашто се не уверавамо о њиховој ништавости? Зашто не признајемо да ништа није достојно наше љубави и поштовања, осим једнога Бога и оних блага која Он даје?
Са прошлом годином, бл. сл. прошле су и све бриге старе, сва страдања и све жалости; све је то прошло као сенка. Не бојмо се дакле ничега осим вечних зала и вечне несреће у коју грех баца свакога грешника.
На послетку нужно је да помислимо како смо провели прошлу годину. Нама је Бог и прошлу годину, као и претпрошле дао, да радимо и живимо по његовој вољи а за наше спасење. Зар није истина, браћо, да смо сваког дана примали божије дарове? Но запитајмо се, како ли смо их употребљавали? Каквим смо се врлинама украсили прошле године и какво га смо се порока опростили? Коју ли смо од наших страсти оставили? На данашњи дан треба свега тога да се сећамо, јер ћемо строга одговора давати о прошлом драгоценом годишњем времену и о даровима милости божије. Ако себе тачно испитамо наћи ћемо, бл. сл. да смо многе божије дане прошле године окаљали нашим гресима, и наћи ћемо, да је мало дана које смо красили нашим добрим делима. Због тога дакле праштајући се са прошлом годином благодаримо Богу на
његовим даровима и обратимо се к’ њему свим срцем призивајући његову милост за све грехове од прошле године, Но у исто време нужно је да се решимо, да ову нову годину боље и побожније проведемо, како би заслужили вечне године блаженства. Но зато опет обратимо се новој години.
На први дан Нове године прошли живот остаје иза нас као неки велики сан, а остатак живота представља нам се као непрекидна магла, која покрвва по све непознату нам земљу. Ко је брижан и сетан њега оптерећавају тешке бриге; а ко је весео и задовољан, њега веселе лепе наде. Оваквав баца свој поглед на срећу, која га очекује у првим данима и којој се нада у првим месецима. Сваки жели да предвиди ма шта и ма колико од свег што га очекује и што ће му бити, но то се још крије у Помрчини будућности, као што је и семе преко целе зиме сакривено у недрима земље.
Но бл. сл. одбацимо сујетне бриге и празне наде па са уверењем очекујмо дарове божијег промисла, који бди над нама и над нашим домовима.
Не бојмо се, али се и не надајмо врло много од будућности. Не надајмо се врло много, јер недаће могу тешко ранити наше срце и могу јако ослабити нашу одважност. Са прекомерним надама човек самоме себи спрема жалости које би могао избећи. Сујетне наде увек стварају жалост, која како може да нас покаже: као неправедне према браћи и као неблагодарне према божијем промислу.
Не надајмо се врло много јер прекомерне наде чине човека неспремним за многе недаће и тешке околности, које га лако сналазе. Ко своју душу храни прекомерним надама, он је показује као веома нежну и слабу да се брани од беда а невоља, које човека и изненада сналазе.
Не надајмо се већем благу ни већој срећи од оне коју сами себи можемо створити праведним и врлим животом. Оваква се нада ретко осујеваћа. Оне врлине којима се у животу одликујемо, дају нам и срећу и благостање; а рђаве навике, зли обичаји и пороци којих се одричемо умилостивиће све оне људе, који нас ада презиру или мрзе. Добре особине са којима човек каси своју душу, смерност и благост, тежња за савршенством и напретком али без омаловажавања другога, добра воља да се свакад говори добро и лепо за сваким братом, одуђевљење према своме послу и избегавање свију рђавих дела, све ће људе задахнути љубављу према нама. Права и истинита срећа сваког хришћанина састоји се, бл. сл. у уважавању самога себе и у уважавању и части, коју човеку други добри људи одају. Ко дакле нема ово, ко још није срећан, шта му смета па да буде срећан? Шта смета човеку да се окане неких злих наивка, које његову душу лишавају радости и које га удаљавају од Бога? Зашто да човек од другога очекује срећу и благостање, кад га и боље и лакше може постићи својим сопственим рукама? Ко каже да му је тешко, да се остави неке своје рђаве навике, да победи неке своје зле наклоности, тај нека се ни на кога не тужи, јер такав човек нема снаге ни смелости да буде срећан.
Не надајмо се већем поштовању и срећи, него што можемо заслужити својим сопственим трудом и радом, јер се треба надати само на себе и на помоћ Божију. Греши јако, ко се за своју срећу на друге нада, или је очекује од срећних околности и од слепе судбине. Човек уколико се више може да ослони на себе самог и уколико мање изгледа од других, утолико је слободнији, сигурнији, благороднији и бољи.
Не надајмо се да у животу нађемо више радости и среће, него што смо сами себи спремили, јер сваки човек носи своју срећу у себи самом, сваки је сам ковач своје среће. Бог је човеку за све дао разум да му он буде вођ и помоћник, па зато нека човек руковођен помоћу избегава опасна предузећа; нека своје домаће послове уређује разумно и домаћински, нека пази добро на избор пријатеља; нека се користи добрим приликама кад са праведним и хришћанским средствима може да се унапреди, паће тако и свој земаљски живот учинити рајем који ће га ослободити од свију празних и ништавних нада.
Нека човек замишља време као голу и празну земљу, на којој сама од себе не расте ни срећа ни несрећа, него да човек.мора сопственим рукама да произведе а једно и друго, па шта човек на тој земљи посеје, то ће му и нићи.
Ако човека обрадује нека изненадна срећа или радост којој се није надао, она ће га утолико више да обрадује, уколико јој се мање надао; јер које благ, као Бог наш? Чија је благост тако велика као божија? Па и у овој години која је данас наступила Бог ће нас обрадовати многим и неочекиваним добрима.
Но и не бојмо се много, јер страх и бојазан више човека муче него несрећа коју очекује. Страх и бојазан руше човечије здравље и сметају многим радостима које га очекују. Страх је код многих људи рђава навика, па има их који веле да се непрестано плаше и љуте на свашта; но такви људи муче сами себе и нарушавају своје, спокојство.
Не бојмо се много, јер страх лишава човека храбрости и смелости мушке па га често одвлачи на рђав пут. Кад би морнар мислио само о морској бури и пропасти на мору, он се никад на пут не би кренуо али пун наде на Бога Оца он се са малом и слабом лађом
пушта на велико и силно море које весело и пролази стижући тамо куда је пошао.
Не бојмо се много, јер ако до сада нисмо били много срећни надајмо се, да ћемо од сад бити срећнији, ако смо у рђавом стању будимо слободни и одважни па ћемо бити и срећнији, јер нас искуство уверава да се све мења. На земљи нема ни вечите несреће, ни непрекидне среће. Зашто да очајавамо кад сунце залази? Зар после ноћи не долази дан?
Не бојмо се ничега осим онога што сами својом кривицом можемо на себе навући, јер је сваки човек са својим манама и недостацима сам себи најстрашнији. Не бојмо се дакле будућности него себе сами; јер Бог шаље будућност а човек сам себи ствара несрећне дане и разне невоље. Живимо, бл. сл. као хришћани па ћемо живети животом срећним.
Да, нећеш нас оставити, небесни Оче, који се и о најмањем црвићу бринеш. Пуни вере и убеђења ми се посвећујемо теби и ма шта нам се десило у овој наступајућој години ништа нас неће удаљити од те вере и од твојих светих заповести, јер каква недаћа може савладати нашу храброст, кад си ти са нама који те смерно и синовски славимо говорећи: теби, Боже нека је част и слава ва веки веков. Амин.