Празнична Јеванђеља, ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ (Спасовдан)

ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ (Спасовдан)
Лук зач. 114. гл. 25. ст. 36-53.

Јеванђеље данашњег празника јесте продужење онога Јеванђеља, које се чита трећи дан Васкрса и говори о томе, како се Господ Спаситељ после свога славног васкрсења јавио својим ученицима и уверио их, да је збиља он васкрсао и да су његова страдања предсказана у Ст. Завету. Затим обећава да ће ученицима послати Св. Духа и на послетку изводи их до Витаније, благосиља и узноси се на небо, где је од вечности и био. О истоме види још: Мар. 16,14. Јов. 20,19.
У време оно васкрснувши Исус из мртвих стаде међу ученицима својим и рече им: мир вам.
После свог васкрсења Спаситељ се јавља мироносицама, Петру, Емауским путницима и на послетку свима ученицима, који су од страха Јудејског1 били сви на окупу у некој кући. Спаситељ је ушао у собу где су ученици били при затвореним вратима, па кад је стао на сред собе да га сви могу добро да виде, он их је поздравио са мир вам. Поздрав мир вам био је најмилији поздрав код Јудеја.2 Васкрсли Господ поздравља са миром свакога верног хришћанина, но овај мир није као светски непотпун, привремен и непостојан него је савршен, вечан и пун славе и блаженства.3
А они се уплашише па тако поплашени мислили су да виде духа. И рече им: шта се плашите? И зашто такве мисли улазе у срца ваша? Видите руке моје и ноге моје, ја сам главом; опипајте ме и видите, јер дух тела и костију нема као што видите да ја имам. И ово рекавши показа им руке и ноге.
Изненадни долазак Христов међу ученике а нарочито кад му се нису надали, јер су баш у то време били за вечером, поплашио их је све. Но ово се њима и други пута дешавало нпр. кад им је Господ долазио идући по води, па су се и онда били поплашили мислећи да виде утвару као што и сада мисле да виде духа са неким призрачним телом. Но Спаситељ знајући њихову слабост уверава их, да је он главом и то не у призрачном телу него у истинитом али само прослављеном, па их после укорава али не због тога што су се били поплашили, него због маловерства.4 Затим, да би их и од тога спасао он им показује своје руке и ноге на којима ране од клинаца сведоче, да је то оно исто тело, које је било распето на крсту. Јамачно, да су ученици и опипали Господње руке и ноге јер и Јован у својој посланици каже: што беше из почетка што чусмо, што видесмо очима својима, што размотрисмо и што руке наше опипаше… а Тома је то поставио и за услов свога веровања у Христово васкрсење, што и Господ сам одобрава кад каже: опипајше ме и видите тј. метите прсте у рупе где су били клинци.5
А док они још нису веровали од радости и (док су) чудили се, рече им: имате ли овде шта за јело? И они му дадоше парче печене рибе и меда у сату, и узевши изеде пред њима.
Пошто су ученици видели Христове руке и ноге једва да су се били прибрали од страха па су пали у другу погрешку, били су спори у веровању и сумњали су у своја осећања а све то дошло је отуда што их је важност и величина истине тј. да збиља међу њима стоји њихов учитељ, јако обрадовала али и зачудила. Но Спаситељ да би их од ове мане избавио одмах прелази на материјалне и очигледне доказе па их пита: да ли имају што за јело! И они су му дали рибе и меда и он је јео, али не треба мислити, да је јео природно него натприродно па и то је само њему као свемогућем било могуће јер није познато, да је ико други после преображеног у бесмртност тела јео.
И рече им; ово су речи које сам вам говорио још док сам био с вама, да све треба да се сврши што је за мене написано у закону Мојсејевом и у пророцима и у псалмовима. Тада им отвори ум да разуму Писмо (књиге Ст. Завета).
Овим речима Спаситељ подсећа своје ученике на све оно, што им је пре свога страдања говорио о тим страдањима, па да их и на тај начин увери, да је збиља он тај који стоји међу њима. Но у исто време подсећа их и на књиге Ст. Завета па им спомиње: Мојсејев закон, пророке и псалмове зато, што су Јудеји цео Ст. Завет и делили на ова три дела. У Мојсејев закон стављали су: 5 Мојсејевих књига: Битија, Исход, Левит, Числ и Второзаконија. У Пророке рачунали су: све историјске (Каноничке) и пророшке књиге. У Псалмове (агиографе свете књиге) стављали су: књиге поучне и мање од историјских: Паримије, Јов, Песма над песмама, Рут, Плач Јеремијин, Јездра, Нојемија и обе царства. Све ове последње књиге познате су под именом агиографа но Спаситељ их именује Псалмовима или зато, што они међу њима стоје на правом месту или због њихове особите пророшке важности. Подсећајући своје ученике на књиге Ст. Завета Спаситељ им је тим казао, да је у тим књигама предсказано све оно, што се са њиме десило, па да би та пророштва што боље разумели он им отвори ум да разуму Писмо тј. просветио им је разум те да у Христу не очекују земаљског цара над јудејским народом, него небеског духовног и васељенског цара, или боље. Спаситеља целога света.
И рече им: тако је писано и тако је требало да Христос пострада и устане из мртвих трећи дан. И да се проповеда покајање у име његово и опроштење грехова по овима народима почевши од Јерусалима. А ви сте сведоци овоме.
Дакле пошто се на Исус Христу испунило све што је у Ст. Завету предсказано, сад цео његов рад, живот и наука треба да се проповеда преко његових Апостола а по свима народима почевши од Јерусалима у коме је и свршено дело искупљења. Покајање и oпраштање грехова спомиње Спаситељ као неопходне услове за ступање у његово царство на земљи а то су Апостоли и чинили учећи: Покајте се, и да се крстите сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење грехова6 Апостоли су били и сведоци свега живота, науке, рада, страдања смрти, погреба, васкрсења и вазнесења Господњег. Спаситељ своје ученике одређује за сведоке свега зато, што су ови били и очевидци свију тих догађаја.
И гле, ја ћу послати обећање Оца свога на вас: а ви седите у граду Јерусалиму док се не обучете силом свише.
Тј. ја одлазим да испуним обећање, које је Отац дао још вашим претцима а преко њих и свима народима да вам вратим Утешитеља Духа истине а онда ћете бити обучени силом свише тј. силом Духа Светог. Ово је дакле права хиротонија сваког јеванђелског проповедника. Ко је овом силом свише обучен као у неки оклоп тај је у стању да ступи у сваку борбу и да победи сваког непријатеља у славу Христовог царства. Без ове силе бадава се труди богослов са катедре и узалуд се бори беседник са амвона, јер слушаоци могу се дивити мудрости богослова и вештини беседника али ће им срца остати хладна и без хришћанских украса истините побожности.
И изведе их напоље до Витаније и подигнувши руке своје благослови их.
Пре свога вазнесења на небо Спаситељ се 40 дана јављао својим ученицима7 и учио их о њиховом будућем раду и оснивању цркава, а 40-ти дан извео их је напоље тј. из Јерусалима и одвео до Витаније, која је била на источној страни Масличне горе8 одакле је се и вазнесао (опширније о вазнесењу види Дел. ап. 1, 3-11.).
И кад их је благосиљао, одступи од вих и узношаше се на небо. И они му се поклонише и вратише се у Јерусалим са великом радошћу, па су једнако били у цркви хвалећи и благосиљајући Бога. Амин.
Као што је јеванђелист Лука у данашњем Јеванђељу изложио више догађај а, кој и су били у времену од 40 дана од васкрсења до вазнесења па их не износи у пуној опширности, тако и у овоме стиху не наводи и саме речи са којима је Спаситељ благословио своје ученике, који су се своме учитељу, кад се узносио на небо, поклонили као Богу. После овога догађаја ученици се више нису ни плашили ни сумњали, него су се вратили у Јерусалим са великом радошћу, која је постала отуда што су они својим очима видели, како се Господ вазнео на небо у своју славу и што су очекивали силазак Св. Духа. Под именом цркве у којој су једнако хвалили и благосиљали Бога треба разумети ону собу, у којој су и пре били а у томе нас утврђује и сам јеванђелист, кад у другој својој књизи каже: и кад се вратише уђоше и попеше се у собу 9 а по предању ова је соба била она, у којој је свршена и тајна вечера.

1. Јов. 20, 19.
2. Бит. 43, 32.
3. Јов. 14, 27.
4. I Јов. 1, 1.
5. Јов. 20, 27.
6. Дел. Ап. 3, 28.
7. Дел. Ап. 1, 3.
8. 1, 12
9. Дел. Ап. 1, 12-13.

БЕСЕДА НА ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ
Ја изађох од Оца и дођох на свет и сад остављам свет и идем к’ Оцу.

Бр. хр.
Пошто је Господ и Спаситељ наш Исус Христос покидао окове смрти и воскресао из мртвих, још је се 40 дана бавио на земљи учећи своје Апостоле, како ће по целоме свету установити цркве, и тек се 40-ти дан после свога васкрсења узнео на небо, као што је још за времена свога живота на земљи казао, рекавши: Ја изађох од оца и дођох на свет; и сад остављам свет и идем к’ Оцу. Но и ових 40 дана Христовог бављења на земљи после васкрсења нису без вишег значаја; јер као што га је пресвета Богомати у 40-ти дан по рођењу однела у храм да га по закону а као првенца Богу посвети; тако и сада 40 дана после свога васкрсења, као после другог рођења, узнео се у небески храм да престави Богу и Оцу пречишћену и освећену на себи људску природу ради чијег је спасења и био сишао на земљу и пострадао.
Кад нам бл. хр. добар пријатељ са стране у гости дође, нама је жао кад наступи време да се од њега растанемо. Тако и родитељи плачу кад сина или ћерку испраћају, а исто тако и сродник је невесео кад се од сродника одваја. Но ево сада наш Господ и Спаситељ, јединац Божији, који је целоме свету најмилији и најдражи; који је оцу милији од сина, мајци милији од ћерке, брату милији од брата и пријатељу милији од сваког пријатеља, посети нас дошавши с неба и остави нас после опроштаја на Маслинској гори. Он је светлост која просвећава свакога човека, он је живот и радост, и он нас је оставио! Он је наш учитељ, пријатељ и утешитељ и гле, њега облаци сакрише од наших очију! Шта вреди дакле ова земља и наш мучни живот на њој, кад је Спаситељ Исус Христос истинита срећа и право блаженство па га више нема међу нама као што беше међу Апостолима! И због тога, мили слушаоци, дан Христовог вазнесења зар не треба да је за нас дан туге и жалости? Па ипак у место да смо тужни и невесели, ми смо сви ведра лица и радосна срца. Наше главе поносно смо као хришћани дигли а српска престоница и Литију данас носи певајући радосне песме хришћанске победе па и овај Св. храм весело данас своју славу слави. Но тако и треба да буде. Исто су тако весели били и Христови Апостоли кад су се са Маслинске горе, са које се Спаситељ узнео, вратили својој кући, јер и Свето писмо каже: Кад се Госиод узношаше на небо Апостоли му се поклонише и вратише се у Јерусалим са великом радошћу. 1
Узрок је ове радости Христових Апостола потекао из њихове живе и истините вере, да ће Господ Спаситељ одвојивши се од њих телесно ипак увек са њима бити духовно. Затим су се Апостоли радовали што су знали, да је Господ својом крсном смрћу свршио на земљи дело људског спасења; да је својим васкрсењем из мртвих порушио силу греха и смрти и утврдио своју свету цркву па се после тога као победоносни цар узнео на небо али не да остави за земљу, већ да споји небо са земљом! У оном благослову који је Спаситељ дао при своме вазнесењу, видели су Апостоли извршење обећања Оца небеског и благослов на цео свет, а у Спаситељевом вазнесењу на небо са људским прослављеним телом, видели су васкрс у рају оне људске природе, која у лицу наших праотаца, Адама и Еве, беше пала. Због свега тога дакле праведно је било што су се Христови Апостоли са великом радошћу вратили у Јерусалим да тамо чекају силазак Духа Светог. Па исто тако и из тих истих узрока праведно је, што се и ми данас радујемо и што смо весели на дан Спаситељевог вазнесења па иако је то дан његовог личног растанка са нама. Праведно је, велим, јер Господ Христос узнешавши се на небо са људским телом показао нам је тиме нов пут живота и бесмртности почем ћемо се и ми тако исто узнети на небо да примимо награду за своја дела.
Али др. бр. да би наша радост била истинита и да би наша нада на живот среће и блаженства била сигурна, ми смо дужни, да живећи на земљи, будемо увек сједињени са Христом Спаситељем, а како ћемо постићи то сједињење најбоље нам показује поступак Св. Апостола.
Кад су се Апостоли вратили у Јерусалим они су проводили време у молитви све докле није сишао на њих Дух Свети. И тако Апостоли одвојивши се од Исуса Христа телесно, били су с њиме сједињени духовно па то исто треба и ми да радимо. Одвојени лично од Господа Спаситеља, ми можемо а и дужни смо, да будемо с њиме духовно сједињени а то ћемо најбоље и нај лакше постићи кад будемо прилежно посећавали свету цркву у којој је и Спаситељ присутан нарочито својом божанском славом и благодаћу. У цркви све што видимо уздиже наше мисли и срце к’ Богу. У цркви слушамо слово божије; у цркви се свршавају Св. тајне, у цркви највише личимо на анђеле, па зато су и наше молитве у цркви Богу најпријатније а преко молитве ми и бивамо духовно сједињени са Богом, јер молитва и није ништа до разговор душе човечије са њеним творцем и Оцем.
Но нама није могуће да увек бивамо у цркви. Наше друштвене и породичне дужности; многе и разне потребе за живот; слабост и немоћ нашег тела, све то не дозвољава нам да смо увек у цркви, али ипак све те сметње и препреке не прекидају и не руше наше јединство са нашим Спаситељем само ако ми на молитву не заборављамо, јер гдегод је Христос Спаситељ тамо је и небо, тамо је и црква, но Спаситељ је у сваком скупу људи, који у њега једнако верују и који су се тако у његово име скупили, па зато сваки хришћански скуп било друштвени било породични ако је само задахнут духом хришћанске љубави, он нас сједињава са нашим Спаситељем а особито ако ми тачно и искрено вршимо свету вољу божију и испуњавамо његове свете заповести. Нужно је дакле, да је наше срце пуно оданости према Богу и да је пуно љубави и пожртвовања према ближњем; нужно је, да је наша савест чиста од сваког прекора и наша душа да је чиста од сваког порока; нужно је да се ми одликујемо у побожности и искреном вршењу наших хришћанских дужности па ћемо тако живећи увек бити у јединству са нашим Спаситељем и Богом. Тако су живели Св. Апостоли па је и Господ увек био са њима те зато су они могли да распростране хришћанску веру по целоме свету. Тако су живели и стари хришћани, па је Господ увек био с њима, те за то су они и могли не само да издрже све беде и гоњења, него су и своје непријатеље привели у своју веру и тако постали браћа и пријатељи. Тако су живели и наши стари, наши дедови и наши очеви, па је Господ Спаситељ увек с њима био, те зато су и они могли да ослободе ову лепу нашу Отаџбину и да нам оставе у наследство слободу коју данас уживамо и помоћу које овако слободно у овоме Св. храму стојимо и овако слободно данашњу славу ове Св. цркве славимо. Но наши су очеви приљежније и чешће посећавали Св. храмове; они су побожније слушали свете службе и искреније вршили своје хришћанске дужности. Међу њима је било више братске љубави и више слоге, више искреног и узајамног потпомагања и више пожртвовања за опште добро и за добро и срећу свакога брата. И уопште, они су се више Богу молили, па им је Бог више и помагао.
Угледајмо се дакле и ми на наше старе, поносимо се честим посећивањем Св. цркве, поносимо се нашом побожношћу и љубављу према нашим хришћанским дужностима; угледајмо се на побожност других европских народа, и већих и напреднијих, па ће Господ Спаситељ увек и са нама бити и онда ћемо са веселим лицем и пуним срцем гледати и нашу Отаџбину и цео народ, и нашу кућу у целу породицу, па ћемо весело и овај свет остављати, како би се као благословени синови Оца небеског и лично сјединили са нашим Господом Спаситељем. Амин.

1. Лук. 24, 25.