СЛОВО 5
говорено на опелу поч. Ленке,
супруге Дим. Стаменковића трг. у Врању.
Кад у наручјима смрти гледамо невиног младенца или изнемоглог старца ми тугујемо, плачемо и срце нам од жалости вене, па и света црква, која искрено учествује како у радости тако и у жалости своје деце, гледајући своје чедо на самртној постељи. Но колико већа жалост мора бити кад гледамо мртва човека, који оставља овај свет у најлепшим годинама, докле још и није познао шта је живот и какве су земне радости! Човек по слабости своје природе, а особито родитељи и сродници умрлога, често тако много жале своје изгубљено љубимче да се и за дуго време не могу да утеше. И заиста, са чиме се драгом покојнику и можемо одужити за миле успомене, које је он у нашим срцима оставио, ако не искреном тугом за његовим рано угашеним животом, па са чиме ћемо најпосле и олакшати нашу жалост ако своме срцу, које је пуно милости и љубави према милом покојнику, недопустимо да се истугује и тако олакша човечијој слабости. Но сетимо се да смо и ми сви смртни, а по науци Христа Спаситеља сетимо се и тога, да покојница одлази своме преблагом Творцу, који је из превелике милости створио, па по својој благости и узео к’ себи на небо где нема болести и печали, туге и уздисаја.
Млада Ленка, у 17-ој години свога живота, оставља у жалости своје добре родитеље, свога супруга, сроднике и пријатеље; но као што је овде на земљи са својом добротом стекла многе пријатеље, који је данас оплакуј у и као што је овде заслужила да је родитељи и сродници тако јако и тужно оплакују, она ће и горе на небу, где нема грехота овога света, наћи са својом невином душом милост божију и љубав анђелску и тако ће се опростити свију незгода и мука које очекују нас, што остајемо после ње.
У последње време Српски је народ много жртвовао својих синова за слободу своју и своје Св. вере. Многе су праведне српске душе отишле пред Господа и његов праведни суд, да својим жртвама откупе слободу своје мученичке браће и своје лепе Исусове вере. Па ваљда је милостиви Господ одредио, да и дом нашег часног грађанина и примерног патриоте Димитрија Јовановића поднесе још и оваку жртву на олтар српства јеп ц једне стране радећи он сам и снажно заступајући Св. српску ствар, с друге стране ево он испраћа данас своје најмилије чедо, своју драгу ћерку, праведном небу, Богу милости и правде, да каже вечном Судији муке и патње српског народа и његове праведне жеље; да поред изгинулих Српских јунака каже цару Душану и Лазару, Милошу и Михаилу, да је после 500 год. опет српска војска победоносно дошла у стару српску царевину, да је слобода опет синула, па да је и она оставила своју земљу, своје родитеље, свога мужа и сроднике и свој народ слободне, а као слободна српкиња и у пратњи Српских великаша, а не као роб. Зато, др. сл. благодарећи Господу Богу на његовом дару и његовој Св. вољи, утешимо се, престанимо са плачем и тугом, јер смо сви смртни. Опраштајући се тегоба овога света ми одлазимо милостивом Богу где нема болести и печали, туге и уздисаја па с тога и помолимо се Богу Спаситељу, да дарује покојници оно светло место у своме небеском царству, које је спремио за своје верне и праведне синове. Амин.
