ТРИ ЈЕРАРХА
Мат. зач. 11. гл. 5. ст 14- 19.
Данашње Јеванђеље као и цела 5, 6 и 7-ма глава Матејевог Јеванђеља говори о начелима Новога Завета и о особинама истинитих хришћана и њихових учитеља. Ову науку казао је Господ на гори, али се не именује на којој а јамачно због тога, што није била нека знаменита гора.
Рече Господ својим ученицима: ви сте видело свету; не може се град сакрити кад на гори стоји.
Пошто је Спаситељ најпре казао својим ученицима да су со земљи, сад каже да су видело, светлост свету, прву особину свој их Апостола упоредио је Господ са сољу, јер као што је со неопходно нужна за живот и људи и животиња, тако су и побожни људи нужни у свету, јер је Бог и због таквих дуготрпељив према грешницима и прима молитве за милост и опроштај, грехова непобожних. Другу особину својих ученика упоредио је са свтлошћу, јер као што у васељени уопште не може бити живота без светлости, тако и људи не могу се спасти, него ће непрестано лутати по помрчини греха и незнања ако им учитељи не буду светлели науком и животом. Ученици Христови јесу: светлост света на другом месту, јер је прво Спаситељ светлост света, која просвећује свакога човека долазећи у свет. 1 Светлост осветљава оне, који су у помрчини, па тако и Апостоли, побожни проповедници и хришћани уопште, јесу морална светлост на земљи, почем они учећи својим речима и делима проповедају Јеванђеље и просвећују непросвећене. – Не може се град сакрити кад стоји ка гори. Ово је трећа особина истинитог хришћанина. Као што се град варош, кад лежи на брду још из далека види и служи путницима за склониште, тако се и истинити хришћанин разликује од других надмашајући их свој им врлинама, штитећи гоњене и бранећи слабе. Такав хришћанин служи као склониште сваком страдалнику и то чини не из сујете или за интерес него из благодарности према Спаситељу.2 И ученици не могу се сакрити него ће бити свима на видику, па зато нека пазе, како ће се владати те да би свима и свакоме послужили за пример и речју и делом.
Нити се ужиже свећа и меће под суд, него на свећњак, те светли свима који су у кући.
Овим речима Спаситељ каже својим ученицима ја сам вас осветлио светлошћу богопознања и нећу да вас кријем, него вас, ту вашу светлост, постављам у свећњак тј. на високо и јавно место учитељства да светлите целом свету. Ученици и са њима и сви хришћани дужни су дакле да благо хришћанске вере (науку) не крију него да га исповедају и распрострањују.
Тако да се светли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела и славе Оца вашега који је на небесима.
Нека се ваша светлост, каже Спаситељ светли пред људима те да виде ваша добра дела и да вам подражавају тј. вашу науку посведочавајте и вашим добрим делима. Па да би Спаситељ убедио ученике да овако живе и раде он каже, да тако раде е да би људи гледајући њихов живот и рад славили Оца на небесима тј. нека тако раде како их уче ради славе божије. И заиста слава божија и јесте најбоља побуда за овакав живот и рад хришћанског учитеља и сваког хришћанина.
Не мислите да сам ја дошао да покварим закон или пророке; нисам дошао да покварим него да испуним.
Кад је Господ и Спаситељ наш говорио ову науку он се онда први пут представљао народу као вероисповедни учитељ, па знајући да ће га књижевници и фарисеји нападати, он речима горњега текста показује и прави циљ свога доласка. Овај циљ је у томе, да његова наука не смера на уништење него на тачно испунење закона и пророка. И Спаситељ је тачно испунио закон тиме, што му је се тачно покоравао а испунио је и пророке испуњавајући на себи све праслике, обредне форме и пророштва. Но осим тога испунио је и закон и пророке још и тиме, што је објаснио, допунио и усавршио морални закон стављајући га свима на душу и срце и давајући свима у помоћ благодат. Но докле је Спаситељ све ово испуњавао Јудеји су нарушавали пророке, фарисеји закон а Есеји обоје. Но Спаситељ је испунио цео Стари Завет, који је основа Новога Завета, јер су обоје Слово Божије и једна нераздвојена истина.
Јудеји су под именом закона разумевали пет књига Мојсејевих а под пророцима остале књиге Ст. Завета.
Јер вам заиста кажем: докле небо и земља стоји, неће нестати ни најмањега словца или једне титле из закона, док се све не изврши.
Спаситељ овде са уверавањем заиста (амин) тврди, докле небо и земља тј. док траје света неће нестати ни најмањег словца или једне титле (черте) из закона тј. неће остати неиспуњена ни она најмања заповест. Са словцем и титлом показује се оно, што је најмање и Господ овај израз употребљава, да посведочи, како није дошао да промене, поквари Закон. Тјод“ је најмањи знак у јеврејском буквару а јеврејска писменост има таквих знакова преко 6.000 а „черта“ (бит) је знак, који се ставља на разна слова па им даје различан глас и онда речи имају различно значење.
Јудејски закон састојао се из моралног, обредног и политичког закона. Морални закон, који се није оснивао на околностима него на душевним способностима говори о човековим дужностима уопште а које се изражавају у љубави према Богу и према ближњему, 3 што и јесте суштина десет заповести. 4 У овоме дакле и јесте непромењивост моралног закона, који нити је порушен нити ће се порушити, нпр. љубав родитеља према деци и деце према родитељима проистиче из њиховог узајамног природног односа и она је морални закон, који је свима општи, непроменљив и вечан.5 Цео овај морални закон Спаситељ је концентрисао у неограниченој љубави према Богу и у љубави према ближњему.6 Обредни закон оснивајући се на околностима неког друштва а не целог човечанства, јесте променљив нпр. начин службе божије код Јудеја предсказивајући долазак Месије био је променљив. Политички закон Ст. Завета такође је био привремени и променљив, јер он говорећи о судовима јудејским постао је по околностима и потребама јудејског народа, па је са њиме и прошао.
Ако ко поквари једну од ових најмањих заповести, и научи тако људе, најмањи назваће се у царству небескоме; а ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у царству небеском.
Пошто је Спаситељ најпре отклонио сумњу од себе сад најстрожијом казном прети свакоме који би не само лично покварио него ма и другога навео да поквари било и најмању заповест од будућег закона, од онога који ће он дати. Види се, да су фарисеји, нарочити учитељи закона, делили морални закон на лакши и тежи; но Спаситељ осуђујући ову поделу моралног закона у царству које оснива, назива онога који би тај закон делио најмањим тј. последњим, који ће зато бити и осуђен на вечне муке.
Из свега овога дознајемо да је сво Свето писмо пуноважно и да га народу треба проповедати, а ко би нешто из њега одбацио као незначајно, биће осуђен.
1. Јов. 1, 9. у. 12.
2. Мат. 25, 37- 0.
3. Мат. 22. 40.
4. Рим. 18, 9.
5. Мат. 19, 19.
6. Мат. 22, 27. 39.
БЕСЕДА НА ТРИ ЈЕРАРХА
Бл. хр.
Данас славимо успомену великих учитеља православне Христове цркве: Св. Василија великог, Св. Григорија и Св. Јована Златоустог. Сва три Светитеља били су епископи и врло научени како у богословској тако и у философској науци. Св. Василије био је епископ у Кесарији кападокиској, у малој Азији, а како због своје дубоке науке тако и због многих добрих дела и светитељског живота назват је велики. Св. Василије осим других многих књига написао нам је и Св. Литургију, која се служи Недељама великога поста. Св. Григорије био је такође епископ па осим других списа он нам је написао и Литургију, која са служи Средом и Петком великога поста. Јован златоуст био је цариградски патријарх, одли ковао се строгим и светитељским животом, великом науком а особито беседништвом, због чега је и назват златоуст. Он нам је оставио многе књиге и написао је и Литургију, која се обичним недељама служи. Ова три велика и знаменита јерарха и учитеља наше свете вере светлели су својим светим животом и делима тако, да им је тешко примера наћи; они су били украс и понос цркве наше а у науци велики учитељи, да их је Бог и по смрти њиховој прославио, те их и Св. црква и сав хришћански свет свечано празнује. Ови велики учитељи васељене, бл. хр. иако су многа добра и на разне начине учинили човечанству, ипак су све своје силе концентрисали на два главна предмета, трудили су се целога свога века на просвећењу разума и облагорођавању срца. Прво су постизавали здравом науком а друго чистим моралом. О овим предметима говоре и њихови многи неоцењиви списи. Као што људи, који имају слабе очи, некад место много виде само један предмет, а понекад опет место једног чини им се да их виде много и свагда распознају ствари друкчије, али никад онако као што су уистини, тако се дешава и разумном оку човечије душе, разуму, кад болује од незнања или заблуде, па с тога и он често полази странпутицом и сумња о истинама. И истина, да ми сви просвећење човечијег разума сматрамо као највеће бларородство човечије природе а изображење и цивилизацију сматрамо као најдрагоценије благо, коме човек тежи; но колике заблуде и овде бивају! Колико ли погрешних теорија постоји по природи и по суштини овога предмета! Неки за просвећење разума сматрају само множину сувопарних идеја, један велики број разних мисли и на то троше све време све своје силе! Други опет као просвећење разума сматрају ослобођене од диседемонија и разних заблуда и слободно лутање разума по путу који самовоља одобрава! Али наши велики учитељи чију успомену славимо данас, нису тако мислили о просвећењу човечијег разума, нису велим, јер су човека сматрали и ценили по његовим истинитим одношајима које има према Богу и према свету, па су према томе и одредили, у чему се састоји просвећење човечијег разума. И они уче, да се просвећење човечијег разума састоји у ослобођењу од незнања и у постојаној и топлој тежњи ка првој истини. Просвећење је разума у ономе, у чему човек јасно познаје своје одношаје према Богу, према људима и према себи, према опредељењу, за које је и створен.
Човек у овоме свету, бл. хр. личи на ону симболичку степеницу, коју је у виђењу гледао праотац Јаков, и којој је доњи крај био на земљи а горњи на небу. И човек ходи по земљи, гази по блату и труни се прашином, но ипак има орловска крила са којима се ди же к’ небу, где тражи друштва са Богом и анђелима и где проналази законе небеских тела. Докле сва видљива природа постоји без разума и говора, само човек украшен благородством с више, старешинством над целом видљивом природом, приноси Богу молитве благодарности и за себе и за сва створења, над којима га је Бог и поставио. Састављен из две части душе и тела, човек у своме животу и двојаке дужности има. Пошто се на земљу ослања као и она Јаковљева степеница, човек има дужности које се тичу његовог материјалног живота, а пошто се душом до неба узноси, као и она степеница, он тако бива и небески грађанин. Човек има и то врло важне и озбиљне дужности према Богу од кога је добио живот и све и чијом је сликом украшен. На овим дакле непроменљивим основима учили су данашњи велики јерарси, да треба да се оснива свако развијање и просвећивање човечијег разума. Из ових истинитих наших одношаја према Богу и свету проистиче и све благородство и достојанство, човеково на земљи!
Но, бл. хр. кад нестане овога вероисповедног основа на коме треба да се утемељава свако умно развијање и просвећивање; кад нестане ове религиозности и побожности, која облагорођавајући човека упитомљава га и узвишава; кад се недостатком побожности опучи онај горњи крај степенице који се на небо наслања и престолу Свемогућега води, тада човек личи на исечене гране дрвета, које по земљи леже без живота и без наде! Кад човек др. сл. дође у овако стање онда никакво знање не помаже, јер је ту смрт неизбежна. И тако, без религијског основа, без истинитог знања о Богу и без побожности, никакво истинито просвећење није у стању да у човеку постоји. Истина, неку сенку просвећења може човек да осећа, али право, потпуно и истинито просвећење никада, јер је Бог живот и истина. 1 Све што нема корена у овој истини, лажно је; све што не сише живот из овога врела истине, мртвило је.
Прво је дакле начело наших великих учитеља Јерарха, да просвећење и унапређење разума треба да проистиче из богопознања и да се оснива на побожности. Но као што и ласта само онда може да се дигне к’ небу у висину, кад су јој оба крила здрава и раширена, а пада доле и по прашини лети кад јој је једно крило оборено, тако и човек, само се онда диже до висине свога опредељења, кад са просвећеним умом има и облагорођено срце. Просвећење и усавршавање разума без облагорођавања срца; просвећење које не загрева свог човека него се само ограничава на мозак у глави; просвећење које не осветљава свог човека и не разгони моралну помрчину такво про свећење личи на ону ватру, која се усред јаке зиме види далеко од куће, у којој сви од мраза и леда умиру. Мудрост разума, др. сл. само онда има своју потпуну важност, само онда има свој прави уплив, кад почевши одозго загрева свог човека и кад своје благо и у срцу одушеви и оживи. Само са оваквом мудрошћу душа производи богате плодове, који су украшени цвећем врлина. Где се разум овако усавршава ту се и код појединаца и у целом друштву види и тачно познавање и верно испуњавање свију дужности, које човек има и према Богу, и према ближњем и према себи. Где напредак овим начином не бива, тамо нема не само среће ни благостања, него ни опстанка и о томе нас уверава како историја оних појединаца, који су у друштву пропали због унапређеног разума а необлагорођеног срца, тако и оних друштава и народа, којих је из истог узрока нестало са светске позорнице. Срећан је дакле онај човек, који се украси са оба ова блага тј. са истинитим просвећењем разума и са моралним облагорођењем срца. Срећно је оно друштво а напредан је и блажен онај народ, који види, да се у њему ова два начела снаже, развијају и испуњавају.
Ова начела, бл. сл. потпомажу у друштву они људи који су велики умом, узвишени мислима, благородни срцем, стални карактером, па овај свој живот проводе, као оно велике реке, што најпре поља и долине напоје, те их тако и десно и лево да изобиље донесу, па тек онда свечано и достојанствено у море одлазе. Ова начела потпомажу у друштву и они људи, који стојећи на крмилу државном као јасне звезде и управљајући својим народом,сву пажњу и све силе на то управљају, да и срца и душе својих грађана запоје побожношћу и моралом, јер на њима почива и од њих зависи сваки напредак и свака срећа и благостање. Њихову су важност веома добро разумевали велики учитељи наше свете вере и бесмртни добротвори човечанства: Василије, Григорије и Јован Златоуст, па зато су се и трудили, да их распростране међу хришћанима за које су живели оставивши и нама пример да се на њих угледамо.
Ова начела, просвећење разума заједно са облагорођавањем воље, о Боже промислитељу, који све на добро управљаш, потпомози и утврди у твоме српском народу дајући му моћи и снаге, да свој разум усавршава на основу знања о Теби и твојој светој вољи и да срце облагорођава на основу побожности како би свагда могао да истинито и топло слави тебе Бога и Оца, коме нека је част и слава ва веки веков. Амин
1. Јов. 14, 6.
