СВЕТИ САВА
Јов. зач, 36. гл. 10. Ст. 9-16.
Јеванђеље данашњег празника показује нам ону науку Христа Спаситеља, у којој он себе; назива добрим пастиром. Господ Спаситељ говорећи о своме божанству и објављујући себе за Сина Божијег, називао је се водом живота, хлебом животним, светлошћу света итд. а у данашњем јеванђељу назива се добрим пастиром. Гледајући Спаситељ покварене и злобне фарисеје, он њих назива најамницима како би их разликовао од сваког искреног учитеља, кога је он сам позвао у ту дужност и кога назива пастиром.
Рече Господ дошавшим к’ њему Јудејима; Ја сам врата, ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи.
Спаситељ је и у 7-ом стиху казао: Ја сам врата… па то и овде у 9-том стиху повторава, ради јаче силе говора Ја сам врата тј. моје дело искупљења, моја наука и заповести и угледање на мој живот уводе у овчије двориште тј. у царство благодати, у цркву, у коју ко уђе онако како ја заповедам, тај ће и пашу наћи тј. све што је за спасење нужно и спашће се.
Лупеж не долази ни за шта друго него да украде и убије и погуби; ја дођох да имају живот и изобиље.
Пред долазак Спаситељев у Јудеји се беху појављивали многи псевдомесије (лажне Месије) и њих Спаситељ овде разуме под речи лупеж 1 јер не само што су злоупотребљавали права Месијина него су нашкодили и спасењу народном, па с тога и да су они долазили да украду, убију и иогубе. Но Спаситељ као истинити Месија дошао је да свима дарује живот пун правде и светости и изобиља тј. благодати у тајнама.
Ја сам пастир добри; пастир добри душу своју полаже за овце.
Најбољи и највећи пастир јесте Спаситељ Исус Христос, који је небески пастир и пример за свакога пастира, па зато га Петар и назива пастирским поглаваром. 2 Господ каже, да је он добри пастир јер је предао себе на жртву за живот стада свога, а најамник који се више о себи него о стаду стара, у време опасности оставља стадо и бега јер стадо није његова својина. Због тога се и најамници у Св. Писму различно карактеришу. Тако пророк каже им: ви претилпну (ово што је боље) једете и вуном се одевате; што је боље кољете али стада не пасете.3 А Матеј их назива грабљивим вуцима.4 Разликују се дакле прави и истинити пастири цркве Христове од оних, који су лажни и недостојни, јер докле први жртвују себе ради спасења свога словесног стада, дотле други жртвују стадо ради себе и својих интереса.
А најамник који није пастир, коме овце нису своје, гледа вука где иде, па оставља овце и бежи; и вук разграби и распуди их. А најамник бежи, јер је најамник и не мари за овце.
Под именом вука овде се разуме сашана кога и Апостол Петар назива ричућим лавом, који тражи ког да прождере. 5 И вук и најамник раде на пропасти божијег стада, но зато опет и подлеже једнакој осуди и казни.
Ја сам пастир добри и знам своје и моји ме знају. Као што мене зна Отац и ја знам Оца; и душу своју полажем за овце.
Мене се моје стадо тиче, ја га љубим и о њему се старам па зато и оно мене љуби и само за мном иде. Овде се дакле разуму добри и побожни хришћани који тачно испуњавају Христове заповести. И то је воља очина, да свршим дело за које сам у свет дошао. И заиста, љубав Христова према вернима проистиче из љубави коју он има према Оцу и Отац према њему. Та љубав Спаситељева према побожним хришћанима толика је, да он и своју душу полаже за њих. Величина љубави једнога лица према другоме огледа се у пожртвовању, којеће при свакој прилици учинити пријатељ за пријатеља. Ко отаџбину љуби он се и жртвује за њу, и то се зове патриотизам; ко човечанство љуби он је готов да за њега много жртвује и то се зове човекољубље а ко од свег срца и душе Бога љуби, он за славу божију све жртвује и то се зове побожност. Но највећа жртва коју човек може да учини, јесте жртвовање свога живота, па и Спаситељ, да би показао своју неизмерну љубав према спасењу човековом спомиње овде своју будућу жртву смрт на крсту. Спаситељ нас је толико почаствовао и толико нас љуби, да је за нас учинио и највећи степен пожртвовања. Због тога и јесте нужно, да се човек хришћанин свима силама и непрестано труди, да сву своју важност, коју му је Спаситељ дао и одржи на њеној висини не заборављајући да је Господ рекао: каква је вајда човеку ако и цео свет задобије а душу своју оштети? 6 За вечност блаженства зашто човек и не би жртвовао сва привремена и непотпуна земаљска уживања, која могу да шкоде спасењу душе? 7
И друге овце имам, које нису из овога дворишта, и оне ми ваља довести; и чуће глас мој и биће једно стадо и један пастир.
Под именом других оваца Спаситељ разуме хришћане од идолопоклоника, које су Јудеји одбацивали као неверне и нечисте. Јудеји научени, да су само они избрани божији народ сматрали су само себе за достојне будућег спасења, које ће очекивани Месија дати; но ово је врло погрешно, јер је Спаситељ дошао да спасе све без изузетка, па зато својим ученицима и заповеда: да иду по свему свету и да проповедају Јеванђеље свакоме створењу 8 па ће тако сви бити једно стадо и један пастир. Христова црква по целој васељени и јесте: једна света, саборна и Апостолска, јер је један Бог и Отац свију 9 па је и Јеванђеље Христово на спасење свакоме који верује 10 а с тога и сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао од Бога је, па зато свима људима на земљи који Христа примише даде власт да буду синови Божији који верују у име његово. 11 Из свега овога дознајемо, да граница цркве Христове није као граница неке народности, него да се она пружа по целој земљи.
1. Јер. 23,1. Језек. 34, 2^4.
2. I 5, 4.
3. Језек. 34, 3.
4. 7, 15.
5. I Петр.5, 8.
6. Мат. 16, 26.
7. Лук. 9, 24-32.
8. Мар. 16, 15.
9. Еф. 4, 4.
10. Рим. 1, 16.
11. Јов. 11, 12.
БЕСЕДА НА СВЕТОГ САВУ
Похитајте за науком да се Господ не наљути, и да не сврнемо с пута правде.
Ето, др. бр. великог и важног савета, који нам даје Свето писмо – савета на који треба да обратимо сву нашу пажњу и жељу, како би га што тачније испунили. Небрежење и хладнокрвност према науци љуте Бога, јер удаљавају људе од праведног и богоугодног пута побожности и хришћанских врлина. Почем, докле незнање понижава човеково достојанство и причињава душевну смрт; наука је јасна светлост нашег разума и једна животворна храна благородног срца и племените душе. Ове истине врло је добро разумевао наш велики Српски светитељ Сава, кога данас славимо, па је се на науци у своме српском народу и трудио толико, да је постао патроном свију наших школа, расадница науке и знања. И гле, колико је већ и векова прошло од како Св. Саве нема на земљи међу живима па још ипак непрекидно славимо његов празник, и ипак у радости и одушевљењу, повторавамо ону његову песму: Тамо венци тамо слава, где наш Српски пастир Сава.
И сасвим умесно, јер живот и рад Св. Саве нису били важни само за једну епоху, већ и за толике векове, па ће у тој важности и за будућа времена остати. Живот и рад нашег просветиоца Св. Саве нису важни само за један народ Српски, јер њега славе и остали православни народи. Но ми смо на првом месту дужни, да дан Св. Саве, сина славног дома Немањина, који је још у својој 18-тој години оставио своје родитеље и царски дом свога оца, па отишао у Св. Гору и покалуђерио се ради народне просвете и хришћанског напретка, ми смо, велим, на првом месту дужни да дан Св. Саве све свечаније и све радосније славимо. И ми ћемо највећу пошту одати просветном празнику нашег светитеља, ако ми будемо подражавали, ако тј. и сами будемо радили на унапређењу хришћанске просвете у нашем народу, а и Св. Писмо вели нам: Похитајте за науком, да се Господ не наљути и да не сврнемо с пута правде.
И разум и искуство па и сам Бог, бл. хр. хоће да је човек научен. Али шта је наука? Наука ће тачно и правилно знање божијих и човечанских предмета. Или, сваки човек, муж или жена треба да зна: зашто је створен, какав је циљ овога живота, шта треба да ради човек докле је на земљи, како треба да просвети свој дух и срце љубави свеблагог Бога, изучавањем његових савршенстава и благодјејања према човеку, и напослетку изучавању оних других предмета, чије знање чини човека наученим и благородним, и чини да човек може спокојно уживати привремену срећу на земљи и стећи вечно блаженство на небу.
Погледајте на земаљске народе, потражите који су то, што су однеговали мудре и врле мужеве; што су човечанству учинили и чине добра помоћу науке и вештине; што су са земаљском и небеском светлошћу просветили непросвећене и који су сами међу осталим народима засијали као јасне звезде, па ћете видети, да су само мудри и научени народи удостојили се толике славе и части, јер су заволели науку, трудили се да оснују разне научне заводе и поштовали су научене људе. Кад оставимо народ и погледамо на поједине вароши и старог и данашњег времена, ми видимо, да оне вароши напредују, у којима се наука воли и изучава. Стара Атина не би никад могла родити Сократа и Платона, Аристотела и Демостена, да није поштовала и волела науке. Па и данас само оне вароши рађају велике људе, философе, беседнике, војсковође, добре и честите грађане, чије грађанство поштује и воли науку па се свима силама труди да и своју децу научи и изобрази. На послетку да би истину свега овога још боље разумели замислимо само две вароши, једну варварску која је непријатељ и другу хришћанску која је пријатељ науке и знања. Па шта видимо?
У првој која не воли и не поштује науку, грађани су човекомрсци који не знају ни за какво доброчинство, па су опасни и самом нашем животу и мрзе нас као непријатеље. У таквом друштву и гледамо убиства и крађе, псовке и свађе; ту један другоме чини неправде и ту закони не вреде; неправда царује а правда се гони; лаж и превара напредују, а истина и искреност само се по имену чују. Овакве дакле нарави и дела само је незнање кадро да створи.
А шта видимо у друштву и народу, који поштују и воле науке и знање? Његови су грађани благи и питоми, међу њима влада слога и братска љубав; они хвале врлину и гоне неваљалство. Богати се брину о сиромашнима, а сиромашни воле и уважавају богате. Они правду поштују, Бога истинито обожавају и сваког човека као свога брата љубе. Овакви су дакле плодови науке и изображења.
После овога, др. сл. лако је разумети колико је жалосно и штетно незнање и неизображење, и колико је нужно, важно и неоцењиво благо истинита наука. Јер наука оснажава дух, весели срце, узвишава разум и човека чини земаљским анђелом! Наука чува човека од греха и украшава га врлинама, исправља његове недостатке, упитомљава страсти, удише му истиниту љубав према Богу и ближњему и води човека истинитим путем спасења и благостања. Наука образује добре и брижљиве родитеље, честиту и ваљану децу, добре господаре и благородне грађане, побожне свештенике и благочестиве хришћане. Наука чини да је у свету мир, међу људима љубав и међу народима законитост. Наука слави Бога, весели анђеле, радује цркву и напослетку наука… али кад би ређао сва добра блага која нам наука доноси ја би цео овај божији дан имао да говорим. Па зато, очеви и мајке, задишите синове и ћери ваше љубављу према науци, задишите их мудрим саветима и врлим примерима како би били достојни потомци свога деде просветиоца Св. Саве, који сав свој живот беше посветио науци и васпитању Српских синова.
Али још треба знати, да ово што сам о науци казао није само свештенички савет, већ божија воља, јер то Бог заповеда. У Св. Писму нема скоро ни једног места у коме Бог не би наређивао да се трудимо на науци и у коме не прети вечном осудом свима онима који науку презиру. Јер на страшном суду рећи ће Бог грешни ку: Зашто казујеш уредбе моје и носиш завет мој у устима својим а сам мрзиш на науку и речи моје бацаш за леђа. 1 По овим речима Св. Писма ко мрзи на науку, ко своју децу не васпитава, тај не треба да узима завет божији у уста, не треба да се пред Богом и црквом представља као вршилац закона божијег. А на другом месту Свето писмо вели: Нека се прима настава у разуму у правди у суду и у свему. Младићима нека се даје наука и знање, да разумеју приче и значења речи мудрих људи, и то ће им бити венац од милина око главе њихове2 Али Бог заповедајући нам да се трудимо на науци у исто време заповеда, да се учимо истинитој науци којој је, по Божијем Слову, основ страх Господњи. И заиста, како је могуће да се неко назове научен, кад је из његовог срца искорењен страх божији, кад он не чува и не испуњава божије заповести? Науке и вештине јесу помоћнице хришћанства и хришћанска је вера на високо достојанство узвисила науку и знање, али само побожност и хришћанско владање карактеришу истинитог научењака. И по томе, истинити научењак, слободно можемо казати, јесте онај, који иде оним путем који је наш просветиоц Св. Сава обележио. Но Св. Писмо на ово још боље одговара учећи, да је научен онај који своја дела показује у кротости и мудрости. Ко има зависти у срцу и чини дела противна науци, нека се не хвали, јер оно није она мудрост што силази одозго, него земаљска, варљива. А мудрост одозго јесте чиста, мирна, кротка, покорна, пуна милости и добрих плодова без атера и нелицемерна. 3
У свакој дакле науци, очеви и мајке, васпитавајте синове и кћери ваше. Ако их оставите без васпитања оставићете их без благородног осећања, које се само у образованој души развија и плодове приноси; ако их оставите у мраку незнања, сами ћете плакати над њима, јер ћете их, гледати како су живи телом али мртви душом. Па зато, вазда имајмо на уму божије речи, које веле: Похитајте за науком, да се Господ не наљути, и да не сврнемо с пута правде. Амин.
1. Пс. 50, 16.
2. Пр. Сол. 1, 3.
3. Јак. 3. 13-18
ДРУГА БЕСЕДА НА СВЕТОГ САВУ
Побожна браћо,
Ако је икада било умесно, да се горње речи Св. Писма а са овога светог места међу Србима чују, то је збиља данас. Данас, на празник нашег српског светитеља и просветитеља, веома је умесно да се сетимо божијих речи, које кажу: Сећајте се учитеља ваших, који су вам проповедали Слово божије и гледајући какав је био свршетак живота њихова подражавајте вери њиховој. Запитајмо се дакле, да ли се ми сећамо учитеља наших, који су нам проповедали Слово божије и да ли подражавамо вери њиховој? Да ла се сећамо нашег милог светитеља и просветитеља Саве Немањића? Да ли подражавамо вери његовој?
Мени се чини, побожна браћо, да се ми сећамо Светога Саве али не често, а многи само од његовог празника до празника? Но ми се не чини, да и његовој вери подражавамо, па због тога биће истина, да многи Срби знају само то, да је Свети Сава царски син и да је био владика и потпомагао школе и ништа више!
Свети Григорије одавна је казао да обичај и навика имају велику силу са којом привлаче себи душу човекову. И заиста, обичај не само што код целих народа упливише на њихов правац рада, живота и напретка, него и код сваког човека упливише на мисли и дела, да он о једној и истој ствари различно мисли и суди, или још боље, управља се по обичају. Обичај је производ онога правца, који човек у животу узме, Па и ми узевши за правац у нашем животу образовање не по Богу него по људима латили смо се туђих обичај а и живота страначког па отуда и сва наша брига упућена је на новости и на моду а свакога дана све се више заборавља вера и побожност, народни обичаји, читање живота хришћанских великана, угледање на њихов живот и подражавање њиховој вери па отуда, браћо, и нам је ретко сећање на нашег великог светитеља и просветитеља Саву. Због тога се ваљда и чује, да су црквени учитељи па и свети Сава, трудили се само на посту и молитви па с тога и треба да их се сећају и са њиховим животом и радом упознају само попови и калуђери. Али није тако, бл. хр. јер су наши свети оци драгоцено скровиште наше свете вере, која је основа и задаћа на шега живота. Она су најсигурнији учитељи нашег моралног препорођаја и напретка којим се народи усрећавају. Они су једини сигурне вође, којима се можемо поверити на путу земаљске среће и небеског блаженства. На путу, који они воде живи истина и светлост које нам не да да залутамо.
Наши црквени учитељи нису учили само о црквеним и верским стварима, него су изучивши и старинску мудрост били знаменити учитељи и световне науке и земаљских вештина. У науци наших црквених учитеља налази се и стара философија, митологија, историја, законозналство, реторика, песништво, астрономија, физиологија, зоологија и лекарство. Данашњи научењаци чуде се висини мисли, дубини мудрости и богатству знања ваших светих отаца. Цео стари свет и све стародревно знање можемо да нађемо у науци наших црквених учитеља међу којима заузима за Српски народ значајно место и његов светитељ и просветитељ први архиепископ Српски Сава.
Свети Сава био је син првог српског цара Стефана Немање а имао је браћу Стефана и Вукана. Кад се закалуђерио, добио је име Сава а пре се звао Растко. Растко је био вредан и побожан; многе је књиге читао и често је у цркву ишао, кад је већ одрастао отац га постави за управитеља Ерцеговине, којом је Растко врло добро управљао. Родитељи беху наумили да га жене и зато га позову к’ себи, но кад је Растко дошао у очин двор он затече и неке калуђере из Свете Горе, који ради милостиње беху дошли цару Немањи. У двору је због Растковог доласка било велико весеље но докле су се остала господа веселила, Растко се беше одвојио са једним старцем калуђером па га је питао о монашком животу у Светој Гори. Казивао му је старац, како се тамо увек пости и у цркву иде; како је сваки дужан да ради све што му се заповеди; како сваки мора бити послушан и добар и како у Светој Гори има и много књига за читање и много учених калуђера. Растку који се свагда одликовао побожношћу и љубављу према књизи, веома се допадне све што је чуо па се реши, да са старцем светогорцем оде у Свету Гору и тамо да се посвети Богу и науци. Но Растко је знао даму то родитељи неће одобрити, па с тога се измоли код оца да иде у лов, а у лову кад је био он се искраде па са оним светогорцем тајно оде у Свету Гору, где се после кратког времена закалуђери и добије име Сава. Ожалошћени родитељи и цео двор тражили су Растка и најпосле нашли су га у Светој Гори. Војвода, који је праћен да Растка доведе, беше стигао у Свету Гору пре него што се Растко закалуђерио па га по заповести очиној позове, да се дома врати. Но требало је да се уморни од дуга пута војвода са војницима одмори и тако Растко добије прилику те се преко ноћи закалуђери а отпрати по војводи своје световно одело, острижену косу и писмо, а сам остане у Светој Гори где је са калуђерима испоснички живео. Како је, бл. сл. било родитељима кад су чули за све ово, лако је веровати; али гле чуда, после кратког времена Сава позива и родитеље у калуђерство и његов отац цар Свефан Немања одлази у Свету Гору и тамо се закалуђери и добије име Симеон па и Савина мајка, царица Ана, закалуђери се и добије име Анастасија. У Светој Гори живели су дакле и Српски цар Немања и његов син Сава и тамо су основали чувени Српски манастир Хиландар, који је знатан се свога великог богатства и са своје богате библиотеке и других драгоцених ствари од наших царева и краљева. Богат је Хиландар тако, да се ничим исплатити не може, па ипак данас само неколико Срба у њему живе а остали су све Бугари, који и господаре тим неоцењивим благом, задужбином светог Саве и оца његовог Немање. У Хиландару је умро цар Немања, који је у монаштву добио име Симеон, но је једно по својој жељи а друго узроком свађе између његових синова, Стефана и Вукана, донесен у Србију, кад је свети Сава браћу помирио, и затим је тело Св. Симеона мироточивог положено у манастиру Студеници, где се и данас налази. Овом приликом Св. Сава путовао је по српском народу и као Христов апостол учио је народ вери па се опет врати у Св. Гору, у Хиландар.
Но не прође много времена, бл. сл. а најстарији Немањин син, цар Стефан, по наговору своје жене католкиње не прими католичку веру, али Св. Сава сазна за то, па похита цариградском патријарху с молбом, да се у Србији постави један Србин за Архиепископа. Сава је предлагао једног Србина калуђера за то високо место али и цар и патријарх хтели су да се Сава прими тога чина, нашто после дугог склањања и пристане и тако Св. Сава постане први Српски Архиепископ. Народ је свога првог Архиепископа, Србина царевића, особито радосно дочекао и онда Сава крунише краљевском круном свога брата Стефана, који се од тада звао Стефан првовенчани краљ Српски. Затим је Св. Сава наместио своју архиепископску столицу у манастиру Жичи, па је поставио многе српске владике и свештенике и отворио многе школе, да се у њима млади Срби уче а сам је по народу путовао и учио га.
Кад је бл. сл. Св. Сава уредио српску Цркву и српску школу он се крене у Јерусалим да се поклони светом гробу Господњем и на томе путу, предање вам каже, да је у време буре својом молитвом утишао море и тако га је Бог, као оних својих 12 Апостола, чудесима прославио још за живота. По повратку из Јерусалима Св. Сава сврати се у Бугарску и ту 14 Јануара, пошто је одслужио божију литургију, дође кући, разболе се и умре у вароши Трнову. За тим је тело светитељево пренешено у Србију и сахрањено у манастиру Милешеву у Херцеговини, где је дуго лежало. За време српског ропства тело Св. Саве преношено је на разна места, јер Турци нису могли гледати како се Срби купе око светитељевог кивота. На послетку пакосни Синанпаша упљени свете мошти и изнесе на поље врачарско, код Београда, где их спали на велику жалост целога народа.
Но др. бр. није могао крвожедни Синанпаша да спали и славу Св. Саве, кога цео народ на данашњи дан најсвечаније слави и кога све српске школе као свога патрона и покровитеља прослављају.
Чули сте, браћо, живот и рад Св. Саве; чули сте за његову велику смерност и побожност; изложио сам вам укратко и љубав и оданост, и труд и пожртвовање светитељево за срећу српског народа, за његов напредак у вери г Христовој и здравој науци, па с тога подражавајмо животу и раду Св. Саве. Он је жртвовао царску круну; он је презрео уживања дворска и благовање царско, презрео је ове сујете земаљске па се посветио Богу на службу и народу своме, е да би тако и нама оставио примера, да се на њега угледамо. Но ми немамо толико много да жртвујемо као Св. Сава. па да би његовом животу и раду подражавали; нама то неће бити толико тешко па с тога и треба често да се сећамо божијих речи, које нам кажу: Сећајте се учитеља ваших, који су вам проповедали Слово Божије и гледајући какав је био свршетак живота њихова, подражавајте вери њиховој! Амин.
