СВ. ПЕТАР И ПАВЛЕ
Мат. зач. 67. гл. 16. Ст. 13-19.
Данашње Јеванђеље говори о томе, како је Апостол Петар исповедио, да је Господ Спаситељ Христос Син Бога живога. О овој исповести говоре још и Лука: 9,18-21, и Мар. 8,27-30.
У оно време, а кад дође Исус у околине Ћесарије Филипове, питаше ученике своје говорећи; ко говоре људи да је син човечији?
Ћесарија Филипова лежала је на подножју Ливана, близу места где је Јордан извирао. Од Сидона далеко је један дан а звала се још и Пенеа. 1 Ову је варош Тетрарх Филип, Иродов син, подигао и украсио а назвао Ћесаријом Филиповом у част своју и Тиверијеву. Ова варош у Спаситељевој историји важна је по томе, што је Господ у њој први пут објавио своју смрт и васкрсење, а такође и страдања и искушења својих ученика. Ко говоре људи, да је син човечији тј. ко говоре људи да сам ја. 2 Господ на овоме путу поставља два питања како би одређено протумачио мишљење о себи и света и својих ученика а назива се сином човечијим ради испуњења пророштва, 3 и друго, што је он други човек кога је Адам после пада очекивао као Спаситеља целога човечанства. 4 Значајно је што се ни један од људи није никада овако називао.
А они рекоше: Једни говоре да си Јован Крститељ, други да си Илија, а други Јеремцја, или који од пророка.
Ирод ј е мислио да ј е он Јован. 5 а Јудеј и су очекивали Илиј у као претечу. 6 Под именом Јеремије или неког пророка разумевали су некога од старих пророка, који је васкрсао из мртвих.
Рече им Исус: А ви шта мислите ко сам ја? А Симон Петар одговарајући рече: Ти си Христос, Син Бога живога,
Петар Спаситељу не каже: ми кажемо или ја кажем, него ти јеси, што и јесте израз најјачег убеђења да је Господ Син божији, и то не створени или усиновљени него јединородни и по томе и истинити Бог.
И одговарајући Исус рече му: Благо теби, Симоне, сине Јонин! Јер тело и крв нису теби то јавили, него Отац мој који је на небесима.
Тј. то ниси дознао од људи 7 него од Бога а по задахнућу Св. Духа. Природа и карактер Господа Спаситеља нису предмет искуства, почем је то тајна коју не могу дознати они, који се родише од крви и од воље телесне, и од воље мужевљеве, него који су од Бога. 8 Због тога ако су и други звали Христа Сином божијим, ипак се нису удостојили ове похвале коју је Петар добио, јер га нису тако звали по смислу који Дух Свети открива.
А и ја теби кажем; Ти си Петар (камен) и на овоме камену сазидаћу цркву своју и врата паклена неће јој одољети.
Господ овде назива Петра каменом представљајући тиме његов лични положај у цркви, коју ће, основати, и Петар је заиста и био камен у темељу ове свештене зграде. 9 На дан педесетнице 10 Петар је преко 3.000 душа обратио у веру и он је први проповедао незнабошцима и Јудејима. 11 Сећајући се овога назвања, које му је Господ дао он назива и истините хришћане живим камењем 12 утрвеним на основном камену, Христу. 13 Црква. Ова реч налази се овде и у 8-мој гл. 17-ти стих означавајући друштво верних. Врата паклена (адова) јесте метафорички израз, који означава силу царства смрти. Другим речима, сва сила непријатељска кад би се сјединила против Христове цркве неће је ипак надвладати, а о истинитости овога Спаситељевог пророштва сведочи врло јасно Историја цркве. 14
И даћу ти кључеве од царства небеског; и шта свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздрешиш на земљи биће раздрешено на небесима.
Кључеви царства. У Св. Писму овај израз јесте симбол поверења и силе. 15 Пошто је дакле Петар био оруђе којим су први пут отворена врата вере у свету, јер је он први проповедао Христа незнабошцима и Јудејима, зато је добио и власт кључева. Под свезивањем и раздрешивањем разуме се праштање и непраштање грехова, и Петар је први учинио употребу свезивања над Ананијем и Сапфиром и раздрешивања над болесником који је седео код црквених врата. Ова права имали су и остали ученици.
1. Евс. Црк. Ист. 7, 17.
2. Мар. 8, 27.
3. Дан. 3, 13.
4. I Кор. 15, 47.
5. Мат. 14, 2.
6. Јов. 1, 21. Мал. 4, 5.
7. Гал. 1, 16. Еф. 6, 12.
8. Јов. 1, 12-13.
9. Еф. 2, 30. Откр. 21, 14.
10. Дел. Ап. 2, 41, 47.
11. Гал. 2, 9.
12. I Петр. 2. 4, 6.
13. Ис. 43, 14. И Кор. 3, 11.
14. Дел. Ап. 2, 6-20.
15. Ис. 22, 22. Откр. 3, 7.
БЕСЕДА НА ДАН СВ. АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА
Бл. хр.
На данашњи празник Св. Апостола Петра и Павла умесно је да се поучимо о стрпљењу, јер ови божији Апостоли наилазећи у своме апостолском раду на неописане тешкоће, разне поруге и страдања, не би очували своју душу ни испунили своју дужност да се нису одликовали стрпљењем.
Велика важност стрпљења свуда је позната па зато њу и философи препоручују, но философско је стрпљење погрешно, као што им је и философија погрешна јер долази из ограничене људске памети. И заиста, ко не зна божију мудрост и божије стрпљење, како може бити стрпљив или мудар? Па с тога ћу и ја да говорим о стрпљењу по божијој науци.
Стрпљење је, бл. хр, општа врлина и на земљи и на небу, од куда и има свој извор, па стога и ми треба да љубимо и поштујемо оно што је од Бога. Кад је Господ наш Отац и бог, онда и ми треба да се угледамо на његово очинско стрпљење, јер деца треба да се труде да буду достојна Оца.
Колико је божије стрпљење види се и отуда што су не само стари на поругу његове славе и величине клањали се идолима и презирали њега, правога Бога, него што га и ми данас често својим грешењем вређамо, па он ипак свој им сунцем обасјава и зле као и добре, и даје кишу грешницима као и праведницима, Имајући у својој власти казну за сваку увреду и нарушавање Његове свете воље, он грешника са неограниченим стрпљењем чека, е да ли ће једном увидети и признати зло које чини, и обратити се к’ њему, који је готов да га одмах са очинском радошћу прими а по своме обећању, кад каже: није ми мило да умре безбожник него да се врати са свога пута и да буде жив. 1 Јасно је дакле да је Богу мило стрпљење па зато га он нама и препоручује, кад преко Апостола каже: Чули, сте да је казано; љуби ближњега свога и мрзи на непријатеља свога. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, добро чините онима који вас мрзе, и молите се Богу за оне који вас гоне; да будете синови Оца свога који је на небесима јер Он заповеда своме сунцу, те обасјава и зле и добре и даје кишу праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате… И ако Бога називате само својој браћи, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите ви дакле савршени као што је савршен ваш Отац небески. 2 Дакле Спаситељ нам каже да ћемо бити синови божији и савршени по примеру очином, ако се будемо угледали на његово стрпљење. Но зар има веће славе, него личити на Бога? И зар има веће среће, него уживати у похвали божанској, па с тога и кажем зашто се човек не би угледао на божије стрпљење?
Но Спаситељ наш, бл хр. није само речима учио да будемо стрпљиви, него је то и делом на себи показао. Дошавши са неба да врши вољу божију он је поред осталога показао нам и пример савршеног стрпљења. Од понижене колевке у јаслама до славног вазнесења са брда масличног, цео његов живот зар није и сувише ја сан пример савршеног стрпљења, које свој венац налази на крсту, кад се Спаситељ моли Богу и за оне који су га разапели, говорећи: Оче, опрости им, јер не знају шта раде. Но кад је Спаситељ толика понижења па и мученичку смрт на крсту претрпео нас ради и нашег спасења, зар онда не треба и ми да се угледамо на њега, или као што јеванђелист каже: зар не треба да ходимо онако као он што је и он ходио. 3 На послетку, бл. хр. како у животу светих патријарха и пророка тако и свију осталих праведника, а нарочито Апостола налазимо при сваком раду и при свакој срећи или несрећи непоколебљиво постој анство у стрпљењу. Па зато зар није умесно да вас позовем, да се угледате на свете угоднике који су се стрпљењем прославили и на небу а на земљи да избегавате зле примере људи пакосника, осветољубаца и нетрпељивих при свачему, а који због тога товаре и себе и друге несрећом као што је и Адам учинио немајући стрпљења да чека и да се промисли, него на први женин позив једе од забрањеног плода и баца у недогледну несрећу и себе и потомство! О, да и божији Апостоли Петар и Павле нису имали стрпљења према своме раду, заиста се никад не би назвали ни Апостолима а камо ли још врховнима, нити би данас било њихова празника ни славе, него би свет са одвратношћу читао историју њихова нестрпљења, које би их заиста лишило спаења и славе. Па и сваки од нас бл. хр. зар још при рођењу не поздравља онај свет са сузама; зар се целога живота не пати и зар у зноју лица свога не живи, но шта ће му друго осим стрпљења помоћи да у овоме животу при разним неприликама не малакше; па с тога и Спаситељ нам каже: Ко до краја претрпи благо њему – тај ће се спасти. 4
Вера и нада, др бр. па и љубав хришћанска не могу плодом уродити без стрпљења. Љубав хришћанска јесте веза братства, она је темељ мира и основа постојанства и слоге, али одузмите јој стрпљење, па ћете је видети без икакве силе и моћи, па с тога и божији Апостол каже: љубав дуго трпи и милокрвна је; љубав не завиди; не велича се и не горди се, не чини што не ваља, не тражи своје; не срди се, не мисли о злу… све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Чија љубав према ближњем нема ова својства тај се не одликује хришћанском љубављу, али како ће наша љубав бити украшена овим својствима ако не будемо имали стрпљења? Но осим тога шта вреди човек без стрпљења кад се немоћан рађа и кад свакога дана може да се разболе? Зар нестрпљење при жалости или некој несрећи није такође жалост или несрећа и то веома мучна? Због тога бл, хр. стрпљење и јесте неоцењиво благо којим се враћа све што се изгуби и којим се купује много шта, што се за новце купити не може. По стрпљењу разликују се и праведни од неправедних.
Због тога, побожна браћо, памтећи сва она велика добра и блага, која нам стрпљење доноси и сећајући се како су се сви угодници и светитељи по примеру преблагог Бога одликовали стрпљењем, пазимо и трудимо се и ми, да се свагда и на сваком месту при сваком раду и свуда у друштву одликујемо врлином стрпљења, коме и наш народ даје толико велику важност да каже: стрпљен, спашен. Амин.
1. Језек. 33, 11.
2. Мат. 5, 43-48.
3. I Јов. 2, 6.
4. Мат. 10, 22.
