СВ. КОНСТАНТИН И ЈЕЛЕНА
Јов. зач. 35. гл. 10. ст, 1 -16.
У данашњем Јеванђељу Спаситељ назива себе добрим пастиром. Узрока овој науци Господњој дали су фарисеји својим нечовечним и неправедним понашањем према слепоме од рођења, коме је Спаситељ дао вид начинивши као и помазавши очи његове (види гл. 9-ту).
Рече Господ дошавши к’ њему Јудејима: Заиста, заиста вам кажем: Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом месту он је лупеж а хајдук.
Под именом врата овде се разуму закони, Свето писмо, Спаситељева наука помоћу које долази човек до правог и истинитог богопознања. Под именом тора разуме се старање о овцама, које су овде Израиљћани, као изабрани народ. Ко се дакле по науци Св. Писма не стара о народу, него другачије, тај није пастир народни него лупеж и хајдук. Овакви су пре Христа били Јуда и Тевда а после њега син Псевдомесије, антихрист и остали одступници; но овде се још разуму и књижевници и фарисеји, који су били народни учитељи а међутим су нарушавали закон божији. 1
А који улаза на врата јесте пастир оваца.
Законити је пастир дакле онај учитељ, који се стара о спасењу и благостању Христовог стада тј. хришћана. Од 1 до 10-ог стиха данашњег Јеванђеља Спаситељ себе своју науку назива вратима к’ овцама а пастиром именује све уопште учитеље своје цркве. Но од 11 до 12 стиха Господ себе назива пастиром. Најпре учи какав треба да је пастир његовог стада а, затим на себи самом показује и пример таквог пастира.
Њему вратар отвара, и овце глас његов слушају, и он своје овце зове по имену, и изводи их.
У старо време пастири су и дању и ноћу обитавали међу овцама но доцније су по грчком и римском начину почели да праве мандре, бачије, које су чували такозвани вратари, који су бачијска врата отварали само познатим пастирима, за којима су и стада на пашу ишла. Но у горњем стиху неки под именом вратара разуму Мојсеја коме су поверени божији закони; други разуму Св Духа а неки Исуса Христа, но биће да се овде реч вратар наводи просто ради јасноће говора а без икаква метафоричка значења. Правога пастира дакле овце слушају, он их зове и изводи. Све ове речи представљају овце као животиње без природних средстава за своју одбрану, па зато се оне сасвим и предају своме пастиру који због тога и бива пун милости и нежности према својим овцама, као према некој својој деци, за коју често и живот жртвује бранећи их од лопова и зверова.
Овим метафоричким речима Спаситељ даје врло значајну науку пастирима црквеним, учећи да они треба да су украшени свима врлинама доброг, благог и брижљивог пастира. Они дакле треба да су пуни љубави и пожртвовања не штедећи ни свој живот за одбрану свога словесног стада. Овакве пастире и стадо воле и љуби и друштво, поштује и Бог награђује небеском славом.
А кад своје овце изведе, иде пред њима, а овце иду за њим, јер познају глас његов.
Добар пастир свагда иде пред овцама и то понекад да крчи пут а понекад да своје стадо чува од непријатеља. Стадо опет одано са пуним поверењем своме пастиру иде за њим у пуној нади на сигурност и срећу. Дакле добар пастир никада не гони своје стадо силом, него чувајући и старајући се о стаду он га љубављу води свуда куда жели. Из ове поуке дознајемо, да који служитељ Јеванђеља хоће да је достојан свога светог позива и да ужива поштовање и поверење свога словесног стада које му је Бог дао под управу и на старање, он је дужан да своје стадо надмашује јеванђелским знањем и побожношћу. Његов је позив толика узвишен, да никад и ни по коју цену не сме да се удаљава од правог пута и честитог карактера, јер у противном случају како би ишао пред својим словесним стадом, и зар би стадо ишло за њим!
А за туђином неће да иду, него беже од њега, јер не познају гласа туђега.
Туђином Спаситељ назива овога, који не улази на врата, дакле непобожног пастира, кога Бог није у службу позвао, нго је у исту ушао као лупеж хајдук једино да се користи стадом Христовим. Такав пастир због својих ниских и среброљубивих циљева оставља своје стадо у незнању, од кога долази неповерење и сујеверје, а то и јесу најстрашнији отрови за спасење душе. Оваквог пастира стадо по нужди трпи али га не воли и једва чека да га се опрости.
Ову причу каза им Исус, али они не разумеше шта то беше што им каза.
Спаситељ им није посве јасно казао ову причу с тога, да би покренуо већу пажњу, па сад на други начин назива себе и врашима и иасширом.
Тада им рече Исус опет: Заиста, заиста вам кажем: ја сам врата к’ овцама.
Тј. ја сам Христос Месија, који доноси светлост и спасење. Дакле вером у Христа улази се у царство божије, као што је Господ и на другом месту казао, говорећи: ја сам пут, истина и живот. 2 Из ових речи дознајемо да постоји пут којим грешници могу ући у царство небеско, па зато и у символу вере исповедамо једну, свету, саборну и Апостолску цркву која свакоме нуди сва нужна средства за спасење.
Сви колико их год дође пре мене лупежи су и хајдуци; али их овце не послушаше.
Пре Спаситељевог доласка многи су се појављивали у Јудеји као Месије, које Господ овде назива лупежима и хајдуцима па зато их и овце народ нису послушале. Све ове лажне месије тру ди ли су се свима могућим начинима да оснују своје религијске општине, но пропали су сви ови лажни замишљаји, јер нису имали помоћи с више, те да испуне очекивања светска која су имала да задовоље унутрашње потребе човечије душе.
Ја сам врата; ко уђе кроза ме спашће се; и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи. Лупеж не долази ни за што друго него да украде и убије и погуби; ја дођох да имају живот и изобиље. Ја сам пастир добри; пастир добри душу своју полаже за овце. А најамник који није пастир, коме нису овце своје види вука где иде, и оставља овце и бежи; и вук разграби овце и растури их. А најамник бежи, јер је најамник и не мари за овце. Ја сам пастир добри, и знам своје, и моји ме знају. Као што мене зна Отац и ја знам Оца; и душу своју полажем за овце. И друге овце имам, које нису из овога тора и оне ми ваља довести; и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир.
Сви Ови стихови протумачени су (вид тумач. на дан Св. Саве).
1. Мат. 15, 9.
2. 14,6
БЕСЕДА НА СВ. КОНСТАНТИНА И ЈЕЛЕНУ
Нека нико не гледа само за себе него и за друге.
Овим речима, побожна браћо, отпочео сам беседу на данашњи празник Св. цара Константина и његове матере царице Јелене зато, што ни они нису гледали само за себе, него и за друге; што је тешко разликовати, ко је више добра хришћанима учинио. Константин или Јелена.
Цар Константин родио се у нашој вароши Нишу на 300 година после Христа. У то време хришћани су много страдали, но кад воља божија беше да Константин поставе римски цар, он при једном рату види на небу светао крст испод кога је писало са овим ћеш победити, па одмах нареди да сваки војник носи на своме оделу израђен крст и тако ступи у бој и непријатеља победи. Поеле овога догађаја, цар Константин, кога је мајка још од детињства учила да чува и воли хришћане, одмах да слободу хришћанској вери и хришћани одмах почеше да се слободно Богу моле и да подижу своје храмове. Константин, старајући се о општем добру хришћана, сазивао је и црквене саборе и помагао хришћанима да се на исте скупљају и да своје црквене ствари уређују. Он је хришћанским епископима дао права да обилазе тамнице и надзиравају како живе затворени људи а такође да и судове обилазе и да гледају како се суди, па кад би какве нечовечности или неправде видели могли су одмах да јаве цару и он би одмах правду заступао. Цар Константин као и његова мајка царица Јелена, која је нарочито ишла у Јерусалим да нађе онај крст на коме је Спаситељ разапет подигао је више цркава и чинио је многа и неоцењиво добра не гледајући само за себе него и за друге, па зато их Господ Бог и прославио те их и ми данас празнујемо.
Пре цара Константина хришћани се нису смели овако јавно, као ми данас, на молитву скупљати, него су се молили Богу по сакривеним местима и више ноћу него дању. Дакле цар Константин био је тај велики добротвор који је хришћанима први одобрио да се овако јавно на молитву скупљају. О, како се мора радовати душа свакога брата кад се сети како је било старим хришћанима кад су се први пут а у пола дана и јавно на молитву скупили и кад су слободно своју цркву подигли! Сећајући се те неописане радости, ја се бл, сл. радујем гледајући и вас данас искупљене у овом Св. храму на молитви. О, како је лепо и дивно видети, како ви сви, као један човек, смерно поклањате своје главе пред Богом и свештеничким благословом! О, како вас је лепо видети где у цркви стојите као браћа па вас сваки познаје да сте синови једног Оца Бога, кога сте ради да у овом светом дому задовољите и да се његовом очинском милошћу користите. О, колико би било добро, да и свуда на другом месту овако исто изгледате, и да се нико не стара само за себе него и за друге, да се нико не брине само о својој срећи него и о добру и срећи других људи, као што су то целога свога века чинили и свети цареви Константин и Јелена.
Но запитајмо се, бл. сл. да ли ми тако и радимо, да ли Слово божије, које нам заповеда, да се не бринемо само о себи, него и о другим људима, тачно испуњавамо? На ово питање нека сваки брат сам себи одговори, но мени се чини, да ми и овде често грешимо јер се ми старамо о себи а о другоме ретко бригу водимо. Ову истину посведочава и то, што ми често слушамо, како је некоме покрадена храна, другом одведена стока а трећи како је преварен при куповини нечега. Но кад овакве ствари слушамо зар је истина да испуњавамо Слово божије које нам заповеда, да се не старамо само за себе него и за друге! Не, није истина, јер се више, или само за себе старамо а за друге никако!
Кад нпр. хришћанин иде путем па види, где рђави људи улазе у кућу или њиву његовога ближњег да га оштете или да му ма какво зло учине, па видећи то пролази не водећи бригу како ће своме ближњем да помогне и да га спасе, зар онда сме казати да води бригу и о свом брату? Кад хришћанин чује да неки његов познаник намерава да уради неко зло па не похита да га одврати, гово рећи, шта ме се тиче, зар онда испуњава божију заповед по којој треба и о своме брату да се стара? Кад би се хришћанин у оба ова наведена примера показао као брат, кад би тј. онога првог заштитио а овога другог посаветовао, он би обојици учинио велико доброчинство, према обојици посведочио би братску и хришћанску љубав, па кад би некад и њему неко зло претило, она би обојица похитала њему у помоћ. Ми сви, побожна браћо, имамо нужду у помоћи других људи, а ко чува туђе ствари и имање, сигуран је и за своје. Па с тога показујмо свакоме леп пример, помажимо ближњег кад је у нужди и делом посведочавајмо, да се не старамо само о себи него и о сваком брату, као што су радили и Св. Константин и Св. Јелена. Благо сваком селу и вароши где међу грађанима влада слога са узајамним заштићавањем и помагањем. У таквом друштву тачно се испуњавају речи пророчке, које веле: о како је лепо и красно, кад сва браћа живе заједно. 1 На овај начин дужни смо да живимо, јер тако нам и закон божји заповеда а и природа човечија то захтева. Ко живи другачије, и ко по могућности не чува туђе ствари и имање и ко свога ближњега не помаже у добру, он тиме чини зло и себи и другом и шкоди своме спасењу.
Но чујмо, бл. сл. како се неки понашају и владају из небрежљивости или равнодушности према имању ближњега. Нпр. иде човек путем и на имању туђем види доста летине, па као вели шта ће шкодити ако ја два или три снопа узмем, јер богатом домаћину неће се ни познати а мени ће бити од вајде велике. И заиста, дватри снопа не значе много, али следеће две ствари много значе.
Прво значи много то, што се човек усуђује да узме туђе а без питања, јер је то крађа, којом се човек греши и према ближњем, почем је дужан да му имање чува од сваке штете а не и сме да га штети, а греши и према Богу који строго забрањује крађу. Друго много значи и то, што докле се човек усуђује да краде, дотле је још дрзак те себе и оправдава?
И ове речи моје беседе, др. бр. нисам вам казао да вас посрамим него да вас поучим као своју љубезну браћу, 2 јер је нужно, да не гледа сваки за себе него да се у о другима стара, 3 Јер ево како Господ Бог заповеда, кад каже: Кад видиш вола или овцу брата свога где лута, немој проћи мимо њих, него их одведи брату своме. Ако ли ти брат твој није близу или га не знаш, одведи их својој кући нека буду код тебе докле их не потражи брат твој, и тада му их врати. И тако учини са хаљинама његовим и са сваком ствари брата свога кад је он изгуби а ти је нађеш, немој проћи поред ње. Кад видиш вола брата свога где је пао на путу, немој га проћи, него га подигни с њим. 4
Памтећи ове речи божије; бл. сл. старајмо се свуда и свагда о добру нашега ближњег као и о своме сопственом, како би на тај начин показали, да смо и синови Оца небеског и браћа међу собом. Кад се овако будемо владали, онда ћемо сви живети као једна породица, у којој се један члан за другог стара и брине па тако сва бивају срећни и задовољни, потпомажући један другог и у животу на земљи и у спреми за царство небеско. Амин.
1. Пс. 133, 1.
2. I Кор. 4, 14.
3. Фил. 2, 4.3.
4. Второз. 22, 5.
ДРУГА БЕСЕДА НА СВ. КОНСТАНТИНА И ЈЕЛЕНУ
Боље је име него велико богатство, и милост ја боља него сребро и злато. Учи дете према путу којим ће ићи, па неће одступити од њега ни кад остари. Пр Солом. 2.16.
Бл. хр.
На данашњи дан сав православни свет празнује цара Константина и његову мајку царицу Јелену. Царица је свога царевића још од ране младости спремала да буде добар и славан међу људима а увенчан бесмртном славом пред Богом.
Мајка је се дакле матерински потрудила на васпитању и облагорођавању свога сина, па је тиме прославила и себе и сина и потпомогла не једног човека или једно друштво, него цео народ простране римске царевине и оставила светитељски пример целоме човечанству, Но да би мајка могла тако да васпитава своје синове она и сама треба да је васпитана и облагорођена, па с тога сам и ја, побожна браћо нашао за нужно, да вам данас беседим о васпитању женске деце е да би и Српски народ имао мајке као што је била света царица Јелена.
Призната је истина, поб. бр. да од васпитања и благородства мајке зависи и образовање њене деце, па ипак многи кажу, да женском детету не треба много изображења, и да мушко дете треба давати на велике науке, па отуда и бива да је и код нас образовање женске деце и слабије и ређе. Многи кажу, да женском детету није нужно велико образовање јер ово женску душу помрачава сујетом и таштином. Довољно је кажу, ако се женска деца и толи ко спреме да једнога дана буду кадра управљати својом кућом и да се покоравају својим мужевима.
И збиља, истина је, да се мора обратити толика пажња, да женски пол због науке не постане сујетан и самохваљив, јер женски је дух обично слабији и радозналији од човечијег, па зато и није нужно да га и сувише оптерећујемо науком. Жене нису одређене да управљају државом, да предводе војску, нити да се мешају у политику, па због тога њима и није нужно опширно политичко, војничко, правничко или философско знање. Многе вештине и нису никако за женскиње јер су оне одређене за умерене радове. Њихово тело, као и дух, слабији је од мушког, но зато их је небо обдарило вољом и окретношћу за економијом и умереним домаћим радовима.
Но запитајмо се бл. сл. на шта нашта нас упућује природна слабост женскиња? На сваки начин на то, да уколико су слабије телом утолико треба да се оснаже, васпитањем. Жене имају озбиљне дужности, које су основа и темељ целога човечијег живота. Жена може бити пропаст или сила и срећа целе куће. Жена је спас куће, казао је један мудрац. Па и сами они људи, који имају сву силу и моћ у друштву, тешко остварују неко ретко добро без помоћи женске. Свет, људско друштво, није идеално него је скуп свију породица, па зато и кажемо, ко боље, тачније и са већом бригом може да упитоми и облагороди друштво него жене, које осим природног уплива и власти њихове имају и ту особину, да свагда буду вредне, пажљиве и у ситницама, оштроумне и верне? Добра је жена благо свога мужа и она му продужава живот каже Сирах. А деца која ће образовати људско друштво, каква ће бити ако их мајке не изобразе и не васпитају? Пошто су жене дужне, да уређују куће и сав живот у њима, да усклађују породични живот и да васпитавају децу, значи да је и њихово занимање толико исто важно за друштво колико и мушко; врлина је и њима толико исто нужна колико и људима. На послетку нужно је да приметимо, да осим добра и среће, коју дају добро васпитане мајке, и грдно зло и несрећа може да буде од њих кад су рђаво и наопако васпитане. За ову истину историја нам даје много примера, а њу посведочавају и многи опустошавајући ратови, многи неморални обичаји и установе и многа новачења противу вере.
Неизображење, бл. сл. женског детета проузрокује одвратност, па кад се још у младим годинама дете није научило на уредан и користан рад, оно не може имати ни осећаја према лепом ни наклоности према ономе што је корисно. Оваквој девојци све што је важно то јој је и досадно, све што захтева пажњу то јој је и тешко и она само тражи уживања, но каква ће она бити мајка и домаћица; шта ли друштво има од ње да очекује? Женско дете у младим годинама нема ни искуства ни власти да управља кућом својих родитеља, нити пак разуме корист од занимања, осим ако јој мајка покаже и саме ситнице свакога посла. Ако је кућа мало имућнија, данас је обичај, да женско дете ради тек нешто мало и то више обичаја ради и да га не похуде. Но то није пут којим се женско дете спрема да буде корисно друштву. При таквом васпитању обично бива још и то, да разне гошће обасипају дете ласкањем и развијају му свакојаке фантазије, и то све на послетку развија код де тета одвратност према свему што је уистини добро. Побожност и вера код такве женске деце обично су несносни и одвратни, јер их сматрају као непријатеље уживања. Оваквав живот женског детета веома је убитачан и он је управо тешка и неизлечива болест која води злу и несрећи, јер разњеженост и нерад спојени са незнањем стварају необуздану наклоност и страст према забавама и насладама а отуда долази и неограничена али и убитачна раздраженост. Но жене изображене и које се баве озбиљним пословима умерене су у свему па и у радозналости, па на то навикавају и своју децу. Такве мајке не баве се читањем књига које само сујету и блесак развијају па од тога зла и своју децу чувају. Васпитане мајке немају ни погрешних ни смешних идеја о свету и светском животу, па од тога и своју децу брижљиво чувају. Васпитане мајке неће никад дозвољавати својој женској деци да сазнавају све што бива и што се говори, нити ће им одобрити да распитују за новости и сплетке и да о другима рђаво говоре; но да би у свему успеле, оне своју женску децу још од ране младости почну учити на све што је добро и корисно.
У првим годинама женскога детета најнужније је да се мајке старају о здрављу детињем, што се постизава здравом храном и простим животом. Дете треба навикавати да не добија оно према чему показује велику вољу, па ћемо га тако навикнути да се свагда не нада ономе што зажели, а то има великога значаја за доцније време. Оваквав начин чини дете да буде покорно, стрпљиво, постојано и снажно.
Кад женско дете мало више одрасте, онда сву пажњу треба обратити на то, ди оно заволи истину и омрзне лаж и лукавство. Због тога кад дете хоћемо да утишамо или у нечему уверимо, никад не треба да употребљавамо обману и превару, јер га на тај начин учимо лукавству од кога се никад неће одвикнути.
Обичај бл. сл. по коме неки радо много говоре са малом децом није добар, јер се дете учи да говори брзо о свему што му на ум до ђе и да говори о стварима, које тачно не познаје. Отуда опет бива да се деца навикну да целога свога века говоре брзо и да говоре о стварима које не познају, па им то шкоди лепом имену, а осим тога рђаво упливише и на женски карактер. Исто тако рђаво је старати се и водити бригу о деци пред децом, јер је њима довољно да се само објасни зашто им се то или оно одобрава а нешто друго забрањује. Мајке треба своју женску децу да васпитавају постепено и према природним околностима и највише природним начином и лепим примерима а свагда са материнском љубављу. Ако мајке тако буду радиле и испуњавале ову своју најсветију дужност оне ће и саме доживети радост и славу од своје женске деце, а то ће им бити и највећа награда за њихов матерински труд. Материнску бригу на васпитању деце благосиљаће и друштво, коме је она спремила достојне наследнице а благосиљаће и небо наградивши добре мајке срећом на земљи и блаженством у Царству божијем. Амин.
