СВ. ЈОВАН
Јов. зач. З. гл 1. Ст. 29-34.
Јеванђеље данашњег празника садржи сведочанство Св. Јована претече о Спаситељу Исусу Христу. Својом сведоџбом Јован сведочи за Господа Христа, да је збиља истинити Син Божији.
У време оно виде Јован Исуса где иде к’ њему, и рече: Гле, јагње Божије које узе на се грехове света.
Кад је свети Јован још из далека познао Исуса Христа, он је пред његовим ученицима, исповедио, да је Христос истинити Месија и назива га јагњетом сугласно духу и изразима пророштава, у којима се каже: да он (Христос) болести наше носи и немоћи наше узе на себе; 1 или Господ положи на њега (Христа) сва безакоња наша; 2 или, да се истрже из земље живих и да за преступе народне би рањен (Христос); 3 или, да је дао душу своју на смрти и био метнут међу злочинце и да сам носи грехове многих и за злочинце се моли (Христос) 4 Јудеји су за успомену свога ослобођења из ропства египатског сваке Пасхе клали јагње, јер кад су из Египта полазили Мојсеј им беше заповедио: да свака кућа за успомену ослобођења од ропства египатског закоље по једно јагње, да га поједе са пресним хлебом и горким зељем, но да му ни једну кошчицу не сломије а са крвљу да намажу довратке, како би анђео, који ће те ноћи (у очи поласка из Египта) доћи да помори египатске првенце, прошао куће јудејске и поштедео њихове првенце. Ово јагње било је проабраз Месије, Исуса Христа. Јер као што је јагње мирно и не брани се кад се коље, тако и Месија Спаситељ није се бранио при своме страдању. Јагње је заклано за успомену ослобођења од египатског ропства, а Месија Спаситељ разапет је за наше ослобођење од грехова. Јагњету није ни једна кошчица сломљена а ни Месији Спаситељу нису кости сломили кад је на крсту био разапет а то је по закону требало да буде, но он већ беше издахнуо кад су римски војници били дошли да му кости голени поломе. Крвљу јагњећом спасени су јудејски првенци, па и ми смо спасени проливеном крвљу Месије, Христа Спаситеља. Због тога су дакле, и Јудеји сваког јутра и вечера приносили жртву која је представљала поменуто јагње 5 праобраз Месије, јер и пророци а нарочито Исаија називају Месију јагњетом: Мучен би и злоставен али не отвори уста својих; као јагње на заклање вођен би и као овца нема, пред оним који је стриже, не отвори уста својих. 6 И свети Јован дакле видећи пред собом Месију, о коме су пророци толико прорицали, врло умесно назива га јагњетом говорећи, гле, јагње Божије, које узе на себе грехове света. Због тога и православна црква на дан велике Суботе позива своје верне да славе и хвале јагње које се већ води на жртву.
Месија Спаситељ узима на себе грехове света тиме, што својом крвљу умилостивљава закон и сваку правду и тако преступника човека спасава. Ова је жртва учињена за цело човечанство, па с тога сада може да спаси сваки, који испуњава законе покајања и вере у Спаситеља.
Ово је онај за кога ја рекох: за мном иде човек који преда мном постаде, јер пре мене беше.
Овим речима свети Јован сведочи, да је Месија, о коме он сада говори старији од њега и да му је он слуга и то, који није достојан да одреши ми кајиша на обући његовој.
И ја га не знадох; него да се јави Израиљу зато ја дођох да крстим водом.
Јован није познавао Спаситеља као Месију, но као његов сродник 7 он га је познавао и пре крштења али да је Исус Христос обећани Месија, зато је добио с неба сведочанство тек при крштењу Христовом па да би га објавио народу Израиљском он је дошао да крштава и Христос томе прИсуствује, како би народу био објављен, на земљи од Јордана а с неба од Оца и Св. Духа. По мишљењу јудејском требало је да дође пророк Илија да им званично објави и представи Месију. Но по Спаситељевом сведочанству тај Илија јесте сам Јован Крститељ, који је већ дошао и који ево о њему сведочи: Кажем вам, да је и Илија дошао и учинише с њим што хтедоше, као што је и писано за њега.
И сведочи Јован говорећи: Видех Духа где силази с неба као голуб и стаде на њему.
Јован је дакле добио о Месији сведочанство од Св. Духа, који је у виду голуба сишао на Христа. По сведочанству Гриргорија Назијанзина неки су овде погрешно разумели Св. Духа као својство или просто енергију Божију а не као личност. Но ово није предмет испитивања, него је знање из Откровења, јер ми треба да се задовољимо оним што нам о томе говори Свето писмо, у коме се Св. Дух представља као лице које има својства стварне личности. 8
И ја га не знадох; него онај који ме посла да крстим водом Он ми рече: на кога видиш да силази Дух: и стоји на њему то је Онај, који ће крстити Духом Светим.
Свети Јован повторава како Спаситеља као Месију није познавао да би тиме посведочи, како се његово сведочанство о Христу не заснива на сродству са њиме, него по знацима и упутствима, која је са неба добио, што и јеванђелист Лука сведочи кад каже:…и рече Бог Јовану сину Захаријину у пустињи… 9 и тако његово сведочанство није обично него пророшко.
И ја видех и засведочих, да је ово Син Божији.
Св. Јован је видео одо што му је Бог казао тј. на кога видиш да силази Дух… па зато сад и тврди да је видео на кога је Свети Дух сишао и за њега тј. Исуса Христа ево јавно сведочи, да је Он збиља Син Божији.
1. Ис. 53, 4.
2. 6.
3. 8
4. 12
5. Исх. 29, 38-39
6. Ис. 53, 7.
7. Мат. 3, 14.
8. Мар. 13.
9. Дел. Ап. 10,19 13. 2.1 Кор. 12.11.14. 26. Дел. Ап. 15. 28.1 Кор. 2,11. Рим. 8,25. Дел. Ап
5.3. Евр. 9, 14. И Кор. 2.10 и Мат. 28, 19.
БЕСЕДА НА СВ. ЈОВАНА
Покајте се, јер се приближује царство небеско
Бр. сл.
Овим речима почео је своју проповед велики светитељ Јован Крститељ, чији празник славимо данас. Овим речима почео је свети Јован да спрема људе како ће да дочекају Спаситеља света, на с тога сам и ја нашао за нужно, да данашњу беседу отпочнем са речима, које су толико миле и драге биле светом Јовану, да је са њима отпочео, продужио па и свршио своју науку. Учио је овом науком Св. Јован људе да се кају и крштавају и тако да се спреме да достојно дочекају небеског госта, Господа Спаситеља. Кајање је дакле било неопходно нужно свима људима те да би били достојни да приме Спаса васељене, па зато ћу вам и ја данас, на дан Св. Јована, који је позивао људе да се кају да говорим о важности кајања.
На данашњи празник, бл. сл. дао нам је Бог оно неизмерно благо, које се врло лако добија а са којим се казује – шта мислите? Царство небесно, вечно спасење и то је неоцењиво благо; кајање за грехове. Од данашњега дана отворена су врата кајања и очинска недра спремљена су за све који се кају, духовни суд отворен је свима који траже милости и опроштаја за грехове. Христова црква непрестано је отворена и готова да прами искрено кајање наше и да нам дарује опроштај. Но треба да знамо, бл. хр. да само онај добија опроштај грехова, који се искрено каје а ко се искрено не каје томе и сама она исповест и кајање прелазе у грех. Искрено се може да каје само онај који се спремио за то а спрема се опет познаје по искреној жељи да се човек кајањем очисти од греха и да позна стање у коме му се налази и срце и савест коју и треба да отвори пред духовником, Па да ли ми желимо искрено кајање? Ми који добро знамо неизмерну корист тајне кајања, разумемо да је кајање и средство којим се добија опроштај грехова. Ко дакле жели да се ослободи од несносног терета греха и да се удостоји милости Божије, његова душа треба да осети смерност свога грешног стања; његова савест треба да исповеди жалости и туге које јој проузрокује нарушавање божијег закона, сећање на вечне муке и губитак вечнога блаженства. Ко дакле у својој души живо и искрено осети одвратност према греху и свему што страсти проузрокују, тај је срећан хришћанин и тај ће се кајањем опростити од грехова и спасти.
Кајање је, средство којим се човек мири са Богом и тако обнавља и оживљава у својој души благодат усиновљења, који је обдарен још у тајни крштења. Кад дакле хришћанин осети нужду да буде божији пријатељ, кад у својој души осети спасоносну жељу за царством небеским и љубав према вечитом благу, онда нека се радује, јер ће се кајањем ослободити од робовања греху и спашће душу своју па зато свети Јован Крститељ и позива све да се кају, јер каже: Покајте се, јер се приближи царство небеско. Ко дакле презире тајну кајања тај умире без опроштаја и такав се човек веће спасти. Но ко је опет поштује и уважава, тај се краси благодаћу божијом, која човека очишћава од грехова. Ко се бл. сл. искрено каје тај се освећује; такав човек обнавља у себе дух, весели срце своје и успокојава савест своју па на тај начин и своја надања оснива, и има права да оснива, на милосрђу преблагог Бога. Тешко дакле грешницима који се не кају! Благодат божија од њих се удаљава и њих нема шта да весели а своја надања немају на чему да оснивају, па на тај начин они морају пропасти још овде на земљи!
На послетку, бл. сл. не треба нико да мисли, да се искрено кајање може показати и при последњем часу нашег живота, онда кад са страхом гледамо како нам се смрт приближава. Али и осим тога, ко нам је дао права да ми предвиђамо несигурност будућности? Или, ко нас пита, кад ћемо или како ћемо и на који начин желимо да умремо. Ко је имао прилике да гледа како грешник умире тај ће знати и вероваће, да за истинито кајање нема ни времена ни места онда, кад се душа налази у непрекидној борби кад се одваја од тела, кад страхује сећајући се прошлости и предвиђајући будућност! Због тога, на грешничкој постељи уместо речи кајања и исповести, чују се само тешки уздисаји! Не само што није лако него је и немогуће да света вера топло и искрено загрева онога човека, који целога свога живота никад веру у своме срцу није хранио и неговао. Због тога, бл. сл. миран и спокојан свршетак живота јесте дар божији, и тога дара удостојава се човек саме честитим животом и искреним кајањем, па с тога бл. сл. не заборављајмо свете речи данашњег угодника и великог светитеља Јована Крститеља, који је непрекидно учио говорећи; Покајте се, јер се приближило царство небеско. Амин.
