ПРОРОК ИЛИЈА
Лук. зач. 14. гл. 4. Ст. 22-30.
У време оно дивљаху се народи речима благодати, које изла-жаху из уста Исусових и говораху: Није ли ово син Јосифов?
После крштења на Јордану Господа је демон кушао а затим је дошао у свој град Назарет и ту је у Синагоги тумачио књигу пророка Исаије тако, да су му се сви чудили јер мишљаху збиља да је Јосифов син а знали су да никакве школе учио није.
И рече им: ви ћете ми без сумње казати ову причу; лекару излечи се сам; што смо чули да си чинио у Капернауму учини и овде у својој постојбини.
Ова прича, изрека: лекару, излечи се сам била је позната код Јудеја па су они намеравали да је овом приликом употребе противу Исуса Христа кушајући га, шта ће одговорити. Но Господ као свезнајући, разумео је шта они хоће па зато горњу изреку и сам наводи посведочавајући тиме и своје божанство а с друге стране да им покаже узрок, због кога међу њима не може чинити чуда, која је чинио у Капернауму и на другим местима. Или, као што лекар, по горњој изреци, треба да покаже своју способност при болести својих укућана, тако и Спаситељ, као душевни лекар, треба у своме месту да покаже моћ и силу свога чудотворства да то и његови земљаци виде и верују. Но они нису знали, да је Господ чинио чуда ради повторења своје науке, па кад су ови одрицали његову науку, онда и он није могао да чини чуда међу њима. 1
Рече пак; заиста вам кажем: никакав пророк није мио у својој постојбини. А заиста вам кажем: многе удовице беху у Израиљу у време Илијино кад се небо затвори три године и шест месеци и би велика глад по свој земљи; и ни к’ једном од њих не би
послан Илија до у Сарепту Сидонску к’ жени удовици.
Правдајући Господ свој рад ево сад наводи другу изреку по којој: никакав пророк није мио у својој постојбини што се по несрећи често дешава свима знатнијим људима. Тако нпр. пророк Илија страдајући као и многи други пророци, од злочестог цара Ахава и царице Језавеље, није био поштован ни од својих суграђана, које Језавеља беше бацила у понор идолопоклонства. Пошто је се неко време хранио код потока Хоратова, он је по упутству божијем отишао одатле и нашао је заштите код жене, сироте удовице друге вере и народности,2 но зато опет и небо је казнило поквареног цара са народом тиме, зато је велика суша владала 3 и по године те је и страшна глад мучила људе. Сарепта Сидонска јесте варош између Тира и Сидона а при мору. Данас се зове Серафенд.
И многи беху губави у Израиљу за (време) пророка Јелисеја; а ни један се од њих не очисти до Нејемана Сирјанина.
Тј. као што је пророк Илија презрен у својој постојбини нашао склоништа и био потпомогнут код туђина тако је и Јелисеј излечио туђинца Нејемана, губавог војводу цара Сирског, па тако ће и Спаситељ презрен у постојбини од покварених Назарећана чинити чуда и свако добро у туђини. Губа је веома тешка и преносна болест. Ко од ње пати он се постепено распада, јер му поједини делови тела отпадају од рана. О овој болести види: Лев, 13. и 14. гл. а о природи и последицама њеним: Ис гл. 4. и 6. Числ. 12,10. II. Цар. 5,27. II. Парал. 26,19. Овога иноземца излечио је од губе пророк Јелисије зато, што је он веровао његовим речима а тиме је пророк и Јудеје научио, да ће Бог и њих, ако га не верују оставити па позвати и благословити друге народе а они ће остати и помрети у гресима њиховим. И заиста, кад су Јудеји одбацили Месију, онда су и чули суд на собом: дом ваш остаје вам пуст па и Апостол Павле каже им: ја се дакле обраћам к’ незнабошцима. И тако Јудеји, који су некада били избрани народ, сад због њиховог упорства и неверовања тумарају по земљином шару и потуцају се по туђини свуда као презрени и немили гости
И сви се у зборници напунише гњева кад чуше ово.
Гњев и љутња обично су прибежиште фанатизма и оружје непријатеља истине. Јудеји су се наљутили што им је Христос токорсе увредио народно частољубље напоменувши неке догађаје из живота пророка Илије и Јелисеја и што им је тиме казао како ће они бити лишени преимућстава, која ће се дати незнабошцима.
И уставши истераше га напоље из града, и одведоше га на врх горе где беше њихов град сазидан да би га бацили одозго. Али он прође између њих и отиде.
Назаретски грађани наљућени Христовом беседом истерали су га и хтели да збаце са брежуљака на којима је Назарет лежао и које јеванђелист овде назива гором. Но пакосни и покварени Назарећани нису свој план извршили, јер и само један Поглед и један покрет Спаситељев довољан је био па да их онеспособи и умртви што што нам јеванђелист Лука врло лепо и представља кад каже: прође између њих, и отиде. Обраћамо овде пажњу и на то, да је рђав човек и напрасит али врло ретко и одважан, јер је храброст и одважност врлина, која се оснива на моралним начелима, а од ових су били врло далеко сви Јудеји а нарочито грађани назаретски.
1. Мар. 6, 5.
2. I Цар. 17, 8-24.
БЕСЕДА НА СВ. ИЛИЈУ
Бл. хр.
На данашњи празник Св. Илије мислио сам о његовом животу и о животу његовог народа у оно време па ми се учинило као врло нужно да данас беседим о љубави према вери у истинитог Бога. У време пророка Илије, народ Јудејски беше пао у идолопоклонство и беше заборавио правог и истинитог Бога, који му је многа добра учинио и који га је избавио из ропства мисирског и увео у земљу обећану која кипи млеком и медом. Тадашњи цар Ахав потпомагао је идолопоклонство а божије пророке мучио је и убијао, па је и пророк Илија у то време много страдао, јер он јавно нападаше на идолопоклонство и јавно изобличаваше народ што је не само охладнео према истинитој вери него и у идолопоклонство пао. Но слабо је ко слушао пророка Илију и зато народ нападоше многа зла и несреће па најпосле и трогодишња суша и ужасна дуговремена глад, докле опет не дође пророк Илија да га избави од зла и несреће и поврати к’ вери у истинитог Бога.
Па запитајмо се и ми, бл. хр. да ли и сами ни смо охладнели према нашој спасоносној вери? Да ли и ми нисмо у многоме заборавили на нашега Оца Бога и добротвора, који нас је избавио од дуговременог и мучног ропства и дао нам слободну ову благословену српску земљу, која као богата башта збиља изгледа да је земља, која кипи млеком и медом па се ми ипак не осећамо много срећни и задовољни, јер смо много и осетно охладнели према нашој светој вери! Зар није истина, моји мили слушаоци, да вероисповеда хладнокрвност и осетна немарност према светој цркви сваког дана све више кужи наше друштво и за чудо, ми се слабо питамо шта ће од таквога стања нашег најпосле бити? Али не треба нико да се вара и погрешном науком и лажним изображењем да се заноси. Јер само они људи који површно сматрају и суде о стварима овога света; само они, који не разуму ни основне законе, по којима живе и унапређују се народи, само такви људи, кажем, могу бити хладни и немарни према последицама које очекују сваки народ који је хладан према хришћанској вери. Само они људи, који не знају историју, не верују да од хладнокрвности и немарности према вери долази и неверовање а са њиме и одрицање сваког духовног и моралног начела а после тога и пропаст је неизбежна!
Но, бл. сл. ми се не бојимо за опстанак Христове вере у овоме свету. Сигуран живот вечних истина и њихова бесмртна власт над човеком и људским друштвима, ни уколико не зависи од случајних догађаја временога света а још мање од човечијих заблуда. Бог је оснивач наше вере и он је казао да јој ни врата паклена одолети неће, па с тога и тврдим, да кад легиони васељене римске царевине са оштрицом мача и неописивим мученичким справама нису хришћанству могли стати на пут, него су му се и сами поклонили, онда зашто да се бојимо за опстанак свете вере Исусове? Али, кад у човечијој савести потамни светлост вере и кад у његовом срцу почне да нестаје вероисповедних осећања; кад се Бог удаљава од људи, онда народи горко и чемерно свршавају своје трајање на позорници светској! Ову истину, браћо, посведочава нам и сувише јасно историја свију оних народа, којих је нестало. И они су најпре били охладнели према њиховој вери, после су пали у неверовање, затим су презирали све духовне и моралне истине па су најпосле и пропали. Да, моралне везе, које друштво и народ у целини држе, кидају се кад почне нестајати моралне силе и онда дивље страсти и животињски нагони са свима лажама и кајишарлуцима, отмицама и преварама, неискреношћу и небратољубљем кидају сваку везу и руше сваку основу због чега опет долази и праведна осуда неба и онда друштво стоји на прагу своје пропасти. При таквој несрећи узалуд ће се мучити и борити управитељи да своме народу помогну. Недостатак вере и побожности ништа човечије не може да потпуни: ни закони, ни казне, ни војске, ни науке. Где се у друштву занемари вера; и побожност тамо је спас само у ономе дану, кога ће се такво друштво покајати и тиме показати достојно да опет прими веру, коју беше занемарило.
Говорећи овако, др. сл. ја вам не износим празне и самовољне измишљотине, нити стварам фантастичне опасности. Крвави листови светске историје посведочавају истину мојих речи као непроменљиви историјски закон. Али на послетку шта ће нам и та историја код нас живих и нашега стања, које такође посведочава моје горње речи, Ко са озбиљном пажњом погледа по нашем друштву, зар је могуће да не примети знаке оне страшне болести, која долази од немарности према светој вери и цркви? Зар је могуће да не опази, како та болест почиње да унижава више идеале, да лабави и обара честите карактере, да уважава кривице и преступе и да умножава разне законе, којима се законодавац труди да спасе наше друштво од даље несреће и зла?
Против овога непријатеља који се смело и дрско приближава треба да се бори Христова црква; и разуме се, не ратујући противу науке и цивилизације, противу вештина и истине, јер оне и јесу верне помоћнице Израиљеве, него украшавајући их хришћанском вером и доказујући, да је само та вера, као вечна истина, и најсигурнији вођ човечији у свако доба и при сваком политичком стању. Но црква, браћо, нису ове зидине него људи хришћани који се крсте и Христа верују. Како ће дакле црква да ратује против опасног непријатеља друштва и народа кад су јој војници и сами у редовима непријатељске војске, управљајући оружје против себе сама и против својих, који треба да су им мили и драги? Нужно је кажете, за вас да свештеници и њихови представници обавесте војнике Христове цркве, но нужно је да војници љубе заставу и вође, као што су их љубили, чували и слушали и њихови стари, који су под том заставом цркве, и под тим вођама, под служитељима црквеног олтара, повратили народу слободу и Србии краљевску круну.
Нужно је, др. сл. да се и народ боље и вредније потруди о спреми оних својих сииова, које спрема за служитеље олтара божијег. Нужно је да се и по школама и више и боље и искреније изучава наука хришћанска, јер кад нешто не познајемо, како ћемо га волети, и кад нешто рђаво имамо, рђаво ћемо га и гледати. Нужно је да очеви и мајке више бриге поклоне на верско васпитање своје деце, па кад сви слошке овако порадимо, онда у нашем друштву неће бити људи хладних према вери и немарних према цркви; онда нас неће сналазити невоље и беде, којих је због одступања од Бога бивало у народу јудејском а у време пророка Илије. И онда громовник Илија неће над нашом милом отаџбинском грмети громовима гњева и казни, него ће звук његових кола и громова бити за нас труба благовести и љубави пророшке, милости небеске и благослова божија.
О, Господе Христе, Спаситељу наш, који си св због нас људи и нашег спасења и ваплотио, услиши молитве све браће Срба и испуни жеље срца њихових одушевљавајући их љубављу према твојој светој цркви у којој смо вољни да славимо твоје пресвето име ва веки веков, Амин.
