ИВАЊДАН
Лук. зач. 2. гл. 1. Ст. 5-25; 57-68 и 76 -80.
Данашње Јеванђеље говори о томе, како се свештенику Захарију јавио анђео.
У време оно беше за живота Ирода цара Јудејског неки свештеник од реда Авијна а по имену Захарија, и жена његова од племена Аронова а по имену Јелисавета.
Стари су имали обичај да време рачунају по епохама, у којима су живели неки знатни мужеви и нарочито старешине, па с тога се и овде спомиње Ирод. Овај Ирод звао се велики, био је Идумејац и први туђинац владар над Јудејима. Значајно је овде то што ове хронолошке појединости догађаја посведочавају и њихову истинитост, а такође је од велике важности и то, што јеванђелист говорећи о Захарији и његовом дому наводи и име и положај и порекло како његово тако и његове жене, па на послетку каже и од кога је реда чреде био. После првосвештеника Арона дошли су његови синови Елеазар и Итамар а њихове потомке Давид је поделио на 24 реда, 1 од којих је сваки ред по 8 дана служио у храму. Авијн ред чреда био је осми. 2 Јелисавета жена Захаријина била је такође од рода Аронова. Лука нам дакле износи и Захарија и Јелисавету као потомке првог првосвештеника Арона кога је разу ме се, потомак и Св. Јован. Спаситеља нам опет показује из племена Јудина и дома Давидова царска, а као истинитог првосвештеника по чину Мелхисидековом. 3
А беху обоје праведни пред Богом, и живљаху у свему по заповестима и уредбама господњим без мане.
Овим речима јеванђелист сведочи, да су Крститељеви родитељи не само побожног порекла него да су и сами били побожни и без мане тј. њихова побожност није се огледала само у хладном и типичком извршењу њихових дужности, него је била стварна и истинита.
И не имађаху деце; јер Јелисавета беше нероткиња и беху обоје већ стари.
Тј. већ су били прошли године рађања а Јелисавета је још била и нероткиња. Ово нас подсећа на Аврама, који је такође у Старости добио сина Исака. Обојица су дакле, и Исак и Јован, деца по нарочитом божијем обећању као што су били Сампсон и Самуило.
И догоди се, кад је он служио по своме реду пред Богом, да по обичају свештенства дође на њега да изиђе у цркву Господњу да кади. И све мноштво народа беше напољу и мољаше се Богу у време кађења. И њему се показа анђео Господњи који стајаше с десне стране кадионог олтара. И кад га виде Захарија уплаши се и страх га нададе.
Сваки је свештеник у време своје чреде имао особити посао у цркви. Једни су били поред кадилишта, и то је била најчаснија служба почем је симбол народњих молитава к’ Богу; 4 други су опет солили принешене хлебове а трећи су надгледали ватру жртвеника. 5 Захарија је служио пред Богом тј. у оној части храма што се звала света, где су били хлебови предложења, свећњаци итд. и баш кад је своју службу у овој части храма вршио, јави му се анђео, као што је Бог и други пута јављао своју вољу људима преко анђела, нпр. Авраму. Овом приликом јавио се анђео Гаврил. Већ је било прошло 400 година од последњега пророка Малахија и за то време нису се пророци јављали јер је оно било време очекивања Месије. Сад дакле анђео Гаврил јавља о рођењу претече, за кога је Малахије прорекао да ће доћи у духу и сили Илијиној. Јосиф каже, 6 да је овако виђење видео и првосвештеник Иркан у време кађења, Анђео се јавио Захарију у време кађења, кад је народ стајао с поља, пред оном части (светом) храма у којој је он кадио. О кадилишту види Исх. 30.1- 8. Но осим овога кадилишта у светој части храма било је и друго кадилиште всесожења. Како се узимала ватра са кадилишта всесожења и стављала на кадилиште кађења, и шта се даље радило види: Исх. 40,5. 26-29. Лев. 16. 18-19. Кад је Захарије видео анђела он је се уплашио, јер је код Јудеја владало мишљење да је овако виђење знак скоре смрти; 7 но сигурно је, да је како изненадан појав тако и слава анђелска морала Захарија узбудити и поплашити.
И анђео му рече: Не бој се, Захарија, јер је услишена твоја молитва, и жена твоја Јелисавета родиће ти сина и надени му име Јован.
Захарија се беше поплашио, па и дева Марија беше се уплашила кад јој се анђео јавио а такође и жене мироносице, кад су на гробу Господњем виделе анђела, но природни страх оваквих праведника одмах разгони утеха одозго, као и овде Захарију. Анђео јавља да је Захаријина молитва примљена на небу, дакле он је се молио да му Бог да порода, почем је бесчедност код Јудеја сматрана за срам и знак божијег неблаговолења према таквим родитељима. 8– Јован је реч јеврејска и значи: Божије благоволење, милост. Јудеји су имали обичај да својој деци дају имена која ће изражавати или неке породичне недаће или родитељске осећаје или уопште догађаје, који стоје у свези са детињим рођењем. Тако нпр. кад је супруга Финеса, сина првосвештеника и судије Илије, после смрти свога таста Илије и мужа Финеса, кога су Филистимци у рату убили и ковчег завета од њега и брата му Офнија узели добила сина, она му је наденула име Ихавод9 што значи: побеже слава од Израиља.
И биће теби радост и весеље, и многи ће се обрадовати његову рођењу.
Тј. рођено дете биће узрок радости не само родитељима, него и свима који су очекивали обећаног Месију а с тога, што ће му он бити Претеча и што ће га он објавити народу.
Јер ће бити велики пред Богом, и неће пити вина и сикера; и напуниће се Духа Светога још у утроби матере своје.
Ову је истину посведочио и Спаситељ, кад је за Јована казао: ниједан између рођених од жена није изишао већи од Јована Kрститеља.10 Јован није био велики по богатству ни по слави, па иако је велико поштовање уживао, он није био велики ни као војсковођа, ни као цар, ни као политичар него зато што је он први објавио Христа. Другим речима, овај прости и сиромашни пустињак проповедао је благодат проклетима, живот умрлима и слободу робовима па је тако био и онај што је свима показивао пут истине и живота, среће и блаженства. Претеча је дакле био велики пред Богом због његовог светог карактера и велики пред људима због добрих последица, због дарова које је Бог преко њега даровао свету. Јован није пио вина, јер је Бог ово пиће забрањивао људима које је одређивао на високу пророшку службу. 11 – Ни сикера; ово је преправљено вино, које је бивало јаче од природног.
И многе ће синове Израиљеве обратити ка Господу Богу њиховоме. И он ће напред доћи пред њим у духу и сили Илијиној да обрати срца отаца к’ деци и невернике к’ мудрости праведника, и да приправи Господу народ готов.
Јован ће Јудеје обратити ка Господу тј. одвратиће их од грехова просвећујући их својом проповеђу о покајању12 Јованова проповед садржавала је у себи дух закона, који је у грешнику покретао признање пред Богом а то је први корак к’ покајању. Израиљски народ, иако је имао сва средства за спасење ипак је по тврдоћи и себичњаштву својих учитеља био пао у крајну хладнокрвност и равнодушност придржавајући се само сувопарних обредности. Због тога је дакле и Јованова проповед дошла као благотворна роса, Сви дакле проповедници Слова божијег дужни су да се озбиљно и вредно старају о спасењу поверених им људи, проповедајући им вољу божију неуморно, јер ће по науци Св. Писма, крв грешничку тражити Бог од њих, тј. ониће одговарати за грешнике. У Апостолским Постановлењима врло се јасно описује слава и част која очекује вредне и неуморне проповеднике науке божије, а тако место и страшна казна свима који своју свету дужност не врше тачно и вредно. Јован ће се јавити у духу и сили Илијиној каже анђео зато, што су у многоме слични један другоме. Обојица су позвани да народу проповедају покајање; обојица су ову дужност и испуњавали са опасношћу живота; обојица су изобличавали великаше; обојица су били пустињаци, па зато се обојица зову именом Илије. 13 -Јован ће обратити срца отаца к’ деци тј. он ће својом проповеђу повратити поштовање, послушност и мир у породица ма које су основа облагорођавања карактера и прва школа човековог моралног образовања. У породици се препорађа и облагорођава дечије срце, ту се сеје семе питомине и милосрђа, но у којој породици царује побожност тамо је и радост и срећа, а где побожности нема тамо је жалост и туга, зло и несрећа. -И невернике к мудрости… тј. Јован ће својом проповеђу да поврати не само срећу и благостање морално породици него ће да васкрсне и побожност у Господњем стаду, у коме су овладали: поцепаност, партајичност, себичњаштво, голе формалности итд. Где се Христос Спаситељ проповеда као главни предмет човечије љубави и где људи и делом посведочавају своју љубав према Спаситељу, ту сви живе у слози, као чланови једне породице, којој је Отац Бог. 14
И рече Захарија анђелу! По чему ћу ја то познати јер сам ја стар и жена моја такође.
Захарија гледајући на слабост природну заборавио беше на свемогућство божије, па с тога анђелу и није одмах веровао, него је тражио знака који му је, али и заједно са казном и дат, јер.
И одговарајући анђео рече му: ја сам Гаврило што стојим пред Богом, и послан сам да говорим с тобом и да ти јавим ову радост. И ево онемећеш и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде; јер ниси веровао мојим речима које ће се збити у своје време.
Анђео дакле најпре јавља Захарију ко је и како му је име: Гаврил (човек божији15) а затим јавља и ко га је послао и зашто. Значајно је овде још и то, што је се овај исти анђео још пре 500 и више година јавио пророку Данилу говорећи му о Месији, 16 па сад се опет јавља Захарију и деви Марији говорећи им о доласку Месије. Из овога дознајемо, да анђели нити старе нити их нестају, него су вазда у цветајућој младости. Захарија тражећи од анђела знак па да верује његовим речима, онемео је, но то му није дато као доказ за истинитост анђелских речи, него као казна за неверовање, које је тежак грех 17 Још је анђео одредио и дан докле ће Захарија бити нем, и то је 8-ми дан по рођењу његовог сина, јер у тај дан треба да се по закону сврши обред обрезања 18 и да му се име одреди.
И народ чекаше Захарију и чудили су се што се забави у цркви.
Свештеник кадећи није се бавио дуго а чим је кађење свршио излазио је пред народ и својим благословом распуштао га са молитве. Но Захарија овом приликом остао је необично дуго и народ чекајући га мислио је да му се морало нешто неудесно догодити и зато је био неспокојан.
А изишавши (Захарије) није могао да им говори, и разумеше да му се нешто догодило у цркви; и он им даваше знаке; и оста нем.
Кад је Захарија изашао пред народ, он је се трудио да му разним знацима објасни шта му се десило и народ је отприлике разумео Захарија и видео је да је нем али је још остао и глув што сведочи 26 стих, који каже: и даваху знаке оцу његову (Јовановом) како би он хтео да му надену име.
И кад се наврше дани његове службе отиде кући својој
Тј. у неку варош племена Јудина (види ст 39-ти).
А после ових дана затрудне Јелисавета жена његова и кријаше се пет месеци, говорећи: Тако ми учини Господ у дане ове у које погледа на ме да ме избави од укора међу људима.
Јелисавета је се крила што је као стара затруднела, па зато је и остала у кући, но у исто време благодарила је Богу, што ју је обрадовао рођењем детета и олакшао њеној побожној души опростивши је и срама пред људима.
А Јелисавети дође време да роди, и роди сина. И чуше њезини сродници и родбина, да је Господ показао велику милост своју на њој, и радоваху се с њом.
Од овога 57-мог стиха до 80-тог јеванђелист Лука износи нам историју рођења Св. Јована Крститеља, говорећи како је се и цела родбина обрадовала кад је чула да ће Јелисавета родити и тако посведочити, да није лишена благоволења божијег.
И у осми дан дођоше да обрежу дете и хтедоше да му надену име оца његова, Захарија. И одговарајући мати његова рече: Не, него да буде Јован. И рекоше јој; никога нема у родбини твојој да му је тако име. И даваху знаке оцу његовом, како би он хтео да му надену име?
Као што смо и напред казали, осмога дана по закону јудејском требало је да се дете обреже и да му се име одреди 19 а тако бива и код нас у хришћанству. Сродници су хтели да се дете зове Захарија, јер је био обичај да се првенци зову именом родитеља, но мати је се томе противила, а зачудили су се кад jе и отац на дашчици написао да се зове Јован.
И заискавши дашчицу написа говорећи: Јован му је име, и зачудише се сви.
Пре него што су измишљена данашња средства за писање, стари су писали на камењу и циглама. Тако су исписани и јероглифи на вавилонским циглама. Затим су измишљене дашчице од бакра на којима су прилепљивани восак и по њему писали, а писали су и по лишћу и на послетку пронађена је и мембрана од кожа и папир. (Наши дедови такође су писали, резали на углађеним дашчицама, које је и писац ове књиге налазио за време рата у манастиру Св. Прохора у округу врањском. Те дашчице могу се данас видети у народној библиотеци у Београду).
И одмах му се отворише уста и језик његов, и говораше хвалећи Бога. И уђе страх у све суседе њихове; и по свој горњој Јудеји разгласи се овај сав догађај.
Чим је Захарија по речима анђелским написао на дашчици да му се син зове Јован, као што је и анђео наговестио, одмах му је се и језик одрешио те је проговорио и уши се отвориле те је чуо. И због свега тога суседе је обузео страх тј. изванредно чуђење са особитим поштовањем Бога, коме су све ово и приписали. Суседе је зачудило не само то што је Захарије причао шта му се и како десило, него и оно што је се десило и деви Марији, која је до овога времена тј. кад је Захарије проговорио већ била у његовом дому и казала како јој се исти анђео јавио и шта је казао.
И сви који чуше метнуше у срце своје (запамтише) говорећи шта ће бити од овога детета! И рука Господња беше с њим.
Све што су суседи чули о детету како од Захарије тако и од Јелисавете било је чудновато, па с тога су и изводили да ће ово дете имати неки особити задатак. И збиља, они се и нису преварили, јер је дете било одређено за претечу Месијиног па с тога је и рука Господња била с њиме тј. на њему је била благодат божија, обасипала га је милост Господња, те је и напредовало како телесно тако и душевно.
И Захарија отац његов напуни се Духа Светога и пророкова говорећи: Благословен Господ Бог Јаковљев што походи и избави народ свој.
Овом благодарношћу Захарија је задахнуо Дух Свети па зато она и има пророшки карактер. Најпре Захарије слави и благодари Бога за све ово што бива а затим предсказује скори долазак Месије и са њиме избављење народа од греха и пропасти.
И ти, дијете, назваћеш се пророк највишега; јер ћеш ићи напред пред лицем Господњим да му приправиш пут.
Захарија продужавајући своја прорицања горњим речима ево прориче и за свога сина Јована предсказујући: важност његовог карактера и достојанство његове задаће па каже: да је он од Бога одређени Пророк, који ће вољу божију да објави и Месији пут да спреми тј. да људе приуготови за дочек Христов. О испуњењу ових пророчанстава уверава нас и историја Св. Јована. Но и пре Захарија Пророци су о свему овоме предсказивали, јер Исаија каже: Глас је некога који виче: приправите у пустињи пут Господњи и поравните у пустоши стазу Богу нашему 20 а Малахија каже: Ево, ја ћу послати анђела свога, који ће приправити пут преда мном и изненада ће доћи у цркву своју Господ. 21
Да даш разум спасења народу његовом за опроштење грехова њихових, по дубокој милости Бога нашега, по којој нас је походио исток са висине.
Претеча ће дакле научити народ да разуме, како се спасење добија опраштањем грехова које сваки треба да осећа и да се за њих покаје па да му се опросте а с тога је и он проповедао крштење покајања. Да ће Спаситељ на овај начин спасти народ предсказао је и анђео, кад се Јосифу јавио. 22 Сугласно пророцима и Захарије назива Месију истоком упоређујући га на тај начин са сунцем, које ће одозго да обасја свет светлошћу својом.
Да обасјаш оне који седе у тами и у сенци смртној; да упутиш ноге наше на пут мира.
Овај текст говори о циљу Месијиног доласка, који као сунце правде обасјава човечанство које се због грехова налази у мраку и сенци смрти. Ова је слика узета из незгода и тешкоћа којима су изложени источни путници, јер они путујући у време ноћи остају на отвореним местима (седећи у мраку и сенци смртној) те су изложени опасностима и од зверова и од хајдука. У томе страху источни путници са нестрпљењем очекују излазак сунца, тога претечу када ће светлост да упути ноге њихове на пут мира.
А дете је расло и јачало духом и беше у пустињи дотле, док се не показа Израиљу.
Јован је дакле растао под благодаћу божијом а сугласно високоме назначењу, за које је одређен. У пустињи је живео све до своје. 30-те године, јер пре и није могао изаћи пред народ као учитељ,
почем до 30-те године закон није одобравао никоме да буде учитељ. У својој 30-тој години дакле Јован је изишао у народ и по целој јорданској околини спремао га да дочека Месију проповедајући покајање.
1. I Цар. 24. 1-19 II Цар. 8, 14. Јос. јуд. арх. VII14, 7.
2. I Цар. 24, 10.
3. Евр. 7, 1-3.
4. Откр. 8, 3.4.
5. Исх. 30. 8.7.
6. Арх. XII. 10.3.
7. Мат. 26,5.
8. Сам. 1,6. 11.
9. Рим. 4, 21.
10. Мат. 11, 11.
11. Числ. 6,2.
12. Мат. 3,5. Мар. 1.5. Лук. 3.7.
13. Мат. 11, 14.
14. Рим. 12,5.
15. Дан. 8, 16. 9, 21.
16. Дан. 7, 13.
17. I Сам. 15, 22.
18. Лев. 12, 3.
19. Бит. 17, 12.
20.40,3
21. 3.1.
22. Мат. 1, 21.
БЕСЕДА НА ИВАЊДАН
Побожна браћо,
Где Бог говори и заповеда тамо чуда и тајне бивају, па с тога је таква историја и данашњег празника, историја рођења Св. Јована Крститеља претече, у којој колико видимо мудрости толико и човекољубља и свесиле божије. Праведни Захарије и Јелисавета живе под теретом туге и бриге јер деце немају, а кад им Бог преко анђела јавља да ће добити сина, свештеник Захарије, који сав Ст. Завет зна и који је добро упознат са божијим јављањима не верује анђелу и зато остаје нем до детињег рођења. Но све ово бива зато да би нам се оставио добар пример, како треба да у Бога верујемо и да у његова обећања не сумњамо, јер шта је то што би свемоћном Богу било немогуће? Због тога ћу данас и да вам говорим о великој потреби и важности доброг примера, који сви старији и виђенији треба да дају својој млађој браћи.
Кад нас побожна браћо, закон и природа и све ваше околности спајају у једно друштво, онда је јасно да је сваки дужан да се и о своме ближњем, о сваком члану друштва стара, помажући га по могућношћу свима тежим околностима. Ако сваки члан друштва не буде овако радио, онда ће се везе друштвене покидати јер друштво не може да постоји без узајамне помоћи и старања. Кад лопов улази у нечију кућу да краде, који ће грађанин, видећи то ћутати или бити равнодушан; но старајући се о добру и сигурности појединих, зар нам савест не налаже да се старамо и о добру и о сигурности општој где се и наша лична срећа налази?
Но наша света вера, др. бр. спаја нас у једно друштво и другом везом, која је много светија од узајамних потреба и општег добра, а то је веза једног и истинитог живота, јер смо ми сви једно тело, коме је бесмртна глава наш Господ и Спаситељ Исус Христос. Овај општи одношај утврдио је и осветио сам Господ Спаситељ кад је основао своју цркву као једно духовно тело кога су делови сви верујући па због тога и јесмо дужни да љубимо један другог и та се љубав посведочава кад добрим примером један другог упућу јемо на врлину и побожност,1 Добар пример не само што је света дужност, коју нам налаже и друштво и вера, него је живот и основа свију дужности. На човечије срце, др. сл. ништа тако силно не упливише као добар пример. Поука или савет ма колико да је леп и силан и истинит ипак ће остати мртво слово без икаква уплива ако се не потпомогне и добрим примером. Ову истину посведочава и свакидашње искуство које нас уверава да где су добри примери тамо и врлине цветају, и закони се поштују и стање свакога човека уважава. Но зар и политичка и црквена историја не посведочавају велику потребу доброг примера! Државе и друштва, као и многи народи, за своју силу, и величину и дугују добром примеру, који толикога огромног значаја има, да је добар пример и једног само човека унапређивао срећу многобројног народа. Па и света православна Христова црква гледа своју децу као побожну и богобојажљиву само онда, кад се она уче добрим примерима својих пастира и старијих чланова. И после свега овога, бл. сл. ко може сумњати о великој потреби и неизмерној важности доброг примера2 Ко је срећом научио да испуњава своје свете дужности, ко се боји Бога и чува његове свете заповести, тај зато дугује добром примеру својих старијих иако је се угледао и с тога треба да благосиља њихово име.
Уколико се више посведочава штетан уплив рђавог примера утолико је јаснија велика корист побожног хришћанског владања. Нема сумње да је добар пример узрок свију благородних осећаја срца и свију светих прохтева душе, и напротив, осведочена је истина, да су сва зла последице рђавих примера, које и Спаситељ тешко осуђује кад каже: Тешко свету од саблазни, и тешко човеку од кога долази саблазан; ко саблазни и онога од најмањих који у мене верује боље би му било да се камен воденични обеси о врату његовом и да тоне у дубину морску. 3И грех је зло велико и убитачно, али рђав пример још је гори, јер помоћу божије благодати човек може и да престане грешити и помоћу кајања може да се поправи, али човек није у стању да заустави ширење скандала и зла, које је рђавим примером изазвао. Тешко дакле свакоме ономе брату који пред другима, а нарочито млађима, говори рђаве речи и чини незаконита дела која наводе на грех и покреће прљаве страсти.
Разумимо дакле, бл. сл. нужду и корист доброга иримера, који је свакоме хришћанину истинито богатство, најлепша слава и најјачи доказ његове истините вере. До добрим примерима и туђи народи друге вере познаће нас, да смо синови небескога Оца. Родитељи, очеви и мајке дајте својој деци добре примере за свашта, јер је то најбољи пут васпитања, без кога мудрост и наука немају велике важности. Наш живот, каже, Господ Спаситељ, треба да је јасна светлост и јасно сведочанство наше вере: Тако нека се светли светлост ваша пред људима како би они гледајући ваша добра дела, славили Оца који је на небесима. И заиста шта би значила вера кад би се само у нашем срцу ограничавала и кад се не би и неким спољашњим знаком и примером посведочавала? Сваки је дакле дужан, да јавно и велегласно исповеда оно што унутрашње верује, јер каже Слово божије: да се срцем верује за правду а устима признаје за спасење. 4 Хришћанин је дужан бл. сл. да испуњава своје дужности и онда кад му се покварени људи зато смеју и ругају, и дужан је хришћанин да иде путем правде па ма га он водио и на тугу и жалост. Добар и паметан хришћанин дужан је не само да свакад и свагда чини добро, него да својим добрим примером и друге задише и одушевљава благим осећајима и добрим делима. Хришћанин треба да је светлост и путевођа своје браће, а то ће бити само онда, кад добрим примером претходи.
Због тога, браћо хришћани, дајимо свакад пример стрпљења и кротости кад нас зло рђавих доводи у љутњу. Дајимо пример великодушности кад нам се укаже прилика да свога непријатеља понизимо. Дајимо пример благородног постојанства, кад год се поквареност труди да нас од врлине одврати. Дајимо, браћо, пример спокојне оданости ка светој вољи божијој, кад год се деси да нам је срећа у опасности и кад нас пријатељи остављају. Кад овако будемо увек радили ми ћемо бити спокојни и другима ћемо добро чинити па с тога ће и Господ увек са нама бити. Амин.
1. Рим. 55, 2.
2. Мат. 18, 6-7.
3. Рим. 10, 10.
4. Мат. 18, 6-7
