ВАСКРС
Јов. зач. 1. гл. 1. ст. 117.
У данашњем Јеванђељу огледа се по суштини цео дух Јовановог Јеванђеља. Први стих јесте онај крајеуголни камен, сва мудрост хришћанства, по коме се оно разликује од свију осталих ве ра, јер у првом стиху представља се: 1) вечност слова (у почетку беше слово; 2) личност слова (и слово беше у Бога) и 3) божанство слова (и Бог беше слово).
Јован почиње своје Јеванђеље од Спаситељевог божанства, са којим остали јеванђелисти свршавају своја Јеванђеља.
У почетку беше Слово и Слово беше у Бога и Бог беше Слово.
Вечност Слова тј. Исуса Христа. Изрека у почетку са којом Јован почиње своје Јеванђеље синонимна је са изреком у почетку са којом Мојсеј почиње историју створења. Мојсеј каже: у почетку створи Бог небо и земљу; 1 или, из ничега створио је Бог основу свега што је за 6. дана стварао; а Јован каже: У почетку беше Слово тј. пре него што је Бог почео из ничега да ствара васиону Слово је било а њиме је све и створено као што и сам Христос каже: И сад прослави ти мене, Оче, у тебе самога славом коју сам имао код тебе пре него што је свет постао. 2 Изрека у почетку беше не значи ништа друго, до вечност, а реч беше значи без почетка, свагдашњи и разликује се по значењу од речи постаде у 14-том стиху, јер се ова односи на предмет који има свој почетак тј. на ваплоћење слова. Са речи беше јеванђелист каже, да је слово вечно и да није створење а са речи постаде, каже да је то вечно Слово у одређеном времену узело на себе тело.
Нама су позната три логична бића: 1) људско; 2) анђелско (оба створења) и 3) Божије, које је све створило. Но почем је Слово којим је створено све што је створено (ст. 3) вечно и без почетка, то оно не долази у први ред бића тј. људски, а као у времену оваплоћено оно не долази ни у други ред тј. анђелски, дакле долази у трећи ред тј. Божији. Ово начело постоји у хришћанству као битни основ све његове науке а то и ап. Павле тврди. 3 Из овога следује да они што одричу божанство Христово нису хришћани а тим именом зову се лажно и без права.
Под именом Слова, Речи овде се не разуме ништа филозофско, идеја, него личност о којој се у 14-том стиху говори да се оваплотила. По јеванђелисту Јовану Слово није било неко својство Божије него личност и то не проста него Бог, јер каже: и Бог беше Слово тј. то Слово о коме се говори јесте Бог.
Реч Слово није први Јован почео да употребљава. Она је и пре била позната као нпр. у Ст. Завету: Словом Господњим постате небеса 4 но она је особито била у употреби у време јеванђелиста Јована а зато, што онда беше овладала Филонова филозофија. Филон је живео у Александрији око 40-50 пос. Христа и по роду Јудејанин, по мишљењу био је између. Јудеизма и Платонизма. По Филону мудрост у смислу, у коме га је узимао Соломон и Слово у смислу, у коме га је узимао Јован били су то исто што разум или ум у смислу у коме га је представљао Платон, тј. или мудрост по Соломону или Слово по Јовану, или разум или ум по Платону све троје значи: скуп свију божанских сила и идеја. Филон прави разлику између слова замишљеног и слова исказаног. Под првим разуме замишљено бестелесно (још неисказано) а под другим слику подобије Божије. По њему слово је: оригинал светлости, најстарији син Оца бића, његов првенац, најстарији анђео, сенка Божија средством које је као употребом неког органа, створио Бог свет, па је, тој својој сенци дао изванредне дарове. Ова слика нема својство нерођености као Бог, нити је опет рођена као ми него заузима неку средину итд. Јован дакле узимајући ову реч, која је била у употреби, одредио је њоме другу ипостас персону божанства и то као стварну личност а не као неко својство божије. У овоме смислу наводи Јован реч: Слово и на другим местима свога Јеванђеља и посланица. Нпр. Слово живота. 5 Слово Божије 6 Слово је одсјај славе и карактер ипостаси његове Божије 7 Бог зна себе у Сину и преко њега јавља се људима 8 , Кад јеванђелист каже: У почетку беше Слово, он тиме показује, да није било времена кад Слова није било. Слово је дакле вечно и оно је Творац времена.
И Слово беше у Бога (к Богу). Са овим изразом јеванђелист показује различност ипостаси лица Слова од Бога Оца а у исто време неразлучноет Оца од Сина.
И Бог би Слово. Дакле Слово није било неко створење, саздање, јер све што је створено њиме је створено (ст. 3) и пре њега није постајало никакво створење и тако оно је Творац свега или другим речима Бог. Оно дакле није слово као што је наше или мислеће или исказано, него је једног бића са Богом и једне природе и достојанства божијег.
Свето писмо садржи истине из Откровења и говори и о натприродним предметима, о тајнама, које наука не зна, јер по природи не може да пређе своју границу. Но кад о оваквим предметима постоје историјски докази, који се налазе на здравим основима морала, онда смо дужни да примимо и усвојимо и њихову истинитост.
Оно беше у почетку у Бога (к Богу).
У првом стиху јеванђелист је представио: 1) предмет, Слово, 2) личну разлику између Њега и Оца и 3) једнобитност Слова са Оцем. У овоме другом стиху све то концентрише у једно па представљајући друго лице као Бога у идућем стиху показаће нам га и као Творца.
Све је кроза њ постало, и без њега ништа није постало, што је постало.
Ово све што је постало Словом – Исусом Христом и што без њега ништа што постоји, није добило своје биће Апостол Павле овако објашњава: јер кроз њега би саздано све што је на небу и што је на земљи, што се види и што се не види, били престоли, или господства или поглаварства, или власти, (овако се зову разни анђелски чинови 9 : све се кроза њ и за њ сазда. Кад Апостоли са овим речима показују Слово Сина као творца свега они ту не искључују Оца и Св. Духа, него само сведоче, да је и Син творац као што је и Отац и Дух Свети. Због тога и Свето писмо на једном месту приписује створење свега Оцу, на другом Сину, а на трећем Св. Духу, јер је створење свега њихово заједничко дело почем све што је постало, постало је вољом Оца, дејством Сина и присуством Св. Духа.
Човек по својој природи још из малена пита и труди се да дозна за узрок свега што постоји. Ова урођена човекова тежња по којој он жели да дозна ко је творац свега јесте врло јасан доказ, да заиста постоји Творац свега, Овај творац узрок свега био је увек и код свију мудраца предмет испитивања и дубоког штудовања и тако једни су за узрок свега узимали ватру други воду, трећи ваздух, неки опет бројеве а неки, са којима је и Платон, машерију, са чиме се слажу и многи савременици. Но наше Откровење показује нам личност Божију, Бога беспочетног и вечног, који је из ничега а силом свога свемогућства створио и материју, коју својим промислом креће и управља. Божије Откровење учи нас, да је Бог први узрок свега и да је он створио све. 10
И без њега… Овим речима јеванђелист јамачно има намеру, да обори ону Филоноплатонску теорију, која је у оно време постојала и учила; да је материја вечна, да је она сила која дејствује противно Богу па зато и јесте узрок зла. Но Бог је по науци Св. Писма све створио добро и врло добро 11 а кад је човек као слободан преступио божију заповест онда се удаљио од добра а од тога је постало зло.
И њему беше живот и живот беше видело људима.
Пошто је јеванђелист казао за Слово да је Бог и Творац свега, сад каже да је и живот свега тј. да је извор живота и светлости за све. Ову је истину и Давид предсказао кад је рекао: У тебе је извор животу, твојом Светлошћу видимо светлост, 12 а и сам Спаситељ каже: Ја сам васкрсење и живош 13 а тај живот је видело људима, јер он као Бог има ту моћ да даје живот и да осветљава свако логичко биће.
И видело се светли у тами и тама га не обузе.
Без светлости немогућан је живот у природи. И животиња и биљке без светлости не могу да постоје. Па као што су светлост и живот нераздвојни и немогући једно без другог, тако су исто нераздвојни мрак, тама и смрт. Полазећи од ове природне истине и јеванђелист упоређује светлост и живот са Словом Божијим (Исусом Христом), а таму и смрт са грехом падшег човечанства. Он ово чини зато, што је намеран да мало ниже (у ст. 14.) каже, да светлост Слова осветљава и оживљава свет, који лежи у тами и смрти. Према овоме овде се под именом светлости разуме Спаситељева наука. Под именом таме разуме се заблуда, па ће наука Христова да светли у заблуди у којој се свет налазио и та је заблуда неће покрити, помрачити.
Говорећи довде о божанству другог лица Св. Тројице, јеванђелист сада прелази на његов појав и дела.
Посла Бог човека по имену Јована.
У грчком тексту стоји: Постојао је човек послат од Бога, по имену Јован. Значајна је разлика између Посла и Постојао је а нарочито кад се упореди са речима првог стиха, где се за Спаситеља каже: У почетку беше; јер докле ово казује, да је Слово беспочетно и Творац дотле постојао је казује, да је Јован створење времено. Овде је реч о Јовану Крститељу и претечи.
Овај дође за сведочанство да сведочи за видело да сви верују кроза њ.
Циљ је Јовановог доласка била, да сведочи или боље да приуготови народ за дочек Месије и да лично покаже ко је Месија, 14 па да га приме и верују не само Јудеји него и сви остали народи. И Јован је сведочио и своју задаћу извршио а Христа нису сви веровали и то је зато, што вера не бива по сили и насиљу него по слободној вољи.
Он не беше видело него да сведочи за видело.
Овим речима јеванђелист још боље објашњава узрок и задаћу Јовановог доласка, па вели, да он није био светлост, него Христос, за кога је Јован дошао да само приуготови људе.
Беше видело истинито, које обасјава свакога човека који долази на свет.
Спаситељ је истинито видело, светлост, јер је вечно видело и извор видела, које је посветило пророке, Апостоле и све светитеље. Он даје светлост и живот; он нам је открио, показао све; он нам је дао живот и васкрсење, истину и правду, љубав и братство, мир и блаженство. Он сам каже: Ја сам хлеб живота. 15 Ја сам светлост света. 16 Ја сам врата к’ овцама. 17 Ја сам добар пастир. 18 Ја сам васкрсење и живот. 19 Ја сам пут, истина и живот. 20 Слово -Спаситељ Исус Христос – просвећава све људе: 1) природним силама, које им је дао, 2) особинама душе. 21 3) својим божанским промислом и 4) науком Откровења.
На свету је био и свет кроза њ поста, и свет га не позна.
Под именом света овде се разуму сви они, који су знали за Бога али га нису славили као Бога. 22 Но неки су и од њих познали ову светлост као нпр. Аврам, 23 Давид 24 Мојсеј и пророци. 25 На свету је био. Пошто је човек због свога греха изгубио рај био је и далеко од Бога као чедо гњева 26 , но Бог као свуда присутан био је међу људима, виђао се и говорио им, као што и Апостол каже: што се на Богу не може видети, од постања света могло се познати и видети на створењима, и његова вечна сила и божанство, да немају изговора 27 а говорио је људима о себи и гласом њихове савести, 28 па зато и Св. Оци кажу да је Слово Божије, Исус Христос, свагда био међу људима и просвећивао их. Но овде под именом света која није Спаситеља познао разуму се још и сви они, који су ода ни свету и његовим сујетама, па се ни о чему узвишенијем не старају, а као створења не потрудише се да познаду свога Творца.
К својима дође и своји га не примише.
Своји су Христу Богу сви људи као његова створења и као његова слика и прилика и својима је дошао тј. као човек к’ људима, а као Бог он је у целој васељени.
Но овде се под речи своји разуму Јудеји, од којих је и Христос по телу 29 и којих, по Апостолу Павлу и јесте: усиновљење и слава, и завет и закон, и богомољство и обећања, којих су и они и од којих је и Христос по телу 30 . Но они га први не примише него га на против презреше, гонише, мучише па и разапеше. 31 Они га нису примили јер су били зли и рђави и по речима самога Господа, мрзели су истину и нарушавали заповести а сваки који зло чини мрзи ма видело и не иде к’ виделу да не покарају дела његових јер су зла. 32
А који га примише даде им власт да буду синови Божији, који верују у име његово. Који се не родише од крви, ни од воље телесне ни од воље мужевљеве него од Бога.
Који су га веровали примили су његову науку и признали га за Месију, па тима је и дао духовну силу и благодат усиновљења да могу бити синови божији. Није их дакле одмах и учинио таквима да се не би заборавили и занемарили па тако да не би изгубили и благодат, него да се и сами потруде да буду божији. Но и ову власт није дао свима, него само онима који верују у његово име. Ови опет вису они, који су постали од крви и телесне воље него од Бога. Јудеји су се хвалили да су само они као потомци Аврамови, и чеда божија и једини наследници царства божијег. Но јеванђелист овде обара то мишљење и учи, да је побожност лична врлина а не наследна, јер сваки човек као слободан и одговоран за своја дела јесте и творац свога карактера. Пошто после прворедног греха 33 свет више воли грех него правду, то је и Дух Свети дат преко Исуса Христа за препорођај савршен, па зато је и препорођен човек, по речима Апостола, нова твар. 34 Дакле, као што човек путем рођења улази у природни живот, исто тако и путем препорођаја улази у нов духовни живот. Но препорођај опет бива Духом Светим, и тако препорођени су од Бога они, који су добили од Христа, а за своје веровање, право да буду божији синови. Али то нису само Јудеји јер је њих мало и веровало него људи у опште, хришћани.
И Слово постаде тело и усели се у нас пуно благодати и истине, и видесмо славу његову, славу, као јединороднога од Оца.
Син Божији постао је човеком, да би и људи постали синови божији. Њиме је постало све, па и он је ради свију и свега постао човеком. Но постајући човеком није се претворио у тело, него је остајући неизменљив Бог, као што је од вечности, примио у своје божанство и тело и тако је обитавао са нама. Ова је слика узета из Старог Завета, у коме се каже, да је Бог обитавао у Скипији, у свјатаја свјатих и у храму Соломоновом. 35 Но Бог је овде обитавао невидљиво а сад оваплоћени Спаситељ видљиво обитава у своме народу, у онима који су га примили и веровали 36 па су ти ученици и други верни и видели његову славу у свему што је он радио и говорио а нарочито у Преображењу, Васкрсењу и Вазнесењу. И ова слава није као светитељска или анђелска, него као јединородног од Оца тј. као Сина Божијег, као истинитог Бога.
Јован сведочи за њега и виче говорећи: Овај беше за кога сам казао: који за мном иде преда мном постаде јер пре мене беше.
Пошто нас је јеванђелист упознао са ваплоћењем Христовим, сад се за истинитост својих речи позива на Крститеља Јована, мужа призната и света, чије су речи Јудеји јако уважавали. Јован је о Спаситељу сведочио, да је он Син Божији и зато своје сведочанство он сам каже овако: И ја га не знадох него Онај који ме посла да крстим водом он ми рече: на ког видиш да силази Дух и стоји на њему, то је онај који ће крстити Духом Светим. И ја видех и засведочих да је овај Син Божији. 37 Спаситељ иде за Јованом: 1) По своме рођењу, јер се Јован родио 6 месеци пре њега и 2) по дужности, јер је Јован као Спаситељев претеча пре и отпочео свој посао, но иако иде за њим ипак је пред њим и то по својој вечности и као Бог.
И од пуности његове ми сви узесмо благодат за благодаћу.
Јеванђелист овде не говори само од своје стране него и од стране свију Апостола и свију верних, јер то значи оно ми сви. Дакле сви који га верују добили су благодат за благодаћу тј. и Нови Завет – после и друге дарове као дар: милосрђа, опроштаја, љубави, заступништва, освећења, блаженства итд.
Јер се закон даде преко Мојсеја. а благодат и истина постаде од Исуса Христа;
Закон је дат да човеку покаже његове грехове а благодат Христова пуна је милости и истине ради човечијег спасења од греха.
1. Бит. 1, 1.
2. Јов. 17, 5.
3. Еф, 2, 20-21
4. Пс. 33, 6.
5. 1. Јов, 1, 1.
6. Откр. 19, 13.
7. Евр. 1, 3.
8. Мат. 11, 27.
9. Колош. 1, 16.
10. Пост. 1, 1.
11. Пост. 1, 25.
12. 36, 9.
13. Јов. 11,25.
14. Мат. 3, 6. Лук. 3, 2.
15. Јов. 6. 48-51.
16. 8, 12.
17. 10, 7.
18. 14, 6.
19. 11, 25.
20. 14, 6.
21. Рим. 1, 10, 20
22. Рим. 1, 21.
23. 8, 56.
23. Мат. 22, 43.
25. Дел. Ап. 5, 22-24.
26. Еф. 2, 3.
27. Рим. 1, 20.
28. Рим. 2, 14-14.
29. Рим. 9, 14.
30. Рим. 9, 4.
31. Срав. Ис. 3 и 1,3. Мат. 23, 37. Рим. 5, 21.
32. 3, 20.
33. 1. Јов, 2, 11.
34. II Кор. 5, 17.
35. Исх. 25, 8. 29, 45. Лев. 26, 11. Ис. 4, 5. Јоил. 3, 21.
36. Јов. 1, 12.
37. Јов. 1, 32-36.
БЕСЕДА НА УСКРС
Обрадоваше се ученици видевши Господа 1
Бр. хр.
Кад су божански ученици видели свога учитеља и Господа после васкрсења, они су се обрадовали великом радошћу, но са њима су се обрадовали и сви хришћански народи видевши божанску светлост данашњега празника над празницима! Радују се данашњем дану и Силе небеске, анђели Божији певају химну мира и васкрса Господњег. Радује се и сам ад који сав у светлости блиста од присуства рођенога Сунца славе, јер оно дарова живот ожалошћеним прецима. Радује се и Св. мати црква Спаситељевом васкрсењу, па зато непрекидно и весели своју децу радосном песмом: Христос је васкрсао из мртвих, смрћу је уништио смрт и онима који су у гробовима живот је даровао. Па и Голгота је облик променила; јер тамо, где је била сцена најжалосније трагедије, сад је место све светске неописане радости! Крст, копље и трнови венац, то је била сцена најстрашније смрти, сад божански украшују тријумф небеског победиоца! Мрачни гроб, који је пре био пећина распада сад је постао животворна сила нетрулежи а оне ране, које су биле узрок смрти сад су извор бесмртног живота! Дакле, обрадовали су се ученици видевши Господа, но имали су и зашто, па зато радујмо се и ми, моји весели слушаоци, уживајући божанску благодат славног васкрсења Христовог.
Чим су затворена рајска врата и чим је човек изгнан из раја, одмах су била отворена врата греха, кроз која је у цео свет ушла смрт заогрнута проклетством и трулежи. Од тада смрт је тирански царовала над људским родом, који је бедно носио тај тешки јарам греха, који је човечанству донео не само тешке трудове и разне муке и паћења ради одржања овога кратког живота, него још и разне болести па и саму смрт! Адам је први погрешио па је требао први и да умре, но и поред тога први је умро праведни Авељ, кога је убио његов пакосни брат Кајин. Али зар је било праведно, да грех почне од Адама а смрт од Авеља? Но треба знати, моји дра ги слушаоци, да Је свака држава и власт јака и постојана, кад се оснива на правди. Када правда царује, онда је и опстанак царевине сигуран и постојан, и на против она је власт несигурна која се оснива на неправди! Кад власт почиње од неправде, онда је њено начело погрешно, и кад се држи силом онда је и њено трајање кратко; јер је природно, да неправда пропада и да се насиље не може дуго да одржи.
Из ових речи видећемо и велико дело човекољубивог божијег промисла. Бог је дозволио да не умре Адам, који је први погрешио, него је умро невини Авељ. Овде дакле јасно видимо да држава смрти почиње са неправдом и да има погрешан правац. Јер не само што је невини Авељ први умро, него је још умро од насилничке смрти, од убиства, које је рођени брат извршио! И овде држава смрти почињући са неправдом узима у помоћ насиље како би што пре и што брже дошла до свога краја, до пропасти. Овладала је дакле у свету власт смрти, но како је била насилничка била је и кратковремена. Због тога др. сл. велики Атанасије и каже: Да је Адам први умро смрт би била трајна и снажна сила, јер би прво узела онога, који је први и погрешио; но како је неправедно узела прво онога који није погрешио, тј. Авеља и то насилничким путем, зато је и власт неправедна а по томе и слаба и малотрајна. Још одмах с почетка видело се да смрт над људским родом нема потпуну власт. Од њене се силе спасао Енох, који је жив отишао на небо. Спасао се и Пророк Илија, који се на огњеним колима узнео на небо. Илија је још спасао од смрти и сина Сарептске удовице, па и његов ученик Јелисије спасао је другог једног младића. На послетку дошао је оваплоћени Син Божији, Господ и живих и мртвих, силни непријатељ смрти, којој је и показао сву њену слабост. Из руку смрти Господ Спаситељ само је једном речи спасао Јаирову ћерку, која већ беше умрла па ју је васкрсао као из сна да је пробудио. Избавио је Господ од смрти и сина неке удовице, кога су већ на укоп носили, избавио га је и то само тиме, што га се руком дотакао! Спасао је Спаситељ од смрти и Лазара, који је већ четири дана у гробу лежао, па на послетку спасао је Спаситељ од смрти и помрла тела многих светитеља! На послетку он је смрћу поништио смрт и основао своје царство кад је после тридневног лежања славно васкрсао из гроба.
Као потомци Адамови, ми смо сви бр. сл. били повезани оковима смрти па у ове окове добровољно је ушао и Богочовек, Христос Спаситељ; но ушавши у њих он их је својом властитом силом покидао па тиме и нас од смртне власти спасао. Данас већ ни смо више робови смрти. Ми је гледамо и ми је се не бојимо. Пре Христо вог васкрсења смрт је била страшило за људе, а кад је Спаситељ васкрсао, смрт су почели презирати и његови ученици. У множини мученика и мала деца и слабе девојке подсмевали су се смрти! Ово је дакле онај небески дар, који нам је донело Христово васкрсење. Васкрсао је Христос, и смрт је умрла. Васкрсао је Христос и рај је опет отворен, па зато и Свето писмо победоносно кличе! Где је смрти, помор твој? Где је гробе погибао твоја? Ми лежимо као мртви али васкрсавамо као бесмртни; ми очекујемо смрт али се и надамо и сигурно очекујемо бесмртни живот који нам је обећао и ујамчио сам Спаситељ својим васкрсењем, јер Христос воскресе.
1. Јов. 20. 20.
