РЕЋИ ДАН СВ. ТРОЈИЦА
Мат, зач. 10. гл. 4. Ст. 25 до гл. 5. Ст. 13
Кад је Спаситељ позвао своје прве ученике да иду с њим и кад су они пошли за Господом, онда је Спаситељ пошао по Галилеји проповедајући и помагајући свима страдалницима. Због тога се о њему свуда пронесе глас.
И за њим је ишло много народа из Галилеје, и из десет градова, 1 и из Јерусалима, и Јудеје и испреко Јордана.
На источној страни Јордана а у пределима племена Манасијиног било је 10 вароши, за које многи веле да су биле: Хипо, Гадара, Дион, Пела, Гергеса Филаделфија и Равана а за остале две мисли се, да су биле или Канота и Капитолија, или Дамаск и Отонос а престоница свију био је Скитопољ. Због њиховог броја 10 назвате су ове вароши Декапољ. тј. десет вароши. По Јосифу декапољски грађани били су већином незнабошци. 2
А кад он виде народ, попе се на гору и седе, и приступише му ученици његови.
Од овога стиха почиње 5-та глава Матејевог Јеванђеља, која као и 6-та и 7-ма садрже науку о начелима Новога Завета. Ова Спаситељева наука садржи беседу на гори и науку о блаженствима, закону, старозаветним заповестима, убиству, прељуби, разводу брака, заклетви, освети, љубави према ближњему, милостињи, молитви, умилостивљењу, осуђивању, хришћанском достојанству, месту молитве и закључак. О свему овоме Спаситељ је говорио на гори, брду, које, се не именује јамачно зато, што није било никакво знаменито брдо.
По Матеју Спаситељ је се попео на брдо куда су и ученици дошли, а по Луци (6.17), Господ је изашао са ученицима и стао на месту равном. Матеј Спаситељеву беседу излаже опширно а Лука укратко, па отуда изводимо, да је Спаситељ своју беседу по Матеју најпре казао на брду пред ученицима а затим је сишао доле на место равно и повторио је пред народом и укратко као што Лука каже. Мисли се да је гора, која се у овоме тексту спомиње била близу Капернаума.
И отворивши уста своја учио их је говорећи: благо сиромашнима духом, јер је њихово царство небеско.
И отворивши уста овај израз јеванђелист нарочито наводи, да нам покаже да је следећу науку Спаситељ гласно говорио, јер је он учио и неговорећи тј. својим животом и делима. Под именом сиромашних духом не треба разумети оне, који су сиромашни по разуму, него који су смерни, који нису горди због својих одличних душевних особина. Погледаћу на онога, каже Исаија који је скрушена духа тј. који осећа и признаје своје лично сиромаштво, било умно или материјално, јер збиља, све што човек има није његово него је од Бога добио, да тиме користи и себе и друге, па зато ће за све да одговара. Јов каже: го сам изишао из утробе матере моје, го ћу и отићи, 3 па с тога нека сваки жали, који је дарове божије упропастио ради задовољавања својих страсти и није их употребио на корист општу. 4 Хришћанске врлине као душевне, односе се на унутрашњег човека тј. на његов дух. Да је неко спољашње сирома (да нема пара ни имања), или богат, то је случај па зато је могуће, да је неко спољашње сирома а унутрашње да жели све да осиромаши како би се сам обогатио; и опет може неко спољашње бити богат (да има доста пара и имања) а душевно да никакву важност не даје томе своме богатству па зато да је готов све да жртвује за оне што страдају. Душевно сиромаштво, каже Платонов Катихизис, јесте кад се човек смирава пред Богом и признаје да је одговоран пред његовим судом. Оваквом душевном сиромаштву противна је фарисејска гордост, која се састоји у томе, кад се неко хвали и узноси са својим делима као само својим и кад друге сматра за ништаве. Кад Спаситељ каже, да је царство небеско оних, који су сиромашни духом, онда под небесним царством разуме сва она блага, која се добијају у новом Христовом царству (Хришћанству) а за будући живот.5
Благо онима, који плачу јер ће се утешити.
Овде Господ разуме оне, који плачу за своје грехове, као што је Петар горко плакао кад је се Господа у Кајафином двору три пута одрекао, јер плакање за земаљским стварима није достојно доброг хришћанина, па зато и Апостол Павле каже: жалост која је по Богу, која бива због наших грехова, који нас удаљавају од Бога доноси покајање за спасење за које се нигда не каје а жалост за овим светом, доноси смрт. 6 Ови смо грешни и лишени славе Божије, па с тога нам свима и прети опасност од страшнога суда, но жале за својим греховима само они, који разумевају и сазнавају своје стање па се зато и кају, 7 јер су свету причинили штету а према Богу показали се неблагодарнн. Дакле благо онима, који су такви, јер се тим начином враћају у живот, који се врлинама одликује и тако допуњавају своје дужности и према Богу и према ближњему. 8 Утешите се, дакле, сви који истинито за грехове плачете. 9
Благо кроткима, јер ће наследити земљу.
Под именом кротких разуму се они, који не враћају зло за зло, него трпељиво сносе увреде које им други причињавају. Овако понашање не треба разумевати као слабост карактера, него као особину, која је противна: љутњи, злоби и освети. Кротки личе на Спаситеља, који је кротак и смирен у срцу, па за то ће они и наћи душевни мир. 10 Особине кротких хришћана код јеванђелиста Луке опширно се описују, јер ту Спаситељ каже: љубите непријатеље своје; добро чините онима који вас мрзе; благосиљајте оне, који вас куну, и молите се Богу за оне који вас вређају а свакоме који иште у тебе, подај; а који твоје узме не ишти. И како хоћете да чине вама људи, чините и ви њима, онако. И ако љубире оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грешници љубе оне, који њих љубе. И ако чините добро онима, који вама добро чине, каква вам је хвала? Јер и грешници чине тако. И ако дајете у зајам онима,
од којих се надате да ћете узети (натраг) каква вам је хвала? Јер и грешници грешницима дају у зајам да узму опет онолико. Али љубише непријатеље своје и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и биће вам велика плата, и бићете синови највишега, јер је он благ и неблагодарнима и злима. Будите дакле милостиви као што је и отац ваш милостив.11
Благо гладнима и жеднима правде, јер ће се наситити.
Овде се под именом гладних и жедних правде разуму они, који имају постојану жељу и непроменљиву вољу, да у своме животу што потпуније и боље примене све божије заповести, које су најчистија правда за којом они и жедне. Ове правде они ће се и да насите и то ће им задовољство учинити Бог дајући им на земљи све што им је нужно за побожан и праведан живот због кога ће после смрти бити са Господом и његовим угодницима. 12
Благо милостивима јер ће бити помиловани.
Овде се под милостивима разуму сви, који су у хришћанској вери препорођени Св. Духом, па се труде и жртвују одричући се свега ради спасења свога ближњег. Милостиња је дакле оно добро дело, које проистиче из племенитог и благородног срца, које не гледа на своје интересе, него на славу божију и добро ближњега. Из овога следује, да онај човек који није препорођен Св. Духом може на земљи да чини нешто корисно, но које нема особину хришћанске благости и доброте. Свака материјална или морална потпора истина да може бити корисна за онога који је прима, но да је преблаги Бог прими и као милостињу она треба да проистиче из благог срца. Милостиња се може чинити новцима но такође и речима, јер је начин милостиње врло различан а њена заповест врло широка. Милостиве на земљи награђују и људи а на небу наградиће их Бог. 13 Но као што је света дужност свакога хришћанина да чини милостињу онима, који је заслужују, исто је тако дужност и то да милостињу не даје онима, који се претварају да су болесни, невољни и у нужди, а у истини нису. При давању милостиње хришћанин мора пазити и на то, да милостињу не даје ради сујете и да га свет види, јер је Спаситељ казао кад милостињу дајеш нека не види левака што даје твоја десница. И тако, ко милостињу даје не из искрених осећај а према убогоме, него ради сујете и да га свет види и хвали како је милостив, његова милостиња нема важности пред Богом.
Благо онима који су чистога срца, јер ће Бога видети.
Овде се разуму они, који ништа лукаво и подло не замишљају и који своје срце чувају од страсти. Овако стање Апостол Павле назива светошћу, јер каже мир имајте и светињу са свима; јер без овога нећете видети Господа. 14 Ову је врлину Спаситељ ставио после милосрђа зато, што многи бивају правични и чине милостињу, али нису чисти од злобе и зависти, од мржње и освете и жеља за страсним насладама, па тиме показују, да није довољно бити само милостив него треба имати и чисто срце.
Благо онима који мир граде, јер ће се синови Божији назвати.
Ово су они, који у истини живе у миру са својом савешћу, Богом и ближњима, јер само такви у стању су да успешно раде и остварују мир и слогу међу људима. Са својом савешћу у миру је сваки онај, кога савест не мучи ни за каква рђава дела, жеље и мисли. Са Богом је у миру онај, који свету вољу божију његове свете заповести тачно и од свег срца испуњава. Са ближњима је у миру онај, који свакога воле као и себе самог, па зато никад и неће да ради оно, што није рад да и њему други учине. Овакви ће се дакле назвати синовима божијим јер подражавају Сину Божијем, Господу Исусу Христу.
Благо прогнанима правде ради јер је њихово царство небеско.
Тј. блажени су они, који због истине страдају у свету. 15 И Апостоли су због Јеванђеља страдали, па зато Петар и каже: Но ако и страдате правде ради, блажени сте. Али страха њихова, не бојте се нити се плашите 16 јер је боље ако хоће воља Божија да страдате добро чинећи, него ли зло чинећи. 17
Благо вама ако вас узасрамоте и успрогоне и изнесу на вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради.
Побожни хришћани збиља и трпе свакојаке подсмевке и оговарања од оних који су непобожни и који се само у злу одликују, 18 но таквви страдалници не треба да малакшу и да одустану од побожности и врлине, јер и Спаситељ није боље прошао од покварена света, па зато им за њихова страдања и каже: благо вама тј. срећни сте зато, јер ћете наследити вечно царство.
Радујте се и веселите се јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогнали и пророке пре вас.
Господ и Спаситељ наш знајући за гоњења и страдања која ће ради њега трпети његови верни поклоници, он их храбри са обећањима, која је само небо у стању да дарује 19 Па и овде под именом плаше на небесима разуму се небеска блага и рајска уживања која су наследили и пророци страдајући ради правде и имена божијег.
1. Декапољ.
2. Јос. Археол. XII. 1, 4.
3. 1,21.
4. Пс. 51, 17.
5. Мат. 6, 33.
6. 2. Кор. 7, 10.
7. 2. Кор. 7, 10.
8. Јов. 3, 36.
9. Лук. 4, 18.
10. Мат. 11, 29.
11. Лук. 6, 27-36.
12. II Тим. 4, 8. II Петр. 3, 13.
13. Мат. 25, 37 – 0.
14. Евр. 12, 14.
15. Јов. 15, 20.
16. I Петр. 3, 14.
17. I Петр. 3, 17. 4, 19.
18. Мат. 10, 17-25.
19. II Кор. 11, 23-30. 12, 1
БЕСЕДА НА ТРЕЋИ ДАН СВ. ТРОЈИЦА
Бл. сл.
Ово је већ и трећи дан како празнујемо велики празник Св. Тројица, који се друкчије и Духови зове, јер је овога празника Дух Свети сишао на Апостоле, као што им је то Господ Спаситељ пред својим вазнесењем на небо и обећао. Кад је Дух свети сишао на Апостоле Он их је испунио својом божанском благодаћу са којом су они и били у стању да при целоме своме раде, покажу онолику мудрост, светост, постојанство и одважност. Дух Свети сишао је на Апостоле у виду пламених језика па из тога дознајемо, да као што ватра најсавршеније пречишћава злато и сваки метал, тако је и Свети Дух сишавши на Апостоле у виду пламених језика, очистио их савршено од сваког незнања, греха и бојазни У Ст. Завету бл. сл. ни сами избраници божији нису потпуно ни јасно знали за Св. Тројицу која нам се први пут јасно показала при Христовом крштењу и о којој нас је Господ Спаситељ врло често учио.
По Спаситељевој науци Дух Свети је треће лице Св. Тројице и сва православна црква веруј е и исповеда, да ј е Св. Дух Господ кој и оживотворава све, који исходи од Бога Оца од пре свију векова, коме се треба поклањати и славити га као и Оца и Сина, који је извор благодати и који је говорио људима преко пророка.
Свети Дух је Господ тј . Он је као треће лице Св. Тројице истинити Бог. Свемогућство и премудрост, благодат и правда, светост, свуда прИсуство и вечност сва ова божанска својства, која имају Отац и Син исто тако има и Св. Дух. Па зато Св. Дух јесте и утешитељ а Творац свега, јер и Свето писмо каже: Словом Господњим небеса се утврдише и Духом уста његових сва сила њихова. У овоме дакле, смислу црква и назива Св. Духа животворећим, јер Он оживљава срце почем је он извор, живота а нарочито духовног, који им се оживљавао у Св. тајнама. Због тога бл. хр. и Господ Спаситељ каже: Ко се не роди водом и духом не може ући у царство Божије.
Дух Свети исходи од Бога Оца и то натприродно и вечно, као што се и Син рађа од Бога Оца натприродно и вечно. Овакву науку о натприродном и вечном исхођењу Св. Духа од Оца казао нам је Господ Спаситељ, јер кад је својим ученицима обећао да ће им послати утешитеља Духа Светог, Он је казао: А кад дође утешитељ кога ћу вам послати од Оца, Дух истине који од оца исходи, Он ће сведочити за мене. 1 Из ових речи, видимо, бл. хр. да Господ својим светим Апостолима обећава, де ће им послати такво божанско лице, које је у стању да замени њега Сина Божијег, дакле које је и равно њему. Да Апостоли не би шта сумњали Спаситељ их уверава, да као што се Он од Оца натприродно и вечно рађа, тако да и Дух Свети од Оца натприродно и вечно исходи.
Светом Духу ми смо се дужни поклањати, славити га и обожавати исто онако као и Оца и Сина, јер је Он треће лице Св, Тројице и триипостасног божанства. Па зато као што свака част и слава и на небу и на земљи приличи Оцу и Сину тако исто приличи и Св. Духу, као што и божији анђели на небесима певају: Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот па и Св Црква слави Св. Тројицу. И заиста, достојно је бл. сл. и праведно да се поклањамо Светоме Духу и да га славимо и обожавамо, јер се помоћу њега препорађамо у тајни крштења, крепимо се и оснажавамо његовом божанском благодаћу у тајни миропомазања и освећујемо у осталим тајнама. Дух Свети усавршава наше молитве јер Св. Апостол каже: да Дух Свети помаже нама у нашим слабостима и моли се за нас уздисањем неисказаним. 2 Хришћани се зову, и јесу: храм Светога Духа 3 но како ће они бити тај храм ако не славе Онога, коме принадлеже?
На послетку, бл. сл. ми у Символу вере и исповедамо и верујемо, да је Дух Свети говорио преко пророка, но чему се отуда учимо? Учимо се, да су и пророци и Апостоли кад су писали своје божанске књиге и проповедали своју спасоносну науку били задахнути Светим Духом и по томе они су и писали и проповедали науку божију, па с тога и Апостол Петар каже: Никада пророштво није било од човечије воље, него научени, од Светога Духа говорише свети Божији људи. 4 Дакле светитељи Божији били су само, тако рећи уста, а онај што је говорио јесте Свети Дух. Они су били само орган а онај што је дејствовао јесте Утешитељ који све довршава и потпуњава. Пророци су били људи обични и прости, али просвећени божанском мудрошћу и силом они су победили мудраце и силне овога света. Исто тако и божански проповедници, свети Апостоли, као људи били су сиромашни и прости, но кад је Дух Свети у виду пламених језика сишао на њих, они су одмах отпочели свој богословски и проповеднички рад говорећи разним језицима, које дотле нису знали а својом моћном проповеди обратили су Христовој вера целе народе и силне царевине. Толико их је дакле научио и просветио Свети Дух! Према овоме и ми верујући у науку светога Писма, верујемо, бл. сл. не у науку човечанску, него у божанску коју су само написали пророци и Апостоли. И ми верујемо само у ту науку, јер је само она истинито Слово божије; па зато кад читамо или слушамо Свето Писмо нужно је да обратимо нарочиту пажњу, јер су у њему речи Светога Духа; и нужно је, да се помолимо Преблагом Утешитељу Духу Светом, да Он, као што је просветио божије пророке и Апостоле, тако да просвети и наше душе како би свето Слово божије и у нама уродило плодом спасоносним.
Царју небесни. Утешитељу душе истини, окрили нас и заштити од сваког зла и искушења; усели се у нас и очисти нас од сваке саблазни и спаси, Благи, душе наше. Амин.
1. Јов. 15, 26.
2. Рим. 8, 25-26.
3. I Кор. 6, 19.
4. II Петр. 1, 12.
