ПРЕОБРАЖЕЊЕ
Мат. зач. 70. гл. 17. Ст. 1-9.
Спаситељ се преобразио пред својим ученицима зато, да би они видели и уверили се о његовој божанској свемоћи и слави и при преображењу, па да не би посумњали у његово божанство кад га после виде разапета на крсту. О овоме догађају преображењу не може бити никакве сумње, јер стоји у врло тесној вези са догађајима који су били пре и после преображења па и јеванђелисти потпуно се слажу при описивању његовом. О Спаситељевом Преображењу говоре још: Мар. 9. 213. Лук. 9, 28-36.
У време оно, узе Исус Петра и Јакова и Јована брата његова, и изведе их саме на гору високу.
Јеванђелист Лука каже, да је Спаситељ узео поменуте ученике, и узишао на гору да се помоле Богу 1 . Што се тиче саме горе, не зна се сигурно која је била. По предању Господ је се преобразио на Тавору у Галилеји, јужно од Назарета, а по другима на Ермону.
И преобрази се пред њима и засија се лице његово као сунце а хаљине његове постадоше беле као светлост.
Спаситељ се преобразио пред њима, ученицима, да они не би мислили, да је преображени неко други и да би се уверили, да је он заиста свемогући Господ. Ово преображење било је у томе, што се Спаситељево лице засијало као сунце тј. тако је се ученицима учинило, јер ова светлост Господњег лица била је чистија и већа од сунчане, била је божанска, неисказана. А хаљине су му биле беле као светлост, дакле, његова унутрашња слава показала се и на његовом оделу. Кад би и ми љубили Господа, покренути топлом вером, као Петар, или кад би нас Господ заволео због наших особитих врлина, као Јована, или кад би били тешки непријатељима његовим као Јаков, Спаситељ би нас узнео на гору високу, висини знања и љубави, са којима би видели овакву славу као и поменута три ученика.
И гле, указаше им се Мојсеј и Илија, који су о њиме (са Исусом) говорили.
Ово и гле, показује изненађење, изненадни и неочекивани појав представника закона Мојсеја и представника пророка Илије, који својим прИсуством посведочише, да Господу Спаситељу служе и закони и пророци. Мојсеј и Илија при преображењу говорили су са Господом о његовим страдањима и смрти, јер је Господ Исус испуњење и закона и пророка.2 Својим преображењем Господ нам је јасно показао каква ће бити и наша тела по васкресењу, а у другом животу. Но сигурно је, да тела грешника неће бити слична прослављеном телу Спаситељевом на Тавору, него ће одговарати њиховим гресима и вечним мукама, које их очекују.
Кад се Спаситељ преобразио ученици савладани сном беху заспали, па кад их је она необична светлост Спаситељева лида пробудила, онда свагда одушевљени за Спаситеља
Петар одговарајући рече Исусу: Господе, добро нам је овде бити; ако хоћеш да начинимо овде три сенице теби једну, а Мојсеју једну, а једну Илији.
Јеванђелист Марко каже овде за Петра, да је овако казао Спаситељу зато, што није знао шта говори 3 а то исто вели и Лука. 4 Но овакво Петрово питање Лука оправдава тиме што каже да су Петар и друштво му били сањиви и јако уморни, па су дубоким сном били заспали и јамачно их је она прекрасна слика Спаситељевог божанског преображења пробудила и изненадила а Петар још и као жив по природи, упути на Спаситеља горње питање. Петрово је питање јамачно потекло из његовог и страха и чуђења, од изненађења и уживања па да би дивотну слику преображења и продужио, он предлаже Господу да начине три колибе. Циљ му је дакле била јасан, па иако је идеја била врло чудновата, јер какву нужду небески свеци Мојсеј и Илија имају у људским колибама? Значајно је, што Петар ништа није казао Мојсеју и Илији нити се опет приметило, да су ови угодници обратили пажњу на присутне ученике. Њихов долазак и говор био је само са Спаситељем, јер где је Он ту све остало земаљско постаје сасвим обично. Но могуће да је Петар поставио Спаситељу овако питање са циљем да га спасе од страдања о коме је Господ јасно говорио и да ће бити и да није далеко. Могуће да је Петру пало на ум, како је ова гора удесна, склоњена од пакости непријатеља а небески посетиоци сигурна су одбрана, јер је Мојсеј многе народе победио а Илија је скинуо огањ с неба, па зато Петар покренут великом љубављу према Спаситељу и саветује да остану на томе месту. Но ипак чим је казао добро нам је овде бити одмах је и разумео да му предлог није понајбољи па зато даље и каже ако хоћеш…. Али:
Докле је он још говорио, гле, сјајан облак заклони их, и гле, глас из облака говорећи: Ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи; њега послушајте.
Реч гле, као што смо и на другим местима казали, значи изненађење. Облак који се овде показао јесте симбол божијег присуства (вид. Исход. 14.19.20 и 24. Мар. 13-26. Лук. 21,27. Јов. 12,28.) Глас из облака чуо се зато, да се ученици увере, да је то био божији глас, којим Бог ево сад по други пут свечано признаје свога Сина 5 и којим нам Господ Бог заповеда, да се покоравамо Сину. 6 Слушајте, каже Господ Саваот, од сада Христа и Јеванђеље.
Апостол Петар говорећи о Сину у својој II-ој посланици каже: Он (Христос) прима од Бога Оца част и славу кад дође к’ њему такав глас: Ово је Син мој љубазни, који је по мојој вољи. И овај глас ми смо чули где сиђе с неба кад смо били с њим на Светој Гори. 7.
Значајно је што се овај глас чуо баш при разговору о Спаситељевој смрти, 8 а отуда дознајемо, да страдање праведника за неправедне 9 није противно Оцу истине и стварне љубави, Богу. 10
И кад чуше ученици падоше ничице, и врло се уплашише. И приступивши Исус дохвати их се, и рече. Станите и не бојте се. А они подигнувши очи своје никога не видеше до Исуса сама.
И други пута чуо се овај глас и нико се није уплашио, а сада су се ученици уплашили јако јер је висина била брда велика, тиши-на је била дубока, пусто место пространо, преображење чудесно и светлост неописана, па све то било је довољан узрок да се уморни и снени ученици уплаше и ничице падну тј. да. се поклоне свему што су чули и видели. Но Спаситељ им одмах притиче у помоћ, лечи њихову слабост и тиме разгони и страх; а да би их уверио да се глас с неба чуо ради њега и за њега он им се јавља сад и с тога ученици сад више никога не виде, до Исуса сама.
И кад су силазили с горе заповеди им Исус говорећи: Ником не казујте што сте видели док Син човечији из мртвих не устане.
Спаситељ налаже ученицима, да никоме не говоре о чуду, које су видели; јер је оно било ради њих, ради њихове топле и постојане вере, да је Господ Христос већи од пророка, да је Син Божији и да у часу његовог страдања не би посрнули у вери и посумњали у његово божанство, него да би били убеђени, да он страда добровољно.
1. Лук. 9, 28.
2. Лук. 9, 28.
3. 2. 9, 6.
4. 9, 33.
5. 3, 17. Јов. 12 2, 8.
6. Мар. 9, 4. Дел. Ап. 3, 22.
7. 1, 17.
8. Лук. 9, 31.
9. I Петр. 3, 18.
10. I Јов. 4, 16. Јов. 3,16. 5.13. 10 17.3 5.
БЕСЕДА НА ПРЕОБРАЖЕЊЕ
И преобрази се Господ пред ученицима и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше беле као светлост.
Данас, бл. сл. празнујемо Спаситељев празник. Син Божији и Бог истинити, Господ наш Исус Христос, да би својим ученицима и Апостолима показао своје истинито божанство, он узима са собом своја три ученика: Петра, Јакова и Јована, изводи их на брдо Тавор и преображава се пред њима. Својим преображењем Господ је се показао пред ученицима само као Бог, јер је за време неописана светлост његовог божанства прикрила његово човечанство.
Пророци Мојсеј и Илија разговарају се са царем славе и блажени апостоли не могући својим, смртним очима да гледају бесмртнога Господа, падају на земљу са страхом и побожношћу. Па и ми, благословени Христијани, као истинити ученици нашег Господа и Спаситеља, дубоко се поклонимо са страхом и вером пред његовом божанском славом, па се запитајмо шта тражи и шта хоће од нас, човекољубиви Господ свагда, а нарочито на оне свете дане кад као и данас приступамо тајни Св. причешћа.
Велики је Бог наш и велико је његово милосрђе и сила! Кад нас је као Творац свега створио, Он нам је даровао разумну и бесмртну душу, украсио нас је својом сликом и приликом, створио је целу васељену ради нас па је на послетку постао и човек и тешко страдао због грехова наших Но и све ово бл. сл. било је мало и незнатно његовом човекољубљу, па стога је благоволео да нас храни и духовном храном, да нас храни својим пречистим телом те да смо на тај начин и сједињени с њиме. Но како треба да приступамо овој божанској трапези? Света црква учи нас о томе и она каже: са страхом божијим, вером и љубављу нужно је да приступамо тајни Св. причешћа. Ко од нас нема и не осећа у себи страха божијег, он није достојан да приступи светој тајни и такав место опроштаја грехова, навлачи на себе гњев божији и проклетство. Кад излазимо пред земаљског цара, ми се нарочито спремамо и плашимо се, но каква треба да је спрема кад излазимо пред небеског цара, пред Бога? Кад идемо на неку свечаност, ми се и зато нарочито спремамо и украшавамо, но зар може бити веће свечаности од сједињења са Христом Спаситељем, и зар овда није свакоме и сувише јасно, да треба нарочито да се спреми, да се приуготови постом и молитвом и да се украси добрим делима, па тек онда да приступи божанској трапези и небеској свечаности у којој се сједињава са Богом? Праведно је дакле, да очекује вечна осуда свакога онога који без нарочите спреме приступа Св. тајни причешћа; који није постио, добра дела чинио и све увреде другима опростио па и сам опроштаја тражио од свију, које је вређао. Но рећи ће неко, ја осећам у себи страх божији кад примам тајну Св. причешћа, бојим се и чудим се како се удостојавам ове велике милости; али сваки треба да зна, да само ово није доста, него је нужно да човек има и топлу и постојану веру тј. да из све душе верује, да под видом хлеба и вина узима пречисто тело и пресвету крв Спаситељеву е да би се очистио од грехова и удостојио вечног живота. Но још је нужна и љубав према Богу и ближњем, јер страх божији и вера али без љубави не чине човека достојним Св. причешћа јер не испуњавају Спаситељеву заповест, која нам налаже да праштамо не само оним познаницима и пријатељима, КОЈИ су нас чиме увредили, него нам заповеда да и своје непријатеље љубимо. На послетку за потпуну спрему светог причешћа још је преко нужно, да се хришћанин исповеди код духовника, јер без исповести свето причешће не дозвољава се и Бог га забрањује. После светог причешћа такође је нужно, да хришћанин продужи живети побожно одликујући се у врлинама, јер ако тако не буде радио, он ће показати, да не уважава свету тајну причешћа па ће због тога тешко да одговара на дан суда.
Овако поуку, бл. сл. слушали сте више пута са овог Св. места, па гле, јасам је и данас повторио, јер ми се учинило да је нужно, да је повторим. Но да се оваква потреба не би опет брзо показала, отарасимо се, браћо, сујете и светске ништавости, јер је наша права и вечна отаџбина небо, а земља је само наш привремени и несигуран стан. За нас нема ништа сигурније од смрти; наш живот брзо пролази и ми се свакога часа све више приближавамо гробу па зато и јесте нужно, да никад не заборављамо на гроб, небо, Јеванђеље и крст и на добра и похвална дела, како би нас миловао Господ Бог и љубила браћа људи.
А ти Господе и Боже Спаситељу, који си се на Тавору преобразио и кога ми данас славимо и хвалимо, услиши нашу смерну и побожну молитву. Штити и чувај нашу милу Отаџбину Србију и сав Српски народ својим свемогућством. Из овога Св. Храма благослови све и нас даруј нам свима духа љубави и побожности, управљајући нашим делима и руководећи све у твоје вечно царство. Амин.