ОБРЕЗАЊЕ ГОСПОДЊЕ
Лук. зач. 6. гл 2. ст. 20-21 и 40-52.
У време оно, вратиши се пастири славећи и хвалећи Бога за све што су чули и видели као што им би казано.
Пастири су се вратили своме стаду и тиме су показали прекрасан пример ревносне оданости према своме занимању. Они су видели небеску славу и анђеле; чули су њихову песму и говор; видели су необичан догађај и божанског младенца и све то није их одвратило од њиховог обичног и свакидашњег рада и занимања. Кад су задовољили осећаје вере и побожности, они су продужили свој посао и то још ревносније славећи и хвалећи Бога.
И кад се наврши осми дан да га обрежу, наденуше му име Исус, као што је анђео рекао док се још није био ни зачео у утроби.
По закону Мојсејевом 1 сваки јеврејски младенац мушкога пола морао је бити обрезан и то по заповести, коју је Бог Авраму дао. 2 Ово је био знак уговора између Бога и народа јеврејског, као избраног народа. Према томе необрезани Јеврејин сматрао би се у друштву јеврејском као нечист, неосвећен и не би био примљен као члан јеврејског народа. Обрезање је дакле код Јевреја увек имало врло велики значај и вршило се у 8-ми дан по рођењу 3 а онда се давало детету и име.
А дете је расло и јачало духом и пунило се премудрошћу и благодат Божија беше на њему.
Све ово треба применити на човечанску природу Исуса Христа. Он је по годинама растао и узрастом а дух божанство чувало га је од греха па иако је примио на себе човечије тело. Пунио се премудрошћу тј. био је сједињен с њоме. Но може се узети и овако: јачао је духом тј. Св. Духа: и благодат Божија тј. Бога оца, беше на њему као на човеку.
И родитељи његови ишли су сваке година у Јерусалим о празнику Пасхе. И кад му би дванаест година, дођоше они у Јерусалим по обичају празника; а кад дане (празника) проведоше и они се вратише а дете Исус оста у Јерусалиму.
По закону јудејском 4 сваки Јеврејин морао је три пута преко године ићи у Јерусалим и то о празницима: Пасхе, Педесетнице и Кушчеј. Ово није било обавезно за женскиње и оне су обично ишле као супруге и мајке. Исто тако нису морала да долазе женска деца и болни, но доцније тако названа Хилелова школа тражила је да то буде обавезно и за децу и то и женску као што је било и за мушку. 5 По овоме дакле закону и Спаситељ је у својој 12-тој години дошао у Јерусалим и то први пут и ово је једини догађај из његовог детињства. Празновање Пасхе заједно са празником Опреснока трајало је 8 дана и тако, кад је прошао 8-ми дан Јосиф и дева Марија пошли су дома а Христос је остао у Јерусалиму, но зато:
Не знаде Јосиф и мати његова, него мислећи да је са друштвом отидоше дан хода и стадоше га тражити по родбини и по знанцима па не нашавши га вратише се у Јерусалим да га траже. И после три дана нађоше га у цркви где седи међу учитељима слуша их и пита их.
Изгледа чудновато, како Јосиф и дева Марија ни при своме поласку нису приметили да је дете остало, но тај случај јеванђелист и сам обј ашњава кад каже, „мислили су да је са друштвом отишао.“ Из ових речи види се, да су Јудеји долазили у Јерусалим о поменутим празницима у групама и обично сродници и познаници заједно, па су и Јосиф и дева Марија одоцнивши се због неког посла кренули се на пут мало доцније и то без детета мислећи, да је Спаситељ отишао са сродницима и познаницима са којима су јамачно и дошли у Јерусалим, но кад га нису нашли они су се вратили и трећи дан нашли су га међу учитељима закона. У притвору (око храма) који се звао јудејски бивало је у време кад се народ скупљао у цркву 23 законоучитеља а тако исто и у притвору незнабошком било их 23. Њима је долазио народ да му објасне оно, што није разумевао, па је ту било разних питања и одговора. Биће дакле, да је и Спаситељ Исус Христос дошао на један од ових скупова и да су га ту нашли где је учитељима давао питања и одговоре тако да: Сви који су га слушали дивили су се његовом разуму и одговорима. И видевши га зачудише се и мати његова рече му: Сине што учини с вама тако? Ево отац твој и ја са страхом смо те тражили.
Зачудили су се дакле и сами његови старатељи. Дева Марија назива овде Јосифа оцем Спаситељевим као његовог стараоца а да му није отац знамо не само из многих места св Писма и из прве главе Матејевог јеванђелија 6 већ и отуда, што и овом приликом и Спаситељу говори мати а не Јосиф.
И рече им: зашто сте ме тражили? Зар не знате да мени треба бити у оном што је Оца мога. И они не разумеше речи што им рече.
Са овим речима дакле Спаситељ јасно показује да му је отац Бог а не Јосиф, који се од овога догађаја више и не спомиње у Јеванђелијама ни као стараоц Христов.
И сиђе с њима и дође у Назарет и беше им послушан. И мати његова чувала је све речи ове у срцу своме.
Спаситељ је био послушан почем је испуњавао све дужности доброга детета, остајући под покровитељством своје мајке и упражњавајући занат Јосифов, који је био дрводеља. 7 И тако Он, коме се сва природа покоравала, сам се покоравао својим старатељима дајући тиме и нама пример покорности и послушности према нашим родитељима.
И Исус је напредовао у премудрости, и у расту и у милости код Бога и код људи.
Овде је о Спаситељу реч као о човеку, јер је изузимајући грех и природно рођење био природе људске, па је постепено и растао. Са овим речима јеванђелист свршава први део Спаситељевог рада тј. његово зачеће, рођење, детињство и младалачко доба представљајући га као савршеног човека, као што га после показује и као савршеног Бога.
1. Лев. 12-3.
2. Бит. 17, 9.
3. Бит. 18, 12.
4. Ис. 23, 14. Втор. 16, 17.
5. Исх. 23, 14-17.
6. Види 1. књига Тумачење Јеванђеља
7. Мар. 6, 3.
БЕСЕДА НА ПРАЗНИК ОБРЕЗАЊА ГОСПОДЊЕГ
У име Оца, и Сина, Св. Духа.
Бл. сл.
Данашње Јеванђеље казало нам је, да је Пресвета дева Марија осмога дана по порођају донела свога божанског младенца у храм јерусалимски, да по закону испуни обред обрезања и да га тако ја вас шаљем као овце међу курјаке, јер ће сви мрзети на вас, но ко претрпи до краја благо њему. 1
И мали број Христових Апостола обуче су одмах силом свога божанског учитеља, па као што крв разливајући се из срца човечијег необичном брзином по целоме телу ојачава и оживљава целога човека, тако је и наука Христових Апостола необично брзо прошла кроз све редове људске уродивши добрим плодом па иако је наилазила на многе препреке и сметње. Без људске мудрости, без богатства и силе а једино помоћу с неба ученици се на дан Св. Тројице показаше први пут пред народом и то као премудри и свемоћни проповедајући Христа распета и учећи, да је он Бог и Творац неба и земље; да је он истина и љубав, правда и човекољубље. Али, против ове неколицине војника Христових подигли се беху и страшни автократори Рима, који су тада били господари света. Они су одмах почели наређивати најгрознија мучења и најстрашније смрти за свакога, који би проповедао Исуса Христа. Читајући разна мучења, која су трпели врли хришћани, човек мора пасти у сумњу е да ли је истина све оно, што се о мученицима наше Св. вере говори да су издржали! Е да ли је истина, да су смртна створења, од тела и костију не надајући се ни на какве земаљске награде, добровољно ишли на тако грозна мучења за своју свету веру, за истину хришћанску! Читајући историју првих векова хришћанства човек се мора запрепастити кад види, како не појединци него множина побожних стараца, невиних девојака, безазлене деце, како целе вароши и села на најгрознијим мукама умиру за веру хришћанску! Кад се ма какво зло дешавало, увек су хришћани окривљивани као узрок и одмах су страшним мучењима кажњавани! Кад су наступале заразне болести, хришћани су бивали зато окривљавани и одмах су их водили на мучилишта! Кад су бивали земљотреси опет су хришћани окривљавани и опет су они бивали мучени! Кад су наступале гладне године и тада су окривљивани и зато су мученички умирали! Римски тиранин Неров, желећи да види како је изгледао запаљени град Троја, наредио је да се запали један део његове престонице Рима, који је брзо видео у пламену и пепелу, у развалинама и пустоши, па је одмах објавио да су хришћани Рим запалили и сад др. бр. можете и сами знати, каква су гоњења издржала наша мученичка браћа! Ова страдања трајала су пуна 3. века и код свију народа видела се ужасна слика гоњења и мучења али и слика јунаштва, пожртвовања и трпљења за веру. Па зар и за време робовања српског народа нису наши преци трпели гоњења и мучења за своју Св. веру? И на послетку сви, и велики и мали тирани и гониоци хришћанства, немогући успети са својим пакостима поклонили су се пред Св. крстом и остали су и сами хришћани заступајући Св. цркву и њене поклонике. Вера је наша дакле победа која је победила свет. Но која је са том својом победом и даровала свету: истину и живот, правду и светост, препорођај и спасење, јер је наша Св. вера најлепши дар, који је Бог људима дао. Наша је вера сила која посвећује ум и задише човека надама; упливишући на срце она затим упливише на разум и вољу јер разум просвећује небеском светлошћу, а вољу упућује на добра и корисна дела, без којих она нема важности. И тако, ко само верује а не чини и добра дела, тај је само по имену хришћанин и тај се не сме надати вечном животу.
Но обратимо пажњу, др. сл. на време у коме ми живимо и запитајмо се, да ли и ми данас чувамо и поштујемо нашу Св. веру. као што су то чинил и наши очеви и дедови? Да ли је и наша вера спојена са љубављу и пожртвовањем за добро нашега ближњега и за нашу мајку Србију, као што су ту љубав увек посведочавали наши стари? Они, немајући ништа више осим своје Св. вере са једне и тешкога турскога јарма са друге стране успели су, помоћу божијом, да ослободе ропства и себе и нас. Па и ми, иако се не можемо похвалити никаквим особитим тековинама, зар нећемо признати, да хришћанске љубави, те најрођеније сестре наше Св. вере, све више нестаје у нашем друштву?! Зар нећемо признати, да се међу нама развијају разне страсти и пороци због којих мало нас је у цркви а више у кафани; мало нас је при чињењу добрих дела а више при међусобним зађевицама и оговарањима; мало нас је на читању Св. Јеванђеља а више па политизирању и варљивим забавама!
Ако дакле и ми хоћемо да се достој но зовемо Православни хришћани, од нас се не тражи да трпимо она мучења која су трпели наша стара браћа; нас нема ко да гони, али ми смо дужни да поред топле вере чинимо и добра дела избегавајући мржњу, завист, лаж, оговарања и зађевице, јер то нису она дела, по којима ћемо се познати да смо Синови Божији, који су дужни да се одликују врлинама и пожртвовањем угледајући се увек на свога Господа и Спаситеља, коме нека је част и слава ва веки веков. Амин.
1. Мат. 16, 10-22
