КРСТОВДАН
Јов. зач. 60. гл. 19. Ст. 6-35.
Данашње Јеванђеље говори о суђењу Спаситељевом пред Пилатом о распјатију и смрти.
У време оно, савет саставише Архијереји и старци противу Исуса, како да га убију, и доведоше га к’ Пилату говорећи: узми, узми, распни га!
Ево грозног и жалосног појава! Највише старешине народне, његови избраници понижавају своје достојанство па пуни злобе и пакости јуре на идолопоклонички суд само да задовоље своје страсти и своје пакосно и осветољубиво срце и то против невиног Спаситеља који је истинити добротвор њихова народа и спас човечанства! Но ово нечовечно поступање Јудејско озлоједило је и са мог идолопоклоника Пилата, јер са љутњом, презирањем и озлојеђењем.
Пилат им рече: узмите га ви и распните (тј. под својом одговорношћу, ако смете) јер ја не налазим на њему кривице.
Тј. извршите ви такву неправедну осуду и казну јер ја не налазим да је Христос крив. Из ових речи види се, да се Пилат надао да ће претњом постићи оно, што код пакосних јудејских, старешина није могао да постигне са попуштањем и ласкањем. Но већ је било доцкан, почем је већ и народ била обузела нека манија и то колико због Пилатове слабости и непостојанства толико и због тога, што су Га старешине непрестано дражиле и подговарале против Христа, па с тога и
Одговорише му Јевреји: ми имамо закон и по закону нашем ваља да умре, јер начини себе Сином Божијим.
Овим речима Јевреји кажу Пилату: ако ти налазиш да Христос није крив, тј. да није учинио никакву политичку кривицу, ми тврдимо да је крив јер каже, да је он истинити Син Божији а тиме је по нашем закону учинио религијску кривицу за коју мора да умре. Због тога, му је наш Синедрион и потписао такву пресуду, коју у ти треба да одобриш. Ако теби није крив зато, што се прави царем, нама је крив што себе разглашава за Сина Божијег па зато:
Кад дакле Пилат чу ову реч побоја се већма.
Кад је Пилат чуо, да Исус Христос каже за себе да је Син Божији и Бог, онда се још већма поплашио бојећи се да му као збиља таквом не у чини какво зло. Ову пажњу Пилатову проузроковало је Христово држање за време страдања, савет његове жене, која му је говорила да се не меша у тога праведника и на послетку што је знао, да Спаситеља туже Јудеји из злобе и пакости. Све ово дакле задало је Пилату страх и зато он узима Христа поново на суд у нади да пронађе неки начин којим би га спасао,
И опет уђе у судницу и рече Исусу: Одакле си ти? А Исус му не даде одговора.
Пилат је знао, да је Спаситељ из Галилеје, но, пошто је чуо, да се проглашава и за Сина Божиј ег, он га сад пита од куда је, тј. с неба или са земље? Но како је Спаситељ мало пре објаснио своје происхођење казавши, да његово царсшво није од овога свеша сад није нашао за нужно да поново објашњава од куда је. Но ово је Пилата још више зачудило а у исто време и јачу жељу побудило да га спасе. Због тога:
И Пилат му рече: Зар мени не говориш? Не знаш ли да имам власт да те разапнем, и да имам власт да те пустим?
Овим речима Пилат сам себе осуђује. Јер кад код Христа не налази кривице и кад је већ убеђен да је невин а има власт да га ослободи, онда зашто га не ослобођава, него остаје роб свога егоизма, страха и слабости? Он се хвали својом влашћу но власт ја дата ради тачног и непристрасног задовољавања правде и закона, па с тога ко је има, дужан је невине да ослобађа а и кривце да казни. Јако се вара дакле сваки чиновник, који злоупотребљавајући своја права и најсветије дужности свога чина мисли, да се тиме нешто користи, јер ће таквог судију и друштво и Бог једнога дана да остави и његова је пропаст неизбежна. За пример ове истине нека послужи и сам Пилат, који је ради свога егоизма жртвовао невиног Спаситеља, па је и сам горком смрћу умро као збачен и у прогнанству.
Исус одговори: не би имао власти никакве нада мном кад ти не би било дано одозго; зато онај има већи грех, који ме предаде теби.
Спаситељ овим речима укорава Пилата што се својом влашћу хвали, јер му он не би могао ништа да за дело људског искупљења није и воља божија да Искупитељ страда. А Пилат је крив што је своју власт по својој злој вољи употребио противу Спаситеља. На послетку зато што има власт да га ослободи па га не ослобађа, иако је невин, он греши, крив је па иако мање од оних који су га предали;
Од тада гледаше Пилат да га отпусти. Али Јевреји викаху говорећи: ако овога пустиш ниси пријатељ ћесару. Сваки који себе царем прави противи се Ћесару.
Пилата су поплашиле Спаситељеве горње речи, па зато је поново мислио како да га ослободи. Но кад су му Јевреји казали, да није пријатељ ћесарев ако Спаситеља пусти он се још више поплашио па је у интересу свога положаја, као и Јуда ради новца, одмах одустао од намере да га ослободи. Изрека пријатељ ћесарев била је титула врло почасна и имали су је само великаши, као осведочени пријатељи римских владаоца који су се после смрти Јулијаћесара звали ћесарима, као што су се и владаоци Египта звали фараонима.
Пилат дакле кад је чуо ову реч изведе Исуса напоље и седе на судијску столицу на месту које се звало литостротон а јеврејски гавата (узвишено место патосано каменом);
Пилата је дакле претња јеврејска јако поплашила па зато он изводи Спаситеља напоље из суднице јер је обичај био да се судска пресуда изрече јавно пред тужитељима којих је било много па ваљда зато и нису звати у судницу. Литостротон звало се оно узвишено, и каменом (мозаиком) патосано место, које је стајало пред домом царског намесника.
А беше Петак уочи пасхе око шестога часа; а Пилат рече Јеврејима: ево цар ваш.
Јеванђелист наводи и дан уочи саме Пасхе и час кад се дан већ свршавао у намери, да покаже изванредну пакост Јевреја, који се нису устручавали, да ни уочи највећег празника пакосно траже смртну пресуду и то од идолопоклоничке власти а над својим једноплемеником! Час шести по источњачком рачуну јесте по садашњем дванаести. Из речи: ево цар ваш види се, да су Јевреји својом претњом јако наљутили Пилата, јер им он ругајући се каже ево цар ваш и мало ниже зар цара вашега да распнем! Но тиме им је у исто време и претио и као бунтовницима, који су тобож до сада свога свога цара држали у тајности чекајући згодну прилику да се побуне противу ћесара. Због тога је Пилат и на натпису ставио цар јудејски, но Јевреји су га разумели, па зато му и кажу: Ми немамо цара осим ћесара, и мало ниже: Не пиши: цар јудејски, него да сам рече: ја сам цар јудејски. И ове речи посведочавају ужасну поквареност јеврејског народа а нарочито његових старешина онога времена, Јер, докле су гледали да се ма како било спасу римскога јарма, дотле сад јавно вичу пред Пилатом: ми немамо цара осим ћесара. Ово је јавна поквареност и срца и савести! Они се одричу божијег помазаника, који им је разна и многа доброчинства чинио па лукаво и подло одају част и славу омрзнутом завојевачу ћесару, који је и њих после кратког времена растурио по целоме свету. Но за казну оваквог злочина и ради задовољења правде бољег средства од ћесара и није могло бити, јер он пошто је већ, као што Јосиф сведочи, испунио Јерусалимска поља крстовима на којима је поразапињао Спаситељеве тужитеље, и пошто је већ нестало и дрвета за крстове, он је онда остале поразапињао по зидовима градским 1 и тада су се испуниле ове Христове речи: биће невоља велика, каква није била од постања света до сад нити ће бити. И да се ти дани не скрате, нико не би остао; али избраних ради скратиће се.
Тада им га дакле предаде да се разапне. А они узеше Исуса и одведоше. И носећи крст свој изађе на место које се зове коштурница а јеврејски Голгота. Онде га разапеше и с њим другу двојицу с једне и друге стране, а Исуса у среди. Пилат пак написа натпис и метну на крст; а беше написано: Исус Назарећанин, цар Јудејски.
Пошто је јеванђелист Јован последњи написао своје Јеванђеље па је знао шта су пређашња три Јеванђелиста писали, он да не би повторавао оно што су и они писали, изоставља овде све што се десило са Спаситељем од како га је Пилат предао Јудејима и војницима да га разапну па све докле га нису разапели, а међутим јеванђелист Матеј описује и ово и каже: А кад виде Пилат да ништа не помаже него још већа буна бива, узе воду те уми руке пред народом говорећи: ја нисам крив у крви овог праведника; ви ћете видети. И одговарајући сав народ рече: крв његова на нас и на нашу децу. Тада пусти им Вараву а Исуса, пошто је дао да га ишибају, предаде да се разапне. Тада војници судијини узеше Исуса у судницу и скупише на њ сву чету војника. И свукоше га и обукоше му скерлетну кабаницу. И оплетоше венац од трња па му метоше на главу и дадоше му трску у десницу и клекнуше на колена пред њим и ругаху му се говорећи: како си, царе јудејски! И пљунувши на њ узеше трску и бише га по глави. И кад му се наругаше, свукоше с њега кабаницу и обукоше га у хаљине његове, и поведоше га да га разапну. 2
И овај натпис читали су многи од Јевреја, јер место где разапеше Исуса, беше близу града, и беше написано; јеврејски грчки и латински.
Натпис, који се по обичају стављао на крсту разапетога означавао је узрок осуде, кривицу. Спаситељу ставили су натпис јеврејски јер је то био језик његов и његове народности; грчки с тога, што је то био општи језик у Сирији и Палестини и што су њиме говорили многи расељени Јудеји, 3 који су о празницима долазили у Јерусалим и латински јер је то био званичан језик.
А јеврејски свештенички главари говораху Пилату: Не пиши: цар јудејски, него да сам рече: ја сам цар јудејски. Пилат одговори: што писах, писах.
Ово је протумачено малопре, при тумачењу текста: А беше Петак у очи Пасхе…
А војници кад разапеше Исуса узеше његове хаљине и начинише четири дела, свакоме војнику по део, и доламу а долама не беше шивена него изаткана сва с врха до дна. Онда рекоше мешу собом: да је не деремо, него да бацимо коцке за њу коме ће допасти. Да се збуде Писмо које говори: разделише хаљине моје међу собом и за доламу моју бацише коцку. Војници дакле тако учинише.
При разапињању одређивана су четири војника који су, по обичају, делили међу собом хаљине разапетога. Тако је и овом приликом било са Христовим оделом само што су за доламу бацили коцку и тако се испунило и именовано пророштво, које се налази у Пс. 22, 18.
А стајале су код крста Исусова мати и сестра матере његове Марија Клеопова и Марија Магдалина.
Неке жене из Галилеје, које су пратиле Исуса Христа 4 и слушале његову спасоносну проповед, биле су код њега и при његовим страдањима. Ове жене јесу: Дева Марија, мати Спаситељева, Марија Магдалина 5 две сестре деве Марије: Марија жена Клеопова или Алфеова 6 и мати Јакова и Јосије 7 (и Саломија, мати јеванђелиста Јована.)
А Исус видевши матер и ученика кога љубљаше где стоји рече матери својој: Жено, ето ти сина. По том рече ученику: ето ти матере. И од онога часа узе је ученик к’ себи.
Овај ученик био је јеванђелист Јован, 8 који је у то време стајао близу деве Марије и тешио је. Са речима: ето ти сина и ето ти матере Спаситељ оставља веома значајан пример дужности деце према родитељима, јер он разапет на крсту ипак не заборавља и на своју последњу дужност према својој мајци, него је оставља на чување своме љубазном ученику Јовану. Нека дакле овај Спаситељев поступак буде свима синовима пример синовске љубави према родитељима а Јованов поступак нека послужи за пример пријатељске љубави, јер је он од тога часа узео мајку свога учитеља и до смрти био јој веран и послушан син. Још ово Спаситељево дело уверава нас и о томе, да обручник Јосиф није био муж деве Марије јер да је то био, он је не би остављао Јовану на чување.
По том знајући Исус да се већ све сврши, да се збуде Писмо рече: жедан сам. Онде стајаше суд пун отца (сирћета) а они напунише сунђер отца, и натакоше на трску па принесоше устима његовим, А кад прими Исус оцат рече: Сврши се. И приклонивши главу, предаде дух.
Још цар и пророк Давид прорекао је, да ће Месија бити напојен сирћетом, јер каже: и у жеђи мојој поје ме сирћетом. 9 Спаситељ је страдао као човек и зато ране од шибања и ексера на рукама и ногама, распињање тела на крсту чиме се спречавао ток крви, и на послетку душевна борба проузроковали су јаку жеђ, па с тога је Спаситељ и казао, жедан сам, те су га сирћетом напојили и затим је казао сврши се, тј. сврши се испуњавање пророштва и дело људског спасења, почем је свршена велика жртва умилостивљења и Син Божији предао је свој дух на крсту! Свршила су се страдања Спаситељева и најзад свршено је царство греха и власт сатанина у свету а сад настаје: радост на небу и па земљи мир а међу људима добра воља. Другим речима, сад наступа испуњавање оних обећања, која је Бог дао Адаму кад је погрешио, и која се односе на препорођај људског рода. Спаситељева смрт дакле поништила је демонску власт и сад нема препреке, да се сви приближе к’ Богу Оцу и да помоћу Св. Духа постану чеда његова.
А будући да беше петак, па да не би тела остала на крсту у суботу (јер беше велики дан она субота – Пасха), Јевреји молише Пилата, да им (разапетима) пребију голени па да их скину (с крстова). Онда дођоше војници, и првоме дакле пребише голени и другоме распетоме с њим.
Код Јевреја био је закон, по коме је требало да се умрли на крстовима тога дана и сахране 10 а овај закон нарочито је сад требао да се изврши, јер је Христос са двојицом разбојника разапет баш уочи Пасхе тј. највећег празника. Но као што је ова нужда да се Христос погребе послужила као доказ да је заиста умро, тако је опет запечаћивање гроба и војничка стража послужила као доказ истинитог Спаситељевог васкрсења. Разапетима пребијали су голени, да би их тим мучењем уморили, јер разапети само као прикован ексерима кроз дланове и стопала за крст, а имајући остало тело неповређено, могао је подуже да живи.
А дошавши на Исуса, кад га видеше да је већ умро не пребише му голени. Него један од војника, прободе му ребра копљем; и одмах изиђе крв и вода.
Војници су дошли да Христу на послетку пребију голени у намери, да га што више исмеју а тиме и Јудеје што више задовоље, али та им се жеља није испунила а да им се неће испунити било је и предсказано, (види Исх. 12,46 и Числ. 9,12). Но пакосни војници проболи су Спаситеља копљем, тобож да се увере, да ли је умро, но у истини да бар тиме поласкају Јудејима. Тада је потекла крв и вода, прво као знак мучеништва а друго као знак препорођаја.
И онај што виде посведочи и сведочанство је његово истинито.
Из ових речи дознајемо, да су сви ови догађаји са Христом велики упечатак учинили на јеванђелиста Јована, који сад тврди, да све ово пише као очевидац а не као да је од некога слушао.
1. 11, 48.
2. Мат. 17, 24-31. још види: Мар. 15, 20-7. Лук. 23, 26-56
3. II Мак. 4, 15.
4. Мат. 27,55.
5. Лук. 8, 2.
6. Мат. 10, 3.
7. Мат. 27, 56. Мар. 15, 47.
8. Јов. 13, 23.
9. Пс. 69, 21.
10. Втор. 21, 22-23.
БЕСЕДА НА КРСТОВДАН
Апостол Павле учећи Галаћане чиме ће да се хвале вели за себе: Не дао ми Господ да се чиме другим хвалим осим крстом Спаситеља нашег Исуса Христа. И заиста, са крста на Голготи синула је светлост која је обасјала цео свет; проливена на крсту крв Спаситеља васељене опрала је људске грехе и очистила људе од проклетства, и тако је часни крст дао свету нов живот, који води Богу и блаженству па зато, др. сл. и пева наша Св. црква. Јер је крст хранитељ целе васељене, крст је украшај цркве, крст је вернима одбрана од свакога зла, крст је анђелима слава, крст је и нама свима симбол сваке среће и напретка; па зато Србин и не почиње никакав рад докле се не прекрсти. Кад увече леже он се крсти са вером, да ће се ујутру жив и здрав пробудити, а кад јутром устаје опет се крсти са вером, да ће наступајући дан срећно провести. Дакле праведно је, да се хришћанин увек и пре свега крстом хвали као што то чини и божиј и Апостол Павле.
Но има људи који се хвале својом мудрошћу или лепотом, својим јунаштвом или богатством, својим високим звањем или благородством, али таква је хвала грешна и она љути Бога. Тако се хвалио Навукодоносор својом царском силом и влашћу, па га је Господ изгнао из реда људи и уврстио у ред животиња! Тако се хвалио и цар Ирод па је зато испустио душу на највећим мукама. И заиста, чиме има да се хвали човек, који је од земље постао и у земљу се враћа? Зашто би се хвалио јунаштвом, или влашћу или високим положајем кад је без свега тога рођен а без свега тога и отићи ће са овога света? Ништа дакле није наше, јер Бог у нама остварава све оно што је добро, па с тога и вели: да без њега не можемо ништа радити. Но ако хоћемо да идемо за њим тј. да подражавамо његовом животу и да се спасемо, онда каже: треба да се
одречемо себе, и да узмемо свој крст па да му следујемо; дакле, да се одречемо сујета овога света, да смерно и са благодарношћу уживамо све радости и трпељиво сносимо жалости које нас снађу и да уздржавамо и ограничавамо наше телесне жеље и наклоности. Јер се ни свемоћни Спаситељ није хвалио, већ је напротив био толике смирен, да је не само све поруге и гоњења већ и најгрознију смрт на крсту претрпео од грешнога света па још молећи се Богу, да људима опрости јер, каже: Оче, опрости им, јер не знају шта раде.
Но рећи ће неко, да је немогућа толика смерност, јер где год човек стане свуда наилази на искушења, која му покрећу жеље и побуђују страсти. Човек је благ, али га наљути неко оговарање, или превара неког пријатеља, или горка реч неког сродника, или грдња неког непријатеља. Човек се реши да презре светске сујете, али му богатство и слава сметају, па зато врло често бива, да човек не зна шта жели и ради оно што неће. Али укроћавање телесних жеља и уздржавање од светских сујета и јесте пут, који води Богу и спасењу а то и значе оне Спаситељеве речи: да узмемо свој крст и да се одречемо себе. Ко не зна да у овоме свету постоји и други извор живота осим хлеба и богатих јела, тај није узео свој крст не знајући, да човек живи и од сваке речи Божије. Ко не зна да у овом свету има и друге части, осим да се допада људима, тај није узео свој крст, заборављајући да је син божији и да најпре треба своме Оцу, Богу, да се допадне. Ко не зна да у овоме свету има и друге среће осим богатства и сујетног уживања, тај није узео свој крст, тај се крстом не хвали заборављајући да праведник код Бога не може ништа трпети. Не заборављај мо дакле заповест Спаситељеву по којој треба да се одречемо себе, тј. свију наших грехова ако хоћемо да се спасемо. и да узмемо свој крст, тј. да трпељиво и смерно сносимо наше стање и да наше грешно земаљско уживање ради нашег спасења жртвујемо као што се и Спаситељ ради нас жртвовао. А све то неће бити могуће добром хришћанину, јер су тако живели и толики светитељи, који су живели у телу, али као без тела, и који су као људи земаљски живели као анђели небески доказавши таквим својим животом да је човеку могуће укроћавање његових страсти. Они су у тешким приликама били трпељиви, при гоњењу били су издржљиви, своје гониоце нису мрзели, пријатељи су бивали и непријатељима а вазда готови и на смрт, јер сваки човек има свој крст; свакоме је дакле одређено, да се са нечим бори и да то савлада па иако је борба тешка, јер је каже Спаситељ, и пут тесан који води у царство Божије
Као сваки човек тако је и цео Српски народ имао свој крст, своје страдање, своје петвековно робовање. И Српски је народ имао своју Голготу на пољу Косову. И он је имао свога Јуду издајника у својој неслози и раздору. Али благодарећи народном трпљењу и Св. вери наших отаца, која је Србина учила да се каје за своје грехе и да се Богу моли за своје спасење и народ је Српски, као и хришћанска вера, добио своје Апостоле, који као и хришћанска Апостоли, од српског страдања, пронеше српску слободу по великом делу српског народа, као што и хришћански Апостоли пронеше хришћанство по великом делу пространога света. И Српски је народ веран својој прадедовској вери добио од Бога своје врховне Апостоле у лицу Српских ослободиоца, прослављених Обреновића, које је благодарни Србин назвао великима, бесмртнима и ослободиоцима, као што је и хришћански свет своје прве апостоле назвао врховнима и светима.
И ми данас, др. сл. молећи се Богу и Клањајући се његовом часном крсту у слободи и краљевском поносу сетимо се знаменитог гроба великога Милоша, који је на данашњи дан 1860-те године сахрањен оставивши после себе слободну Србију и у њој слободне Србе и свету веру Христову. Велики Милош ослободио је ропских ланаца велики део Српства, који данас слободно живи и слободно целива пречасни крст Господњи, ослободимо се дакле и ми сами од наших грехова хвалећи се крстом Спаситељевим као и Апостол Павле. Помолимо се Богу за душу нашег првог владара Обреновића, јер се и он молио Богу и срећи српској за слободу српску. Нека је мир праху његовом у земљи коју је он својом брижљивошћу и јунаштвом подигао из ропства и понижења до слободе, части и славе кнежевске и краљевске. Амин.