ДРУГИ ДАН СВ. ТРОЈИЦА
Мат. зач. 85. гл. 18 ст: 10-20.
Науком данашњег Јеванђеља Господ нас учи, да се трудимо и о спасењу других па ма колико они били сиромашни и презрени. За овај свети труд Спаситељ нам ставља за углед самога себе па кад добро размотримо његове свете заповести, ми ћемо видети да кад каже: нико неће ући у царство небеско ако не буде као мало дете, онда нам заповеда, да се добро чувамо од сваког лукавства, обмане и преваре. Кад нам опет на другом месту каже: да ће разне саблазни и по нужди бивати онда учи, да се сваки брине и озбиљно стара да не буде узрок саблазни за друге, да никога не обмањује и не вара, јер даље каже: уе тј. тешко ономе са кога саблазни бивају.
Пошто је у почетку ове главе говорио о дечијој невиности, онда
Рече Господ, гледајте да не презрете једнога од ових малих; јер вам кажем, да анђели њихови на небесима једнако гледају лице мога Оца небеског.
Пазите и чувајте се да не презрете ни једнога од оних који су ненаучени, сиромашни или незнатни, но које је Господ изабрао, јер је њихово царство небеско почем се они одликују врлинама. И заиста на таквима је и основана црква Божија, јер нема ни много премудрих по телу, ни много силних, ни много племенитих; него што је неучевно пред светом оне избра Бог да посрами премудре: и што је слабо пред светом оно избра Бог 40, посрами јаке… да се не похвали ни једно тело пред Богом. 1 Но ови мали често су од злих људи и страдали 2 па је био презрен и сам Спаситељ а и његови Апостоли и ученици а на послетку и сви побожни бивали су презирани од непобожних, но њих Бог прославља разним начинима заповедајући и самим анђелима 3 да их штите и заступају и да им служе. Из последњих речи горњега текста уверавамо се и o истинитости хришћанске науке о анђелима хранишељима, што и наш народ исповеда кад каже: да човеку стоји анђео на десном рамену да га чува од зла и упућује на добро, а и пророк о томе овако учи: Анђели Господњи стоје око оних, који се њега боје, и избављају их. 4
Јер и Син човечији дође да изнађе и спасе изгубљено.
Овим речима Спаситељ каже да је и сам дошао тј. да је се ваплотио зато да сноси сва понижења и мучења једино рад и спасења изгубљених па кад се он толико о њима стара, онда како ми да их презиремо? Ово се нарочито тиче проповедника Јеванђеља који све, а нарочито изгубљене, треба да воле као браћу па да се свима силама и труде за њихово спасење. 5
Шта вам се чини? Кад један човек има сто оваца да зађе једна од њих, не остави ли он деведесет и девет у планини и не иде ли да тражи ону што је зашла? И ако се догоди да је нађе, заиста вам кажем, да се њој више радује него свима деведесет и девет што нису зашле, тако ни ваш Отац небесни неће да погине ни један од ових малих.
Спаситељ нам преставља велику љубав очину и према најмањим последоваоцима Христовим. Па с тога нам показује и велику радост која бива, кад се они спасавају од пропасти, и жалост кад остају при грешењу и смрти. Ову радост упоређује Спаситељ са оном коју има нежно срце доброга пастира, који после дугог тражења, многог труда и опасности на послетку налази и спасава изгубљене. Пастир је овде Господ Исус Христос; изгубљена овца, јесте цео људски род а оних деведесет и девет што се нису изгубиле представљају анђеле. Дакле анђела има деведесет и девет пута више од људи, тј. много више него људи. Под именом п ланине где пастир ове приче оставља оних деведесет и девет оваца неки разуму небо где обитавају анђели, који се овде и разуму под 99 оваца. На послетку да би нас Спаситељ научио о величини божије љубави он овом причом каже: кад пастир не оставља своју бесловесну овцу кад она залута, како ће Бог да остави разумног човека, своју слику и прилику? Дакле божија је љубав према човечијој као море према једној капљи воде. Ову величину љубави божије према човеку јасно је исказао Христос, кад је рекао: Богу тако омиле свет да је (ради његовог спасења) и свог јединородног Сина дао, да сваки који га верује не погине него да наследи вечни живот.
Ако ли ти сагреши брат твој, иди и покарај га међу собом и њим самим (у четири ока); ако те послуша добио си брата твога.
Пошто је Спаситељ изрекао свој строги суд над онима, који бивају узрок скандала сад поучава оне, који су увређени шта и како треба они да раде. Питање о скандалу саблазни Господ нам преставља у два вида: 1) кад неко погреши против другога 6 и 2) кад наш брат погреши противу нас. У првом случају сваки је дужан да избегава узрок саблазни, а у другом ми треба да смо снисходљиви према онима, који су нас увредили и да их не престајемо љубити, но ако се они ни тада не поправе онда смо дужни да прибегавамо цркви. 7 Но у сваком случају грешника треба изобличити, како би се на тај начин дала прилика објашњењу и споразуму. 8 У горњем тексту под именом брата разуме се Хришћанин, јер се сви, који верују у Христа зову браћа. 9
Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу, да све речи остану на устима два или три сведока. Ако ли и њих не послуша кажи цркви: а ако ли и цркве не послуша, нека ти буде као незнабожац и царинар.
Пошто је при свакој завади и омрази обично и увређени ма у неколико крив због тога, но нарочито због хришћанске љубави и братољубља, Спаситељ ево и увређеноме заповеда, да потражи измирења са оним који га је увредио, па каже: узми са собом још једнога или највише двојицу како онај што те је увредио не би због више сведока мислио, да се тиме иде на то, да се он само што више и јаче изобличи и осрамоти па би због тога могао постати још гори. Под именом цркве овде се разуму црквене старешине но и скуп верујућих у Христа Спаситеља 10 који има права да суди неспоразумљења између појединаца. За Незнабошца Јудеји су сматрали свакога који није био Јудејанин и са таквима Јудеји нису имали никакве религијске везе ни сношаја па су их звали и идолопоклоницима зато, што су се незнабошци клањали идолима. Царинаром опет звао се сваки незнабожац и уопште рђав, покварен и грешан човек. Другим речима, ако онај који те је увредио, и поред свега твога заузимања око измирења, ни глас цркве не послуша, не сматрај га као брата и нека се огласи за недостојног сваког вероисповедног јединства са вернима. 11 На основу овога јамачно и наш народ каже: ко људе не слуша тај није човек.
Јер вам кажем заиста, штогод свежете на земљи биће свезано на небу, и штогод разрешите на земљи биће разрешено на небу.
Пошто је Спаситељ казао, да се увређени обрати на послетку и цркви, тј. свештеницима, онда се и њима обраћа овим речима, дајући им право праштања и непраштања грехова. Овде се разуме оно право које је Спаситељ дао својим ученицима а преко њих и њиховим наследницима свештеницима, и по коме они могу људима да праштају и непраштају грехова. Овакво право није Бог дао ни анђелима; а свештеници га врше при тајни кајања и исповести. Право непраштања везивања први је употребио Апостол Петар над Ананијем и Сапфиром а такође и праштања над овим страдалником, што је седео код црквених врата. Но и ово право не смемо разумевати без ограничења, јер је само Богу могуће да сваки грех и сваком грешнику опрости. Због тога и Катахизис каже: Спаситељ је дао црквеним пастирима право да свезују разрешавају тј. да у Христово име одлучују од општења са хришћанском црквом и да објављују као незнабошца сваког оног хришћанина, који не верује или је крајње покварен и јаван грешник но и то пошто га најпре посаветује и укоре, и то значи оно свезивати. Но кад се такав помоћу божије благодати поправи и покаже знаке истинитог кајања они га опет могу да поврате у крило цркве, и то значи оно разрешавати. 12
Још вам кажем заиста: ако се два од вас сложе да земљи у чему драго, зашто се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер где су два или три сабрани у име моје, онде сам ја међу њима.
Овим божанским речима Спаситељ показује своје особито старање о љубави међу хришћанима. Пошто је најпре тешко и строго припретио инаџијама, злобнима, пакосницима и свима, који бивају узрок саблазни и неће да се поправе и покају, сад опет много обећава онима који у љубави и слози буду, јер вели, да ће Бог таквима сваку добру молбу испунити и даће и Он са таквима бити, а с киме је Бог тај чега има да се боји?! Оваквав је дакле општи смисао ових Спаситељевих речи, а о посебном кажемо ово: Организација цркве остављена је старању и бризи богодухновених Апостола, чија је дела обећао Господ да ће својим прИсуством да благослови. 13 Дакле Бог је обећао да ће да благослови свако дело својих Апостола, за које га и само два од њих буду молили. Ово посведочава да су Апостоли уопште свештеници за свој положај, и свој посао добили од Бога и нека особита права и преимућства.
О праштању грехова још опширније види у истој глави од Ст. 21 до 35.
1. I Кор. 1, 26.
2. 1. тим. 4, 10.
3. Евр. 1, 14.
4. Пс. 14, 8.
5. Лук. 15, 4-10.
6. 7-19.
7. 15-17.
8. Лев. 19, 17.
9. Јов. 3, 14. Колош. 1, 2.
10. Дел. Ап. 4, 32.
11. I Кор. 5, 9-12.
12. Катих. Плат. ст. 73. Мат. 16, 19.
13. Дел. ап. 1, 14-20. 15, 1.29
НА ДРУГИ ДАН СВ. ТРОЈИЦА
Верујући у једног Господа нашег Исуса Христа, ми, браћо хри-стијани, верујемо, и у његову Св. Цркву тј. ми верујемо у свештено друштво, које је Господ установио од духовних пастира и учитеља и од свију осталих православних хришћана. Ово Богом уређено друштво зове се Црква а зове се још и тело, коме је бесмртна глава сам Господ Спаситељ. Овоме благословеном друштву, нека је слава Богу, принадлежимо и ми браћо христијани, као делови тела Христовог, као синови породице и као грађани царства, коме је Отац и Цар Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Па због тога и јесте нужно да знамо важност свете Христове цркве и наш одношај према њој.
Црква се појавила на земљи онда кад је и човек постао. Господ Бог прво је створио први пар људи зато, да на земљи умножи и распространи човечанско друштво које ће да га слави и својим животом и радом да посведочи, да је достојно јединства са њиме. Па иако је ова прва црква а због греха првих људи још у рају порушена ипак је, по неограниченом божијем милосрђу, баш у истом рају и обновљена и утврђена на вери у Искупитеља и Спаситеља човечанства, па је од тога времена и чувана међу истинитим поклоницима и очувана кроз све векове. Но колике ли су страшне опасности узнемиривале истиниту и спасоносну цркву! Колико ли је бивало непријатеља и гониоца божије цркве! Па ипак у сред бурних таласа покварена света, у сред грозних и зверских гоњења и мучења, црква, то свето друштво верујућих, као и Нојев ковчег посред воде спасава се десницом божијом и безопасно долази у небеско пристаниште!
У почетку божија црква била је ограничена само на јеврејски народ, па и он пошто се показао и неверан и неблагодаран према Богу ипак није и сасвим пропао, јер често беше долазио под туђу власт и управу. Но у своје време, баш кад је цркви највећа опасност претила, дође Свемогући Господ цркве, па не само што је сачува од опасности, него је још боље утврди и осигура, и то, гле, на какав чудесан начин! И пре тога постојала је спасоносна наука вере, јер, као што каже Божији Апостол: Бог је и пре много пута и различним начином говорио очевима преко пророка, али у последње време ових говори и нама преко Сина. 1 Па ради испуњења свију пророштва сам јединородни Син божији дошао је да буде наш учитељ и да нам покаже свету вољу божију. Да би се истинита вера међу људима утврдила свемоћни је Бог још и од најстаријих времена показивао разна чуда и знамења, али никад није учинио толико, колико кад је Син Божији дошао на земљу да оснује и утврди цркву благодати. Пре Спаситељевог доласка верни су умилостивљавали Бога са жртвама, које су биле само слика оне жртве, коју је Господ Спаситељ принео на Голготи за живот и спасење целога света, но у Новом Завету Господ нам је даровао истиниту жртву његово пречисто тело и пресвету крв ради опроштаја грехова и ради вечног живота. Чудесан је био уплив божије благодати и над старим божијим угодницима, над праоцима и пророцима; дивна је била и њихова вера; прекрасне су биле и њихове врлине, но несравњено је боље све ово код светих Апостола, безбројних мученика и других светитеља и божијих угодника свете хришћанске цркве! После силаска Духа Светог, после овога великог догађаја који ми, др. бр. данас славимо, можемо казати, да је сва животворна благајница благодати божије отворена за све народе и за цео људски род и сад су нам све божанствене силе које су нужне за живот и побожност дароване познањем онога (Спаситеља), који нас је позвао (на спасење) славом и врлином. 2 Ове божанствене силе за живот и побожност у изобиљу су дароване свакој доброј души и сваком чистом срцу.
Оваква је дакле, др. бр. црква у коју ми верујемо, од које смо добили нов живот и у којој налазимо сва средства за вечно спасење. Наша је света Црква наша истинита духовна мајка. Она је наш највернији и најпоузданији вођ за вечни живот. Наша је Св. Црква: Црква Бога живог, стуб и тврђа истине 3 благајница божанске благодати и чувар свију дарова Христа Спаситеља, које свима вернима раздаје. Па зато, нека су блажени они који пребивају у свештеној вези са црквом и који јој се покоравају, а тешко онима који су удаљени од ње и који је не слушају, јер коме црква није мати, томе Бог није Отац.
Но да би, бл. хр. још боље знали наше дужности према нашој Св. цркви нужно је да се упознамо са њеним особинама, које јој приписује Символ наше Св. вере.
По Символу вере, црква је једна, јер она од свију верујућих сачињава једно тело које оживљава један Дух Свети и које се сједињава једном главом, Господом Спаситељем, па за то и Апостол Павле каже: Једно је тело, један дух… један Господ, једна вера, једно
крштење један је Бог и Отац свију. 4 И истина да православне и истините цркве, као што је и наша постоје и у Русији, Грчкој, Бугарској, Влашкој и још по другим местима, али свуда се проповеда: једна наука, свуда су једни закони, једне црквене службе; свуда је један Господ и једна благодат, па зато се и свима овим народима препоручује јединство као што и божији Апостол саветује говорећи овако: Молим вас браћо да се владате као што приличи вашем звању, у које сте позвани са сваком понизношћу и кротошћу, са триљењем, трпећи један другога у љубави, старајући се да одржите јединство Духа у свези мира. 5 Ми смо сви позвани у једно царство Христове благодати, па зато смо и дужни да смо у јединству, да испуњавамо један јеванђелскн закон, да смо браћа као синови једне матере цркве, као грађани једног небеског царства нашег Христа Спаситеља.
Црква је још, бл. хр. света тј. чиста и непорочна. Њу је осветио Велики Архијереј својом великом жртвом и она се свагда освећава његовим божанским тајнама, јер за то и Свето писмо каже: Христос љуби цркву и себе предаде за њу, да је освети очистивти је купели воденом у речи, да је представи као славну цркву; која нема мане ни порока, нити тако шта, него да буде света и непорочна. 6 Црква је још света и зато, што се у њој свршавају свете тајне и проповеда света наука; она се управља по светим законима у њој има светих чланова и њу оживљава света благодат божија. Због тога и ми, бл хр. живећи као чланови свете цркве, треба да смо пријатељи светлости и да се одликујемо животом чистим и светим. Дакле, ми смо дужни, да избегавамо сваки грех па ако некад и погрешимо, треба истога часа да се и покајемо и од греха да се очистимо. Свагда треба да се бојимо живота неисправног, живота без поправке и кајања, јер такав хришћанин није достојан да се зове чланом и сином свете Христове цркве.
Још је бл. хр. наша црква и саборна тј. општа, васељена. Ово значи, да она не постоји само у једној држави и у једном народу, него по целој земљи, где год се налазе православни хришћани, јер је Спаситељ казао својим ученицима: идите у цео свет и проповедајте Јеванђеље свакоме, па зато смо и ми дужни, да се Богу молимо не само за браћу, коју познајемо, и која су нам близу, него и за све једноверне и непознате, који су далеко, због тога у првој јектенији на нашим богомољама и кажемо: Молимо Ти се Боже за оне који путују на водама и суву, који су болесни, или страдају или робују, за цео свет, за све свете Божије цркве и за уједињење свију. Но још је наша Св. црква саборна и зато, што њоме управљају сабори и што се у њој богомоље врше саборно.
На послетку наша је Св. црква Апостолска, јер је од светих Апостола распрострањена и од њих има своју јерархију свештенство. По овоме њеном својству можемо да знамо, која је црква права Христова црква а која не. Јер само она црква која чува свету науку и свештена предања Апостолска; која ни у чему није изменила Апостолске установе ни Символ вере, који нам је остао од Апостола и васељенских Сабора, само је та црква права Христова црква а таква је и наша света црква. Па с тога бл. хр. будимо верни и послушни нашој светој цркви, постојано чувајмо њене свете заповести и божанску науку, је рћемо само тако радећи бити сигурни, да идемо путем истине и душевног спасења, ради кога и живимо на земљи и долазимо у овај свети храм Господа Бога, коме нека је част и слава ва веки веков. Амин
1. Евр. 1, 1.
2. II Петр. 1, 3.
3. II Тим. 3, 15.
4. Еф. 1, 4-6.
5. Еф. 4, 1-3.
6. Ефес. 5, 25.
