БОГОЈАВЉЕЊЕ
Мат. зач. 6. гл. 3. ст. 1317.
Господ наш Исус Христос објављујући себе за Месију 1 дошао је око 30-те своје године на Јордан, близу села Витаваре 2 да га крсти Св. Јован. Спаситељ се није крстио због личнога греха, јер га није ни имао нити је опет, по левитском закону, његова лична дружба са нечистим народом чинила и њега нечистим, него се крстио, као што се и из 15-тог ст. види зато, што је то била божија воља, како би и сведоџбом са неба био објављен народу као истинити Месија и да би својим примером осветио крштење, које је и имало да буде тајна новозаветне цркве.
У време оно дође Исус из Галилеје на Јордан к’ Јовану да се крсти.
Спаситељ је дошао к’ Јовану онда, кад је овај проповедао о доласку Месије и кад је крштавао народ 3 а дошао је из Галилеје, јер се по повратку из Египта настанио у Назарету Галилејском.
А Јован му је бранио говорећи: Ти треба мене да крстиш а ти ли долазиш к’ мени?
Јован је бранио Спаситељу крштење зато, што је као пророк задахнут Духом Светим знао, де је он Месија и Бог, као што се још у утроби материној заиграо кад је дева Марија поздравила његову мајку Јелисавету. Ову истину посведочава још и то, што је Јован видећи Христа где му долази, казао: Гле јагње божије, које узе на себе грехове света. Ово је онај за кога ја рекох; за мном иде човек, који преда мном постаде, јер пре мене беше. 4 Због тога дакле и каже даље, да њега Христос треба да крсти, јер је он подложан греху, па има зашто и да се каје, а његово (Јованово) крштење и јесте крштење покајања тј. ко се од Јована крстио значи, да посведочава тиме кајање за своје грехове, но да добије опроштај за њих нужно је било да се крсти и Христовим крштењем
А Исус одговори и рече му: остави сад јер тако нам треба испунити сваку правду. Тада га Јован остави.
Спаситељ овако одговара Јовану зато да Јудеји, који су били под законом, не би мислили да он неће да се покорава закону. Он је ради људи постао човеколик, да као човек победи човечијег непријатеља, демона; па и сад ради људи, а као човек, крштава се у води у којој сахрањује сву нечистоћу оних, који ће се доцније препородити водом и духом. Своје крштење назива Спаситељ испуњавањем сваке правде тј. свију заповести божијих, од којих једна је и та, да се крсти, па зато се и Јован више не противи него приступа к’ делу.
А над је се крстио Исус изиђе одмах из воде; и гле отворише му се небеса и виде Духа Божијег где силази као голуб и дође на њега. И гле, (чу се) глас с неба који говори: ово је син мој љубазни који је по мојој вољи.
Одмах по крштењу, кад је Спаситељ излазио из воде појавио се Дух Свети у виду голуба и сишао на њега да га покаже и означи, да је Он тај о коме глас са неба говори како народ не би мислио да се сведочанство на Јована односи. Голуб је не само код Јудеја био врло мила птица, која је била симбол мира још од потопа 5 него су је увек и остали народи радо имали, почем је голуб не само невин и благ него и он људе воли. Сведочанство о Месији, о коме се овом приликом са неба чуло повторено је и при преображењу Христовом на брду Тавору 6 а такође и пред страдањем Спаситељевим. 7
1. Јов. 1, 31.
2. 1, 28.
3. Мат. 3, 1-12.
4. Јов. 1, 29-30.
5. Бит. 8, 10.
6. Мат. 17, 5. II Петр. 1, 17.
7. Јов. 12, 28.
БЕСЕДА НА БОГОЈАВЉЕЊЕ
Ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи
Бл. сл.
На данашњи светли празник Богојављења а кад је Св. Јован крштавао Господа Спаситеља у реци Јордану и Свети Дух сишао је на њега у виду голуба, глас Бога оца са неба чуо је сав околостојећи народ: ово је син мој љубазни који је по мојој вољи, казао је Господ Саваот посведочивши тим речима јасно и гласно, да је наш Господ Исус, Христос заиста истинити и очекивани Спаситељ света, син божији и Бог. Но Бог Отац сведочећи овако о своме вечном сину зар нам тиме не заповеда, да слушамо Господа Христа тј. да испуњавамо његове Св. заповести? Ко дакле не испуњава Христове заповести тај не слуша ни Бога Саваота, а ко не слуша Бога Саваота како ли мисли да на дан суда изађе пред суд да одговара за своју непослушност према заповестима Бога свемогућег! Послушност је дакле врлина коју Бог од нас захтева.
И блажени обручник деве Марије, Јосиф, између осталих врлина особито се одликовао послушношћу. Као што смо у Јеванђељима прошлих празника видели, њему се у сну јавља анђео и наређује, да бега у Египат и јавља му о стварима трудним, опасним и тешким јер он треба да остави своју отаџбину и да иде у туђу земљу, да бега са страхом и опасношћу а гоњен од цара Ирода, који тражи да божанског младенца убије. Овде би обичан човек посумњао у виђења сновска али је Јосиф био послушан па зато је између свију људи и изабран да буде чувар пречисте деве Марије и да послужи при великој тај ни ваплоћења Христова.
Многи људи мисле да је послушност мања врлина; да за спасење човеково није нужна и да не заслужује особите награде. Но треба знати, да је послушност врлина од изванредне цене, јер је само она умилостивила Бога и човечију природу узвисила на степен њеног правог достој анства. Особити пример послушности показао нам је и Христос Спаситељ покоравајући се не само вољи божијој, као што и данашње Јеванђеље сведочи, него и људској, јер је како према деви Марији тако и према Јосифу показивао особиту покорност и послушност. И сиђе са њима и дође у Назарет и беше им послушан каже јеванђелист Лука. 1 Исто тако Јеванђеља нас уверавају да се покоравао и законима људским, јер је плаћао данак и за себе и за своје ученике. Па да ли и ми слушамо савет старијих и паметнијих и да ли се покоравамо наредбама наших власти и претпостављених? Али др. бр. не треба никад заборављати ни зле последице непослушности које ми сви врло добро знамо да оценимо, јер знамо колико штете може проузроковати и непослушност у једној кући а при малој ствари. Сетимо се само у каквом се жалосном стању налазе и они зли анђели, који су узроком непослушности отпали од Бога! Сетимо се какве су последице постигле и наше праоце у рају због непослушности њихове! Непослушност је дакле учинила да се у жалости рађамо па да са жалошћу и умиремо. Једна врлина, послушност, донела је човеку сваку сре ћу и сва добра; а један грех, непослушност, натоварио је на човека сваку несрећу и сва зла!
Велику важност послушности разумећемо кад обратимо пажњу на кућу, у којој послушност влада. Јер ако се домаћин куће покорава божијим заповестима и ако се чланови породице и служитељи покоравају домаћину, онда у тој кући влада љубав и слога између мужа и жене; ту се деца добро и примерно васпитавају; ту су служитељи вредни и у тој кући влада ред и мир, спокојство и благостање. Но ако у кући домаћин не испуњава божије заповести а домаћи не слушају њега, ту се муж и жена не слажу и непрестано су у распри; деца немају домаћег васпитања и зато су неуредна; служитељи су разуздани и зато су више на штету него на корист и сав рад домаћи иде наопако. Овај исти пример, др. бр. можемо применити како на наш живот у цркви, тако и у општини и у држави, а све то уверава нас да је послушност веома велика и значајна врлина. Где послушност влада тамо су државе и народи срећни, тамо вароши цветају и напредују, тамо породице и куће личе на рај а њихови чланови на анђеле, тамо и црква остварава код својих чланова све врлине, јер ту људи чувају своју св. веру, поштују законе божије, бивају пријатељи и синови божији и тако се са послушношћу враћају оној слави од које их је послушност удаљила. Непослушност Адамова све је људе учинила грешнима а послушност Христова све је људе оправдала.
Но у свету има много и непослушности па зато има и много несреће. Узрок је непослушности гордост а мати је послушности смерност. Гордост је и зле анђеле, демоне, навела на непослушност; гордост је и прве људе у рају увалила у грех а гордост и данас чини, да се многи људи усуђују да бивају судије и самога Бога осуђујући неке његове заповести као тешке. Но кротак и смирен човек далеко је од оваквих злих мисли па зато се и одликује послушношћу јер зна, да и Слово божије каже: Господ гордим противи се а смернима даје благодат. 2
На послетку треба знати да послушност може бити двојака, прва је изнуђена а друга добровољна. Но изнуђена послушност није врлина јер не бивало слободној вољи и доброти срца, него из страха и бојазни па зато она и није плод благости и смерности, него силе и нужде. На против добровољна послушност, као дело и слободне воље и доброте срца, јесте врлина јер је плод благости и смерности и таква послушност приличи хришћанину; такву послушност награђује и небо и земља. Ко, др. бр. жели спасење своје душе на небу а срећу на земљи тај нека се добро чува гордости од које долази непослушност. Нека жене слушају своје мужеве, деца родитеље, младићи старце, служитељи своје господаре, поданици владаре и власти, а сви скупа свету вољу божију. Поштујте свакога, каже Свето писмо браћу љубите, Бога се бојте, цара поштујте имајући увек на уму да је Христос Спаситељ све ово најтачније испуњавао па и пострадао за нас и оставио нам пример да се на њега угледамо. Амин.
1. 2,51.
2. Рим. 13, 2.
