НЕДЕЉА ТРИНАЕСТА
Мат. зач. 87. гл. 21. ст. 3342.
Прича овога Јеванђеља говори о винограду и злим раденицима а намера јој је: изобличење народа јудејског и његових недостојних старешина и учитеља што нису примали Исуса Христа за истинитог Месију. Ова је прича у многоме слична са песмом пророка Исаије, која такође говори о винограду. 1 О причи данашњега Јеванђеља говоре још: Мар. 1-12, и Лук. 20, 9-19.
Рече Господ ову причу: беше човек домаћин који посади виноград, и огради га плотом, и ископа у њему бунар, и начини кулу и даде га виноградарима и отиде.
Под именом домаћина човека овде Спаситељ разуме Бога Оца, кога из великог човекољубља назива човеком. Виноград је јудејски народ кога је Бог изабрао за свој народ па га после преселио у Египат као што и Давид вели: И из Мисира си пренео чокот, изгнао народе и посадио га. 2
И огради га плотом тј. дао је Бог своме народу законе, који ће га чувати од греха и мешања са другим поквареним народима.
И ископа бунар, тј. Бог се старао како о храни тако и о пићу свога народа а особито кад је кроз пустињу путовао.
И начини кулу тј. храм, који се тако назива, како због силе његове светости и средстава која су у њему а то је закон десеетословља и пророшке књиге ради очувања избраног народа, тако и због јаке и високе грађевине.
И даде га виноградарима тј. архијерејима и књижевницима и уопште старешинама народним, јер је Бог њима, као учитељима и првацима, поверио свој народ.
И отиде тј. Бог их је дуго трпео кад су грешили, јер свуда присуствујући не може ни куд отићи него као што горе речено има метафорички смисао тако и ово отиде.
А кад се приближи време родовима посла слуге своје к’ виноградарима да приме родове његове.
За чување и испуњавање закона и за напредак у врлинама и добру послао је Бог своје пророке да траже рачуна о испуњавању закона и напретку у врлинама.
И виноградари похваташе слуге његове па једнога избише, а једнога убише, а једнога засуше камењем. Опет посла друге, више него пре и учинише им тако исто.
Покварене старешине Јудејске скоро су све пророке на разне начине мучили и поубијали кад су их ови за безакоња укоравали и Божијим казнама претили. Тако је било са пророцима: Исаијом, Јеремијом, Захаријом, Михеом итд.3 Затрпавали су неке и камењем, јер је и то била честа казна код Јудеја. 4
А потом посла сина свога говорећи: постидеће се сина мога.
Тј. ваљда ће се постидети Сина мога. 5 Овако Бог није казао зато што није знао да ли ће се постидети или не, већ овим речима Спаситељ хоће да каже, да су се требали да постиде. Под именом сина разуме се, Син Божији, Месија, Спаситеља света.
А виноградари видевши сина рекоше међу собом: ово је Наследник, ходите да га убијемо и да нама остане достојање (наследство) његово. И ухватише га и изведоше на поље из винограда и убише.
Архијереји и фарисеји видећи Исуса Христа с каквом мудрошћу и лакоћом тумачи Свето писмо и законе Божије; како јавно и строго изобличава њихова безакоња и како лако и са пуном влашћу чини чуда, па чак и мртве из гробова васкршава иако поред свега тога вису веровали да је Син Божији, ипак су веровали да има натприродну моћ па за то: и сабраше скупштину и говораху: човек овај чини многа чуда. Ако га оставимо тако сви ће га веровати 6 па су га зато и сматрали за наследника и господара њихова народа. Но како је опет и Исус Христос њих а због њихових безакоња укоравао и изобличавао то се они реше да га убију 7 а то и јесте оно што у данашњем Јеванђељу виноградари кажу: ходите да га убијемо па да нам остане наследство његово. Овим је речима дакле предсказао Спаситељ какав ће бити свршетак његовог живота на земљи. Но осим тога значајно је још и то, што се осећаји, планови и изреке ове приче јако слажу са осећајима, плановима и изрекама Јосифове браће кад су га хтели убити, а зна се, да је Јо сиф Јаковљев син својим животом био слика Спаситељевог живота. Даље је Спаситељ у овој причи предсказао и место где ће страдати, јер каже изведоше сина напоље тј. из Јерусалима.
Кад дође господар од винограда шта ће учинити виноградарима оним? Рекоше му: злочинце ће злом смрти поморити, а виноград даће другим виноградарима, који ће му давати родове у своје време.
По Марку овај је одговор дао сам Исус Христос, а Лука каже да су књижевници чувши то казали: не дао Бог. Но као што Матеј каже, овако су одговорили фарисеји и то не мислећи и не знајући да тиме сами над собом изричу суд. А Спаситељ је њихов одговор на своје питање не само одобрио него и са пуном важношћу и достојанством повторио и они су се тек онда сетили и разумели прави значај одговора који су дали, па су за то, као што Лука каже, и узвикнули не дао Бог. Но Бог је дао и као што су они са својим одговором две ствари решили: пропаст виноградара и предају винограда другим раденицима, тако је и било Римљани су их сасвим покорили а при томе су и старешине страдале.
Рече им Исус: зар нисте никад читали у писму у Ст. Завету да онај камен кога одбацише зидари постаде глава од угла. То би од Господа и дивно је у вашим очима.
Исус Христос као оснивач хришћанства назива се крајеуголним каменом а тако се именује и у Св. Писму, 8 Крајеуголни камен везује и спаја два зида од зграде, па зато се метафорички примењује и Исусу Христу, који собом везује и спаја у једно тело Јудеје и идолопоклонике разрушивши, по Св. Писму средостеније огради. И то би од Господа тј. тако је решено у претходном савету Св. Тројице, да се на овој начин оснује хришћанска црква, па је дивно и ирекрасно што је Бог за основање те цркве и спасење људскога рода послао свога јединородног сина, који се ради тога и до крсте смрти понизио, но који је славно васкрсао и постао крајеуголни камен спасавајуће цркве.
- Ис. 5, 1 итд.
- Пс. 80, 8.
- I Цар. 221, 18. III Цар. 19, 20. Лук. 12, 34. Евр. 11, 27
- Втор 13, 10. Ис Нав. 7, 23. Јов. 8. 59. и 10-31. Дел Ап, 7, 53 и 14-19
- Мар. 12, 8.
- Јов. 11, 47.
- Јов. 11, 50.
- Дел. ап. 4, 11.
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ТРИНАЕСТУ
Чујте небеса и слушај земљо, јер Господ говори: синове одгајих и подигох а они се одвргоше од мене. Ис. 1. 2.
Побожна браћо,
Овим строгим речима укоравао је некада пророк Исаија свој непослушни и неблагодарни народ према његовом Богу, творцу, оцу и добротвору. Па и прича данашњег Јеванђеља о злим виноградарима није ништа друго до укор јудејским првацима од стране Господа Спаситеља а за њихову неблагодарност и поквареност, због чега и њега не примише као истинитог Месију; него као што су пре њега све Пророке, које им је Господ слао, поубијали тако су урадили и са Сином његовим, Господом Исусом Христом. Но зато опет ти су прваци злом смрћу помрли у време кад је римски цар Тит разрушио Јерусалим а права их казна тек пред судом Божијим очекује. Народ се растури по свету те се потуца без своје државе и свога владара и то као одвратно племе. Страшна је ово и тешка казна, др. бр. но тежак је и грехе благодарности и према пријатељу а камо ли према Богу, па зато ћу и ја данас да вам говорим о греху неблагодарности.
Људи бивају према својим добротворима неблагодарни на три начина: 1) кад се не старају да се добрим делима одуже добротвору своме за учињено им добро; 2) кад заборављајући учињено им доброчинство ни са речима неће добротвору своме да покажу да су му благодарни и 3) кад своме добротвору добро злим враћају. Дакле неблагодарне људе можемо поделити на три реда и ови трећи, најгори су а у тај ред можемо уврстити и неблагодарне Јудеје, којима је Бог толика добра чинио, да скоро сав Стари Завет и говори само о доброчинствима Божијим према њима, и они не само што су од Бога често одступали и падали у идолопоклонство, него су на послетку и самога Сина Божијег најсрамнијом и најтежом смрћу на крсту уморили и тако су не човеку него Богу за добро злим вратили неверовавши у божанство сина његовог.
Но зар и данас нема људи који не верују као и јудејски фарисеји и књижевници и о којима ап. Павле каже: хтели би да буду законици а не разуму ни шта говоре ни шта утврђују, 1 па тако одричу васкрсење мртвих и све што се вере тиче они исмевају. Кад их човек запита зашто нападају на хришћанство они веле зато, што хоће људе да просвете! Но какво су просвећење и они стекли од њиховог неверија, то се лепо огледа у њиховом животу и њиховом карактеру. Они као лукави обећавајући слободу и једнакост покоравају друге под своју власт а сами гледе да се што више награде. Просвећење које су они људима дали, лепо се огледа у потоцима и рекама људске крви која је проливена по свету! Огледа се у томе, што они друге подижу на зло и против законитих власти па тиме опет сиротињу упропашћавају. Но пошто њихово учење годи телу и његовим страстима, убија дух и умртвљује савест а навлачи на задовољавање телесних наслада, зато се оно лако растура и умножава али се тешко лечи и утамањује.
Неверници и хвалише нашега доба, рекао би, да се управљају само по осећајима, но треба знати да је такво управљање са собом испод човековог достојанства. Човек има разум па без његовог паметног одобрења не би требао ништа да ради, јер иначе изгледа, као кад човек ради само једном руком а Бог му је за рад дао две. Паметан човек у свакоме своме раду доноси закључак по разуму а не по осећај има.
Ако је ко вољан да верује у божанственост садржине наших црквених књига, он треба да нам докаже, да су Пророци и Апостоли били људи непобожни и покварени па су се као такви и усудили, да за речи своје покварености кажу: ово рече Господ Бог, или овако заповеда Господ Бог. Но нико не може имати доказа о покварености и неваљалству богодуховних писаца Св. Писма, а ми њиховим животом, радом и делима можемо да посведочимо, да су били побожни, искрени, праведни и украшени сваком врлином, а отуда изилази: да такви људи нису могли подло, лукаво и као варалице да раде. Друго, требало би доказати и то, како су ти људи, Пророци, на толико година пре Христовог доласка могли прорећи све оно, шта ће с њиме бити?
Пророк Данил предсказао је врло тачно време кад ће се Христос јавити на земљи. Пророк Исаија прориче о Христу толико и тако, као да је с њиме заједно живео и све својим очима гледао па и ако је живео 800 година пре Спаситеља. Пророк Јеремија врло јасно прориче о томе, како ће Ирод тражећи Христа поубијати онолике невине младенце. Пророк Захарије јасно каже како ће Спаситељ ући у Јерусалим у Недељу пред својим страдањем. Пророк Давид говори тачно како о Христовом животу тако и о свима страдањима, васкрсењу и вазнесењу и на послетку не само Јеванђелска историја него и многи идолопоклонички списи уверавају нас, да се не само ово, него и све друго што су пророци прорицали најтачније испунило.
Нека нам дакле кажу неверници, по коме природном закону, или по каквој људској сили пророци цео Христов живот могаше да претскажу а на неколико стотина година пре његовог доласка? Ако ли пак мисле да су пророштва измишљена од хришћана, онда нека им на то одговоре Јевреји, ти непријатељи Христа и хришћанства. Ако ли пак неко мисли да су јеванђелисте написали своја Јеванђеља управљајући се по ономе што су Пророци прори цали а не по ономе што је било у Христовом животу, онда нека не заборављају, да су они и проповедали и писали и у Јерусалиму самим Јудејима, који су Спаситеља и гледали и слушали и који знају сав његов живот врло добро, па зато нису могли ништа друго ни проповедати ни писати, осим онога што су ти људи и слушали и гледали и што им је врло добро као Христовим сувременицима, познато било. На послетку нека сваки онај који сумња или не верује помисли да ли би он пристао, да за неку лаж, коју је измислио, претрпи толика гоњења и мучења па и мученичку смрт, а апостоли су све то претрпели јер су значи, да за истину трпе а за истину и природно је човеку да трпи е да би је сачувао. Шта ће да кажу они који сумњају или не верују у Христово васкрсење, кад 12 апостола, 70 ученика и 500 хришћанске браће, све сувременика Христових једногласно исповедају и признају да су Христа Спаситеља видели и после његовог васкрсења из мртвих, па су готови да ту истину и својим животом посведоче? Зар се толики људи могу обманути а у ствари тако важној? Ако ли на послетку хоће неверници, да кажу да су ти људи били фанатичари, онда треба да знају да тврде, да су они били сви у фантазији и луди. Но зар је могуће да 582 човека на једанпут фантазирају, и у једно и исто време да пате од једне и исте болести? Најзад и такви људи кад их бију и муче да не говоре којекакве лудорије, они се боје и ћуте; но Христове ученике и мучили су, и били и злостављали на најгоре начине, па су они ипак проповедали Христа Бога, Његову науку, рад и живот и његово васкрсење из мртвих и никад нису хтели да ућуте. И, зар фанатичари и лакоумни могу имати толику љубав међу собом, колику су имали апостоли и ученици и први хришћани? Зар су лакоумни и фанатичари могли имати толико памети, толико правде у сваком делу, толико врлине у сваком раду и предузећу и толико светости у животу, колико се види код Христових ученика из њихових списа Нов. Завета? Фанатичари и лакоумни, па свеци! то само будаласт човек може да тврди. Фанатичари и лакоумни па учитељи и просветитељи целога света и сви људи њихови ђаци и приврженици, и то такође само велики занешењак може да помисли да је могуће.
Но да ли ће др. бр. све ове речи убедити невернике те да одустану од њихова зла пута? Да ли ће их убедити па да више не буду тако неблагодарни према хришћанству, према тој божанственој светињи, која је препородила свет? Спаситељ је казао: Нико не може доћи к’ мени, ако га не привуче Отац који ме је послао 2 . Дакле, ако неверници удаљивши се од СВОЈИХ страсти, које помрачавају њихов разум, постану достојан храм благодати божије, Бог их не ће оставити, јер он неће смрти грешника, него ће их својом божанском благодати обратити на пут вере и спасења, али ако и они то неће, Бог ни коме слободну вољу неће да ограничава нити ће кога на силу да спасава. А ми др. сл. затварајући уши од речи неверничких избегавај мо њихове замке, јер и Слово Божије учи нас говорећи: Благо човеку који не иде на скуп невернички и на путу грешничком не стоји и у друшшву неваљалих људи не седи. 3 Амин.
- Тим. 1, 7.
- Јов. 6, 44.
- Пс. 1, 1.
