НЕДЕЉА ТРИДЕСЕТА
Лук. зач. 91. гл. 18. ст. 18-27.
Данашње Јеванђеље садржи разговор Спаситељев са богатим и младим кнезом и ученицима о опасности богатства за спасење. Оно се налази још и код Матеја 19, 16-30 и код Марка 10, 17-31. Јеванђелист Лука по овој беседи саглашава се са оба поменута јеванђелиста, само што је код Матеја у неколико пунији одговор к’ Петру а Марко има још и неке особите црте, које Матејево казивање допуњавају.
Спаситељева наука данашњег Јеванђеља о савршенству и саме Апостоле толико је зачудила да су они повикали: п а ко се може спасти а неке невернике толико је поплашила, да су говорили да је и немогућа. Па и данашњи хришћани јамачно би се по овој ствари могли поделити на двоје, јер докле би се једни чудили дотле би се други плашили и говорили, да је немогуће извршити ову Спаситељеву науку о савршенству. И заиста, она је врло тешка а по природним човечијим силама скоро и немогућа, но зар има нешто немогуће и божијој благодати, помоћу које било је и доста и много људи, који су, презревши богатство и сујете светске, доспели до јеванђељског савршенства.
У оно време, запита Исуса један кнез говорећи: Учитељу благи, шта треба да радим те да наследим живот вечан?
Овај кнез јамачно је био старешина неке Синагоге а као што се види из Јеванђеља Матејевог 19,16, био је још и млад. Он је био у свему добар а и Спаситељу са својим питањем није пришао у намери да га куша као онај законик о коме Матеј говори 22, 35. па зато га по јеванђелисти Марку Спаситељ и заволе. 1 Но као што ћемо ниже видети, све његове врлине помрачавао је грех среброљупства. Осим тога, овај младић чуо је за Спаситељева добра дела па је веровао да је он и учитељ и то благ, добар, али као што се види из Христовог одговора није га и за Бога признавао, јер
Исус рече му: Што ме зовеш благим? Нико наје благ осим једног Бога.
Младић се овде обраћа к’ Спаситељу просто као човеку, па га као човека и назива благим а не као Бога, због тога му и Господ овако одговара. Но ипак Спаситељ оваквим својим одговором не лишава благости, већ учи о правој и стварној благости. Почем, докле је Бог целим својим бићем, сав и по природи благ, људи имају само својство благости и то по благодати божијој, а тако исто и анђели, па зато људи понекад и нису благи. На послетку Спаситељ оваквим својим одговором осуђује ласкање учећи нас да га и ми не примамо.
Заповести знаш: не чини прељубе, не убиј, не укради, не сведочи лажно, поштуј оца свога и матер своју.
Спаситељ иако је знао, да је овај богаташ све ово испуњавао ипак све редом напомиње прво зато, да за честит и ваљан живот овога старешине и други дознаду, а друго да покаже, како све те врлине може грех среброљупства да помрачи и окужи. Истина, да су све ове законске наредбе водиле човека вечном животу, али не и онаквом савршенству и блаженству какво даје испуњавање Јеванђелских заповести, јер у дому оца небеског има много станова. 2
А он рече: све сам ово сачувао од младости своје.
Правичност и искреност овога кнеза огледа се и у овом одговору, јер он замишљајући величину награде за испуњавање заповести, осећао је, да је мали труд само испуњавање Мојсејевог закона за вечно блаженство, па је хтео да дозна шта му још и поред тога недостаје што и Матеј сведочи. 3
А кад то чу Исус рече му: још ти једно недостаје: продај све што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу и хајде са мном.
Да испуњавање заповести Мојсејевог закона спасава онога који у Исуса Христа верује, као што горе рекосмо, види се и из Спаситељевог одговора овоме књазу, кад му каже: Ако желиш ући у живот испуњавај заповести, 4 но то га ипак не може да узвиси и на онај степен савршенства, који Јеванђеље налаже а то посведочава и ап. Павле кад вели: закон није ништа савршио 5 јер закон имајући сен добара, која ће доћи, а не само обличје ствари, не може никада савршити оне, који приступају сваке године и приносе оне исте жртве 6 па зато и Спаситељ онима који испуњавају заповести обећава улазак у вечни живот 7 а јеванђелским праведницима обећава сокровиште на небесима 8 и ту истину потврђује Господ кад каже: ја дођох да имају јеванђелски праведници живош и изобиље 9 тј. вечно блаженство у највишој мери, а да ће и у том блаженству бити разлике опет Спаситељ посведочава, говорећи: у дому Оца мога има много станова 10 тј. више степена блаженетва према степенима савршенства праведника. Но богатство је овоме књазу сметало да буде савршен а законске су зааповести биле непотпуне због слабости Јудеја па зато их сада Спаситељ јеванђелским заповестима и допуњава. Но да би опет и среброљубивог богаташа окуражио на извршење онога што му налаже па и утешио за жртвовањем његовог земаљског богатства он му вели: а зато ћеш имати благо на небесима и онда хајде за мном тј. подражавај мене, живи и ради као што видиш да радим ја.
А кад он чу то, ожалости се, јер беше врло богат.
Кад је младић чуо Христову науку о савршенству јеванђелском отишао је ожалошћен, јер му беше жао да се растане од свога великог богатства. Но то није никакво чудо, јер каже Спаситељ: не могу сви примити ове речи, (тј. о савршенству) до само онима, којима је дано. 11 Дух је срчан али је тело слабо 12 па и дух богатога књаза тежио је за савршенством, али и да постигне висину јеванђелске врлине сметало му је тело, јер много богатство и слава ограничише вољу његовога духа.
А када га виде Исус где се ожалостио рече: како је тешко ући у царство божије онима који имају богатство.
Тј. кад тако тешко долазе у царство божије они, који су са правдом и поштењем постали богати, а да колико се теже спасавају грабљивци, варалице и кајишари!
Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије.
После науке о савршенству Спаситељ говори уопште о спасењу богаташа. Па кад је казао најпре, да је среброљубивом богаташу тешко да се спасе, сад са наведеним примером о камили (или кад символички узмемо да се овде са речи камила разуме уже као сродно концу који се у иглу увлачи), показује да је среброљупцу и немогуће да се спасе. Но зато опет не треба мислити, да је богаташима уопште не могуће де се спасу, јер знамо да је и Аврам био богаташ па из Спаситељеве приче о богатом и сиромашном Лазару видимо да је Аврам велики праведник.
А они који слушаху рекоше ко се дакле може спасти? А он рече: што је у људи не могуће у Бога је могуће.
Рекоше (тј. ученици) уместо забринуше се али не због себе, јер ученици Христови нису били богати, већ због богаташа а међутим још нису знали за моћ и свесилу Божије благодати, коју је Спаситељ својом смрћу на крсту повратио људима.
- Мар. 20, 21.
- Јов. 14, 2.
- 19, 20.
- Мат. 19, 17.
- Евр. 7, 19.
- Евр. 10, 1.
- Мат. 19, 21.
- Лук. 18, 22.
- Јов. 10, 10.
- Јов. 14, 2.
- Мат. 10, 11.
- Мат. 26, 41.
ЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ТРИДЕСЕТУ
Каква је вајда човеку ако задобије сав свет а души својој науди ?
Данашње Јеванђеље, бл. сл. дало нам је повода да данас говоримо о једном врло важном предмету о спасењу душе што је и богати кнез, који се у данашњем Јеванђељу спомиње желео и тражио, па му је сметало његово велико богатство, које му је служило за уживање наслада и благовања овога света. Но што је његовом спасењу сметало онда, то и данас многима од нас смета јер се и ми врло често више бринемо о светском уживању него о спасењу наше душе.
Душа и свет, заиста су обоје и мили и драги човеку. Мила је душа, јер је још од рођења врло тесно скопчана са телом, но драг је и свет јер се у њему рађамо, хранимо, растемо живимо. Ко може да живи без душе? Ко не види, да чим душа из човечијег тела изађе, да одмах и тело постаје неупотребљиво, хладно, непомично, мртво? Но драг је и свет јер нам он даје све што је за телесни живот нужно. Ми у њему налазимо наше родитеље, браћу и пријатеље. Ове дакле што је премудри Творац створио јесте врло добро 1 и зато свестан човек треба сва створења да љуби и воли али од свега највише оно што је најважније и најузвишеније своју бесмртну душу.
Величанственост Сунца, красота месеца и безбројних звезда заиста представљају дивну панораму, но човечија душа толико је краснија од свију светских красота уколико је она бестелесна, жива, слободна, енергична и извор свију моралних и мислећих сила, које истина телесно око не може да види али које бистар поглед и чиста свест види, разуме и чуди јој се! Помоћу душе ми у тренутку ока прелазимо преко небеских простора, обилазимо целу земљу, проналазимо закона целе природе, па тако она сама тумачећи нам себе саму, тумачи нам и законе, по којима она и врши све ово. Наша душа помоћу свога сећања може да се сећа старих дана и векова, па из прошлости и садашњости да нам често покаже и слике будућности. И тако душа је заиста лепша од света а по томе и достојнија наше љубави.
И ово што је довде речено довољно је па да човека увери о особитој важности душе, но ради бољег доказа позваћемо се и на само Откровење, на самог Господа Бога. Кад је свемогући Творац стварао свет, он је само са једном речи: нека буде све створио. Али кад је човечију душу стварао, кад је човека створио, свемогући триипостасни Творац мислио је и саветовао се са собом: начинимо човека, каже, по нашој слици и прилици и тако је тиме одредио сву величину и сву важност једнога особитог створења, човека, кога ствара сопственим рукама, задише у лице његово дух живота, и то божанско дуновење ствара се жива разумна, бесмртна и слободна душа, избрани суд сваке могуће мудрости и благости.
Но да би још боље разумели важност и величину наше душе, сетимо се само колико је труда показао свеблаги Бог и за какво је благо нашао за умесно да је откупи. Он говори праведницима; даје обећања патријарсима; силази у облику и ватри на синајско брдо; постаје израиљски законодавац; даје спасоносна пророштва а кад је дошло време Он је послао и свога јединородног Сина, Господа нашег и Спаситеља Исуса Христа који је себе понизио до смрти на крсту на коме је и своју крв пролио а све за спасење наше душе! Кад би се могла да оцени бар и само једна кап оне проливене, на крсту крви Сина Божијег и Спаситеља васељене тек би се онда могла довољно да разуме и важност и величина човечије душе!
Па кад наша душа, др. сл. има таку неизмерну важност, кад је се и сам Бог о њеном искупљењу тако много старао, како ми можемо да је заборављамо и да се о њеном спасењу не старамо претпостављајући бесмртној и вечној души и привремене сујетне ствари овога света? Па зато и Спаситељ каже: каква је вајда човеку ако задобије сав свет а души својој науди! Или, какав ће откуп човек дати за душу своју! 2 Нека човек трчи колико хоће за сенком светске славе, нека се наужива колико хоће благовања овога привременог живота, нека следује слепој судбини оживљавајући пријатне али и лажне снове фантазије, ипак све се то у тренутку ока губи као дим, све то смрт уништава! Па зато нека човек свагда има на уму да нам Спаситељ у Јеванђељу о Марти и Марији каже: да је само једно нужно а то је: спасење наше бесмртне душе.
После овога ја верујем, да се човек у истини каје што се о спасењу своје душе не стара колико би требало и да каже: Ево ја сам вољан али сам слаб па не могу не знам како ћу. Али треба знати, да постојана воља све може само кад хоће, међутим за тај циљ само се једно хоће. Спаситељ је казао: ко хоће за мном да иде нека се одрече себе, нека узме крст мој и нека ми следује, дакле, самопрекорење и умртвљавање наших страсти, то је једини закон, по коме треба да се владамо те да нашу душу спасемо. Христос Спаситељ сишао је с неба на земљу да би нас попео са земље на небо и зато тражи само оно што је добро. Дао нам је разум, али да можемо разликовати оно што је корисно од онога што је штетно; дао нам је савест, али да оцењујемо наша дела и да нас чува од пропасти; најзад поред свега оставио нам је своје Јеванђеље да свима служи као светлост како нико не би залутао; установио је своју цркву да нас благосиља и освећава њеним тајнама и на послетку даровао нам је и благодат свога Духа која нас утврђује у добру. Па после свега тога, др. бр. нисмо ли ми и сувише грешни, кад се овако мало, као данас, старамо о спасењу нашем?
Па зато, др. бр. кад нас Господ Спаситељ зове на спасење и кад нам је зато дао сва нужна средства, кад нам је Господ изашао на сретење да нас спасе као заблудело стадо, кад се анђели и светитељи на небу радују нашем спасењу а праведници и наши очеви очекују нас у вечноме блаженству, онда ублажимо наше страсти, ценимо све по његовој правој важности, па и ништаве сујете привременог света, који је при свем благовању ипак пун беда и несрећа тим сујетама дакле немојмо никад жртвовати вечно спасење наше бесмртне душе, е да би тако на дан суда били удостојени вечне награде и вечног живота где је вечна срећа и вечно благовање. Амин.
- Бит. 1, 4.
- Бит. 1, 4.
