НЕДЕЉА ТРИДЕСЕТ ПРВА
Лук. зач. 93. гл. 18. ст. 35-43.
Историја о излечењу јерихонског слепца налази се још и код Матеја 20, 29-34 и код Марка 10, 46-52. Јеванђелист Лука слаже се са Марком, који такође говори о једном слепцу а Матеј наводи двојицу. Но и прва двојица разликују се у томе, што Лука вели, да је Спаситељ излечио слепога приближујући се Јерихону а Марко, као и Матеј, каже, да га је извидао излазећи из исте вароши. Но као што Златоуст вели ова мала несугласица и јесте јак доказ истинитог казивања јеванђелског; јер кад би се сви јеванђелисти у свему савршено слагали, непријатељи хришћанства говорили би, да су заједнички и у договору писали своја Јеванђеља.
У време оно, а кад се приближи Исус к’ Јерихону, један слепац сеђаше крај пута просећи.
Овоме слепцу било је име Вартимеј. 1 Тимеј је сопствено име авар значи сив; дакле слепац је био Тимејев син.
А кад чу где народ пролази запита: Шта је то? И казаше му да Исус Назарећанин пролази.
Из првих речи овога стиха види се, да је овај слепац био савршено слеп те није могао видети не само Христа него и онај народ, који је Спаситеља пратио. Међутим чуо је ларму и необичан шум пролазећег народа па зато и пита: шта је то? Куд иде тај свет? Па кад су му казали да народ иде за Христом он
И повика говорећи: Исусе Сине Давидов, помилуј ме. И пређаху му ови што су ишли напред да ућути; а он још више викаше: Сине Давидов, помилуј ме.
Слепац назива Спаситеља Сином Давидовим јамачно зато, што је знао даће се Месија родити из племена Давидова, друго верујући да је Христос Месија и треће одавајући му почаст тим именом, јер је код Јевреја ова титула била најчаснија. Но кад му је народ бранио да виче за Господом и да га тиме узнемирује он то није послушао већ је своју гласну и јавну молбу продужио посведочавајући тиме своју искрену и постојану веру у Спаситељево свемогућство.
А Исус стаде и заповеди, да му га доведу; а кад му се приближи запита га, говорећи: Шта хоћеш да ти учиним? А он рече: Господе, да прогледам.
Питао је Спаситељ слепога шта жели не зато, што није знао шта он хоће, већ: првo- да покаже да је при сваком добром делу нужан и пристанак човечије воље; друго – да околостојећи чују из уста самога слепца, да је слеп и да тражи вид па да после не сумњају у моћ његовог чудотворства и треће – да и остали виде, да је слепи добио оно што је тражио а тиме ће и његова постојана вера бити свима јавна. Но веру му није тражио, јер је његова постојана молба била плод постојане и тврде вере.
Код Марка на место Господе стоји: Учитељу, а у грчком тексту Равуни што је била особита титула, којом су међу Јудејима били одликовани само седморица и то из Хилелове школе.
А Исус му рече. Прогледај; вера твоја поможе ти. И одмах прогледа и пође за њим хвалећи Бога.
Тј. излечујеш се верујући, да сам ја Месија, Син Божији, који све могу као истинити Бог. И заиста, између многих доказа Христовог божанства, излечење овога слепца такође је важан доказ, који свакога може да увери, да је Исус Христос истинити Бог, јер дати слепцу вид то је само Богу могуће. А излечени пратећи и славећи Спаситеља не само што је тиме поново посведочио своју искрену и постој ану веру, већ се показао и благодаран за учињено му добро, а то исто показује и остали народ, који је то чудо видео и Спаситеља пратио, јер
И сви људи који видеше хваљаху Бога.
Слепи данашњег Јеванђеља није видео на телесне очи због телесне слабости, но зар и наше душевне очи због наших разних грехова, нису такође помрачене? Вартимеј није видео земаљска блага, но и ми често небеска не видимо и пред сујетним уживањима овога ништавог света нећемо да их видимо. Но кад је Вартимеј чуо да Спаситељ пролази поред њега одмах са пуном вољом и енергијом тражи вид својим слепим очима запомажући: Исусе Сине Давидов, помилуј ме; а ми иако верујемо да је Спаситељ увек поред нас, 1 ипак се слабо старамо о опроштају наших грехова, о виду наших душевних очију! Сећајмо се дакле и ми често постојања вере слепог Вартимеја и среће, коју му је таква вера донела па и сами ради нашег Спасења често повторавајмо: Помилуј нас Исусе, Сине Давидов, повторавајмо често ове спасоносне речи јер ко куца, отвориће му се, и ко иска, даће му се.
- Мар. 43, 10
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ТРИДЕСЕТ ПРВУ
Не чини зла, да те зло не снађе. Одступи од неправде па ће се и она од тебе уклонити.
У историји данашњег Јеванђеља, драги слушаоци, видимо, како се слепи сиротан пун вере и наде на божанско свемогућство Спаситељево отима да до њега дође и да га замоли за милост, али народ који је пратио Господа Исуса, брани му и не да да приђе Спаситељу под изговором, да га не узнемирује и да се тиме не огреши пред правдом Божијом. Но зар је и данас мало људи, који бране и сметају другима да се што више приближе к’ Богу, да буду у истини побожни и да буду прави и потпуни Хришћани испуњавајући све црквене заповести? Узрок су оваквоме греху: завист, сујета, славољубље а и многе друге страсти, које ради свога задовољења рађају изобличење, претње, потсмевање итд. добрих и побожних људи, који тим средствима неки желе да одврате од богоугодних дела. Све ово, бл. сл. показује рђаво владање човеково, јер не тежећи и не трудећи се о своме личном спасењу, ми са оваквим рђавим владањем злобимо и пакосгимо нашем ближњем који се труди за спасење своје душе а сметајући му у томе јако грешимо јер је Господ казао: тешко ономе са кога грех бива. Па како ми врло често не само и сами грешимо, него бивамо и узрок туђег грешења, нужно је да овом приликом чујемо и поуку о добром владању.
Слово Божије одвраћајући човека од зла, каже: Не чини зла, да те зло не снађе. Одступи од неправде па ће се и она од тебе клонити. 1 Ово је дакле прва и најлепша поука за наше владање. Па кад би се сад запитали зашто нас често зло сналази, уместан би одговор био зато, што и сами зло волимо и чинимо. Од зла се никад не рађа добро, већ што посејемо то ћемо и пожњети. Ко је узрок туђег плача нека у сигурно очекује да и сам плаче. Ко се опије нека у сигурно очекује болест и срамоту! Ко само једнога дана није радио нека у сигурно зна, да је на свагда изгубио скупоцено време тога дана! Ко на празнични дан није био у цркви на молитви или је ма и тајно неки грех учинио, тога ће у сигурно савест мучити и Бог неће благословити његов рад ма се он колико био мучио, јер Свето писмо каже, да само добар и побожан човек напредује у својим радовима а рђав и непобожан тумара од једног места на друго и нигде не налази спокојства и утехе па тако постепено и пропада.
Ми смо, хвала Богу, доброга стања и срећни, но има их међу нама, који су сиромашни и несрећни, па зато ко је богат нека не презире сиромашнога, да и њега Бог не би презрео на дан страшнога суда. Па и поред свега тога, међу нама се врло често дешава, да се сиромашни презиру и да осиротели богаташ, који је пре, докле је богат био, имао и пријатеља и обожаваоца, после буде остављен од свију, те нема ни пријатеља, ни познаника; сви га забораве и избегавају. Па зато нужно је да знамо, да Господ Спаситељ тражи од нас да сиромашне тешимо и речима и делом, а такво наше владање наградиће праведни Бог вечном наградом.
Да неко слаже на свога брата, лако је; али да се зато оправда пред судијом правде, веома је тешко. Бог врло строго казни онога, који оговара свога ближњег, па с тога избегавајући лаж, за коју ћемо одговарати на страшном суду, нека сваки од нас само истину говори. Па и кад би нас нека увредио ми из освете не треба себе да понижавамо, растурајући о њему рђаве гласове. Овакво дело није хришћанско, па и сви паметни људи осуђују овакав поступак а и сама савест мучи свакога онога, који рђаве гласове проноси и свога брата оговара. Оговарање дакле и лаж наша Св. вера свуда строго забрањује а особито при заклетви, јер се тада кривоклетник подсмева и руга самоме Господу Богу, часном крсту и Св. Јеванђељу.
Пред старијима увек треба мање говорити а више слушати. Што они забрањују, то не треба чинити. Њима своје погрешке треба да исповедамо и њихове савете да слушамо, па кад тако будемо радили никад се кајати нећемо.
Поштујући и уважавајући богате људе и оне које су на високим местима, ми треба са братском љубављу и земљораднике да поштујемо, јер је и њихово занимање Бог установио. Земљораднички је посао тежак и сељак свој хлеб зарађује са тешком муком. Кад не би било људи који би обделавали земљу шта би ми јели? Ако ико, он заиста нај више подражава вредноћи мрава и пчеле, па зато хранећи се његовим трудом, зар не треба да благосиљамо частан сеоски рад и зар не треба да поштујемо и уважавамо људе, који се старају о нашој храни? Поштујмо дакле земљораднике као и богаташе и господу, и сваком приликом помозимо им нашим искреним понашањем и саветом.
Сви људи нису једнаки по начину њиховог живота. Многи су господари а многи слуге и послужитељи. Но и слуга је син Божији као и господар; и слуга је наш ближњи и наш брат као и господин и њему дакле не треба не само шкодити и чинити неправду, него смо дужни да га и љубимо као свога ближњег, као сами себе. Сећајући се увек да смо сви без разлике слуге Божије, не треба ни сад да заборавимо да ћемо сви и умрети и доћи на суд, где ћемо пред неумитном правдом одговарати за своја дела и сви бити потпуно равни. Тешко ћемо одговарати пред Богом, ако плату свога слуге будемо задржавали; ако га будемо терали на посао који није частан и поштен; ако будемо тражили да ради више него што његове силе могу да поднесу и ако се не будемо старали о спасењу својих слугу и њиховој пристојној храни.
На послетку ништа у свету није наше, све је Божије, а све што постоји слави и велича свога Творца, па зато је и сваки Хришћанин дужан, да љуби и воде свако Божије створење, а особито оно које му је од користи и нужно. Милостиви Бог дао је човеку на услугу и бесловесну животињу, али не да је мучи и тиранише; не да је сувише и преко мере гони на рад, не да на њу товари онолико, колико не може да понесе и повуче, него да се њоме служи, да је употребљава као дар божији. И према животињи дакле треба да се понашамо са милосрђем и добротом кој а нам приличи као људима разумним, којима је Бог дао стоку, да се њоме служе као даром његовим, да се у животу помажу како би лакше испуњавали своје дужности и према Богу и према ближњему, и то како према богатоме тако и према сиромашноме и слугама славећи и благодарећи Бога за све а радећи за спасење своје душе и за славу имена Господа Спаситеља, коме нека је част и хвала и сада и свагда и во веки веков. Амин.
- Сир. 7, 1-2.
