НЕДЕЉА ТРИДЕСЕТ ДРУГА
Лук. зач. 94. гл. 19. ст. 1-10.
Данашње Јеванђеље говори о царинару Захеју у Јерихону.
У време оно, а кад је пролазио Исус кроз Јерихон и гле, човек по имену Захеј, који беше старешина царинички и беше богат. И хтео је да види Исуса да га позна, али није могао од народа, јер беше малога раста. И потрчавши напред попе се на смокву да га види јер му је онуда требало проћи.
Ово је Јеванђеље продужење прошлога, у коме смо видели, како је Спаситељ излечио слепога путујући кроз Јерихон за Јерусалим. Јерихон, или варош Палма, лежи на 20 миља североисточно од Јерусалима а на 7 миља западно од Јордана у пределу племена Венијаминовог а близу брда племена Ефраимовог. Кад су Јевреји ишли из Египта за Палестину, не далеко од Јерихона прешли су чудесним начином Јордан и под управом Исуса Навина прво су заузели Јерихон. Доцније је Самуило у Јерихону основао пророшке школе. 1 Сав јерихонски предео био је не само врло пријатан и леп него и веома плодан а особито палмама и ружама па отуда и скупоценим мирисима. 2 Јерихон је био значајна варош не само због својих природних красота и трговачке важности већ и због доброг војног положаја, због тога је Исус Навин и проклео свакога онога, који би Јерихон утврђивао. 3 Ово проклетство испунило се на 500 година доцније а за време Ахава. 4 Ирод велики сазидао је у Јерихону град и подигао велики и скупоцени двор и амфитеатар. Јерихон је напредовао и за време Исуса Христа као друга варош после престонице. Захеј је име јеврејско и значи чист. По овоме имену дознајемо, да је Захеј био рођени Јеврејин, но као царинара народ га је мрзео а особито што је био старешина царинарски и богат. Но и поред свега тога он је желео да види Спаситеља, о коме је дотле много слушао и као угледнији човек јамачно је знао добро и Свето писмо па је по свему што је о Исусу Христу слушао могао мислити, да ће он заиста бити обећани Месија. Да је Захеј силно и постојано желео да види Спаситеља, дознајемо отуда, што се он као мали немогући од нагомиланог народа да види Спаситеља није стидео да се попне на дрво па иако је због тога морао бити предмет смеха и подсмевања. Но колико ли су ништави пред Захејем многи од данашњих хришћана, који се стиде да у својим салонима имају отворено Св. Писмо бојећи се подсмеха од својих непобожних пријатеља! Захеј се попео на смокву и то је била смоква египатска (ficus aegiptia) која се унеколико разликовала од обичне, палестинске смокве и по виду и по укусу. Но Захеј покренут побожношћу и постојаном искреном жељом да види учитеља вере и Господа који грехове опрашта успео се пред целим оним светом на дрво па иако је знао да тим поступком омаловажава свој положај као виши чиновник римске државе а такође да ће га и друштво богаташа и аристокрације, која је обично горда и славољубива, зато да осуђује и презире.
И кад дође Исус на оно место, погледавши горе виде га и рече му; Захеју, сиђи брзо, јер ми данас ваља бити у твојој у твојој кући. И сиђе брзо и прими га радујући се.
Са оваквом Спаситељевом љубазношћу Захеј је збиља достојно награђен за његова пожртвовања. Он је желео само да види Господа, но Спаситељ га је осим тога почаствовао не само тиме што му је био гост у кући него што га је Захеј и слушао и обедовао с њиме. А познавајући жељу Захејеву за спасењем вели му: данас треба да будем у твом дому. То потребује твоја жеља за спасењем, која је и била узрок, што је Захеј са радошћу примио Спаситељеву понуду.
И сви кад видеше, викаху на њега говорећи што грешном човеку дође у кућу.
Јудеји су сматрали све царинаре уопште као грешнике, а њиховог старешину, разуме се, још за већег грешника зато, што су они наплаћујући царину чинили многе неправде и тираније а особито над сиротињом. Због тога су дакле и фарисеји горко осуђивали Спаситеља што одлази у Захејев дом а тиме су имали намеру, да и народ озлоједе против Господа. Но они јадници нису ништа знали ни за Захејево кајање ни за Спаситељеву спасоносну жељу то двоје и било је узрок због кога је Господ одсео код Захеја. Истину овога посведочавају и следећи текстови, јер:
И Захеј стаде и рече Господу: Господе, ево пола имања свога даћу сиромашнима и ако сам коме узео кад више вратићу онолико.
Ова понуда Захејева јесте потпун доказ његовог искреног кајања а такође и признања, да се обогатио и недозвољеним начином. Но у оваквом случају Мојсејев Закон 5 налагао је, да такав богаташ ради свога оправдања уступи сиромашнима само пети део а Захеј ево даје целу половину и коме је год криво учинио обећава четири пута више да му врати. Дакле, ради умирења своје савести и ради спасења Захеј жртвује све, и то не само све имање, већ и права која му је положај доносио, и интересе, и политички и друштвени свој положај и једном речи све, само да му Господ опрости и да се спасе.
А Исус му рече данас дође спасење кући овој: јер је и ово син Аврамов.
Дакле Захејева исповест, кајање, поправка, вера и љубав донели су му опроштај грехова, мир душевни, спокојство савести, земаљско благостање, небеско блаженство и вечно спасење, јер му Спаситељ одговара: данас дође спасење кући овој и то не само зато, што је Господ тај дом посетио, већ зато што се домаћин искрено покајао и још искреније заузео за своје спасење. Зато га Спаситељ и назива сином Аврамовим, јер је учинио дела Аврамова задовољавајући дужности правде и милостиње а тиме је доказао, да је истинити син Аврамов и да је достојан вечног спасења које му је Господ и даровао.
Јер је син човечији дошао да нађе и спасе што је изгубљено (вид. Мат. 18, 11.)
Овај је текст сличан ономе код Матеја (19,13) где Спаситељ вели: Ја нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање а то исто вели и ап. Павле у I Тим 1, 15. Овај Спаситељев одговор ућуткао је и опадаче, који су га осуђивали што је одсео код Захеја.
- IV Цар. 2, 5
- Јос. Арх. 30. 6 1.
- Ис. Нав. 6, 26.
- I Цар. 16, 33-34
- Исх. 22, 2-9. Числ. 5, 6-7
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ТРИДЕСЕТ ДРУГУ
У име Оца, и Сина и Св. Духа
Бл. Сл.
Искрена жеља за кајањем тражи од човека оно исто, што и закон Божији тражи као неопходну потребу, која се састоји у исповедању грехова пред свештеником и у искреном кајању за грешењем а у тој цели, да нам он опрости грехове по праву, које је свештеницима дао сам Господ Спаситељ кад је казао: што ви разрешите на земљи биће разрешено и на небу и што ви свежете на земљи биће свезано и на небу. Коме ви опростите грехове опростиће му се, а коме не опростите, неће му се опростити ни на небу. 1 Но треба знати, да се истинито и потпуно кајање не састоји само у исповедању и признању грехова, јер тиме кајање само почиње, него у поправци живота и у плодовима који су достојни кајања, тј. у чистој и сталној вери и добрим делима.
Но и ове земаљске судије небескога суда, као људи, и ако су овлашћени божанском влашћу, ипак као ограничени недостацима човечије природе не могу знати не само тајна него ни сва јавна људска дела а још мање сакривене мисли и осећаје човечијег срца, због чега и Свето писмо каже: ко од људи зна шта је у човеку осим духа човечијег који живи у њему. 2 Па зато дакле и јесте нужно кад се исповедамо да свештенику искрено кажемо наша дела како би он могао о њима потпуно да суди; нужно је да пред духовником откријемо ране наше савести како би их и он могао успешно да лечи леком јеванђелске утехе; нужно је да овако радимо особито зато, што за опроштај грехова немамо другог средства и начина. И грешник, који се овим начином не оправда и тако не препороди благодаћу Св. Духа тај нити може добро да започне ни срећно да сврши своје кајање и поправку свога живота. Кад је оволики значај и оволика важност кајања, онда је јасно, да уколико се чешће исповедамо и кајемо, утолико се више очишћавамо од греха; и уколико искреније откривамо нашу савест пред духовником, утолико је и он боље и савршеније лечи и утолико се више успокојавамо.
Због тога је дакле нужно, да све наше грехове отворено исповедамо пред духовником. Но да ли ми тако радимо? Човеку је човек најближи и сваком човеку није ништа јасније ни познатије од његових дела, па ипак свакидашње искуство ј асно сведочи, да се ми не исповедамо и не кајемо онако искрено и потпуно као што наша св црква налаже. Због тога бива да духовник врло често гледа пред собом исповеднике, који скоро не знају шта да кажу, или који признају само она своја грешна дела која су посве обична и опште позната и тако сву своју исповест ограничавају само на неколико речи.
Но запитајмо се др. сл. откуда долази да ми овако не познајемо сами себе? На сваки начин отуда што смо уобичајили да не испитујемо тачно нашу савест. Чим се од сна пробудимо одмах нас окружавају многе бриге; сусрећу нас сласти и уживања, а с друге стране недаће и беде, несреће и жалости. Ове различности онеспокојавају нашу душу а разне жеље узнемирују ваше срце и тако ми скоро никако и ни мало нисмо само своји е да би се тако могли да разговарамо са својом савешћу и да се испитамо шта смо рђаво урадили, а шта ли зло помислили и које су страсти отежале нашу душу и срце! Тако дакле пролази дан за даном и година за годином па и цео живот, па зато и сва дела и поступци целога нашег живота увек су нам неком маглом покривени и ми не знамо шта смо радили и за шта треба да се кајемо! Веома је тешка наука познати себе, но зато баш и јесте нужно, да са озбиљном пажњом испитујемо дела наше душе и тела како би се тако приближили к’ самима себи. Нужно је, да сваки дан строго испитујемо нашу савест јер ћемо се само тако моћи довољно спремити за исповест наших грехова пред духовником.
Нужно је дакле, др. сл. да пред духовником откријемо све наше грехове и то слободно и искрено не кријући ништа јер свако наше дело треба да дође пред духовни суд, да се суди и то не толико само по себи колико с обзиром на његове узроке и последице, због којих и само дело бива мање или више зло. Кад је пророк Илија убио до 500 идолопоклоничких жречева, који су Израиљски народ кварили увлачећи га у идолопоклонство, он се није Богу огрешио, но кад је цар Давид преко других, а не сам лично, убио војводу Урија, Давид је се Богу тешко огрешио јер је Урија убио из нечистих и страсних намера, које су имале и зле последице. Дакле није довољно да духовнику при исповести кажемо само дела, већ и њихове узроке и последице дужни смо да му искрено и потпуно откријемо наше срце јер је оно извор и наших мисли и наших дела. А ко тако не буде радио, тај неће и не може добити опроштај грехова, и што овде на земљи и пред духовником буде прећутао он ће горе, на небу, пред Богом, анђелима и свима људима морати да призна, но онда ће га зато и строга правда неумитног судије строго да осуди без наде на помоћ јер после смрти нема кајања. Ползујмо се дакле тајном кајања потпуно и као прави хришћани, јер је њу Господ Спаситељ и установио, што Бог хоће да се сваки човек спасе. Амин.
- Јов. 20, 22.
- I Кор. 2, 11.
