НЕДЕЉА СИРОПУСТНА
Мат, зач. 17. гл, б. ст. 14-21.
У данашњем Јеванђељу Спаситељ нам износи науку о трима је-ванђелским врлинама: прво – о праштању грехова, друго – о посту и треће – о милостињи. Спаситељ је овде ставио пост између оних других двеју врлина зато, што мржња и немилосрђе поништавају плод поста; јер узалуд пости сваки онај, који свога брата мрзи и узалуд од својих уста штеди сваки онај, који руку милости не пружа беднима и сиромашнима. Но кад је пост сједињен са праштањем грехова своме ближњем и са потпомагањем бедних и сиромашних, онда он пред Богом стоји као јеванђелска врлина, која Хришћанина спасава и води у рај. Па пошто одмах после сиропустне – беле недеље – наступа пост, то и света мати црква старајући се о спасењу своје деце износи им у Јеванђељу поменуте недеље хришћанску науку о поменутим врлинама како би се сваки верни могао њоме ползовати.
Рече Господ: Ако опраштате људима грехово њихове опростиће и вама ваш Отац небески. Ако ли не опраштате људима грехове њихове, ни Отац ваш неће опростити вама ваше грехове.
Особита карактеристика правог хришћанина, по којој се он одликује од осталих људи, јесте благо и искрено свакидашње расположење и готовост, да и великим грешницима, који су не један пут или седам пута већ и седамдесет и седам пута погрешили, прашта, само ако они устраже опроштаја и покажу знаке кајања за нанесене увреде. Но ако они и не би тражили опроштаја, правом и истинитом Хришћанину дужност је, да је ипак према њима благ, незлобљив и снисходљив враћајући им увек зло добрим, како би их тиме побудио на кајање. И ова је хришћанска дужност тако важна, да Господ Спаситељ вели, ако онима који су нас увредили не будемо праштали, ни Бог неће нама наше грехове да опрости. А осим тога из увода у ово Јеванђеље видели смо, да ни пост у том случају нема важности пред правдом божијом, па зато Господ после науке о праштању грехова нашем ближњем одмах показује и науку о посту, говорећи:
А кад постите, не будите жалосни као лицемери, јер они начине бледа лица своја да их људи виде где посте. Заиста вам кажем, да су примили плату своју.
Друга карактеристика правог, и истинитог хришћанина јесте та, да вазда буде више искрен и истинит пред Богом, него да се пред људима хвали и показује као ревностан хришћанин. Реч иосш по преводу грчке речи нистево од ни и естио узета у буквалном смислу значи удаљавање од хране. Тако је постио Мојсеј, 1 Давид, 2 пророк Илија 3 и Господ Спаситељ. 4 Дакле, као што слеп не може казати да види; и глув да чује; нем да говори и онај који седи да иде исто тако и сваки онај, кој и свој стомак претоварава ма каквим јелом и пићем, не може казати да пости. А кад се пост тумачи са гледишта душевног, онда означава смерност и кајање душе, која, живо осећа своје удаљавање од извора живота, од Бога. 5 Пост је дакле укроћавање страсти уопште, (види Плат. Катих.), које човек треба да покори разуму. Да би се ово укроћење страсти постигло нужно је: прво удаљавање од неких јела, која ојачавају телесне жеље, јер кад се ове жеље сувишним јелом и пиће раздраже, онда, као ниске страсти, владају и овладају човеком те се тако његов дух умирава и човек спуштајући се у ред бесловесних животиња постаје неспособан за узвишени духовни живот; друго покајање 6 но које мора бити спојено са истинитим и искреним кајањем за учињене грехе и одлучним решењем да се у будуће неће падати у такве и њима сличне грехове и најзад са чињењем добрих дела као доказом правог хришћанског кајања, иначе оно није право и истинито кајање, па зато и нема своје стварне важности 7 и треће – молитва 8 која треба да проистиче из слободне воље и благог расположења душе, која се истинито каје и искрено и стално тежи за божијим благословом. Ово су дакле својине хришћанског поста, који треба да се обавља тајно а за које ће Бог да награди човека јавно. И тако, онај пост, који се састоји у уздржању од неких јела а без унутрашњег побољшања и поправке, Бог не прима. 9
У Ст. Завету такође налазимо закон о посту, јер се у трећој књизи Мојсејовој налази један пост, у дан умилостивљења и тај пост звао се смерност душевна. 10 Затим су установљени и други постови, као нпр. код Захар. 7, 3. 5. и 8, 19. итд. За време ропства Јудеји су држали четири поста, и то; четвртог, петог, седмог и десетог месеца. Затим су још и неке друге дане постили а фарисеји су завели и недељне постове.11
А ти кад постиш, намажи своју главу и лице своје умиј да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности. И Отац твој, који види тајно, платиће теби јавно.
Овим речима Спаситељ није узаконио да постећи главу и лице материјално перемо и мажемо, јер ни сам то није чинио кад је постио, већ је смисао његових горњих речи, да не тражимо да нас људи хвале што постимо, него да смо смерни избегавајући сваку ташту славу. То исто значе и ове Христове речи: А кад дајеш милостињу, нека не зна левака твоја 12 итд. и кад се молиш уђи у собу своју, и затвори врата па се помоли Оцу своме у тајности. 13 Даље, овде мазање главе и умивање лица још значи и ово: глава означава разум а лице живот и уопште владање; јер као што глава управља свима осталим деловима тела, тако и разум управља свима мислима; и као што човека по лицу можемо познати, тако и по његовом владању можемо знати каквог је мишљења и карактера. Дакле Господ Спаситељ са горњим речима још и ово каже: кад постиш помажи твој разум миром, вером и јелеом симпатије и милосрђа, и опери твој живот и сва дела твоја од сваког греха и нечи-стоће. Но са овим Спаситељ нас још учи, да Бог види и зна не само наша јавна, него и тајна дела и помисли, јер вели: И Отац твој који види тајно, наградиће те јавно тј. на дан страшнога суда, кад ће бити јавна сва и тајна и јавна дела, и речи и помисли свију људи. И тако не треба никад да заборављамо речи Св. Писма, које веле: жршва је Богу дух смирен и срце смирено и кротко, 14 дакле не оно које једино тежи материјализму, или злоупотребљавању земаљских блага, која Бог даје човеку као средство са спасење а човек их злоупотребљава и чини предметом свога обожавања сматрајући их као извор своје среће и уживања.
Спаситељева наука о богатству може се поделити на две части, од којих прва учи: да хришћанин сва земаљска блага треба да потчини својој љубави према Богу, 15 а друга: да хришћанин не сме световна уживања и благовања у тој мери да развија и упражњава, да она помрачавају и смањују његову оданост и веру према Богу. 16
Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари и где лупежи подкопавају и краду: него сабирајте себи благо на небу где ни мољац ни рђа не квари, и где ни лупежи не поткопавају и не краду. Јер где је ваше благо онде ће бити и срце ваше:
Једанпут је Спаситељ као законодавац изрекао закон о милостињи, кад је казао: Дајите милостињу од онога што је унутра. Продајте што имате и дајите милостињу. 17 Другом приликом је као учитељ учио кој им се начином врши хришћанска милостиња рекавши: код дајеш милостињу нека не зна левака твоја што чини десница твоја, 18 а сад као саветник показује нам и узроке, који убеђују човека да треба чинити милостињу а у томе се служи околностима времена и места у коме саветује.
Блага овдашњих Јудеја састојала су се у ономе, у чему се састоје и сада код нас тј. у богатом оделу, у скупоценим накитима, дијаманту, злату и бисеру, у свили и кадифи; у скупоценим јелима и разном скупоценом пићу, и уопште у свему што служи за раскошан живот. 19 Но храна труне, одело мољци кваре, а скупоцене наките лопови краду. Дакле није ли лудост да паметан човек тражи среће и блаженства у ономе, што и слабомоћне животиње могу да покваре и што зли људи могу да пониште! А каква су небеска блага? Бесмртна слава, вечна радост и уживање без туге и зависти, царство вечито! Такав је дакле материјал небеских блага! Но пошто је и наше срце тамо где је и благо наше, онда треба да течемо блага на небу, тј. да се обогаћавамо хришћанским врлинама па ћемо тако живећи са људима на земљи спремити себи вечно царство на небу са Богом и онда испуњавајући Спаситељеву заповест, која вели: кад учините неко добро једноме од моје најмање браће, знајте да сте то мени учинили 20 заиста ћемо бити достојни да чујемо и божији благослов: ходите благословени Оца мога и примите царство које вам је приправљено од постања света. 21
- Исх. 34, 28.
- II Цар. 12, 17.
- I Цар. 19, 8.
- Лук. 4, 2.
- Јов. 6, 6-8
- I Цар. 7, 6. Јов. 3, 3-8
- Ис. 1, 16-17 и 58, 6-7
- Лук. 5, 33, 35.
- Мат. 15, 11, 17-20. Јоав. 12, 12-13
- Лев. 16, 29-37
- Лук. 18, 12.
- Мат. 6, 3.
- 6, 6.
- Пс. 51, 17.
- Мат. 6, 9-25
- Мат. 6, 25-34
- Лук. 11, 41 и 12, 33.
- Мат. 6, 3.
- Бит. 45, 22, Ис. Нав. 7, 21, Суд. 14, 12.
- Мат. 25, 40.
- 25, 34.
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ СИРОПУСТНУ
Већ је дошло време да се пробудимо од сна, јер нам је сад спасење ближе. Ноћ прође а дан се приближи; одбацимо дакле сва тамна дела и обуцимо се у оружје светости.
Може бити, др. сл. да се многи од нас не слажу са овим речима Апостола Божијег Павла? И може бити да се многи од нас не решава искрено на оно што данашње Јеванђеље налаже? И може бити да данашњи дан није за нас све дан спасења, него дан бурних уживања и таште насладе? Но ма како ми провели овај дан па ипак нам неће бити могуће да се не сетимо да је већ дошло време да се пробудимо од сна као што каже Св. Апостол Павле, и да је дошло време, у коме наша мати црква, старајући се о нашем душевном спасењу много више него и ми сами одређује за све нас дане поста и кајања. Но кад већ наступа време поста и кајања, запитајмо се, др. сл. какав је до данас био живот свакога од нас?
Ап Павле каже: већ је дошло време да се пробудимо од сна, јер је ноћ прошла и под именом сна и ноћи, он заиста разуме грешан живот, живот, које је окаљан разним греховима и који је пун мрачних дела па га не обасјава ни чиста савест човечија ни свети закон Божији. И заиста ваљда и најбољи између нас тешко да може рећи: да баш ништа није рђаво урадио. Па и ми остали ако то исто можемо да кажемо јамачно нећемо погрешити ако још додамо: да и ниша добро нисмо урадили па онда изилази, да смо наш живот некорисно одспавали.
Нама је Бог дао живот зато, да чинимо добра дела, а ми кад их не чинимо, онда како можемо казати, да смо живели? Зар овде није и природније и искреније да кажемо, да смо и дане и године нашег живота провели са слепим очима и разума и срца нашег лутајући по помрчини светске сујете? Но ево је већ дошло време да се пробудимо од сна вероисповедне равнодушности и наше слабе побожности, па да се у наступајућим данима великога поста покажемо достојни имена хришћанског, како би достојно дочекали и светло васкрсење Христа Спаситеља.
Уколико тачније наша прошла дела будемо разматрали и испитивали, утолико ће нам се више и наш прошли живот представљати као болест, којој је добар лек веома нужан и хитан те да би се смрт могла избећи. Апостол Павле означио је нека дела, која ову болест стварају и он вели да су то: саблазан, забаве, пијанство, ненаситост у јелу, свађа и завист. Саблазне забаве убијају не само нашу част и лепоте пред светом већ како нашу душу тако и тело. Пијанство је такође грех и сраман и убитачан, јер човека понижава и спушта у ред животиње. Пијанство помрачава и разум човечији па због тога и дела и речи једног пијавице увек су скарадне, несмишљене и без икакве углађености и смерности која се у друштву паметних и честитих људи захтева. Но осим пијанства телесног постоји и пијанство духовно, које се показује у страстима и телесним жељама. Тако нпр. човеков живот јако помрачава и гордост и самољубље јер чине, да човек осим себе самог никога другог неће ни да види ни да чује. Човечије врлине јако помрачава и свађа, љутња и завист, јер због њих човек немилостиво напада друге људе па се на послетку решава и на демонску освету и коначну пропаст свога ближњег! Завист такође мучи душу и ствара велико неспокојство и то обично без икаква узрока; јер шта је крив наш ближњи што је способнији и човечнији од некога другог?
За оваква наша дела, др. сл. ми смо сами криви а ту кривицу врло добро зна праведни судија, Бог, а такође и наша савест. Дакле, докле се не покајемо за наша рђава дела и докле наше тело не очистимо постом од оваквих убитачних и по тело и по душу страсти, како се можемо и смемо усудити, да приступимо тајни Св. Причешћа, кад знамо да је Господ Спаситељ казао: да ће на страшном суду најстрожије бити осуђен сваки онај, који се недостојно причешћује.
Но ако је наш дојакошњи живот због свих рђавих дела и поступака личио на ноћ, зар не треба да се запитамо какав треба да је убудуће! Ово је питање тако важно, да га нико од нас не треба и не сме да заборавља. Ево ноћ прође а дан се приближи каже божији Апостол, који под именом дан разуме побожан и пун врлина живот, кој и се постизава само помоћу паметног и честитог владања, које опет чини да се човек и може и сме да похвали и пред људима и пред својом савешћу и пред божијим законом, јер се такав човек неће никад постидети Спаситељевих речи, које веле: Тако нека се светли ваше видело пред људима, да они виде ваша добра дела и славе Оца вашега који је на небесима.2 Ова заповест значи, да цео живот једног хришћанина и сва његова дела треба да су израз славе и савршенства небеског Оца, и то израз толико жив и тачан, да људи гледајући хришћанска добра дела сваки дан, јасно виде у њима карактер и особине пресветог Бога и тако да га славе.
Но осим; тога под именом дан треба да разумемо и наступајуће време великог поста.
Тело човечије, које је наклоњено страсном и таштом уживању телесних наслада сматра пост за непријатан и тежак труд, но за душу пост је веома пријатан и полезан, па зато га света црква праведно и назива: временом божанским, временом светлости, пролећем душе, украсом анђела цветом кајања, и царем свију врлина па с тога нас Спаситељ и учи да у време поста не будемо као фарисеји него да смо чисти, умивени и весели.
Човек се по природи својој радује и весели кад му се укаже прилика да неко добро дело учини као што се и после сна кад се пробуди, радује да види дан и весело сунце. Па тако исто и човечија душа кад прође ноћ греха и пробуди се на дан поста она радосно обраћа свој поглед на Бога, који је за њу једино сунце. Само злодјеји воле ноћ и помрчину и само тешки грешници презиру време поста и кајања а прави и истинити хришћани срдачно се радују томе времену, јер се надају, да у њему ураде нешто и за спасење своје душе. Па зато и ми, др. сл. радимо као прави и истинити хришћани радујући се времену поста и кајања, јер се онда ублажавају и укроћавају наше страсти и жеље које повлачећи се по земљи слабо о небу мисле. Одбацимо дакле од нас сва дела грешна па се обуцимо у оружје светлости како би нас и Господ у своме царству обукао у славу светлости, која приличи синовима и наследницима небеског царства. Амин.
- Рим. 13, 11-12
- Мат. 5, 16.
ДРУГА БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ СИРОПУСТНУ
У име Оца, и Сина, и Св. Духа
Благочестиви Христијани.
Већ наступају дани великога поста; већ наступа озбиљно време исповести и кајања и већ, смо ушли у оне значајне дане, кад треба озбиљно да размишљамо о великом пожртвовању и великој љубави Господа и Спаситеља нашег, о његовим тешким страдањима ради нашег спасења! Кад се добро упознамо са величином и важношћу Христових страдања и ради кога их је поднео онда ћемо и сами и искреније и озбиљније разумети наше велике дужности, које нас очекују у данима великога поста ћемо их искреније и испунити. Због тога сам и намислио да вам данас говорим о Христовим страдањима.
Пре свега, бл. хр. морамо се зачудити кад помислимо, како је Бог створио човека и шта је човек урадио са Богом! Бог усред раја узима земљу и својим божанским, рукама ствара човека, задише га сам животом светим и украшава својом сликом и приликом. А шта човек ради? Он на брду Голготи подиже свога Бога на крст, па га мучи ранама и облива крвљу! У рају стоји Адам, као што га је Бог створио жива слика свемогућег Творца украшен славом и чашћу, прави цар и господар свега под небом са свима уживањима прекрасне земље. Но на Голготи стоји Син Божији Исус Христос, без украса и праве слике човечије, окићен трновим венцем, осуђен, обешчашћен, разапет међу разбојницима и у мукама најгрозније смрти. Упоређујући једну слику са другом, ми Адама гледамо у рају а Христа Спаситеља на крсту! Човека видимо као прекрасно створење божијих пресветих руку, а Спаситеља видимо као жалосну слику човечијих безаконичких руку! У створењу човековом ми познајемо дело, којим је Бог украсио сва своја дела, а у Христовом страдању ми познајемо дело безакоња са којим је човек надмашио сва своја грешна дела и сва дотле учињена безакоња! Размишљајући о човеку у рају ми на њему јасно видимо слику неограничене Божије љубави према човеку, а размишљајући о Спаситељу на Голготи ми на њему јасно видимо, крајњу неблагодарност човечију према Богу! Па зато размишљајући о страдањима Сина Божијег, зар не треба да оплакујемо човека, који се на толика безакоња усудио! Оплакивајући Спаситељева страдања зар можемо да се не сетимо и онога, који је узрок тих страдања? Ценећи оне грозне ране на пресветом телу и зар нам не излазе пред очи и оне грешне руке човечије, које су те ране отвориле!? Гледајући на оног што је разапет, зар не видимо и црну слику онога, који га је разапео!? При смрти праведника небеског зар можемо да не видимо и његовог убицу!? И тако, бл. хр. зар узрок Спаситељевог страдања, није његова најтежа и најстрашнија рана, која му је на глави тежа од трновог венца; у устима горчија од оне жучи са ко јом су га на крсту напојили; на прсима дубља од ране, коју му је копље задало; на плећима тежа од разбојничког крста а на целом телу мучнија од свега распећа међу разбојницима! Са каквим ћемо сузама дакле да жалимо овако грозно човечије дело? Са каквим ћемо сузама да оперемо овако тежак грех наше браће људи! Гле, бр. хр. овакав поступак људски оплакивало је и небо, јер у време Спаситељевог страдања и оно је црном копреном своје лице покрило! Оплакивало је и Сунце, јер беше сакрило своје животворне зраке и густим мраком покрило своје светло лице! Оплакивала је и земља, јер се од туге беше сва затресла и гробове отворила, камење је попуцало а завеса на чесним дверима Јерусалимског храма на двоје се беше расцепила! Па на послетку видећи све ово, гле, оплакали су га и они, који су га разапели и то је још оно мало наде, која нас држи. Страшне сам вам слике показао, бл. хр. но показао сам их зато да што боље разумете важност тешких страдања Христових, о којима смо дужни да нарочито у време великога поста размишљамо како би што боље сазнали и своје дужности према своме Господу и Спаситељу.
Основа паше Св. православне вере јесте, како је онај што је на Голготи страдао, разапет био и умро, заиста Син Божији и Бог? Нека се то чини идолопоклоницима безумље а јудејима саблазан, ми проповедамо Христа распета каже божији Апостол Павле. Разапети на Голготи јесте оваплоћени Бог, и он је страдао само као човек а не као Бог, али са његовом човечанском природом била је и божанска. Син пресвете деве Марије био је дакле богочовек, ма као што је истина да је страдао човек, исто је тако истина, да је тај пострадали човек и истинити Бог. Толико је дакле неограничено човекољубље и таква је неисказана љубав божија према своме палом сину човеку, да је преблаги Бог ради човековог спасења и сам сишао на земљу и добровољно претрпео сва понижења и сва страдања ради човечијег спасења. Славимо дакле Бога Спаситеља и користимо се његовим делом спасења; исповедајмо се и причешћујмо у дане великога поста како би се ползовали оном драгоце-ном крвљу, која је за нас на Голготи проливена. А кад смо видели, ко је онај што је на Голготи страдао и колико је страдао сад обратимо пажњу, да се научимо, и ради кога је страдао.
Кад је Спаситељ страдао, разапет био и умро, људи га нису признавали за Бога; они су се онда клањали другим боговима а правог и истинитог Бога они су гонили, потсмевали му се, ругали му се, мучили га па најпосле и разапели па иако је он умро за њих, за своје непријатеље! Да умре отац за сина и син за оца, или сродник за сродника то захтева и људска природа и то је бивало међу љу дима. Да умре пријатељ за пријатеља, то захтева пријатељство и то је бивало међу пријатељима. Но да неко умре за своје непријатеље, то неће ни природа ни пријатељство и таквих примера нема међу људима, за такав случај није се још чуло, но у нашој хришћанској вери: има и тога, и то је познато; јер је Спаситељ Исус Христос умро за своје непријатеље. Ово је бр. хр. љубав натприродна, која надмашује и ум! Ово је доброчинство, за које се ми не можемо одужити ни кад би сто живота имали па све за Христа Бога жртвовали. На послетку и кад би живели хиљаду година па за све то време за Господа Спаситеља страдали, ми би страдали за нашег добротвора, но Спаситељ је страдао за непријатеље. Па и поред свега тога, Христос Спаситељ за свој живот не тражи наш живот; за своју проливену крв, не тражи нашу крв, он само за љубав, коју је према нама показао, тражи нашу љубав.
Но кад добро размислимо о свима нашим мислима и делима, о свему, што смо урадили према нашим родитељима, према пријатељима и сродницима, према познаницима и другим људима, кад велим добро и озбиљно размислимо о целоме животу нашем, да ли би смели казати, да задовољавамо ово Спаситељево тражење? За демоне нама је познато да су постојани у злу, да су непроменљиви у грешном мишљењу, да су вечни непријатељи божији, но људи нису демони па ипак су мали незнатни и непостојани пријатељи Божији, јер често и сваки дан преступају његове свете заповести, а кад то чине, онда не могу бити божији пријатељи. Ко од нас за своје грехове горко плаче као Апостол Петар, што је плакао? Ко од нас из свег срца говори: Господе, опомени ме се кад дођеш твоје царство као што је казао разбојник, који је са Спаситељем разапет? И на против колико ли их има међу хришћанима који би Христа продали као Јуда? Који би га за светску славу и сујету предали на мучење као и Пилат? И који му са разним греховима задају ране као и Јудеји! Христос је страдао да своје непријатеље учини пријатељима и да спасе грешнике, а колико ли је хришћана, који од својих пријатеља стварају непријатеље и од праведника грешнике и то, или вређајући и непоштујући пријатеље или не само одговарајући праведнике од побожних хришћанских дела него и подсмевајући им се за њихову побожност и тачно вршење њихових хришћанских дужности! Христос је страдајући лечио нашу гордост својим трновим венцем; прао је наша оговарања жучем и сирћетом; уништавао је наше грабежи распећем својих руку на крсту; чистио је наше телесне нечистоће својим ранама од ударања, и сву тежину нашег греха уништавао је разапевши се на крсту, но све то није учинио зато, да ми опет будемо грешници.
Па зато користимо се данима часнога поста, како би постом и молитвом, исповешћу и кајањем, праштањем и добрим делима достојно приступали тајни Св. причешћа и на тај начин одужили се Христу Спаситељу, својом чистом хришћанском љубављу према њему.
Христе Спаситељу! Опрости свештеницима и народу, опрости свима грешницима, који ако су до сада били твоји непријатељи, од сада ће помоћу твоје благодати бити твоји пријатељи. Целивајући те Христе Боже, молимо ти се сви, сиђи са крста и усели се у наша срца како би били као твоји пријатељи нераздвојени од тебе и доле на земљи и горе на небу у твоме небеском царству. Амин.
