НЕДЕЉА ШЕСТА
Мат. зач. 29. гл. 9. ст. 1-9.
Јеванђеље које се чита шесте недеље по Св. Тројици говори о излечењу узетога. Оно се налази још и код Марка у гл. 2. ст. 1-12. и код Луке у гл. 5, ст. 17-26. а догађај о коме Јеванђеље говори био је у Капернауму.
У оно време ушавши Исус у лађу пређе и дође у свој град. И гле, донесоше му узета, који лежаше на постељи. И видевши
Исус веру њихову рече узетоме: не бој се синко, опраштају ти се греси твоји.
Спаситељ је ушао у лађу кад се из Гергесинског предела на молбу грађана удаљавао и дошао је у свој град тј. Капернаум. Господ је излечио два узета болесника, једнога код Овчије бање о коме Јеванђелист Јован говори и другога о коме данашње Јеванђеље говори, и који је био толико узет да са кревета није могао сићи ни сам нити су га други, од тешких болова, могли скинути и помоћи му да пред Христа дође, него су га онако на постељи лежећа однели пред њега верујући, да га он може излечити. Да су и болни и они који су га донели веровали у Спаситељево свемогућство види се из јеванђелистових речи: и видевши Исус веру њихову. Но та вера била је тако силна, да су они, немогући до Спаситеља доћи обичним путем, открили кров од куће у којој је Господ био и тако спустили болнога пред њега1 – Опраштају ти се греси тј. узроци болести, 2 па кад је њих нестало и болни је савршено оздравио. Овако заиста само Бог говори, који најпре лечи душу болнога од грехова па онда и тело, а будући Спаситељ каже узетоме и синко, сине, значи да је он не само сасвим очишћен од грехова већ да је и веровао у Христа, јер га као грешна и неверника не би назвао сином.
И гле, неки од књижевника рекоше у себи: овај хули.
Овај је текст код Марка 3,6-7. јаснији и опширнији. Узрок због кога и сада фарисеји рђаво мисле о Христу јесте тај, што он сам лично чини оно што само Богу принадлежи, тј. што прашта грехове, које по Св. Писму, нико не може праштати осим Бога. 3 Но зар се они из толиких дојакашњих чуда нису могли уверити о Спаситељевом божанству?! А кад им је то било могуће, зар им је онда могла бити загонетка то, што Христос сам опрашта људима грехове? Они дакле овде осуђују врлину као зло, светлост као мрак! Хулити на Бога значи, понижавати Бога рђавим и неваљалим говором о њему и срамно присвајати к’ себи оно, што само Богу принадлежи. Но фарисеји за Христа кажу да хули тј. на Бога зато, што он болноме прашта грехове па се то одмах и извршује и болни оздрављава!
И видећи – знајући – Исус помисли њихове речи: Зашто зло мислите у срцима својим? Јер шта је лакше рећи: опраштају ти се греси или рећи: устани и ходи. 4
Спаситељ овим речима открива врло важну карактеристичну црту свога божанства, јер само Бог зна и помисли људске. Ја Господ, вели Бог преко пророка Јеремије, испитујем срца и искушавам бубреге, да бих дао свакоме према путовима његовим и по плоду дела његових. 5 Ова истина треба да нас научи, да избегавамо не само рђава дела и речи него и рђаве мисли. Јудеји су признавали Исус Христу моћ чудотворства али су му одрицали моћ опраштања грехова, јер га баш то открива и показује као истинитог Месију а то они по својој уображеној „званичности“нису могли дозволити почем би се онда морали да понизе пред једним Назарећанином. Но Спаситељ их је и ту победио излечивши узетога свемогућством једне своје речи и то још средством опраштања грехова што је само Богу својствено као и излечење једном речи, па зато фарисеји и књижевници и не одговарају ништа на питање: шта је лакше! А баш због тога и Христос наставља говорећи:
Али да знате да власт има Син човечији на земљи опраштати грехове, и рече узетоме: устани, узми своју постељу и иди кући твојој.
… Опраштати грехове после ових речи имало би да дође: гледајте, пазите, па ћете видети, да онај, кога ви сматрате за човека само има моћ божанску. Реч на земљи значи, да Христос и на земљи као оваплоћен има ону и исту божанску моћ, коју је и на небу од вечности имао.
Син човечији јесте смирени назив са којим је Господ особито радо себе називао а значи то исто што и човек у опште. 6 Но сваки у овоме имену може код Спаситеља видети нешто више од простога човека, нешто славније и веће, а то је достојанство Месије. Назвање Син човечији узимато је из књиге пророка Данила где се јасно слика како је на небесним облацима ишао: као син човечији, који дође до старца и стаде пред њим. И даде му се власт и слава и царство, да му служе сви народи, и племена и језици; власт је његова власт вечна, која неће проћи и царство се његово неће растурити 7 а ово се пророштво односи на Месију, на Господа и Спаситеља нашег, који је подобан, сличан човеку и од кога се разликује како својим натприродним рођењем тако и безгрешношћу.
И уставши отиде кући својој.
Спаситељ излеченога шаље одмах и овај одлази: прво, да га не би хвалио и преузносио; друго, да тим својим одласком посведочи
и своје чудесно исцелење и треће, да излечени својим одласком буде узрок вере у спаситеља код свију присутних.
А људи видећи чудише се и хвалише Бога, који је дао такву власт људима.
Људи су се зачудили јер је Спаситељ и овом приликом учинио чудо као Бог, па су зато и благодарни Богу али сматрајући Христа само за човека са влашћу натприродном. Поучимо се и ми поступком овога излеченог болесника и имајмо као и он тврду и постојану веру у моћ и божанство Исуса Христа, паће и он нама опростити наше грехове узроке наших беда и несрећа.
- Лук. 5, 9 Мап. 2, 4.
- Јов. 2, 6, 1. Јак. 5, 14
- Јов. 2, 6, 1. Јак. 5, 14
- Парал, 28, 9. Рим. 8, 27. Откр. 2, 23
- 17, 10.
- Пс. 8, 5. Језек. 2, 1.
- 7, 13-14.
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ШЕСТУ
Кад би имали вере колико зрно горушично и рекли би дубу: ишчупај се и усади се у море, и послушао би вас. 1
Ове речи, др. бр. Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, коjе је казао својим ученицима значе, кад је вера топла као семе горушично, онда је верујућем лако постићи и оно што је иначе тешко; могуће му је и оно, што је иначе човеку немогуће и укратко онда човек и чуда чинити може. Вера бива топла кад не сумњамо и кад се не устежемо да верујемо и јавно исповедамо оно, чему нас Слово Божије учи.
Но човечије страсти често се боре против онога што вера учи, па пошто у борби увек јачи побеђује а слабији бива побеђен, то где је вера слаба, тј. где је вера хладна, онде осећаји побеђују а отуда и бива да ми грешимо па иако верујемо да Бог мрзи све које чине безакоње и потире све лажљивце. 2 Но ми често видимо како многи безаконици и лажљивци, убице и подлаци не само остану некажњени него су још и у срећи, па зато бива да наше осећање понекад устаје противу вере и ми мислимо, да Бог само плаши али неће и да казни те тако и сами падамо у грехове! Ми верујемо да је Бог свуда присутан, да види сва дела наша, да зна и тајне помисли наше, али ипак често помишљамо на грех и на зло и често радимо оно, што нам наша Св. вера забрањује! Од куда дакле бивају код нас ове противности? Отуда, што је вера наша слаба. Вера нам каже, да је Бог пред нама, но ми погледамо пред нас и не видимо Бoга, и тако пошто је вера наша слаба, то сила осећаја помрчи наш разум и тако грешимо и не мислећи, да је Бог пред нама.
Но они срећни људи код којих је вера топла они побеђују зла осећања јер топла вера растерује сумње које долазе од страсти, па зато ови људи и могу са успехом да се боре противу грешних осећања и тако да се чувају од греха. Овакву је веру имао Давид па је зато и могао казати; Свагда видим пред собом Господа и он ми је с десне стране, да не посрнем. 3
Но нас, због нашег маловерја не само што страсти побеђују него бивамо и робови наших страсти. Ако будемо опраштали људима, који су нас увредили и Бог ће нама наше грехове опростити 4 каже Спаситељ и хришћанин у то верује. Но које од нас без греха? Ко нема нужде у опроштају грехова? Па ипак ако наша вера није топла ми нећемо опростити онима који су нас увредили, јер ће нашим срцем овладати злоба, пакост и освета а у том случају ни Бог нама наших грехова неће опростити. Наша вера учи нас овако: Не освећујте се за себе, Господња је освета, он ће свакоме вратити. 5 И заиста, ко се јаче може осветити, ко праведније може за зло казнити до Бог, па ипак у то не верујемо и страст освете овлада нашом душом и срцем па тако падамо у опасности које обично све осветољупце сналазе. Но кад би постојано веровали речима Слова Божијег наш би се гњев ублажио, ми би били спокојни па би казали као и Давид кад га је гонио Саул: не дао Бог да подигнем руку своју на онога, који ме је увредио. 6
Топла и постојана вера, др. бр. не само што човека чува од греха, него га још и врлинама украшава, а где је неверије или маловерије тамо нема добрих дела, нема врлине. Ап. Павле побраја сва добра дела светих мужева па каже, да су их они само помоћу постојане и топле вере могли остварити те су се тако и код људи на векове прославили и код Бога вечнога блаженства удостојили. 7 Но колико ли је постојанство и каква топла вера украшавала душе хришћанских мученика? Заиста неописана, па зато се они и нису плашили од светских тирана нити су стрепели од грозних мучења и немилостивих мучитеља па ни онда, кад су их на парчета секли или на ватри спаљивали! Да, и онда су они исповедали Господа, Христа Спаситеља, и при највећим мучењима певали су благодарне песме! Толика је дакле сила топле вере.
Но где су наша дела бар налик на ова? Где су наша пожртвовања за свету веру и спасење бар налик на пожртвовања за свету веру и спасење наших старих предака? Ми признајемо и одобравамо пост, јер знамо да умирује тело и стишава страсти, које човека навлаче на грех, али смо маловерни и вера је нагла слаба, па се бојимо, да нам пост не шкоди, те се неумерено одајемо јелу и пићу, а то нам доноси не само болест и сиротињу него и грех. Ми одобравамо и похваљујемо милостињу знајући, да ће нам се сто пута више вратити и овде на земљи и горе на небу, но будући је наша вера слаба, ми се бојимо да потпомажући сиротињу и сами не осиротимо па тако падамо у грех среброљупства и грамзљивости. Ми смо вољни, да и непријатеље наше љубимо, јер знамо да Господ Спаситељ вели: Љубите и непријатеље ваше, благосиљајте и оне који вас куну, 8 но како нам је вера слаба и хладна, бојимо се, да нам се зато свет не подсмене, и тако остајемо као дрво које не доноси плода. Но не заборављајмо, браћо, да неплодно дрво људи секу и у ватру бацају, па се размислимо да тако и с нама не буде.
Али рећи ће неко, па на који се начин може човек сачувати у топлој и постојаној вери? Топлу веру охладњавају разне страсти; постојанство вере ремете нечисте телесне жеље; напредак вере спречавају светске заблуде. Но све је ово осећао и Давид па каже, да га је од свега тога сачувао закон Божији и читање Слова Божијег, јер он вели: О, како љубим Господе закон твој! Вас дан мислим о њему, Заповест твоја чини ме мудријега од непријатеља мојих, јер си са мном увек. 9
Ко дакле живи по закону Божијем и ко чита Слово Божије, код тога вера не охладњава нити се вероисповедно постојанство ремети. То, по речима Ап. Јована, добру веру и постојану побожност одржавају још и добра дела без којих вера и нема своје праве вредности, па зато живимо по закону Божијем, читајмо Слово Божије и чинимо добра дела па ће и нама Господ казати: Ходите благословени Оца мога и наследите царство, које вам је од векова спремљено. Амин.
- Лук. 7, 6.
- Пс. 5, 5-6.
- Пс. 15, 8.
- Мат. 9, 14.
- Рим. 12, 19.
- Евр. 39.
- Мат 5, 44.
- 119, 98-99