НЕДЕЉА СЕДМА
Мат. зач. 33. гл. 9. ст. 27-36.
Данашње Јеванђеље говори о чудесном исцелењу два слепца у Капернауму.
У оно време а кад је Исус одлазио оданде, за њим иђаху два слепца, вичући и говорећи: помилуј нас сине Давидов.
Спаситељ полазећи од тиверијадског мора у Капернаум, где је излечио жену од крвотока, наишао је на два слепца који су га молили за помоћ називајући га сином Давидовим. Са овим они су му не само одали особиту почаст, јер је овако назвање било код Јудеја најчасније, него су га признали и за Месију почем је опште познато било, даће се Месија родити из Давидова племена. Но спаситељ избегавајући сваку похвалу није им ништа одговорио док није ушао у кућу. Речи: п омилуј нас показују веру слепаца у Спаситељево свемогућство а такву постојану веру добили су чувши за чуда која је Спаситељ чинио. Међутим Спаситељ их није одмах излечио зато, да његови непријатељи не би казали да он и на први позив чини чуда као славољубив.
А кад дође у кућу приступише к’ њему слепци, и рече им Исус: верујете ли да могу учинити? А они одговорише: да Господе.
Кућа у којој је Спаситељ овом приликом био, јамачно ће бити кућа неког пријатеља његовог. Неки опет веле, да је то била она кућа, у којој је Спаситељ обично обитавао у Капернауму. Али је највероватније да се овде спомиње просто нека кућа само да се покаже, да овај догађај није био на отвореном месту.
Што Спаситељ пита слепце да ли верују да им може помоћи, то не чини зато, што није знао за њихову веру, већ да би она била јавна, како би се и други на њих угледали, јер Исус Христос није чинио чуда само ради болних већ и због присутних како би она и на њих подествовала и обратила их к’ њему.
Тада дохвати се очију њихових говорећи: по вери вашој нек вам буде.
Овим речима Господ излечењу слепаца ставља за услов веру, а то је он често чинио покретајући тим начином и друге на веровање. Рукама се дохвата очију њихових показујући тиме, да и његова пресвета рука оживотворава.
Силна и постојања вера ових слепаца јако осуђује и понижава Јудеје, јер слепци знајући за Исуса Христа само по чувењу показаше примерну и ретку веру према њему, а Јудеји га нису веровали па иако су га толико слушали и толика његова чуда видели! Но овакав карактер Јудеја описао је још пророк Исаија говорећи: чујте небеса и слушај земљо, јер Господ говори: синове одгајих и подигох и они се одрекоше мене. Во познаје Госиодара свога и магаре јасле господара свога, а Израиљ не познаје; народ мој неразуме. Да, грешна народа! Народа огрезла у безакоњу, семена зликовачког, синова покварених! Оставите Господа, презреше свеца Израиљева, одступите натраг. 1
И отворише им се очи. И запрети им Исус говорећи: гледајте да нико не дозна.
Вероватно да је Спаситељ заповедио излеченим слепцима да ћуте због законских наредаба и докле и њих не изврше. А закон је налагао: да сваки излечени а пре него што би своје исцелење разгласио, оде у Јерусалим и пријави се свештенику да тамо принесе жртву и да га свештеник огласи за излечена.
Но Спаситељ им је могао наложити ћутање и зато, да га не би хвалили а о томе и пророштво вели: нећеМесија викати ни подизати нити ће се чути глас његов по улицама. Трске стучене неће преломити итд.
А они изишавши разгласише га по свој земљи оној.
Изишавши из дома у коме је чудо било пронели су глас о чудотворцу, јер сећајући се доброчинства нису могли заглушити у себи ни глас благодарности.
- Ис-1, 24.
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ СЕДМУ
Сине Давидов, помилуј нас
Кад је Спаситељ Исус Христос, др. бр. пролазио један пут кроз варош Капернаум два слепца повичу за њим: Сине Давидов помилуј нас. И Спаситељ им учини те им се очи отворише и они одмах прогледаше. Но зар није истина, др. сл. да нам како поступак ових сиромаха и паћеника, тако и корист коју су од своје молбе ка Спаситељу имали, даје лепу поуку, да и ми треба често да повторавамо њихове речи: Господе помилуј нас! Но мени се чини да за многе друге, па често и некорисне ствари, имамо увек доста времена, али за молитву не. Према томе зар није истина, да ми врло често, а неко и сасвим редовно, злоупотребљава време у коме треба да ради за своје спасење па и ако нико није сигуран, да кад увече легне да ће се ујутру и пробудити? Због тога сам и ја намеран да вам данас говорим о употреби времена.
Сви научени и паметни људи признали су, да је време највеће благо, јер помоћу времена можемо све стећи а време ни за какво благо не можемо купити. Оно је дакле ствар најдрагоценија која се више никад не може набавити кад се само један пут изгуби. Због тога дакле нужно је да видимо, који од људи употребљавају време на своје добро и корист, а који на своје зло и штету, па да онда прве похвалимо и да им следујемо а друге да оплакујемо јер они губе благо које никад не могу повратити.
И тако др. сл. онај чини употребу времена и то на своје добро, који се не одаје ништавим и временим светским насладама које човеку шкоде и материјално и морално, јер и имање и здравље упропашћују и душевно и спасењу сметају, него се свагда труде да тачно испуњава Божије заповести и труди се вредно, да тачно одговори својим вероисповедним и друштвеним дужностима. Такав човек а са својим добрим делима непрекидно крчи пут свога спасења па зато са њиме и јесте увек Божији благослов. Таквог човека Бог награђује највећим благом тј. душевним и телесним благостањем, веселим срцем и мирном и спокојном савешћу. Исто тако употребљава време на своје добро и онај, који се свима силама труди да учини што више добрих дела, па зато он дели милостињу и потпомаже сиромахе, он се брине и помаже напредак и благо-стање добротворних завода, или се стара о слави цркве и Отаџбине. Срећан је др сл. и такав човек јер се у доброчинству и састоји наше определење, наша задаћа овде на земљи, а за доброчинство и људи су нам на земљи благодарни и славе нас и Бог нас на небу награђује вечним животом. А напротив, човека који чини зла и рђава дела људи презиру и гоне и савест га његова мучи а од вечног судије очекује га вечна казна. Ко дакле од нас неће изабрати себе за пример онога првог човека, који време, који дане свога живота, употребљава на добро своје и својих ближњих.
Исто је тако достојан похвале и онај човек, који време употребљава на то, да се одучи од рђавих навика и рђавог владања. Ко је год болестан он употребљава време на поправку свога здравља; но зар има веће и опасније болести од греха? Због тога и јесте нужно да се непрекидно старамо о исцелењу душевних рана и болести код нечисте савести.
Но исто тако достојан је сваке похвале и подражавања и онај домаћин и отац, који се и дан и ноћ не стара само о интересу и новцу као роб богатства и крајцаре, него сваког дана обучава своје домаће у побожности и вери преблагог Бога; учи их о љубави и поштовању ближњих; непрестано се стара о добром васпитању своје деце а сам у свему претходи примером: добра мужа, врлог грађанина, побожног хришћанина и достојног наследника царства Божијег. А такође и свака мајка само ће се онда моћи похвалити, кад се буде узвиси благо не можемо купити. Оно је дакле ствар најдрагоценија која се више никад не може набавити кад се само један пут изгуби. Због тога дакле нужно је да видимо, који од људи употребљавају време на своје добро и корист, а који на своје зло и штету, па да онда прве похвалимо и да им следујемо а друге да оплакујемо јер они губе благо које никад не могу повратити.
И тако др. сл. онај чини употребу времена и то на своје добро, који се не одаје ништавим и временим светским насладама које човеку шкоде и материјално и морално, јер и имање и здравље упропашћују и душевно и спасењу сметају, него се свагда труде да тачно испуњава Божије заповести и труди се вредно, да тачно одговори својим вероисповедним и друштвеним дужностима. Такав човек а са својим добрим делима непрекидно крчи пут свога спасења па зато са њиме и јесте увек Божији благослов. Таквог човека Бог награђује највећим благом тј. душевним и телесним благостањем, веселим срцем и мирном и спокојном савешћу. Исто тако употребљава време на своје добро и онај, који се свима силама труди да учини што више добрих дела, па зато он дели милостињу и потпомаже сиромахе, он се брине и помаже напредак и благо-стање добротворних завода, или се стара о слави цркве и Отаџбине. Срећан је др сл. и такав човек јер се у доброчинству и састоји наше определење, наша задаћа овде на земљи, а за доброчинство и људи су нам на земљи благодарни и славе нас и Бог нас на небу награђује вечним животом. А напротив, човека који чини зла и рђава дела људи презиру и гоне и савест га његова мучи а од вечног судије очекује га вечна казна. Ко дакле од нас неће изабрати себе за пример онога првог човека, који време, који дане свога живота, употребљава на добро своје и својих ближњих.
Исто је тако достојан похвале и онај човек, који време употребљава на то, да се одучи од рђавих навика и рђавог владања. Ко је год болестан он употребљава време на поправку свога здравља; но зар има веће и опасније болести од греха? Због тога и јесте нужно да се непрекидно старамо о исцелењу душевних рана и болести код нечисте савести.
Но исто тако достојан је сваке похвале и подражавања и онај домаћин и отац, који се и дан и ноћ не стара само о интересу и новцу као роб богатства и крајцаре, него сваког дана обучава своје домаће у побожности и вери преблагог Бога; учи их о љубави и поштовању ближњих; непрестано се стара о добром васпитању своје деце а сам у свему претходи примером: добра мужа, врлог грађанина, побожног хришћанина и достојног наследника царства Божијег. А такође и свака мајка само ће се онда моћи похвалити, кад се буде узвисила над земаљским сујетама, кад буде проучавала и сазнавала велику важност своје материнске дужности на земљи, па се тако буде удаљавала од бриге само за лепим, цифрастим и помодним оделом и за драгоценим накитом, него ако сву пажњу и бригу буде употребила на добру економију и штедњу у своме дому, на поштовање свога мужа, на тачно вршење својих хришћанских и домаћих дужности и на добро васпитање своје деце.
И уопште сваки човек употребљава време на своје добро, кад се за време свога временог живота а при свакој помисли и при сваком предузећу буде руководио оним, што је праведно и умесно и кад се тако радећи буде одликовао моралношћу и правдом.
Но људи који време на злоупотребљавају збиља су несрећа друштва у коме се налазе и бичеви човечанства уопште, јер они само шкоде и себи и другима бивајући тако скандал међу људима!
Такви су дакле они људи, који време на зло употребљавају. А време на зло употребљавају сви они који се непрекидно старају о ништавим, сујетним и временим стварима, не могући никада да уздигну ни ум ни срце до предела вечности, него само траже насладе телесне и задовољавање страсти! Но зар није истина др. бр да такав човек више личи на животињу, него на човека? Али исто тако на зло употребљава време и сваки онај, који преступа Божије заповести, који обмањује и вара, који друге оговара, који се одаје гордости и другим неваљалствима, која човека пред људима срамоте и понижавају а пред Богом осуђују на осуду развратних синова. У људе, који време на зло употребљавају, слободно смемо уврстити и оне, који се одају лењости и небрежењу празном разговору и скарадним речима. Но најгоре раде они, који су хладни у вери, непобожни и небрежљиви у вршењу својих хришћанских дужности, па нити се виђају у цркви на молитви, нити долазе у храмове Божије да слушају Слово Господње па због тога и остају неисправни на своме путу греха и саблазни па иако таквим животом шкоде и себи и својој породици, и друштву и својој Отаџбини а највише своме лепом имену и спасењу своје душе.
Због свега тога, др. бр. нека сваки запита своју свест, колико је до данас одговорио својим дужностима и шта је до данас урадио за добар напредак у вери и побожности и својој и своје породице; колико је добра учинио цркви, колико отаџбини а колико друштву у коме живи? Колико је сиромаха потпомогао и колико је остављених и развратних на пут побожности и врлине извео, па ако савест некоме нешто и пребаци и укори га, још има времена за кајање и поправку јер Бог кајућег се и у последњи час радо прима, а Апостол Павле саветује све овако говорећи: Гледајте браћо да уредно живите, не као немудри. Пазите на време јер су дани зли. Тога ради не будите неразумни, него познајте шта је воља Божија. 1 Амин
- Ефес. 5, 15.
