НЕДЕЉА СЕДАМНАЕСТА
Мат. зач. 62. гл. 15. ст. 2128.
Јеванђеље ове недеље говори о толикој и таквој вери нека жене Хананејке, да ју је и сам Спаситељ због тога похвалио рекавши: О жено, велика је вера твоја. Ове речи Божије велика су похвала, јер Господ у своме суђењу и оцењивању не може да погреши, као што то бива код људи, који похваљујући обично прелазе границе похвале и то: или по слабости разума, а то код Бога не може бити, јер је он непогрешан: или по нагону страсти а код Бога ни то бити не може, јер он не подлеже никаквим страстима ни слабостима. Због тога људске похвале и јесу сумњиве, али Божије никада.
У време оно, изиђе Исус у крајеве Тирске и Сидонске.
У ове пределе дошао је Спаситељ из Јудеје и Галилеје, где су посрамљени фарисеји јавно показали своју мржњу противу њега, па зато у тим пределима и није био ван сваке опасности. Да би дакле избегао гњев Фарисеја који су га хтели убити, а међутим још није био дошао час његове смрти, он дође у пределе Тирске и Сидонске. Тир и Сидон биле су Хананејске вароши али Спаситељ ни овде није могао остати непознат, јер кад је излечио ћерку Хананејкину, одмах се свуда пронео глас о њему те је због тога и из ових предела одмах прешао на источну обалу Галилејског језера.
А гле жена Хананејка изиђе из ових крајева и повика к’ Њему говорећи: помилуј ме, Господе, сине Давидов, моја је кћи тешко бесновита.
Јеванђелист Марко каже: а жена та беше Гркиња родом Сирофинићанка 1 тј. она је по вери била Гркиња, по дијалекту Сирјанка а по народности Финићанка. Овако називање ове жене објашњава се још и тиме, што су се обитаоци ових предела од старине звали Хананејци, а после су прозвати и Сирофинићани јер су живели између Сирије и Финикије. Но кад су за време Вел. Александра ове пределе населили Грци, онда су и обитаоци назвати Грцима. Речи: повика… помилуј ме изражавају тешке материнске болове срца за болном ћерком. Несрећна жена назива Спаситеља не само Господом него и Сином Давидовим а то показује да је знала за порекло очекиваног Месије; знала је дакле и за Старозаветна пророштва о Месији.
А он јој не одговори ни речи. И приступивши ученици његови мољаху Га говорећи: отпусти је, јер виче за нама.
Спаситељ жени хотимице ништа не одговара а зато, да би се њена постојана и јака вера посведочила па и ако је она незнабошка и друго, да би Јудејима показао, колико је за њих заузет, јер њихове страдалнике лечи на прву молбу или и без молбе што незнабошцима не чини а из узрока који ће нам идући текст показати. Ученици су били потресени молбом несрећне жене па или што нису смели да изразе своје симпатије зато што Спаситељ ћути; или што нису хтели да се мешају у његов посао они просто веле: отиусти је тј. како ти хоћеш. Но Господ је знао шта они и мисле и осећају па зато:
И он одговарајући рече: ја сам послан само к’ изгубљеним овцама дома Израиљева.
Спаситељ овде, као и на другим местима, 2 назива Јудеје изгубљеним стадом зато, што су се њихови вероисповедни учитељи уместо науке истините и испуњавања онога што је стварно, занимали само са обредностима и формалностима, а уместо закона учили су народ њиховим предањима и легендама које су се у многоме противиле Божијим заповестима. Осим тога Исус Христос послан је само Јудејима зато, што су они само имали пророштва о њему и тако су само они могли бити потпуно спремни да га приме и искрено признаду за Месију а у исто време они су скоро једини и били тада способни за ширење хришћанства по целоме свету као што је и било. 3 И само Спаситељево ћутање већ је Хананејку изненадило, али одговор ученицима још више, јер не само што је њу својом милошћу обишао него је и ученике, који су за њу молили, одбио. Но женина је верабила и силна и постојана, а срце јој је било украшено и стрпљењем и смерношћу, па зато она са пуном надом и прилази ка Господу.
А она приступивши поклони му се говорећи: Господе помози ми.
Но до овога часа Хананејка сматрајући себе као незнабошку, недостојну, није се смела усудити, ни да Спаситељу у очи погледа, а сад покренута топлом вером и пред њега самог изилази.
А он одговарајући рече: није добро узети од деце хлеб и бацати псима.
Од деце тј. од Јудеја, који су били изабрани народ и за дочек Месије и за ширење његове науке по свету због чега их је Бог и удостојио свога откровења и дати псима тј. незнабошцима, који су нечисти како због њиховог живота тако и због идолопоклонства. Под именом хлеба разуме се још и лек али не само телесни него и душевни. Оваквим изговором Спаситељ је хтео не само да Хананејкину веру још више узвиси него и ученицима да покаже, како се и код идолопоклоника налази и већа и постојанија вера него и код самих Јудеја. Но несрећна жена и ако је овакав одговор добила, опет не малаксава у својој вери и нади, јер:
И она рече: да, Господе, али и пси једу од мрва што падају с трпезе њихових Господара.
Хананејка уместо да се наљути на овакав Спаситељев одговор, она се још више смирава па вели: да, Господе тј. тако је као што кажеш, па зато и ја треба више да молим не би ли ми се дао онај део, који ми као незнабошкињи припада. И зато не дај ми хлеба, него мрвице, што и пси са трпезе својих господара добивају. Ова красна слика врло лепо преставља како су и идолопоклоници жедни истине, коју су Јудеји презирали! Но да би овај леп пример постојане и силне вере и смирења и Јудејима за углед послужио, Христос није хтео одмах да помогне Хананејци; а да би опет све ово и Апостоле охрабрило при њиховој Апостолској служби међу идолопоклоницима, Спаситељ:
Тада одговори и рече јој; о жено, велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш. И оздрави кћи њезина од онога часа.
Постојана вера и смерност ове жене Хананејке учинила је: 1) да је њена кћи одмах оздравила и 2) да се и ми из овога њеног поступка поучимо топлој и постојаној вери, која је кадра да човека спасе. С тога ћемо сада чути и науку о вери, како би Господ и нас од наших грехова очистио, као што је ћерку ове Хананејке од болести излечио.
- 7, 22.
- Дел. Ап. гл. 16 и Мат. 10. 6.
- Рим. 15, 9.
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ СЕДАМНАEСТУ
Помилуј ме Господе Сине Давидов
Побожна браћо,
Овим се речима обратила Господу Спаситељу жена Хананејка молећи га да јој ћерку излечи од тешке болести. Овим се речима и Св. црква непрекидно обраћа Господу Богу са пуном вером за спасење свога стада. Па као што су Хананеј ки ове пуне вере речи помогле, тако и цркви и њеном стаду помажу: јер гле, хришћанство живи и при свим гоњењима, која су у почетку бивала; оно је се одржало, распространило и све се више шири. Оно сјајно побеђује своје непријатеље тј. непријатеље истине и напретка. Наша је вера дакле општи победиоц и вера је наша она победа, која победи свет. Пример такве вере даје нам и Хананејка у данашњем Јеванђељу.
Сваки паметан човек, кад са пажњом испитује како је постала и како је распрострањена наша Св. православна вера, налази у томе толико много тајни и тако узвишена чуда, да се заиста при чуђењу мора и радовати и да Бога, који нам је овакву веру дао мора славити, јер као што Давид каже: Велики је Господ и ваља га славити и величанство његово ко може достићи. Но после овога зар није истина да се мора сматрати за срећан и сваки онај народ, ко ме је овај исти Бог Господ, Бог и Отац?
Такав народ заиста је срећан, јер има једну веру, која има толику богословску узвишеност, толику дубину тајана, толику светлост божанског откровења, толико истине у науци, толико светости у закону, толико Апостолских постигнућа и толико мученичких борби и пожртвовања, да све то заиста показује, да је само преблаги Господ могао овакву веру дати и на земљи утврдити.
Пре но што је створен морални свет спасења и благодати, тј. света Хришћанска црква; пре него што је синула спасавајућа вера и православље, у свету је постојао хаос неблагочашћа и био је свуда отворен амбис пропасти и несреће у коме су се народи давили, јер беше нестало правде и светлости; свуда је било идолопоклонство и поквареност и по целоме свету постој али су величанствени храмови лажних богова. Египат, Грчка и Рим, ти најблагороднији и најмудрији крајеви тадашњег света и Апостоли цивилизације и изображења тадашњег; цареви и народи, мудраци и простаци сви су били заборавили истинитог Бога и клањали се животињама и мртвим стварима!
У то време људска друштва нису се оснивала на правди и поштењу, нити на слободи и договору народном, него су се држала насиљем а служила преваром. Идолопоклонство са развратним обичајима подрило је сваки чистији основ вере и морала а свакојаке раскоши и страсна уживања тровала су и оно мало грађанскога духа, што се још код неких налазило. Народи су онда стењали под теретом пустошних ратова и грдних насиља. У то време беше се у човечанству угасила светлост узвишених људских врлина истине, правде и духовне вредности људске. Великаши и богаташи, научњаци и жречеви, сви су се познавали само по евом саблазном животу, у коме су се ваљали по блату раскоши и греха! У то време, др. сл. сви Божији и људски закони били су погажени и вапај страдајућег човечанства беше допро до небееа. 1 На целој земљи било је дакле тако стање да му сасвим умесно можемо применити оне речи Св. Писма које веле: И земља се поквари пред Богом и напуни се безакоња, и погледа Бог на земљу, и она беше покварена.
У таквом стању дакле био је свет кад је на земљу дошао Господ Спаситељ и кад је целу васељену обасјао светлошћу спасења. Тада храмови лажних богова падоше а идоли се порушише па се подиже једна света и небеска црква и објави се једна божанска вера, којој је циљ да све људе покаже као синове Божије по благодати и као браћу, која имају једног Оца Бога, дарујући свима вечно и небеско царство. Овакво велико дело васељеног спасења није могао свршити анђео, ни арханђео нити и све небеске силе, па ни један земаљски цар са свом силом ватре и ножа, па ни красноречиви беседник не би тадашњи свет могао обратити новој вери, која беше противна како жељама тако и осећајима тада остарелог у греху човечанства? Па зато само је свемогући Господ Спаситељ могао на земљи да утврди овако свету и спасоносну веру. И за ту циљ он је изабрао најпростије људе да с њима посрами мудрост, силу и гордост онога времена што и Свето писмо сведочи кад каже: што је просто под светом, оно изабра Бог да посрами премудре; и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами силне.
Са ово неколико речи, драга браћо, јасно се доказује, да је наша Св. вера божанска по своме основу, и божанска по своме распрострањењу и божанска по својој сталности. И ова вера, коју нам је Спаситељ Исус Христос с’ неба донео и коју су његови ученици по свету пронели и коју и ми данас исповедамо, има за свој основ ону изреку истинитог Натанаила, који је казао:Учитељу ти си син Божији; ти си цар Израиљев2 или, као што је казала Хананејка данашњег Јеванђеља: Помилуј ме, Господе сине Давидов. Па зато никакви непријатељи од почетка хришћанства па све до данас нису могли никаквом силом ни насиљем спречити напредак, ни пореметити основе наше божанске вере, која је и Хананејци данашњег Јеванђеља једном речи оздравила болну ћерку.
Па зато и ми поносећи се овом вером; вером наших отаца; вером у којој сморођени, у којој се васпитавамо, која је за 500 година тешкога ропства очувала паћенички Српски народ у српском имену и српском поносу, и која му је за будућност најјачи темељ и помагач трудимо се, драга браћо, да са оваквом вером саобразимо и наша дела, јер се човек спасава онда кад се поред топле, искрене и постојане вере одликује и добрим делима. А кад се човек на такве дужности још као дете и као ђак у школи навикне, онда ће у томе и као зрео грађанин и домаћин напредовати и тако ће свој живот на земљи провести на спасење своје душе на ползу своје домовине и народа и на корист своје породице. Међутим, добар хришћанин никад не треба да заборавља, да сваког дана и јутром и вечером, и при раду и при одмору погледавши у небо искрено и од свег срца каже, по примеру жене Хананејке: Помилуј ме Господе сине Давидов, Господе,помози ми, па као што је Господ помиловао и по могао Хананејци излечивши њену ћерку, тако ће помиловати и нас и помоћи нам очистивши нас од грехова наших. Амин.
- Види Истор. Света од Ст. Бошковића.
- Јов. 1, 50.
