НЕДЕЉА ПРВА (Свих Светих)
Мат.. зач. 38. гл. 10. ст. 32-33. и гл. 19. ст. 27-30
Науком која се налази у Јеванђељу прве недеље по Св. Тројици Спаситељ нас учи, са каквом искреношћу и оданошћу треба да исповедамо и проповедамо његово божанство. Затим каже: прво: како ће нас зато наградити; друго: ако га се будемо одрицали како ће се и он нас одрећи и т реће: како ће нас за то одрицање и неверовање казнити.
Пророк Давид у својим псалмовима јако похваљује пријатеље божије и његове истините поклонике, јер вели: Праведни ће славити име божије: прави ће стати пред лице господње.1 Овим речима Пророк побуђује жељу у нама да и сами будемо у реду, ових праведника и да праведнике поштујемо. Апостол Павле поштовање светаца износи као пример који нам може послужити ради уздржања од сујетних земаљских наслада и разних грехова а у исто време потпомоћи нас у побожности.2 И заиста, имајући на, уму да при поштовању светаца треба да се сећамо њихове топле и постојане вере и добрих дела па да им подражавамо, ми се тим начином њима приближујемо, па ако на томе путу истрајемо ми се и сами можемо удостојити праведничке славе. И тако, по науци Св. Писма ми праведнике и светитеље поштујемо као чуваре Божијих заповести, као светле примере спасоносних врлина и као добротворе људске. Ми скоро свакога свеца оделито светкујемо кад му дан дође, но много светаца има који нам нису познати, па зато сваке године прве недеље по Св. Тројици празнујемо све угоднике божије, и познате и непознате.
Рече господ својим ученицима: који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима.
У почетку своје службе Спаситељ је изабрао 12 ученика у цељи, да их пошље у свет да сведоче, да је он истина 3.
Христос је изабрао баш 12 ученика може бити зато, што је у народу Израиљском било 12 племена. Но важно је то, што и овај мали број његових Апостола није био састављен из реда научених људи а јамачно зато, да се не каже, да је Хришћанство са вештине науке и знања земаљског распрострањено. Апостоли нису били ни из реда богаташког па и то с тога, да се не мисли да су помоћу новаца задобивени исповедници хришћанске вере; нити су опет били из реда великашког с тога, да се не каже, да су приврженици хришћанства постали силом земаљском. Због свега тога Христови Апостоли и били су прости, сиромашни и незнати али честити и ваљани радници истина са обичном памећу али задахнути таквим пожртвовањем и љубављу према своме божанском учитељу, да су вазда били спремни не само на страдање него и на смрт а само и једино ради спасења других и у томе их је помагала благодат божија. И они су свога учитеља не само признавали већ свуда и на сваком месту и јавно проповедали као истинитог Месију и Спаситеља света, па је и он њих признао пред Оцем небеским и удостојио их небеске славе и блаженства. Ко мене призна, исповеди и прими јавно за истинитог и обећаног Спаситеља, и то не стидећи се него поносећи се мојим именом, тога ћу и ја, рекао је Исус Христос, пред Оцем мојим признати тј. тај ће се спасти. Или, још јасније, ко буде признавао и исповедао моје божанство пред људима признаћу и наградићу и ја ту његову веру и исповест пред мојим Оцем на небу.
Но треба знати, да се ово признање не састоји само у простој исповести или само у крштењу и причешћивању и уопште у извршивању само обредних формалности, већ у сваком хришћанском делу, по коме се човек познаје као прави хришћанин, као истинити последоваоц Христов. И по томе, неће се спасти они, који само по Форми буду признавали Христа, као што је Јуда чинио, нити ће опет бити осуђени они, који га се само по речима буду одрекли као што је Петар учинио, који је се одмах за грех и покајао и горко плакао. Међутим отворена, савршена и искрена вера јесте онда, кад човек оно што срцем верује и устима исповеда. Кад срцем верујемо а устима јавно не исповедамо или из страха или због неког другог световног узрока, онда је наша вера несавршена и лажна а таку веру неће наградити ни Господ Спаситељ, који и у овоме Је ванђељу, као и у својој беседи на гори (7 21), објављује себе као судију вечнога живота и смрти.
А ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима.
Ко се дакле одрече Господа Христа пред људима, ко јавно не исповеда, да је он Син Божији и Спаситељ света, одрећи ће се и Христос њега и такав се неће спасти. Но према тумачењу првога стиха неће се спасти и биће осуђен и сваки непријатељ хришћанства и сваки онај, који буде презирао јеванђељску науку и нарушавао Христове заповести или речима или делом а исто тако и сваки онај, који буде хладан и равнодушан према ономе, што Јеванђеље учи, јер Спаситељ каже: ко није самном против мене је, и који са мном не сабира тај просипа.4
Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и ко љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. 5
Тј. треба Искупитеља, који нас је од греха искупио и даровао нам вечно спасење душе, да љубимо више од оних, који су нам дали времени живот, или којима смо ми дали времени живот, почем је и по Св. Писму душа претежнија од тела као што је и тело од одеће. Истина, да је породична љубав светиња коју треба озбиљно неговати, но ипак она не треба да буде већа од љубави према Христу, према Богу. Бог од нас тражи најчистију славу јер је и он најчистији дух, и даље тражи највише обожавање, јер је и он највиша светиња, но зато иако је дужност свакога човека да своје родитеље љуби и поштује и да им се покорава, ипак кад се деси да се родитељски савети и наредбе противе божијим заповестима, онда смо дужни више поштовати и уважавати оно што је божије. Ваља приметити, да Спаситељ не каже само ко љуби оца и матер већ додаје и оно више него мене, јер љубав према оцу и матери, сину и ћери не само што нам природни закон налаже већ нам и Божији закон строго наређује. Али кад нам отац или мати; син или кћи сметају или забрањују да исповедамо Господа Исуса Христа као Бога; или нам саветују да се лажно кунемо, да другога оговарамо итд. онда не треба да их послушамо и да њихов савет или заповести претпоставимо Божијим заповестима. 6
И ко узме крста свога и не пође за мном, није мене достојан.
Крст је био орган смрти па зато ове Спаситељеве речи и значе: ко не буде мртав према земаљским сујетама и насладама, према телесним страстима, тај није достојан хришћанин, тај се неће спасти, јер Свето писмо каже: умртвите уде своје (страсти) који су на земљи: блуд, нечистоћу сласт, злу жељу и грамљивост, које је све равно идолопоклонству, јер због тога пада гњев божији на све оне, који тако раде.7Ићи за Христом значи, живети онако као што је он живео, јер и Христос пострада за нас и нама остави за углед да идемо његовим трагом. 8
Тада одговори Петар и рече му: ето ми смо оставили све и за тобом идемо, шта ће дакле бити нама (тј. шта ћемо ми за то добити?)
Овако је Петар одговорио Спаситељу али не на његове горње речи, већ кад је Спаситељ учио неког младића о савршенству казавши му: ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима и имаћеш благо на небу, па онда хајде замном. 9 Овај и још неколико стихова из 19-те главе Матејевог Јеванђеља стављени су у данашње Јеванђеље због празника свију светих, јер поменути стихови говоре о врлинама светих и награди коју ће им Бог дати Петар дакле одговара Господу на његове горе наведене речи и вели: ми смо оставили све што смо имали: и чамце, и мреже, и сав алат нашега заната и све опростили смо свима који су нас вређали; оставили смо све телесне насладе и све земаљске сујете, дакле ми смо учинили сасвим онако, као што сад заповедаш младићу да учини, па зато сад и пита чиме ће за све то бити награђен?
А Исус рече им: заиста вам кажем, да ћете ви, који идете за мном у препорођају (у вечном животу) кад седне Син човечији на престолу славе своје, сести такође на дванаест престола и судити на дванаест колена израиљевих.
Реч Препорођај спомиње се два пута у Новом завету и то овде у посланици к’ Титу 10 и значи: основну и потпуну поправку грешника под упливом, енергијом 11 Св. Духа. 12 Но овде има други значај, онај који смо горе навели тј. промену и поправку света после васкрсења мртвих кад Господ дође да суди свету. 13 Седење апостола на престолима не треба разумевати телесно, нити престоле материјалне, јер ће људи после општег васкрсења имати тела духова, слична славном телу Христовом. 14 Исто тако и апостолски суд над племенима Израиљским не треба разумети у смислу буквалном, јер је по Св. Писму, јединородни син Божији судија свију 15 Према томе: престоли значе особиту част и славу, а седење на престолима означава сталност и непроменљивост те славе; суђење значи изобличење и осуду оних Јудеја који не верују у Христа. Дакле са својим одговором Спаситељ показује и обележава славу коју ће апостоли наследити у вечном животу; а зато што људи сматрају за особиту част и изванредну славу кад неко седи на престолу поред цара кад он суди, и Спаситељ је казао да ће и апостоли седети на престолима поред њега, кад он буде судио васељени. Пошто је казао како ће апостоли бити награђени, Спаситељ одмах казује, како ће и остале светитеље и угоднике наградити, па каже.
И сваки који остави кућу, или браћу или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу или земљу имена мога ради примиће сто пута више и живот вечни наследиће.
Напред смо казали, да родитеље треба слушати и покоравати им се а сроднике такође љубити и да нам то у дужност ставља не само природни но и Божији закон, но не треба их љубити више него Бога а то посведочавају и горње речи. Спаситељ не налаже да просто и без узрока остављамо своје куће и имања и да се одвајамо од својих милих и драгих, низашто, већ једино имена његовог ради тј. ради вере православне и чувања њених Божанских заповести. Дакле ако нам кућа или имање, родитељи или сродници сметају нашем спасењу и спречавају испуњавање божанских заповести па их због тога оставимо, добићемо сто пута више тј. вечни живот, спашћемо се а тиме ћемо добити и сто пута више кућа тј. безброј цркава које ће нас славити; и сто пута више сродника тј. безброј хришћана који ће нас прослављати и частвовати као родитеље, браћу и сроднике, као свеце и угоднике Божије.
И тако многи ће први бити последњи, и последњи први.
Тј. многи који изгледају да су у овом животу први, они ће у будућем – вечном – последњи, и који се овде на земљи чине да су последњи, биће у вечном животу први. Ове Спаситељеве речи односе се особито на фарисеје, који су тражили првенства на земљи а слабо су се и скоро никако трудили за своје спасење. Но односе се и уопште на Јудеје, који су у познавању једног и истинитог Бога би ли први, а идолопоклоници последњи, па су сад у Хришћанству они први а Јудеји последњи па ће као такви и у царству небеском бити.
Дакле данашње Јеванђеље учи нас прво, да Господ Спаситељ воли побожне људе и тражи, да они своје наде оснивају не на богатству које пропада, нити на части која пролази, нити на ма чему другом временом и ништавом, него на Богу који је све створио и одржава и друго, да ће ови они, који се на земљи одликују побожношћу и у вечном животу заузети одлична места.
1. Пс.140.13
2. Евр.12.1-3
3. Дел.Ап.1.21
4. Лук.11,23
5. Исх.20,12
6. Втор.13,9
7. Колош.3.5-6
8. 1.Петр.2.21
9. Мат.19,21
10. 3. 5.
11. Јов. 3, 3.
12. 1, 12.
13. Дел. Ап. 3, 20 и Откр 21, 5,
14. I. Кор 15, 44.
15. Јов. 5 – 22.
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ СВИЈУ СВЕТИХ
Имена мога ради примиће сваки сто
пута више и живот вечни наследиће 1
Са овим речима, бл. сл. Господ Спаситељ каже нам да ће људи који се одликују побожношћу и добрим делима и уопште хришћанским врлинама и овде на земљи бити славни и горе на небу да ће наследити вечни живот. Побожан човек, др. сл. не тражи част и славе од света, него свет њега сам поштује и слави где год га нађе и у каквом га стању затече. Таквога човека част и слава прате у свако време и на сваком месту као што и сен човечиј а иде за човеком. И ову истину посведочавају многи примери. Тако преблаги Јосиф страдајући као роб долази у Египат, али Јосиф је био побожан, он је био Божији човек, па је и Бог био с’ њиме, и тако на послетку од роба он долази до највећег достојанства у држави. 2 Према овоме дакле погрешно мисле неки, да Бог праведнике само на небу, у будућем вечном животу награђује. Јер Бог који је Господар и земаљских и небеских блага награђује побожне и честите људе и једним и другим благом па зато и каже: Имена мога ради добиће сто пута више и вечни живот наследиће. А да је и ово тумачење истинито сведочи Јеванђелист Марко кад каже: а примиће и сад у ово време сто пута више а на ономе свету живот вечни. 3
Да су се ове речи Господње испуниле не само на старим светитељима, него да се и данас испуњавају над људима побожним који се хришћанским врлинама одликују, то нам је свима добро познато. Јер не само што се стари светитељи и угодници редовно славе, што се у њихову част подижу храмови, што се пред њиховим ме стима клањају цареви и краљеви, старешине и цео хришћански свет, украшавајући и своје домове са њиховим иконама, већ скоро такву исту част и поштовање видимо да и данас уживају људи, који се међу нама одликују побожношћу и врлином. Јер ко се и данас чува од обмане и преваре, од лажи и кривоклества па увек истину говори; ко је и данас пријатељ правде и поштења а непријатељ неправде и непоштења, ко воли смерност а презире гордост, ко је по разуму паметан а по срцу добар, ко је пријатељ сиротиње и благ у понашању, зар и данас међу нама реч таквога човека није закон? Зар његова дружба не служи свакоме на част, зар његов савет није светлост, његов разговор упутство, његов појав корист и његови примери зар нису за свакога правила?
Но осим части и славе побожни су људи награђени и већим благом тј. миром и спокојством душевним као што и Свето писмо вели: Слава и част и мир свакоме који чини добро. 4 Многи су људи у миру са другима али су у непрекидном рату са својом савешћу. И заиста жалосно је богатство, кад човека савест мучи због неправде и грабежа! Жалостан је високи положај и велико достојанство, кад човека савест мучи као развратника и неваљалаца! Човечију свест на изобличавање натерује грех но кад греха нестане, онда је и савест спокојна, јер је врлина ублажава, а како врлина има свој извор у Богу, то и човек кад се одликује врлином онда и бива слика н прилика Божија. Па зато и Бог, који човека средством врлине хоће да узвиси на највиши степен славе и части а знајући колико треба труда и пожртвовања, и колико опасности и стрпљења, на да се човек одликује врлинама он, као свемогући некад другима не дозвољава да таквог човека узнемирују. 5 Други пута опет Бог врле људе ободрава и храбри 6 а некад опет тражи, да такве мужеве поштујемо и да им се покоравамо. 7 Но да би их од свију препрека спасао он им своје анђеле шаље у помоћ 8 и ово је врло значајна награда, којом Бог награђује људе побожне и који се врлинама одликују.
Но и то није све. Таквим праведним људима које Свето писмо назива Божијим друговима, Бог даје власт и силу и над природом. Тако видимо да Мојсеј претвара воду у крв, светлост у мрак, прашину у бубице и живот првенаца у смрт! Илија отвара затворено небо и своди кишу! Давид улази у лавовска уста и остаје здрав и неповређен! Петра слушају и мртви а Павла поштује змија! И ова је дакле друга нова награда којом Бог награђује праведнике. И ово је дакле награда, којом Бог своје угоднике још овде на земљи награђује. А после свега овога долази царство бесмртности, блаженства и вечног уживања,
И тако др. бр. не тражимо среће у неправедном богатству јер је с њиме скопчана грабеж, неправда, превара и обмана а све то и јесте грех а у греху нема богатства. Не тражимо среће ни у таштој земаљској слави, јер где је она? у престоницама и палатама великашким и у дворовима царским? Није, јер и тамо је само сенка славе која је завијена у несигурност, злобу и пакост па тако, данас обучен у славу, сутра може бити огрнут презирањем! Не тражимо среће ни у телесном угађању, јер угађање телесним страстима јесте грех, а у греху нема среће. Но ако желимо праву срећу тражимо је у врлинама; ту је она чиста и света, постојана и вечна па зато и доноси човеку последице праве и истинске среће коју и Бог љуби јер врлина спасава човека. Човекољубиви Бог да би човека склонио на чињене врлине, он је у њој усредсредио сва земаљска блага па да би видели врлину, он ју је поставио за извор сваке светске и земаљске среће обећавајући даће нам имена његовог ради дати сто пута више и да ћемо, одликујући се врлинама, наследити вечни живот. Амин.
1. Мат. 19, 29
2. Бат, 41, 41.
3. Мап. 10, 30.
4. Рим. 2. 10.
5. Пс. 505. 15,
6. Зах. 2 8.
7. Лук. 10, 16
8. Пс, 91, 11
