Недеље По Светој Тројици, НЕДЕЉА ПРАОТАЦА

НЕДЕЉА ПРАОТАЦА
Маш. зач. 1. гл. 1. ст. 1-25

У данашњем Јеванђељу налазимо родослов – генеалогију – Господа и Спаситеља Исуса Христа, коју је написао јеванђелист Матеј. Но постоји и друга коју је написао јеванђелист Лука. 1 Матеј почиње Спаситељев родослов од Аврама па силази до Исуса Христа, а Лука почиње од Исуса Христа па долази до Бога. По овим родословима Спаситељеви преци узлазе до Бога и силазе до на земљи оваплоћеног Спаситеља. Један је родослов божански: од Оца без матере, а други човечански: од матере без оца. Први је од Луке, који за Господа каже да је… син Еносов, син Сишов, син Адамов, син Божи ји 2 а други је од Матеја који у првој глави од 18-тог стиха па даље говори о ваплоћењу господњем од пресвете деве Марије.
Књига роства Исуса Христа, сина Давида Аврамова сина. Аврам роди Исака. Исак роди Јакова. Јаков роди Јуду и браћу његову.
Јуда роди Фареса и Зару са Тамаром а Фарес роди Арама. Арам роди Аминадава, Аминадав роди Насона. Насон роди Салмона. А Салмон роди Воза с Рахавом. Воз роди Овида с Рутом. А Овид роди Есеја.
Есеј роди Давида цара. Давид цар роди Соломона. Соломон роди Ровоама. Ровоам роди Авију. А Авија роди Асу. Аса роди Јосафата. Јосафат роди Јорама. Јорам роди Озију. Озија роди Јоатама. Јоатам роди Ахаза. А Ахаз роди Језекију. Језекија роди Манасију. Манасија роди Амона. Амон роди Јосију. А Јосија роди Јехонију и браћу његову у сеоби вавилонској.
А по сеоби вавилонској Јехонија роди Салатила. Салатил роди Зоровавеља. Зоровавељ роди Авијуда. Авијуд роди Елијакима. Елијаким роди Елида. Елид роди Елеазара. Елеазар роди Матана. Матан роди Јакова. А Јаков роди Јосифа мужа Марије, која роди Исуса прозванога Христа.
Свега дакле колена од Аврама до Давида, колена четрнаест, а од Давида до сеобе вавилонске колена четрнаест и од сеобе вавилонске до Христа колена четрнаест.
Генеалогија Госиода Исуса Хрисша
Књига родства тј. садржај генеалогије оваплоћења Господа Исуса Христа, као што сведочи и стих 16-ти;… роди Исуса Хрисша… и стих 18-ти: Арођење Исуса Хрисша… и главе II-ге стих први: А кад се роди Исус…
Јудеји су очекивали Месију из Јудиног племена а Давидове породице па зато су у храму строго чували књигу у коју су верно записивали све потомке из поменутог племена и породице. По сведочанству Јосифа Флавија Јудеји су имали тачан каталог њихових свештеника и царева. То потврђује и књига Јездрина у којој се види да су после повратка из ропства Вавилонског и многи свештеници одлучени од свештенослужења зато, што нису били записани у свештеничком каталогу. Да су ови каталози строго чувани све до пада Јерусалима, око 73 год. после Христа сведочи тако ђе Јосиф, који Исусу Христу није био пријатељ. 3 Но ово сведочи да је погрешно тврђење Јулија Африканца, који вели, да је Ирод велики у намери да сакрије своје ниско порекло уништио све књиге, каталоге, Јудејских рођења.
Овим каталозима дакле користио се јеванђелист Матеј кад је писао генеалогију Исуса Христа са циљем, да нам докаже да је Христос заиста био очекивани Месија; јер су се на њему испунила сва потраживања како закона тако и пророка.
1) О подели Генеалогије на четрнаест колена
При излагању о подели Христове генеалогије јеванђелист Матеј као Јудејанин пишући за Јудеје био је под упливом символичких бројева Старог Завета. Подела на три части тј. на патријархе, цареве и остале, преставља нам усходећу и нисходећу наследну линију. Код првих четрнаест колена нисходи од царства до ропства и напослетку код трећих четрнаест колена нисходи до сиромашног дрводеље Јосифа.
У овој подели пада нам у очи број 4 који је код Јудеја означавао иневматизам = духовност; свака од ових три части садржи у себи број 7, а свака опет част састоји се из броја 14 или 2 пута по 7. Број 7 означава усавршавање природе до степена кад се посвећује к’ Богу, а број 2 означавао је разлику родова и живота. И тако број 14 претстављао је, да је усавршавање генеалошког наследства дошло до знака савршенства.
По Матеју између Господа Исуса Христа и Давида било је 28 а по Луки 42 колена а то је тако изведено због броја: два пута по седам. Међутим ова несугласица генеалогије ниуколико не смета главном циљу јеванђелиста, који својом генеалогијом иде да покаже не природно већ царско племе Јосифово и право Христово, по коме је он законити наследник Давидовог престола, а то опет посведочава Јудејима да је Христос истинити Месија.
2) Хармонија Генеалогије Матејеве и Лукине
Велика је препирка била о хармонији двеју генеалогија Исуса Христа, јер се ни имена ни време не слажу. И тако једни су говорили, да Матејева Генеалогија говори о пореклу деве Марије како би се видело да оба јеванђелиста полазе од породице Давидове и племена Јудина. Други су опет тврдили, да су обе генеалогије Јосифове, што опет показује, да је и његова обручница од једног истог колена са њиме. Ово мишљење усвајају и учитељи цркве. Неки опет веле, да један јеванђелист излаже Јосифову генеалогију као законитог наследника Давидова престола, а други његово природно исхођење од Давида на је по томе и законити наследник Давидова и Соломонова престола. Ово је мишљење озбиљно доказивао и Лорд Artur Herreu. По њему тешкоће у Христовој генеалогији и несагласности између Матеја и Луке изравнавају се овако: а) обе су генеалогије Јосифове или Христове узимајући Христа као Јосифова сина због тога што је био обручник деве Марије; б) Матејева генеалогија јесте Јосифова као законитог наследника Давидова престола и она нам показује значајније наследнике све до Исуса Христа. А Лукина генеалогија јесте нарочито Јосифова и она излаже, да Јосиф природно происходи од Давида па је по томе и природни и законити наследник Соломонов.
Салатил, 4 потомак Ниријн, 5 из дома Натанова, 6 син Давидов постао је наследник Соломонова престола због недаће наследника Соломонових, а улицу Јехонија, кога је Господ одбацио преко пророка Јеремије, који вели: нико неће бити срећан од семена његова, који би седио на престолу Давидову 7 због тог је по Јудејском закону 8 и премештено наследство са природног происхођења на наследнике престола, па зато Матеј и вели: да је Салатила родио Јехоније па иако је син Ниријн. Но у ствари оба јеванђелиста писали су генеалогију Јосифову показујући њоме и генеалогију Деве Марије, а то опет показује да је и она са Јосифом од једног и истог племена и једне и исте породице.
Да би се сва пророштва на Исусу Христу тачно испунила није се дозвољавала смеса међу племенима, како због тога не би произишла збрка и незгода при одређивању, у које племе долази Господ Спаситељ. Па зато и генеологија Јосифова из племена Јудина а породице Давидове показује да је и мати Христова па следствено и он, из истог племена и породице а тако и пророштва предсказују. Међутим и Златоуст сведочи, да се није одобравао брак између разних племена.
3) О тачности трећег реда четрнаест родова
Трећи ред садржи такође четрнаест а не тринаест имена, као што су неки мислили. Јер између 11 и 12 стиха, или између речи „браћу његову“ и „а по сеоби“, Јехоније родио је Јехонија, па како су ова два имена (Јехонијас и Јехонијан) скоро сасвим једнака, то су их преписивачи смештали у једно. По другима опет четрнаесто је име Деве Марије, и то је најприродније. А неки опет веле да трећи ред четрнаест родова треба почети са последњим именом из другог реда а то је Јехоније па ће онда и у овом реду бити четрнаест а не тринаест имена.
4) О происхођењу Јосифовом
Матан (ст. 15.) је имао два сина: Јакова и Илију. 9 По Амвросијевом сведочанству кад је Јаков умро не оставивши после себе порода, Илија узме његову жену и са њом роди Јосифа. А по Јул. Африканцу било је обратно, тј. кад је Илија умро не оставивши после себе порода, Јаков се ожени његовом (Илијином) женом и роди Јосифа, обручника Деве Марије и ово је вероватније. Због овога дакле и може Матеј у својој генеалогији да каже: да је Јаков родио Јосифа; а Лука опет да је Јосиф син Илије сина Матанова. Имена родова у Израиљу, каже Африканац, рачунају се и по природи и по закону.
По природи је: кад први муж добије сина, а по закону је: кад он умре без порода па се његов брат ожени његовом женом, својом снахом, и у братово име роди са њоме сина. 10 И тако, умесна су генеалошка казивања о Јосифовом оцу оба јеванђелиста Матеја и Луке. Јер они обојица износе пред нас велике догађаје са циљем, да нам протумаче и објасне не сам догађај него и начин, којим је Бог извршио своју вечну вољу о ваплоћењу другог лица Св. Тројице.
Исуса. Исус је реч јеврејска и значи Спаситељ, Спасење Господње, с нама Бог или Бог у телу, јер се у Св. Писму често стављају догађаји место имена. Христа од грчке речи хризма = помазање што опет потпуно одговара јеврејском: Месија, или помазаник, изабраник божији; јер су средством п омазања бивали познати божији изабраници и долазили на степене царева, свештеника и пророка. 11 Господ Спаситељ зове се Христос: 1) Као цар, јер је царовао, владао против греха и над природом; 2) као свештеник, јер је принео себе на жртву ради задовољења увређене правде Божије и ради нашег спасења и 3) као пророк јер је учио и прорицао. Христос помазаник = и јесте прави помазаник, јер је помазан истинитим јелејем – Духом Светим.
Сина Давидова. Име син и глагол родити имали су код Јудеја много значења. Тако нпр. означавали су сина природног, усиновљеног неког рода, потомка, ученика или пријатеља, или неког милог и драгог. Но овде означава просто п отомка, који происходи из Давидове царске породице. 12 И јеванђелист Матеј пишући своје Јеванђеље за Јудеје, морао је имати на уму да докаже, да је Христос онај о коме су прорицали, тј. Давидов потомак. 13
Давид. И ово је јеврејска реч и значи љубазни. Давид је био најмлађи син Јесејев, из племена Јудина а рођен је у Витлејему 1085. пре Христа. Умро је у својој 70-тој години и сахрањен је у Витлејему, који се и звао Давидов. У I књизи Царства у 2. глави као и у III књизи опширно се говори о Давиду. Као пастир особито се одликовао храброшћу а доцније познат је као особити музичар и песник. У јудејском царству царовао је око четрдесет година. Он је прогласио Јерусалим за престоницу. Давид је био и изврсан војсковођа, а то посведочавају и његове многе победе над суседним непријатељима.
Сина Аврамова 14 тј. потомка Аврамова, коме је дато обећање да ће се у његовом роду благословити сви народи земаљске. 15
5) Првих четрнаест родова (од Аврама до Давида)
Аврам је реч јеврејска и значи: отац многих од Авраам што значи отац узвишења. Аврам је био син Тарин а брат Нахоров и Аранов и родоначалник јеврејског народа. 16 Рођен је око 1996. пре Христа у халдејској вароши Уру где се и бавио до своје 70-те године, затим се по божијој заповести а са својом женом Саром преселио у Харан, у Месопотамији. 17 После смрти свога оца Таре, који је живео близу 205 година, Аврам се пресели у Ханан, откуда због куге пређе на време у Египат. Из Египта је Аврам као богат и силан прешао у равнице Мавријске и ту је у 99 години добио сина Исаха. Овде је Бог Аврама 7 назвао оцем свију верујућих = Авраам. 18 Аврам је умро у 115 години свога врло побожног живота.
6) Тамара, Рахава, Рута и Вирсавија (сш. 3-6.)
Важно је што јеванђелист Матеј у Спаситељевој генеалогији спомиње и ове четири жене, које не само што се не одликују по њиховом карактеру, већ су и иначе познате са рђаве стране а једна још и није од изабраног племена (Рута). Но јеванђелист је са овим имао намеру да нам каже, да човека пуна врлина, поштена и че стита, не могу окаљати незаконитости његових предака, као што и поквареног човека не могу да узвисе врлине његових предака докле је и зао и покварен и у опште деморалисан и опасан по друштво. Осим тога, Спаситељ је и дошао да савршено спасе човека па због тога и требао је да га опере од свију његових мана, јер је дошао као лекар а не као судија. Но и поред тога, јеванђелист Матеј помињући и ове жене имао је још и ту намеру да изобличи сујетно јудејско хвалисање због порекла наводећи, како су и најизабранији Јудеји били потчињени греху и како им је по томе било нужно спасење преко Месије.
7) Други четрнаест родова (Од Давида до сеобе вавилонске)
Давид цар ст. 19. Ова титула цара не налази се у неким старим рукописима.
Јорам (ст. 8.) Овде јеванђелист изоставља имена три цара: Охозије, Јоаса и Амасије. 20 По некима имена ових царева изостављена су због њиховог сродства са Језавељом 21 по другима због броја 14.
Озија се назива и Асарије. 22
Јосија,,, Лехоније. Овде се изоставља име Јоакима, или Јоахина који је требао по II. Цар. 24, 6. II Днев. 36,8, и IV Цар. и I Парал. да дође између Јосије и Јехоније.
8) Трећих четрнаест родова (сеоба вавилонска)
Овде се разуме ропство вавилонско. 23 Асирјани су непрестано нападали Израиљћане и заробљавали су их: 1) 740 пр. Хр. под Телгатфелнасаром; 24 око 721 пр. Хр. под Салманасаром а за време Осиног царовања 25 Навукодоносор је за све време своје владавине од 606 до 662 непрестано нападао Израиљћане и то: 1) око 606 кад је владао Јоаким и под њим су се селили у Вавилон; 26 2) после опет под Јоакимом кад је и он са својим сином отишао у ропство у Вавилон 27 и 3) око 588 пр. Хр. за време Седекија кога су ослепели. 28 У ово време и варош је порушена и храм оборен а сви украшаји разграбљени су. Оних 70 година које су по пророку Јеремији (25,11 и 29, 10.) требали да проведу Јудеје у ропству навршили су се око 536 пр. Хр. у време Кирово, кад их се вратило у Палестину око 50.000 породица и онда су обновили и варош и храм. 29 После 50 година под управом Јездре, кога је опет наследио Нејемија још 7.000 вратили су се из Вавилона у Јудеју.
Но последње и најстрашније јудејско ропство било је оно под Римљанима 71 после Христа у време Тита кад је, по сведочанству историка Јосифа, пало мртвих Јудеја око 1.100.000 одведених у ропство било је преко 100.000 а остали су се разишли по свету!
Вавиљон је реч јеврејска од вавел и значи збрка. 30 Неки јој налазе корен у речи Ватил (град божији), а може бити да ју је Неврод тако и назвао. 31 На 2.000 и више година пр. Хр. ова је варош била престоница и лежала је на Еуфрату преко кога се са својим другим делом спајала каменим мостом. Вавилонски зидови били су 80 стопа високи а 25 широки. По Иродоту цела периферија Вавилона обухватала је простор од 55 миља а по некима и 60. Вавилон је имао 100 гвоздених капија, на сваком одељку вароши по 25 и још 250 кула. Кад су Халдеји и Асирјане покорили онда беху достигли врхунац своје славе. Но око 538 пр. Хр. Кир покори Вавилон, његова слава потавни и он брзим корацима поче ићи уназад. Кад је Александар око 331 године покорио Персију намеравао је да Вавилон прогласи за престоницу своју покорених земаља.
Јехоније… Салатил 32 Овде је нужно да напоменемо, да по пророштву Јеремијином (22. 30) Јехонију нису могли наследити његови синови и зато му је Салатил законити наследник, 33 али не и природни, јер је био син Ниров водећи порекло преко Натана од Давида 34 али не и преко Соломона.
Зоровавељ био је вођ и управитељ Јудеја при њиховом повратку из ропства а за време Кирово. Овде је са Зоровавељем био вођ и Исус Јоседеков. 35 У I. Днев. 3, 19. Зоровавељ се назива Салатиловим синовцем.
Авијуд (ст. 13.) Овде је важно што се од Салатила родови опет деле; јер је његов природни наследник био по Луци (ст. 27) Рис, а по Матеју у царству га је наследио Авијуд. Овога опет наслеђује Елеазар а за тим долази Леви. 36
Матан (ст. 15) је природни потомак Левин и законити наследник Елеазарев. Матан је имао два сина: Јакова и Илију. 37 Кад је Илија умро без наследника наследио га је Јосиф син Јаковљев.
9. Три реда четрнаесш родова Христове генеалогије.
I                 II                III
Аврам        Давид        Јосије
Исак           Соломон    Јехонија
Јаков         Ровоам      Салатил
Јуда           Авија         Зоровавељ
Фар           Аса             Авијуд
Есром       Јосафат       Елеаким
Арам         Јорам         Азор
Аминдав   Озија         Садок
Насон        Јотам         Ахим
Салмон     Ахаз           Елијуд
Воз           Језекија       Елеазар
Овид        Манасија     Матан
Јесеј         Амон            Јаков
Давид       Јосија          Јосиф

А рођење Исуса Христа било је овако: кад је Марија мати његова била обручена за Јосифа и још док се нису били састали, нађе се да је она зачела од Духа Светога.
Код Јудеја био је обичај, као и код нас данас, да прође неко време од прошевине и прстена до свадбе 38 и то је бивало и бива ради спреме. Обручник је даривао обручницу и њене родитеље и сроднике 39 а ова веза обручења сматрала је се, као и данас што се сматра, толико света као и брак, па зато се и проневерење ма од које стране сматрало као браколомство. 40 Сад јеванђелист долази да нам опширно опише, како је зачет Господ Спаситељ, па каже да га је дева Марија зачела кад је била обручена за Јосифа али док се још нису састали и овим уверава нас о чистоћи богомајке. Она је истина зачела у дому Јосифовом али зато, што ју је он из храма, у коме дуже није могла да остане, узео на чување, а каже се да му је обручена и он се зове њен обручник ради боље сигурности саме богородице, почем против обручнице нико није смео ни замишљати какво зло због њеног обручника. Обручници су своје обручнице ради боље сигурности узимали у свој дом одмах по обручењу. Пре обручења дева Марија није зачела зато, што би по закону била кажњена смрћу. Она дакле зачиње после обручења а у дому Јосифовом како би се мислило да је од њега а уистини е да би тако избегла опасност казни и да би јој он био заштитник и помоћник а нарочито при бегању у Египат.
Оно док се нису састали тј. док нису имали сношаја као муж и жена не значи, да су се после састајали, јер 1) то и није било следствено тј. да се после зачећа или порођаја састану; 2) јеванђелист о доцнијем њиховом узајамном одношају овде и не говори, јер је он свима био познат и сви су знали, да је Св. Богородица и после порођаја живела без мужа и као најважније 3) јеванђелист овде и није узео за задатак да вам говори о доцнијем животу деве Марије него да нам покаже да је Спаситељ натприродно зачет, па зато и каже нађе се да је она зачела тј. неочекивано, изненадно, натприродно а да би знали од кога он одмах и каже од Духа Светог. 41
А Јосиф муж њезин, као побожан и не хотећи да је јавно срамоти, намисли да је тајно отпусти.
Кад јеванђелист у овоме тексту назива Јосифа мужом деве Марије он га разуме као обручника. Ову истину јасно посведочавају и речи 18-тог стиха. Под именом побожан разуме се праведан и уопште човек који се врлинама одликује, па зато и Јосиф као такав а знајући да дева Марија није од њега зачела и не знајући како је зачела, није хтео да је јавно срамоти, тј. да јавља Синедриону и излаже јавној осуди и одређеној тешкој казни 42 па зато намисли да је тајно отпусти почем не знајући како је зачела он је као праведан нашао, да је она погрешила и зато, да је он не сме у кући држати, почем би још и сам био одговоран пред законом, јер се нашло да је као његова обручница а не као његова жена у његовом дому зачела.
Но кад он тако помисли, а гле јави му се у сну анђео Господњи, говорећи: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марије за жене своје; јер оно што се у њој зачело од Светог је Духа.
А гле. Ова реч, коју Матеј и Лука чешће употребљавају, показује важност извештаја који ће бити, или промену неке ствари, као што је и у овом случају јер ево Бог шаље свога анђела да спасе невину деву, која за своје оправдање није имала ништа друго осим своје чисте савести. Јеванђелист Матеј често наводи снове (вид. 2, 13. 2,19. 2,22. 2,12. 27,19). Анђео овде нарочито назива Јосифа сином Давидовим у намери да га опомене на Давида, из чијег су дома Јудеји очекивали Месију, а то је сад и Јосифа могло да умири и да му сумњу отклони, што анђео и хоће јер му каже: не бој се тј. немој да сумњаш о невиности деве Марије него је прими под своју заштиту. Анђео деву назива женом Јосифовом у смислу обручнице, јер су се по Златоустовом сведочанству, код Јудеја и обручници пре брака називали супрузима и да и тиме посведочи њену невиност јер да је погрешком зачела онда је не би могао назвати његовом женом почем јој у том случају то часно име не би приличило. На послетку за доказ истинитости свега, анђео божији јавља Јосифу и то да је пречиста дева зачела од Св. Духа
И родићеш сина и надени му име Исус; јер ће он избавити свој народ од грехова њихових.
Овде пада у очи што анђео каже Јосифу само родиће сина а не родиће т и сина, а зато, што му он није отац и друго, да се после не би мислило, да му је Јосиф отац, што дознајемо и од самог Спаситеља; јер он кад је био на крсту своју мајку не оставља на чување Јосифу него јеванђелисту Јовану а то већ не би могао чинити, кад би она била жена Јосифова. Име Исус значи: Спаситељ или избавитељ.
И он ће избавити од грехова тј. искупиће, спашће, свој народ тј. јудејски из кога је и он а за тим и све остале верујуће, јер се у Св. Писму сви побожни називају Христовим народом. 43 Велики циљ Христова доласка на земљу и јесте спасење људскога рода и то не само од вечне смрти него и од надмоћности и уплива греха над човеком докле је још на земљи. Још је и то значајно, што анђео при генеалогији Спаситељевој јасно показује и циљ Спаситељевог ваплоћења што и посведочава велику важност тога догађаја.
А ово је све било да се изврши што је Господ казао преко пророка, који говори: Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и наденуће му име Емануило, које значи: с нама Бог.
Ово је прорекао пророк Исаија 44 за време Ахаза цара јудејског, а на 740 год. пр. Ис. Хр. Матеј као јудејанин а пишући за Јудеје овим пророшким речима доказује им, да је Христос очекивани Месија. Но да би их што боље убедио он им говори: 1) о Христовој мајци и о његовом зачећу од Св. Духа; 45 2) о Витлејему, као пред сказаном месту Месијиног рођења, 46 3) о бекству у Египат 47 и 4) о месту где ће Христос проповедати 48 . И тако. Јудеји не примајући Исуса Христа за истинитог Месију немају зато никаква оправдања. Емануило јесте реч јеврејска и значи, с нама Бог тј. оваплоћени Бог, или Бог у телу. Ово исто каже и јеванђелист Јован кад вели: И слово постаде тело и усели се у нас, а такође и Апостол Павле кад каже… Христос је понизио себе узевши облик слуге па је постао као и други људи и на очи нађе се као човек. 49
Кад се Јосиф пробуди од сна, учини као што му је заповедио анђео Господњи и узме жену своју. И није знао за њу док не роди сина свога првенца и даде му име Исус.
Јосиф је веровао анђелу и сад је био чист од сваке сумње па је узео своју жену тј. убедио је се даје дева Марија чиста и невина, па зато се и у овоме тексту Спаситељ зове само њеним сином а не и Јосифовим. А што каже да није знао за њу док не роди не значи, да ју је после познао, као што и роди сина свога првенца не значи, да је после имала и друге деце, него да је Христос први. А што се у Јеванђељима спомињу Христова браћа, то нису деца деве Марије, него Јосифова, па се називају Христовом браћом због Јосифовог обручења са девом Маријом.

  1. Лук. 3.
  2. 3, 28.
  3. Јос. пр. Ап. И, 7.
  4. Ст. 12.
  5. Лук. 3, 27
  6. Лук. 3, 31.
  7. Лук. 3, 23.
  8. Јер. 22, 30.
  9. Лук. 3, 23.
  10. Евс. црк. Ист. X. 7.
  11. Исх. 23, 41. И Сам. 9, 16. II Сам. 23, 1.
  12. Рим. 1, 3.
  13. Јер. 23, 5. Пс. 12. 10-11. Јов. 7, 42. Дел. Ап. 12, 23
  14. Бит. 22, 18.
  15. 22. 18. Галаћ, 3, 16.
  16. Бит. 11, 27-28 и 17, 1-5.
  17. Дел. Ап. 7, 2-4
  18. Бит. 17, 1-19
  19. Рим. 4, 11-12.
  20. 1. Днев, 3, 11-12. и I. Цар.
  21. II Цар. 9, 10
  22. IV Цар. 14,21.
  23. II Цар. 24, 16.
  24. I Днев. 5, 26.
  25. II Цар. 17, 35.
  26. I Цар. 24, 1-2.
  27. II Цар. 24, 15.
  28. II Цар. 25, 8.
  29. Езд. 2, 2. Песн. 7, 6-7
  30. Бит. 11, 9.
  31. Бит. 10, 6-11
  32. Днев. 3, 17. 3, 31.
  33. Лук. 3, 31.
  34. Лук. 3, 27-31
  35. Јездр. 2, 2. 3, 2. 8, 5, 2.
  36. Лук. 3, 24.
  37. Лук. 3, 23.
  38. Бит. 24, 55. Суд. 4.
  39. Бит. 24, 53. Исх. 2, 16. Втор. 22, 29.
  40. Втор. 22, 25.
  41. Ис. 7, 14. Лук. 1, 35.
  42. Втор. 22, 22. Јов. 4, 5
  43. Ис. 53, 12. Јов. 6, 37. 17, 20.
  44. 7, 14.
  45. 1, 23.
  46. 2, 2.
  47. 2, 15.
  48. 4, 15.
  49. Јов. 1, 14.
  50. Филиб. 2, 6-10.

БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ПРАОТАЦА
Верујем у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, јединородног, који је од Оца рођен пре свију векова

Побожна браћо!
Света црква учећи нас првим чланом символа вере да верујемо у једног Бога, коме се у Св. Тројици поклањамо, учи нас даље са другим члановима символа вере и о томе, како је друго лице Свете Тројице, Син Божији, извршио дело нашег спасења и друго учи нас, како треба да правилно разумемо божанско достојанство Спаситеља и Искупитеља нашег Господа Исуса Христа.
Апостол Христов Св. Петар заповеда свима нама да смо увек спремни да дамо одговора свакоме, који би нас запитао о нашој нади, јер каже: јер каже: будите свадга готови на одговор свакоме који вас запиша за ваше надање 1 Дакле, ако пас ко запита, на кога се надамо и кога верујемо, ми одговарамо: Верујем у једног Господа Исуса Христа, сина Божијег. По науци Св. вере коју нам је Бог дао, наш Спаситељ није обичан човек, али није ни анђео, него је Господ и Господар и анђела и људи. Он је вечно Слово превечног Оца, као што и јеванђелист Јован каже: У почешку беше слово 2 и слово беше к’ Богу и Бог би слово. Овај свемоћни Господ и Слово Бога Оца појавио се и на земљи као Исус, тј. Спаситељ, као што је о томе и анђео јавио праведном Јосифу, обручнику Деве Марије, рекавши му: Надени му име Исус јер ће он избавити свој народ од грехова њихових.3 Но Господ Спаситељ појавио нам се и као Христос тј. помазаник, или као што се јеврејски назива Месија. Овим именом Христос, звали су се у старо време избрани Божији људи, као што су били у Ст. Завету: цареви, првосвештеници и пророци, јер су помазивани светим уљем и тако добијали више духовне силе. Сви ови помазаници били су само слике и претече Великог Помазаника, Исуса Христа: Спаситеља у кога су сви веровали, кога су сви са нестрпљењем очекивали, и за кога пророк Исаија каже: Дух је господњи на мени, кога ради помаза ме и посла да кроткима и смернима добре гласове јавим, 4 а Јован вели: да је он пун благодати и истине. 5 Према Св. Тројици Спаситељ је друго лице њено, Син Божији, па зато и кажемо: Верујем у једног Господа Исуса Христа, Сина Божијег. Ово је дакле укратко сва вера и сва нада на Спаситеља нашег.
Правилна наука и тачно знање о Исусу Христу, Сину Божијем толико је значајна и нужна, др. бр. да је без ње и наша вера непотпуна и наше спасење несигурно, па зато су и богоносни Оци Св. цркве у колико је било могуће јасније разложили науку о Сину Божијем у следећим речима Символа вере: Верујем у једног Господа Исуса Христа, Сина Божијег, јединородног, који је од Оца рођен пре свију векова. Али, др. бр. не треба мислити као да су Св. Оци овима речима хтели да кажу, да је Исус Христос, Син Божији, подобан анђелима или светим људима, који се у Св. Писму такође називају синовима божијим. Они јесу и називају се тим именом по благодати и нарочитој љубави божијој према њима. Но Спаситељ је Син Божији по своме бићу и природи и по томе једи нородни. И анђеле и људе Бог је створио у одређено време пре кога их није ни било, а Син Божији јединородни духовно је и натприродно од Оца рођен пре свију векова тј. пре сваког времена.
У Символу даље кажемо да је Спаситељ од Бога Оца рођен као светлост од светлости. Светлост која осветљава и нас и сву земљу без сумње долази из извора светлости, који постоји у сунцу но материјална светлост коју ми гледамо да ли није одвојена и различна од оне светлости, која постоји у сунцу? Без сумње да није, јер нити се дели нити се разликује једна од друге. Па тако се и син Божији не дели и не разликује од Оца по бићу јер је он по науци Св. Писма: Сјајност славе и лик бића бесмртног Оца 6 коме је у свему раван.
Даље кажемо у Символу да је Спаситељ Бог истинити од Бога истинитог тј. у коме је смислу Отац Бог у томе је и истом и Син Божији Бог тј. и Он је исто тако вечан, исто тако свемогућ, премудар, преблаг и једном речи савршен Бог.
Даље исповедамо у Символу, да је Спаситељ рођен а не створен од Оца, јер друго је рођење а друго је створење. Оно што је створено значи да пре створења није постојало, као нпр. човек, али о рођеном из бића Божијег пре свију векова не можемо рећи да га некад није било, па зато је и једнобитан Оцу тј. Он је једног и истог бића са Оцем, сва битна својства, која има Отац исто тако има и Син или, другим речима, обоје су једно, као што и сам Спаситељ каже: ја и отац једно смо. 7
И тако, др. бр. Символ наше Свете вере пошто нам је показао одношај Сина Божијег према Богу и Оцу показује нам даље и одношај његов према створењима, јер каже: да је њиме све постало, а то сведочи и јеванђелист Јован кад каже: Њиме је све постало, и без њега није постало ништа што је постало? А Божији Апостол Павле тврди то исто кад каже: Кроз њега би саздано све што је на небу и што је на земљи, што се види и што се не види… све је њиме саздано. А он је пре свега и све је у њему. И Он је глава телу цркве. 4 Према овоме не само сва саздања и не само људи него и анђели су од њега постали па зато он све и одржава својим свемогућством. 8
Ми дакле верујемо, да је наш Спаситељ и Господ Исус Христос истинити Бог, друго Лице Св. Тројице и на послетку творац и про мислитељ целога света. Ову узвишену науку о нашем Господу треба да памтимо и чувамо и онда, кад нашег Спаситеља посматрамо и као човека. Јер Син Божији постајући човеком ради нас, није своје божанство ниучему изменио, него је свагда остао истинити Бог, творац и промислитељ свега као што је то био и пре ваплоћења. Он је за све Творац и свемоћни Господ, но за нас људе Он је то двојином више, јер смо ми од њега добили не само први него и други живот, пошто смо онај први изгубили у рају због греха. Сва разумна створења, као што су анђели, Син Божији уподобљава себи, а ради нашег Спасења он је благоволео да се сам уподоби нама, да буде наш брат и отац. 9 Он нас је научио истинитом Богу; Он нам је показао безграничну љубав Св. Тројице према нама; Он је Спаситељ грешника и наш посредник код Бога Оца; Он нам је даровао Св. Духа; Он је бесмртни главар и вечни цар свију верних и укратко, Он је за нас све и нада и спасење, и слава и радост. Умесно је дакле што се по примеру свете мајке цркве њему обраћамо и душом и срцем, што се преко њега молимо Богу и Оцу и што преко њега тражимо благодатне дарове Св. Духа.
Спаситељу и Боже наш! Просвети душу вашу светлошћу твога истинитог богопознања и оснажи нас, да разумемо и испуњавамо твоје свете јеванђелске заповести. Господе и Спаситељу, украси и наше срце оном твојом светом и пречистом љубављу према сваком нашем брату, из које си и сам са твога божанског престола на небу сишао на крст разбојнички и међу разбојнике на Голготи ради спасења нашег. Ти си светлост наших Душа и живот наших тела и теби Христе Боже нека је слава и част са твојим безначалним Оцем и пресветим и преблагим Духом и сад и увек и на веки веков. Амин

  1. Пет. 3, 13.
  2. Јов. 1, 2.
  3. Мат. 1, 21.
  4. Ст. 12.
  5. Јов. 1, 14.
  6. Евр. 1, 3.
  7. Јов. 1, 30.
  8. 1, 3.
  9. <Колош. 1, 16-18.

ДРУГА БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ПРАОТАЦА
Христос раждајетсја славите
Христос на земљи возноситесја
Поите Господеви всја земља

Бл. Сл.
Већ има неколико недеља како нас Св. мати црква са овом својом радосном песмом спрема, да весело и свечано дочекамо велики празник рођења Христа Спаситеља. И већ има скоро 2.000 година како побожни хришћани весело дочекују и свечано празнују рођење свога Спаситеља, рођење истине и правде, братске љубави и свештеног мира између неба и земље. Но пре тога прошло је преко 5.000 година и за све то време наши су праоци жељно очекивали тај велики и свети дан Божији, праоци су предсказивали о њему и о рођењу богомладенца, али још не беше дошло време кад ће из витлејемских јасала синути божанска светлост и обасјати земљу, која је дотле била покривена густим мраком вероисповедног незнања и тешко оптерећена злим ранама греха. Али, кад се испуни време чекања и кад дође дан Христовог рођења, преблаги Бог испуни своје обећање и његови свети анђели јавише људима радосну вест говорећи: јављамо вам велику радост, која ће бити свему народу, јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ у граду Давидову. И ево вам знака: наћи ћете дете повито где лежи у јаслама и одмах затим анђели запеваше: Слава на висини Богу и на земљи мир а међу људима добра воља. 1 И тако оно што је очекивао праведни Ноје, што је жељно изгледао праотац Аврам, чему је се надао велики Мојосеј и што је су нестрпљењем желели сви пророци и угодници Божији из Ст. Завета дан рођења Господа Исуса Христа, ево ми сваке године са радошћу светкујемо па се спремамо да кроз који дан и опет весело запевамо.
Но да би се што боље упознали са великом тајном ваплоћења Сина Божијег, другог лица Свете Тројице и Спаса васцелога човечанства ја ћу вам данас, др. сл. да говорим о овој светој и великој тајни и почећу од раја, кад је човек, тако рећи, пао са неба на земљу, па све до витлејемских јасала, кад је се, преко крста на Голготи, опет са земље попео на небо.
Кад су наши праоци, Адам и Ева, погрешили у рају, још одмах им је Преблаги Бог обећао, 2 даће послати Спаситеља, који ће људски род да избави од греха и његових тешких последица, које су по правди божијој оптерећивале човека. Бог је човека створио да живи у рају као цар свега и син божији а за посао одредио му је само то да надгледа рај и ради усавршавања да слави свога творца и добротвора. Природни појави као светлост и помрчина, суша и влага, топлота и зима нису на човека рђаво упливисали. Човеку се сва животиња савршено покоравала. Здравље првих људи такође је било савршено, јер они нису знали ни за какве болести. Адам и Ева до греха били су у стању невиности а поврх свега Бог их је још и нарочито узвисио тиме, што их је створио по својој слици и прилици, те су тако први људи били слика Божија и одсјај божанске славе! Но кад су погрешили, и то узроком гордости хотећи и сами да буду богови, као што их је змија тј. онај падши анђео обмањивао, онда су све то изгубили и човек би осуђен, да знојем лица свога зарађује себи хлеб докле се не врати у земљу 3 тј. докле не умре. После учињеног греха одмах су наступиле и његове зле последице: помрачење ума и поквареност воље те људи не само што заборавише на правду и човечанство, на братску љубав и узајмну слогу него заборавише и свога Творца и Оца па почеше да обожавају не само сунце и месец, него и животињу па и мртве ствари! Живот човечији бивао је све тежи и несноснији. Земља се напуни греха и безакоња а већи део људи робовао је као бесловесна животиња. Родитељи су убијали децу кад су се са каквим недостатцима рађала а деца су убијала родитеље кад су долазили у дубоку старост! Живи људи не само што су идолима приношени на жртву него су још не само робове живе сахрањивали кад су њихови господари умирали, него су и жене, мајке, живе сахрањивали кад су им мужеви, очеви њине рођене деце, умирали! Па и сам изабрани народ, коме је Бог пророке слао беше огрезао у крајњој покварености. Јер Јудеји не само што поубијаше све пророке него и самог Спаситеља разапеше на крсту међу разбојницима! И тако, вапај страдајућег човечанства био је неописано велики и никога међу људима није било, који би га могао да спасе од ове ужасне несреће и неописаног зла. Но што је људима било немогуће Богу је могуће па кад се наврши време страдања, онда Бог посла свога јединца да људе спасе од греха и пропасти и да их изведе на пут правде и спасења, које људе обасја, но одакле?… из витлејемских јасала! Али да, тако је требало да буде, почем је тако захтевала непогрешна божија правда. Човек је у рају пао због гордости, јер му се беше прохтело да буде раван Богу, па зато сада и почиње да задовољава правду божију са смерношћу, почиње рођењем у јаслама, бега у Египат, живи незнатно у поквареним Назарету, помаже дрводељи Јосифу у занату, крштава се од Јована, искушава од демона, проповеда при пешачком путовању по селима и варошима, нема где главу да склони, ради кушања и гоњења од фарисеја, који га туже и руже, пљују и бију, дају му у руке трску на место скиптра, мећу му трнови венац на место царске круне, шамарају га и ругају му се вичући: радуј се царе јудејски, и на послетку изводе га на Голготу па међу разбојницима муче га и убијају најгрознијом смрћу! Дакле, оволико понижење требало је да издржи Спаситељ света за грех гордости првих људи те да би тако човечанство спасао од окова
греха и смрти без наде и да би га спасао од оног грозног живота,
који сам вам мало час само у неколико представио!
Но може неко, др. сл. мислити, па кад је Господ Бог обећао још првим људима у рају, да ће им послати Искупитеља онда зашто га није одмах и послао него је оставио, да цело човечанство преко 5.000 година чека на њега и да за ове то тако дуго време онако тешко страда? Али и ако су неиспитани путеви божији, ипак не можемо знати, да је Бог по својој неограниченој благости, по своме неизмерном милосрђу и свемогућству и хтео и могао и увек и свакад да прати људима обећаног Искупитеља, но Бог, др. сл. не може ни на своју правду да заборавља, не може ништа да ради само по милости а без правде, или по правди а без милости, па и у делу људског искупљења морала је и правда да добије своје задовољење, јер је баш она и повређена првородним грехом. И тако, правда божија захтева, да се сви људи спасу али не насиљем него слободно, а да би се људи на тај начин спасли, требало је да прође онако дуго време чекања па да сви осете тежину и зло греха и да сви искрено и слободно зажеле спасење и Спаситеља. Друго нужно је било да се свет најпре упозна са временом рођења Спаситељевог и са свима околностима његовог живота, па да би га тако могао позвати кад се на земљи појави и треће, требало је да прође онако дуго време у чекању и зато, што се у кратком времену а усред поквареног човечанства не би могла очистити ни једна породица у којој би се нашла толико чиста и света дева, која би била достојна да буде Мајка Божија. Ово су дакле узроци због којих се Спаситељ света није јавио пре него тек после 5.000 година.
Благодаримо дакле, бл. сл. преблагом Оцу небеском на његовој великој милости, по којој нам је дао Спаситеља па није и нас оставио да на њега чекамо. Благодаримо Господу Спаситељу што је благоволео, да ради нашег искупљења са пресветог неба сиђе на грешну земљу; да ради нашег спасења са свога божанског престола на небу сиђе на крст разбојнички на земљи! Благодаримо и срцем и душом премилостивом Богу Спаситељу што је благоволео, да слављен на небу од свију анђела сиђе на земљу међу грешне људе који га гонише и мучише па најпосле и разапеше! Благодаримо Богу за све ово својом топлом вером и добрим делима, за која је сад најзгодније време, јер има доста сиротиње, има доста сирочади која од нас очекује помоћи па да и они са нама весело проведу велики празник Христовог рођења, да и они весело запевају: Христостз раждаетса славите… Амин.

  1. Лук. 2, 10-14.
  2. Бит. 3, 15.
  3. Бит. 3, 19