НЕДЕЉА ПО РОЂЕЊУ ХРИСТОВОМ
Мат. зач. 4. гл. 2. ст. 13-23.
Данашње Јеванђеље говори о Спаситељевом одласку у Египат а због Иродовог гоњења.
А кад мудраци одоше, јави се анђео Господњи Јосифу у сну и каза му: узми дете и матер његову па бежи у Египат и буди тамо док ти не кажем; јер ће Ирод тражити дете да га погуби.
Волхви, Маги, или мудраци звали су се код Миђана, Персијанаца, Вавилоњана, Египћана и Арабљана Философи, жречеви, астрономи и у опште научењаци. 1 Ови мудраци дошли су Спаситељу на поклоњење са истока а како су источно од Јерусалима живели Арабљани, Персијанци, Халдејци или Парћани, то се не зна тачно од које су народности и од куда дошли мудраци. 2
Неки од светих отаца, као Јустин, Тертулијан и други веле: да су били Арабљани, а Златоуст и Теофилакт кажу: да су били Персијанци а други опет Парћани итд. Исто тако не зна се тачно ни за број ових Мудраца нити какви су положај у друштву заузимали; но је највероватније да су били астрономи јер су по појаву оне ретке и значајне звезде дошли да се Спаситељу поклоне, а били су не само богати него и из вишег сталежа па су јамачно и са великом пратњом дошли у Јерусалим.
Египат је у оно време био Римска област али не и под Иродовом влашћу. Од Витлејема Египат је далеко преко 60 миља. Анђео сад каже Јосифу узми дете и његову матер а не и своју жену, јер Јосиф већ није више сумњао, него је веровао што му је анђео пре казао тј. да је рођено од Духа Света, па зато сада ни дете ни матер не назива његовима. А што Спаситељ као свемоћни Бог бега у Египат тиме нас Господ учи, да и ми треба да избегавамо опасности.
И он уставши узе дете и матер његову ноћу и отиде у Египат. И би тамо до смрти Иродове, да се изврши што је Господ рекао преко пророка који говори: Из Египта дозвах сина својега. 3
Ирод је по сведочанству самога Јосифа 4 умро грозном смрћу а у 37-мој години његове владавине. Наведено пророштво налази се код пророка Осије а речено је одмах по ослобођењу јудејском из египатског ропства. 4
Тада Ирод кад виде да су га мудраци преварили разгњеви се врло, н посла те побише сву децу по Витлејему и по свој околини његовој од две године и ниже, по времену које је добро дознао од мудраца.
Кад су мудраци Ирода преварили не вративши се да му кажу где су новорођеног младенца нашли, Ирод је већ тешко боловао па жедан освете нареди да се поубијају сва деца, која су рођена у Витлејему од појаве оне звезде која је мудраце довела на поклоњење. Онај нож дакле, за који Спаситељ вели, да је донео у свет, већ је отпочео своје дело. Хришћанство се још у самоме почетку отпочело са проливањем невине крви, прошло је кроз страшна и велика гоњења и дошло је до свог циља преко великих жртава. 5 И тако сва добра и блага, и небеска и земаљска, постизавају се са муком, трудом и жртвама.
Овај поступак злог Ирода јасно показује његов до крајности покварени карактер, који се у сатанском облику и дотле више пута показивао. Ирод је у својој тешкој и страшној болести заповедио, да се убије осамнаестогодишњи Аристовул, брат његове жене Маријаме а зато што су га јерусалимљани волели. Исто тако свршили су 80-то годишњи Иркан, дед Маријамин, Маријама и њена мати Александра, па и његови синови Александар и Аристовул убијени су у тамници. Кад је Ирод позвао старешине у Јерихон одмах их је затворио и у Амфитеатру поубијао. Ово је Ирод извршио наредивши својој сестри Саломи и њеном мужу Алексију да на дан његове смрти поубијају све затворене Јудеје, како би народ тако оплакао и његову смрт. 6
Тада се зби што је казао пророк Јеремија (31, 15.) говорећи: глас у Рами чу се, плач и ридање, и јаукаве много: Рахила плаче за својом децом, и неће да се утеши, јер их нема.
Ове Јеремијине речи односе се прво на јудејску децу која су била под вавилонским ропством, а особито на ону, која су била из предела, у коме је Рахила, Јосифова и Венијаминова мати, сахрањена. 7 Овим речима Јеремија врло живо описује страдања Јудеја кад су под Навукодоносором, царем вавилонским одведени из Је русалима у ропство и кад су знатнији Јудеји поубијани 8 а њихов цар да не би морао гледати смрт своја два сина он се ослепео. Међутим судба оних осталих, међу којима је био и Јеремија везан ланцима и који су још били остали од јерусалимске катастрофе и били искупљени у Рами, би ту и решена, јер победилац нареди да одатле и они оду у ропство. И тако вавилонско ропство представља и смрт ових младенаца, које је Ирод поубијао. Рама је јеврејска реч и значи: узвишено место; брежуљак. Рама се још звала и Ариматеа 9 а била је мало село у Палестини, преко 6 миља далеко од Витлејема и припадала је Рахилином сину Венијамину. Па како су од Ирода поубиј ани м ладенци би ли из племена Венијаминовог, то и пророк проричући њихову смрт представља Рахилу, њихову бабу, на место правих мајки, које су у време дечијих смрти плакале. Смрт младенаца била је у Витлејему но пророк вели да је се и глас, плач и јаук чуо чак у Рами представљајући тиме велику жалост мајки које су за својом децом плакале.
А по смрти Иродовој, гле анђео Господњи у сну јави се Јосифу у Египту и рече: устани, узми дете и матер његову и иди у земљу Израиљеву јер су помрли они који су тражили душу детињу.
Ирод је умро у 70-тој години живота а у 37-мој свог злочестог царовања. Он је имао 3 сина на које је и поделио своју државу. Архелај је узео Јудеју, Идумеју и Самарију; Филип Ватанеју, Трахонитиду итд. а Андипатор Галилеју и Петреју. Ови тројица зову се у Новом Завету Ироди. Но Андипатор, који није био бољи од оца, умро је пре Ирода јер га је овај на 10 дана пред своју смрт убио. А и сам Ирод мало после убиства невиних младенаца умро је и то као што Јосиф Флавије описује на најстрашнијим мукама; јер не само што га је велика ватра грозно мучила већ је био и отекао: поједини делови тела били су већ од трулежа отпали а заоставши су били пуни нечистоте и црви.
И он уставши узе дете и матер његову и дође у земљу Израиљеву. Али чувши да Архелај царује у Јудеји место Ирода оца свога, побоја се тамо ићи, него примивши у сну заповест, отиде у крајеве Галилејске.
И Архелај је био тиранин као и отац му Ирод. Једнога дана Пасхе наредио је те је убијено око 3.000 људи које у храму које у вароши. Због великих зала и злочинстава која је Архелај починио за 7 година своје зле и наопаке владавине Август Ћесар протерао га је у Галатију.
И дошавши тамо намести се у граду, који се зове Назарет да се збуде као што су казали пророци да ће се Назарећанин назвати.
Назарет је варошица на средишту Зовулонове земље и лежи западно од Кане према Тавору а од Јерусалима лежи северно на 50 миља. Јосиф је са Спаситељем и девом Маријом два пут долазио у Назарет. Први пут одмах по обрезању Христовом 11 и други пут по повратку из Египта 12 кад је у Назарету провео све до своје 30-те године, па због тога и јеванђелисти, осим Марка, зову га Назорећанином а Марко Назарећанином. 13 Реч Назореј разликује се од речи Назареј 14 која означава ред побожних људи који су били веома уздржљиви као нпр. Јован претеча. Спаситељ је назват Назарећанин по пророштвима али по Златоусту, Теофилакту, Јевтимију и другима у Св. Писму не стоји нигде да ће се Назарећанин назвати и тако ће бити, да се овај назив односи на дух пророшки уопште јер су сви прорицали, да ће Месија доћи из скромне породице а да ће бити гоњен и презрен 15 а грађани назаретски били су презрени. 16 И тако јеванђелисти називајући Спаситеља Назорејом разуму, да је се испунило што су пророци предсказали, тј. да ће Месија доћи из презреног места па и сам даће бити понижен и даће страдати.
- Ис. 74, 13. Дан. 2, 2. Бит. 41, 8. Исх. 7, 11.
- Суд. 6, 3. Числ. 23, 7.
- Ос. 11, 1.
- Јос. арх. 17, 6, 5.
- Исх. 4, 23.
- Мат. 10, 26. Јов. 17
- Јос. арх. 7, 6-5
- Бит. 35, 17-20.
- Јер. 39, 4-6.
- Мат. 27, 5-7.
- Лук. 2, 39.
- 4, 16.
- 1, 24. 10, 47 14 67. и 16, 6.
- Суд. 13, 5-7
- Ис. 53, 2-12
- Јов. 1, 47. 7, 62.
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ПО РОЂЕЊУ ХРИСТОВОМ
У име Оца, и Сина и Светога Духа
Говорећи своје црквене беседе, бл. хр. ми се увек служимо науком из Св. Јеванђеља које углавном увек и проповедамо. Извор је дакле наших проповеди Св, Јеванђеље, па зато сам и ја нашао за нужно, да вам на данашњи дан, кад нам је Св. Јеванђеље на литургији онако јасно и опширно преставило почетак пониженог стања и тешког страдања Господа и Спаситеља, чија се наука у Јеванђељу и налази и препоручим, да и сами код својих кућа читате Св. Јеванђеље, па ћете онда и боље разумевати и задовољније слушати наше проповеди у цркви. Хтео сам сад да кажем, даћу данас да вам препоручим, да читате код својих кућа Св. Јеванђеље више него до сада што сте га читали, али се побојах да се не преварим, јер ви чини ми се, никад код својих кућа и не читате а можда на жалост и немате Св. Јеванђеље? Биће да је ово истина јамачно горка и жалосна, али ипак истина! Запитајмо се дакле откуда код нас толика небрига према читању Св. Јеванђеља, а нарочито кад се зна, да се сав Европски изображени свет вредно бави читањем Св. Јеванђеља у кругу своје породице?
Кад су нас, драга браћо, наши незаборављени дедови, јунаци и мученици ослободили од многовековног дивљег деспотизма и тешког робовања под Азијатима, нама је онда била веома нужна истинита цивилизација, па због тога и требало је, да тежећи за правим и истинитим напретком подражавамо и друге народе који су напреднији од нас, не би ли се и ми опростили простоте и незнања тешког. Но то подражавање требало је да има и своје границе и услове а особито са погледом на стање и потребе наше драге отаџбине. Али Срби као малолетни у цивилизацији и савременом напретку ваљда и нису имали довољно снаге да се паметно држе и управљају при примању овог новог стања па су зато у овоме поступали као мало дете, које трпа у уста све што му до руке дође, па се тек после по веселом или намрштеном лицу и плачу види, да ли му је пријатно оно, што је опробало или није. Но једна од највећих несрећа коју су Срби врло радо од странаца усвајали јесте, примање неких извесних списа и романа који су пуни штетних и убитачних мисли и идеја по веру хришћанску и православну непосредно а по народни морал посредно а отуда се опет и рађа домаћа народна несрећа, јер су такви списи и такве књиге заузели у нашим кућама место Св. Јеванђеља!
И ми смо се истина помоћу тих књига упознали са разним идејама, али с друге стране не само што се нисмо унапредили, већ смо сувише охладнели, па чак и презиремо разговоре о вери и јеванђељским истинама, које су основ морала и друштвене среће и благостања, па смо тако постали немарни и према нашим лепим народним обичајима. Зар није истина, моја браћо, да многи од нас имају и целе библиотеке али једина књига коју немају многи чиновници, адвокати, учитељи у опште наши научењаци, јесте Св. Јеванђеље наука која је спасла и препородила свет окитивши га срећом и поносом, јер му је повратила достојанство које и поред све идолопоклоничке мудрости беше изгубио а требао је да га има и ужива. Данас се у Српским кућама и салонима виде разни инструменти за свирање, налазе се разне ствари за забављање и чују се страни језици, али једино чега нема, то је Св. Јеванђеље! Ми се разговарамо о разним стварима и решавамо разна питања, а особито политичка, али само никад не говоримо о предметима вере, јер никад не читамо Св. Јеванђеље, као да оно није узрок напретка и основ благостања са којим се хвале и поносе срећни народи.
Међутим читање Св. Јеванђеља у кући и у кругу породичном јесте једна од најпречих дужности свакога Хришћанина, који хоће у истини да је Хришћанин, а не само по имену да се тако зове. Јеванђеље јесте храна душе па као што онај који телесну храну не употребљава ослабљава и убија своје тело, тако и онај који не чита Св. Јеванђеље, који тј. не употребљава ту душевну храну, слаби, помрачава и убија своју душу, растројава њене силе, умртвљује знање, упропашћава веру и тако реч Хришћанин, постаје код њега само просто име, које нема никакве стварности и никаква значаја! Ову истину посведочава и божији Апостол Павле, који каже: Како ћеш веровати, ако најпре не чујеш оно што треба да верујеш а да чујеш, треба да ти се каже и то је реч Божија коју треба и да слушамо у цркви и да читамо код куће. Кад не знамо законе земаљске зар нам не прети опасност да се о закон огрешимо и да будемо кажњени, но колика ли нам опасност предстоји, кад не знамо законе небеске а како ћемо их знати ако их вредно и озбиљно не читамо и не учимо?
О потребама нашега тела бринемо се сви и вредно и озбиљно не жалимо ни труда ни трошка; стрепимо да нас болест не снађе или да шта друго не поквари наше телесно уживање, но како ли се бринемо о храни и потребама бесмртне и вечне душе па иако нас она не излаже онаквим расходима као тело?! Дакле, не можемо ничим оправдати нашу немарност према читању Св. Јеванђеља. Но треба знати да Св. Јеванђеље храни душу, просвећује разум, облагорођава мисли и упитомљава страсти. Јеванђеље нам показује оно, што је непознато, оно нам осигурава нашу наду, оно нам јамчи да ће се обећања испунити, оно нас сједињава са Богом који је и сишао са неба на земљу да човека попне са земље на небо, но зато је оставио степенице по којима ћемо се попети до вечног блаженства и те степенице јесу вера и добра дела. Али од куда нама чиста, истинита и постојана вера и права добра дела, кад Јеванђеље не читамо те да се научимо, како треба да верујемо и шта треба да радимо? Ко не чита дакле Св. Јеванђеље тај тешко постизава вечни живот и спасење, јер његова душа постаје плен грамзивих страсти и порока, разних заблуда и глупих сујеверица.
Па зато, моја мила браћо, немојмо пренебрегавати читање Св. Јеванђеља у нашим кућама и у кругу наше породице, јер тиме штетимо своју душу и удаљавамо се од спасења. Затим ту штету као домаћини и родитељи причињавамо и нашим млађим, па тако падамо под двојаку одговорност и пред нашом савешћу и пред Бо гом. Имајмо увек на уму да Хришћанин у своме животу без Св. Јеванђеља личи на војника у рату а без оружја; личи на болесника без лекова, лекара и неге, и личи на путника без пута и вође. Но Хришћанин може све то да има, јер је Спаситељ казао: Ја сам пут, истина и живот. Ко за мном иде неће ходити по тами. Пођимо дакле за Спаситељем, чији се живот и наука у Св. Јеванђељу верно описује па ћемо се ослободити таме и овде на земљи и иза гроба у будућем животу. Амин.
