Недеље По Светој Тројици, НЕДЕЉА ПО БОГОЈАВЉЕЊУ

НЕДЕЉА ПО БОГОЈАВЉЕЊУ
Мат, зач. 8. гл. 4. ст. 12-17.

Између догађаја 11 и 12 стиха овога Јеванђеља прошло је дуго време у коме се свршило више важних догађаја. То време је од пр-ве исповести Јованове 1до путовања Спаситељевог у Јерусалим, 2 а међутим је била: друга Јованова исповест 3 позив Апостола 4 чудо у Кани Галилејској 5 итд.
У недељу пред Богојављење читало се Јеванђеље о животу и раду Св. Јоваиа Крститеља а ове недеље Јеванђеље говори да је Јован погубљен и како је Спаситељ из Јудеје отишао у Галилеју.
У време оно а кад чу Исус да је Јован предан, отиде у Галилеју.
Св. Јован изобличавао је Ирода Тетраха, што је још за живота свога брата Фалипа живео са његовом женом Иродијадом а осим тога чинио је и друга безакоња па зато је Ирод и затворио Јована у тамницу. Ирода пак четворовласника изобличавао је Јован за Иродијаду, жену брата, његова, и за сва зла што учини Ирод. И сврх свега учини и то те затвори Јована у тамницу 6 Кад је Ирод славио дан свога рођења, онда је на молбу Иродијадине кћерке а своје синовице и по савету који је Иродијада дала својој кћерци, наредио, да се Јован погуби. Но Исус Христос кад је чуо за све то, отишао је одатле у Галилеју учећи нас тим својим одласком да и ми избегавамо искушења и опасности, јер није грех избегавати опасност, али кад човек већ падне у опасност онда не треба да је малодушан.
И оставивши Назарет дође и намести се у Капернауму при-морскоме на међи Завулоновој и Нефталимовој.
Назарет је Спаситељ оставио што његови суграђани нису при-мили ни њега ни његову науку. 7 Капернаум лежи између брда Нефталимових и Завулонових, при изливу Јордана и према северозападној обали Тиверијадског мора. У Капернауму је Спаситељ дуго време пробавио, па зато га Матеј и назива његовом вароши. 8 У њој је Спаситељ нашао већину својих ученика и ту је учинио она многа чудесна исцељења због којих се глас о њему пронео по свој околини те је и народ хитао да га види и слуша његову науку. У Капернауму је Спаситељ излечио сина царевог човека, 9 Стотинаревог слугу, 10 Петрову ташту 11 и законикову кћерку. 12 Јеванђелист овде тачно описује Капернаум у циљу да покаже, како је се и овде испунило Исаијино пророштво, јер вели:
Да се збуде што је рекао Исаије 13 пророк говорећи: Земља Завулонова и земља Нефталимова, на путу к’ мору с ону страну Јордана, Галилеја незнабожачка. Људи који седе у тами видеше вндело велико и онима што седе на страни и у сени смртној засветли видело.
Галилеја је област Палестинска и била је подељена на племена Завулоново и Нефталимово. Лежала је Галилеја на северу Палес тине, западно од Јордана а северно од Самарије пружајући се све до Тира и Сидона. Делила се на доњу и горњу Галилеју. У првој су већином живели Идолопоклоници а особито Финићани и Сирјани, којих је било највише. Народ, који је у Галилеји живео јако се разликовао по своме карактеру од онога народа што је живео у Јудеји. Галилејани нису били проста и невина чеда природе, као што их Ренан описује, већ одважни, храбри и јуначни задахнути духом велике с лободе због тога су и најхрабрији војници и најопасније побуне бивале у Галилеји. У време Спаситељево Галилеја је била препуна својих храбрих и слободоумних житеља, међу којима су Јудеји били у мањини.
У првим речима друге половине овога текста разуме се јудејски народ, који је живео у мраку не знајући и не познавајући Месију Исуса Христа па иако су пророци о њему прорицали, но то незнање само јеванђелска светлост поништава, 14 па зато су и пророци врло умесно називали Спаситеља Сунцем правде 15 које осветљава и оживљава све који седе у тами и сенци смртној а зато су и први Апостоли: Петар, Андреја, Јаков и Јован, живећи у Галилеји познали и веровали Исуса Христа.
Сеч смртна односи се на Галилејске идолопоклонике, који су живели у греху те сад и њима засветли видело тј. Христос. Због тога је и Спаситељ отпочео да проповеда своју науку по оним селима и градовима, који су највише били покварени и то прво даби грешнике побудио и осмелио да му долазе, јер је он и дошао да спасе грешнике и изгубљене 16 и друго, да својим последоваоцима остави пример, где и у каквим местима треба највише да раде и проповедају.
И од тада поче Исус учити и говорити: Покајте се, јер се приближи царство небеско.
Од тада тј. од када је, отишавши из Назарета настанио се у Капернауму, где је у Галилеји и отпочео да учи и од када је Јован затворен у тамницу, јер је требало да најпре претеча о њему проповеда – Царство небеско овај израз употребљава само Матеј а Марко и Лука кажу: Царство Божије. Царство небеско означава Хришћанску цркву и ставља се на супрот царству земаљском или личном Христовом царству које су Јудеји очекивали да Месија на земљи оснује, дакле царство небеско означава царство духовно.

  1. Јак. 5, 14-15.
  2. Јов. 1, 19-34.
  3. Јов. гл. 4. и 5.
  4. Јов. 1, 35-43
  5. 44-52
  6. Лук. 8, 19-20
  7. Лук. 4, 14-30
  8. 9, 1.
  9. Јов. 4, 46.
  10. Мат. 8, 13.
  11. 8, 14.
  12. 9, 8-25
  13. 9, 12.
  14. Јов. 3, 19.1 Петр. 2, 9.
  15. Малах. 4, 2.
  16. Мат. 9, 12-13.

БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ПО БОГОЈАВЉЕЊУ
Очеви и мајке, немојте раздражавити вашу децу него их васпитавајте у науци и у страху Господњем (Еф. 9, 4.)

Побожна браћо,
Васпитавање деце у добру и побожности јесте прва и најважнија дужност хришћанских родитеља. То је света дужност, коју нам налаже и природа, и вера и друштво. Од доброг или рђавог васпитања, са којим родитељи васпитавају свога сина, зависи да он буде побожан или непобожан, правичан или неправичан, искрен или лукав, добар или рђав. Докле је човек у дечијим годинама он се навикава према датом му васпитању, или на врлину или на порок па ће такав остати и кад одрасте.
Кад човек силом свога ума може да подражава и мења природне стихије; кад је у стању да дивљу зверад упитомљава; кад и идолопоклонички родитељи могу да покажу своју децу са извесним врлинама, зашто је онда тешко православним Хришћанима да нарави и мисли своје драге деце образују као што треба?
Човек, драга браћо, долази на овај свет са свима слабостима људске природе и у то време он личи на мекан восак, коме можемо давати различне форме, због тога дакле и јесте истина, да дете можемо образовати како хоћемо. У детињству се примају добре и зле наклоности и тако кад дете порасте и буде зрео човек или старац, он ће бити онакав како је васпитан у раним годинама младости. Родитељи су дакле дужни, да још чиста и невина срца своје деце запоје чистим мислима о вери и моралу. Премудри Творац васионе знајући колико је тешко, важно и нужно добро васпитање деце, није ово поверио никоме другом, до самим родитељима, у чије је душе и уселио изванредну родитељску љубав према деци. Чујте дакле, мили родитељи, добро васпитање ваше деце и Бог захтева од вас. Преблаги Бог, очишћавајући дете од греха природног у тајни крштења он га предаје старању вашем и као да вам овако каже: родитељи, сад се ви старајте да ваше дете добро васпитате, ви се брините да ваше дете научите да љуби мене, свога Творца, Оца и Спаситеља, да љуби ближњег као себе самог, да светкује моје празнике; ви ваше дете научите, да у цркви побожно стоји, да се редовно причешћује, да чува веру, којој се у крштењу заклело; ви се брините, да се ваше чедо упозна са науком вере и са осталим наукама и вештинама како би на тај начин ваш син био од користи и себи и другима, и цркви и отаџбини, и вама и човечанству.
Но, упитаће неко, како ће родитељи извести овако васпитање своје деце? Ево како: Чим родитељи примете, да се дете клони ка гордости, нека га одмах обраћају к’ смерности и то очинским укором и саветом. Кад родитељи примете да дете избегава науку, одмах га треба саветовати, показујући му корист од науке и уклањајући с пута све тешкоће које сметају дечијем напретку. Дете треба сваки дан учити његовим хришћанским и моралним дужностима, треба га чувати од рђава и развратна друштва, које је у стању да поквари детињу невиност а скандалозне и рђаве примере не треба никад пред децом показивати.
Кад се дете рађа, на њега одмах гледа породица којој оно припада; на њега одмах гледа друштво, кога је оно члан; на њега гледа црква, чије чедо треба да буде; на њега гледа небо, које у њему види свога грађанина. Од тога детета породица очекује славу или понижење, корист или штету; друштво од њега очекује или грађанина паметног и честитог, који ће га чувати и унапређивати, или дух немиран и зао, који ће га штетити и чинити му неправде; црква од њега очекује, да јој буде побожан и веран син или развратник и одступник; небо од њега очекује да буде такав, како ће га са радошћу и славом дочекати као свога грађанина међу анђелима, или да га горко оплакује као грешника и недостојна. Ко може дакле одговарати на сва ова очекивања? Јамачно добро васпитање, које је увек због тога и било и јесте и биће најзначајнији предмет и природног, и политичког и црквеног права. Скоро сви стари народи старали су се да издаду и законе, који одређују свету дужност родитеља према добрим васпитању њихове деце. Историја нам о томе јасно сведочи. Па зар није за осуду кад ми данас бивамо односно дечијег васпитања нижи и од старих неверних народа?! Да, има по несрећи још и данас родитеља, који већу бригу обраћају на сујетне и некорисне послове, него на добро васпитање своје деце, па кад им деца не буду као што треба и као што они сами желе, они онда криве учитеље, али са свим неправо и неумесно.
Мило нам је и желимо да имамо: добре грађане, вредне и искрене вештаке, честите и поштене трговце, смерне и паметне жене, праведне и човекољубиве чиновнике, врле и побожне свештенике али шта смо учинили у корист доброг васпитања наше мале деце, од које очекујемо све ово? Она су још невина и чиста као анђели, као дело руку божијих, али да ли смо их у своје време научили страху божијем и љубави према ближњем? Да ли смо њихове чисте и невине душо запојили љубављу према врлини и добру? Да ли смо их задахнули духом живота, духом здраве науке и небеске и земаљске? Да ли их упућујемо на чување божијих заповести? Да ли смо умножили школе, да ли смо спремили књиге? Јесмо ли приуготовили мудре и честите учитеље? Да ли смо урадили све ово, или бар нешто од овога? Може бити? Но колико ли смо пута са нашим рђавим примером навели и невину децу на пут покварености и разврата? Колико ли смо пута ми први заборавили на Бога па тиме и у дечијој души помрчали идеју о Богу? Колико ли смо пута кад смо осуђивали, оговарали, обмањивали грдили и злостављали нашег комшију и брата, гасили у невиним дечијим прсима свештени огањ љубави према ближњем? Колико ли смо пута кад смо се љутили и злобили, подивљали питоме душе и нежна срца дечија?
Но бл. хр. опоменимо се, колику нам тешку дужност налаже и само име отац и мати. Име отац и мати означавају другог творца после Свемогућег Творца, и бога земаљскога после Бога небеског. Велики је дакле значај оца и мајке па зато су им велике и дужности према деци, за коју ће и отац и мати давати праведном Богу одговора на дан страшнога суда, Будимо дакле милостиви према невиности дечијој. Гле, како мала и нежна деца упућују своје анђеоске очи ка својим родитељима; гле, како пружају своје слабачке и чисте руке па са нежним гласом и троњавајућим плачем вичу: очеви, мајке не остављајте нас да пропаднемо; ако нас љубите спасавајте нас од зла и покварености; научите нас доброј науци; упознајте нас са Богом, који и вас и нас толико љуби, да је вама дао децу а нама родитеље; покажите нам пут божији, по коме треба да идемо. Који се дакле родитељ неће одазвати на ове речи, а особито кад зна да отац и мајка треба да су први учитељи побожног и врлог живота своје деце? Добру и честиту децу Бог награђује, но зар том наградом не награђује и њихове родитеље? Рђаву и покварену децу и Бог и људи презиру и казне но зар се та казна не тиче и самих родитеље? Васпитавајмо дакле нашу децу добро и паметно не само ради блаженства на небу, него ради наше и њихове среће и благостања на земљи.
На послетку, да би потпуно разумели важност доброг васпитања обратимо за часак пажњу на кућу оних родитеља који своју децу добро васпитавају, па шта видимо? Отац и мати као побожни и добри родитељи и дан и ноћ старају се о добром васпитању своје деце и свагда озбиљно пазе на сваки дечији покрет и на сво њихово владање, па зато и ова срећна деца гледају своје родитеље са љубављу и поштовањем. У оваквој кући цела година изгледа као један непрекидни празник, као непрекидно весеље и право благовање. У оваквој кући и вечером и јутром и у подне чује се побожно прослављање имена Божијег и од стране дечије као и родитељске, па због тога, др. сл. овакву породицу и окружава само љубав, мир и слога. У оваквој кући влада ред и поредак па зато она и личи на земаљски рај, у коме је најобичнија забава изучавање свете воље божије и његових заповести, и историјске приче о великим људима који су се одликовали побожношћу, човекољубљем, патриотизмом и другим врлинама, којима се усрећавају породице и народи. При оваквом животу деца напредују у мудрости и послушности, у искрености и побожности и у питомини у опште. На оваквој деци почива божији благослов и зато су она као деца чиста и уредна у свему, као младићи одликују се вредноћом и красотом, као људи они су паметни и смерни а као старци трпељиви. Оваква су деца у школи примерна, у раду неуморна, према сиротињи милостива, друштву корисна, у цркви побожна и пажљива а родитељима су права радост. Срећни су дакле они родитељи који су овако васпитање дали својој деци, па зато и њихову кућу покрива божији благослов и красе похвале суседа и других људи.
Сад би на реду било да обратимо пажњу и на дом онога домаћина, који се по несрећи слабо стара о васпитању своје деце, али после пријатног расположења које сте осетили слушајући о домаћем животу оне куће, у којој се деца добро васпитавају, нисам рад да вас онеспокојавам са недаћама, тешким несрећама и горким жалостима оне куће, која се не брине о васпитању своје деце. И заиста, тешко оној деци чији се родитељи не брину о њиховом добром васпитању а такви родитељи јесу они који немају у себи страха божија, који су хладни према вери, који су равнодушни према молитви, који не иду у цркву и не причешћују се уредно и са нужном побожношћу, који непобожно и хладнокрвно а често и са омаловажавањем говоре о светим предметима своје свете вере. Но тешко таквим родитељима на дан страшнога суда јер ће давати строга одговора и за своје и за дечије душе.
Због тога, очеви и мајке, не заборављајте никад своје колико узвишене и тешке толико племените и свете дужности, које имате према својој деци; немојте се показивати равнодушни и хладни према гласу и природе и вере, Благословено ће бити ваше име, света ће и вечна бити успомена на вас кад се будете вредно и озбиљно старали о добром васпитању своје деце, јер ћете тако дати друштву честите и врле грађане а цркви верне и побожне хришћане. Молите се Богу да вам је на помоћи при овом тешком послу а у част и славу његовог пресветог имена. Амин.