НЕДЕЉА ПЕТНАЕСТА
Мат. зач. 92. гл. 22. ст. 3546
Ово Јеванђеље говори (од 35-40) о неком законику, који је дошао к’ Спаситељу са питањем; која је исповест у закону највећа? Но баш пред овим закоником долазили су к’ Спаситељу Садукеји да га питају: чија ће бити она жена на ономе свету која је на земљи а због тога што није имала порода, била жена више браћа? Па кад их је Спаситељ са својим одговором посрамио, удружени сектатори потпуштају сада овога законика са горњим питањем, не би ли ма како ухватили Христа у погрешци против Мојсејевог закона па да га окриве. Но ово исто Јеванђеље говори (од 40-46.) и о одношају Христовом према Давиду и обратно.
У оно време законик неки приступи к’ Исусу кушајући га и говорећи: учитељу, која је заповест највећа у закону?
Овога законика јеванђелист Марко 1 назива и књижевником тј. човеком ученим, који је добар зналац Мојсејевог закона. Знајући да су пре овога законика долазили к’ Спаситељу Садукеји и фарисеји уверавамо се, да су непријатељи Христови долазили један за другим да га кушају препирући се с њим о својим начелима а све у намери, не би ли га како окривили. Тако Иродијани су га кушали и запиткивали о питањима политичким, Садукеји о филозофским а фарисеји о вероисповедним. Законик ставља Спаситељу горње питање о заповести зато, не би ли он ма шта одговорио против начела тадашњих секта а особито не би ли и за себе казао, да је Бог па додао неку заповест и о обожавању себе самог и тако се по казао као богохулитељ.
Јудеји су делили све законске заповести на велике и мале. 2 Тако, неки су за велике сматрали оне заповести, које говоре о уздржавању и чистоти, па су зато и мислили да ће Спаситељ одговарајући на положено му питање одговорити против ма кога од поменутих мишљења.
А Исус му рече: љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом и свом мисли својом. Ово је прва и највећа заповест.
Из ових Спаситељевих речи учимо се, да смо дужни да Бога љубимо савршено и непрекидно; а ова је заповест прва и највећа зато, што из ње проистичу и све остале врлине.
А друга је као и ова: љуби ближњега свога као а самога себе.
Истина, да у Св. Писму нема заповести која би човеку налагала да љуби себе самог, али на љубав према себи упућује човека и сама природа, јер је та љубав свакоме човеку урођена. Сваки човек дакле дужан је да љуби свога ближњег тј. свакога човека и то: 1) не као што љуби себе него као што је дужан да љуби себе, јер пијанице и развратници уопште не љубе себе почем се свој им владањем удаљавају од Бога а дужност је да му се приближавају и да буду свети као што је и Он свет и 2) слободно и са потпуном готовошћу искрено и без икаквог лукавства и задњег циља, нежно, симпатично и стално. А има прилика кад је човек дужан да љуби свога ближњег и више него себе самог, па да и свој живот жртвује за њега као и за отаџбину и цркву а по примеру Христа Спаситеља, његових Апостола и хришћанских мученика.
Спаситељ Исус Христос знао је врло добро лукавство књижевника и Фарисеја и њихову мржњу према себи, јер да га нису мрзели не би га ни кушали а још би му мање желели мучења и смрт, па зато и додаје и ову другу заповест о љубави према ближњем. А назива је великом, као и ону прву зато, што ко не љуби ближњега свога као и себе, тај не љуби ни Бога нарушавајући Божију заповест. 3 Према томе ова је заповест друга, али не само по реду у коме се у закону налази него и по сили и важности.
О овим двема заповестима виси сав закон и пророци.
У љубави према Богу и ближњему налази се сав Мојсејев закон и све што је преко пророка наређено. О овом истом предмету гово ри Спаситељ врло јасно и у 7-мој глави Јеванђеља од Матеја, но код Марка у глави 12-тој говори се о истом опширније, јер је код њега законик – кушач и похваљен. Он истина долази као кушач послат од фарисеја, али кад је чуо одговор и усвојио га, променио је своје мишљење и признао, да Спаситељ има право па зато му Господ и вели, да није далеко од царства Божијег.
А кад се сабраше фарисеји упита их Исус говорећи: шта мислите за Христа, чији је син? Рекоше му: Давидов.
Пошто је посрамио своје противнике Спаситељ се сада и обраћа фарисејима и књижевницима па их пита, шта они мисле за Христа о коме су пророци прорицали и кога и они сами очекују? Дакле, докле су Спаситељеви противници очекивали, да на њихово напред положено питање Христос и себе самог стави у прву заповест представљајући се и сам као Бог, па да га зато окриве, он знајући зато њихово лукавство и зле намере, сад говори о своме божанству али ипак мимогред па иако им својим сопственим одговором показује, да је он Господ и Бог. Поменуто питање; чији је син Христос? није Спаситељ поставио у намери да куша противнике него да поучи своје ученике, да посрами своје противнике и покаже узрок свију њихових софистичких питања, која су јасно посведочавала, да противници не знају дух и смисао пророштва о Месији. Јер кад су фарисеји одговорили, да је Христос син потомак Давидов и наследник његовог царства сматрали су, да је Давид виши и већи од Христа, који му је наследник. Међутим Спаситељ тиме показује, да је син човечији ради човечијег искупљења, али и Господар Давидов јер је Син Божији и Бог.
Како дакле Давид њега у духу назива Господом говорећи: рече Господ Господу моме: седи ми с десне стране, докле положим непријатеље твоје под подножје ногу твојих 4 . Кад дакле Давид назива њега Господом како му је син?
Горње пророштво казао је Давид по задахнућу Св Духа, јер по сведочанству Св. Писма, никад пророштво не би од човечије воље него научени од Св. Духа говорише свети Божији људи. 5 Спаситељ је ово Давидово пророштво навео овом приликом као доказ свога истинитог божанства.
И нико му није могао одговорити ни речи, нити је ко смео од тога дана да га запита више.
Противници нису Господу могли ништа да одговоре, јер су били врло зла и покварена срца а друго рђаво су и погрешно тумачили пророштва о Месији очекивајући да он на земљи буде земаљски цар и да оствари њихове световњачке жеље.
Из овог Јеванђеља видимо, да Христови противници иако су и међу собом били непријатељи, ипак су се знали удружити кад су хтели нападати на Господа. Међутим при њиховом нападању не видимо их да долазе слободно и са убеђењем него плашљиво и лукаво кушајући помоћу софизама. Но истина се не крије, јер се не боји светлости почем је и сама светлост која се све више показује. Због тога и срце простијих хришћана не треба да се плаши од научних речи неких софиста, који на хришћанство вичу; јер је хришћанство чиста и жива истина, која се у свету остварава, која је свет препородила напретком и срећом и која човека уздиже до неба и опет га враћа тамо, одакле је пао па га тако и чини уистину срећним како овде на земљи тако и горе на небу, и како односно његовог човечанског достојанства тако и душевне узвишености.
- 12, 28.
- I Јов. 4, 20.
- Мат. 5, 19.
- Пс. 11., 1-2
- II Петр. 1, 21.
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ПЕТНАЕСТУ
Љуби ближњега свога као себе самог. 1
Једна и иста Божија заповест, др. бр. налаже нам и љубав према нама самима и љубав према ближњем; јер су сви људи без изузетка украшени једном и истом разумном природом и све људе краси једно и исто високо достојанство, које захтева љубав и поштовање, јер су сви људи без изузетка створени по слици и прилици Божијој. Због овакве једнакости међу људима ми се и уверавамо, да љубав према ближњем треба да је општа и треба да се простире на све људе без изузетка и без обзира на народност и веру, па и на саме наше непријатеље и тешке грешнике. По науци Слова Божијег ми смо дужни да разликујемо рђаво дело од људи, па докле зло и рђаво дело треба да презиремо, човека треба да љубимо и сажаљевамо не враћајући никада зло за зло, него као што нас апостол учи старајући се о добу међу свима људима и живећи у миру са свима. 2
Истинити и прави хришћанин, др. бр. дужан је да следује примеру Господа Исуса Христа, који љуби све грешнике, који је се молио Богу и за оне што су га на крсту разапели, који је чинио добро и онима који су га мучили и подсмевали му се. Истинити хришћанин дужан је да се угледа на свога Оца небеског, који својим сунцем обасјава и зле и добре и који даје кишу и праведнима и неправеднима. 3
Нашу љубав према ближњему ми можемо показивати и посведочавати старајући се о души, о телу и спољашњем благостању нашега ближњег. Истина је храна и светлост душе, па зато др. сл. и не треба ово драгоцено благо да кријемо и удаљавамо од душе нашега ближњег и не треба никад да га обмањујемо потурајући му лаж на место истине. Но осим тога наша је света дужност и то, да кад видимо да је наш ближњи у обмани и да се у нечему вара, ми треба да се потрудимо да га обавестимо и да га изведемо на пут истине и дужности а награду зато човечанско дело даће нам праведно небо, као што нам то и Свето писмо обећава говорећи: ако ко од вас зађе с пута истине, и обрати га ко, нека зна да ће онај, који обрати грешника са кривога пута његова спасти душу од смрти и покрити мноштво грехова. 4 И по овим речима Слова Божијег ми смо дужни да дајемо другоме братске савете али увек истините и искрене са хришћанском смерношћу сећајући се, да и ми као људи можемо пасти у исти грех па ће и нама требати помоћ нашега брата. Човек никада не треба да мисли, да је најбољи и најјачи, јер све што је људско то је несигурно и непостојано. Кад опет човек има и власти и дужности да казни грешника, он и у тој прилици не треба да заборавља на смерност, благост и човекољубље, јер само тако радећи увериће кривца кога казни да му није непријатељ и злотвор него отац и добротвор. Још човек треба да се стара, да никада и никога не обмане ни речју ни делом, а ни ономе, који је најмањи не треба да показује рђаве примере, јер Господ Спаситељ каже нам: А који саблазни једнога од малих, који у мене верују боље би му било да се обеси камен воденички о врату његовом и да потоне у дубину морску. 5 Кад је ближњи, наш брат, у нужди па потребује утехе и помоћи, онда ћемо учинити дело благородно и испунићемо дужност братољубља ако га утешимо и притечемо му у помоћ, јер нам и Бог преко Апостола Павла заповеда: да утешавамо један другог и поправљамо свакога брата. 6 Ко је опет у вери ослабио и охладнио, тога смо дужни да потпомогнемо вером у Бога и надом на преблагог Оца небеског, па да тако срце његово загрејемо и оживимо топлим и спасавајућим јеванђелским истинама. Као што смо дужни, др. бр. да се старамо о ду ши нашег ближњег, исто смо тако дужни да се старамо и о његовом телу. Као што смо ми ради па захтевамо да други људи, наши ближњи, удаљавају од нас сваку опасност која би наудила нашем животу и да нас осим тога још и помажу у телесним нуждама и потребама, исто смо тако дужни да и ми тако људима чинимо. Због тога, молимо се Богу, да нас сачува од убиства и крвопролића, али зато опет и човек треба да избегава све оне околности и узроке, који га могу навести на тешки и смртни грех убиства. Треба сваки да избегава зађевице и свађе, злобу, мржњу и љутњу, јер није само онај човекоубица, који брата свога убије, него и онај који брата свога мрзи, и ову истину посведочава нам Св. Писмо, кад каже: сваки који мрзи на брата свога крвник је људски 7 , јер својство и расположење оне душе која мрзи свога брата, јесте онакво исто као и душе, једнога убице. Бог се гнуша оне душе која мрзи свога брата и казниће је као братоубицу! Па зато, др. бр. избегавајмо увек све оно што може шкодити не само животу него и здрављу нашега ближњег. Избегавајмо псовке, јер су и оне омаловажавање светог имена Божијега. Избегавајмо и вређајуће речи јер оне омаловажавају достојанство и понос човеков. Избегавајмо немилосрђе према свакоме а особито према сиротнима и несрећнима, јер немилосрђе не приличи човеку и јесте тежак грех пред Богом који грешнога човека непрестано обасипа даровима свога очинског милосрђа. Истинити хришћанин чини добра где год може и свакоме прашта, па зато прави хришћанин, по речима Слова Божијег и јесте: т рпељив, милокрван, не љути се и никад не мисли о злу 8 . Добар хришћанин никад се не устеже и никад није лењ да свога брата помогне у болести, да га нахрани кад је гладан, да га напоји кад је жедан, да га одене кад је наг, да га посети кад је болан и у несрећи па је на послетку у нужди готов, да за ближњега свога и свој сопствени живот жртвује. Па зато нека је благословен онај брат хришћанин, који у своме животу овде на земљи чини оне врлине, које ће му праведни Бог Спаситељ на страшном суду изнети на јавност говорећи: Ходи благословени Оца мога и прими царство које ти је приправљено од постања света; јер огладнех и нахранио си ме; ожеднех и напојио си ме; гост бијах и примио си ме; го бијах, и оденуо си ме; болестан бијах, и походио си ме; у тамници бијах и долазио си ми 9 .
Но осим старања о души и телу нашега ближњег, ми смо др. бр. дужни старати се и о спољашњој срећи нашега ближњег, јер се по моћу ње и чува, и увеличава и побољшава човечији живот. Па зато не само што нам се забрањује да неправедним начином присвајамо себи оно, што није наше, него смо још дужни да имање и добро нашега ближњег чувамо од свакога вреда, штете и опасности. Част и достојанство, лепо име и уважење то је човеку највеће благо и најскупоценије имање, па зато и треба да чувамо и дубоко поштујемо част и лепо име свакога нашег брата. Па ако је на послетку наш ближњи и такав човек, који заслужује осуђивање и који не заслужује похвалу него изобличење, ми ипак не треба да га пред другима изобличавамо и срамотимо, него треба да га зовнемо на само па да га онда братски и искрено и са правом и чистом хришћанском љубављу посаветујемо. Никога дакле не треба да осуђујемо, јер Господ Бог каже: не осуђујте друге да и сами не будете осуђени.
И после свега овога, др бр. сетимо се речи Божијег Апостола који овако каже: Молим вас браћо, поучавајте неуредне, утешавајте малодушне, браните слабе, сносите свакога. Гледајте да нико не враћа коме зло за зло, него свагда идите за добрим и међу собом и према свима. Радујте се свагда. Молите се Богу и на свачему захваљујте, јер је ово воља Божија у Исусу Христу, коме нека је част и слава во вјеки вјеков. Амин.
- Мат. 22, 35.
- Тим. 12, 17.
- Мат. 5, 45.
- Јак. 5, 16-20
- Мат. 18, 6
- I Сол. 5, 11
- Јов. 3, 15.
- I. Кор. 13,4
- Мат. 25, 35
