Недеље По Светој Тројици, НЕДЕЉА ОСМА

НЕДЕЉА ОСМА
Мат. зач. 58. гл. 14. ст 14-23.

Данашње Јеванђеље говори о томе, како је Христос Спаситељ са 5 хлебова и две рибе нахранио множину народа. О истоме чудесном догађају говори и Мап. 7, 30-44. Лук, 9, 10-17 и Јов. 7,1-15. Ово Спаситељево чудо не само што је јасан доказ његовог милосрђа и свемогућства, него у исто време испуњава и срца верујућих како одважношћу тако и великом надом. У данашњем Јеванђељу имамо довољно доказа да се Божији промисао не ограничава само на лечење болних; него се простире и на сваку нужду и потребу човечију.
У оно време, виде Исус многи народ и сажали се на њих и излечи многе болеснике њихове.
Овај народ као што се види из 13-тог стиха ове главе, нашао је Спаситеља у неком пустом месту а ево како: Кад је Исус Христос пошао из Капернаума а на лађи преко Генисаретског језера, 1 дошао је у ову пустињу, која је припадала Витсаиди. 2 Овај предео био је под управом Филипа, онога јединог доброг Иродовог сина. Кад се десило да је Спаситељ са 5 хлебова и 2 рибе нахранио множину народа, онда су се и ученици враћали са свог Апостолског посла. 3 Но баш у ово време и Ирод беше затворио у тамницу Св. Јована Крститеља. Па како због тога, тако да би се и ученици, који су са пута дошли, одморили, и да би им божански учитељ повторио све што је учио и радио, он се удаљио у пустињу и ту се сажалио на народ, који је за њим дошао. У време Спаситељевог бављења на земљи, вероисповедни народни учитељи толико беху огрезли у покварености, да су се старали само о својим приходима и почастима, а стадо беху напустили и оставили изложено свима могућим опасностима. Па и овом приликом видећи опасност, јер Св. Јован већ беше у Иродовој тамници, напустише и оставише народ; но Христос Спаситељ, као добар пастир, који је и живот свој дао за своје стадо, сажали народ и поможе му нахранивши га и излечивши његове болеснике, но због тога су га опет старешине још горе омрзле!
А пред вече приступише к’ њему ученици његови говорећи: овде је пусто место а сад је и доцкан; отпусти народ нека иде у села да купи себи хране.
Јудеји су рачунали два вечера, прво око 3 часа по подне, у време ужине, и друго око 6 часова увече; но нама је овде свеједно да разумемо једно или друго. Дакле кад је наступило вече и ученици се беху вратили с пута они приступише своме учитељу и молише га да отпусти народ, који се око њега беше искупио да чује његову науку и да му излечи болеснике. Но јеванђелист Јован вели, да је пре тога Спаситељ рекао Филипу: где ћемо купити хлеба да ови једу 4 и зато не треба мислити да су овде неке противуречности, јер је Јован описао и оно што је пре било и што је Матеј прећутао. Међутим Јован је врло добро урадио што је и ово навео, јер отуда дознајемо, да Бог и пре нашег тражења види наше нужде и потребе па се као човекољубиви отац стара и да нам помогне. Па тако и Спаситељ хотећи и овом приликом да покаже своје милосрђе пре-ма људима са свим је друкчије поступио јер;
Исус рече им, не треба да иду; подајте им ви нека једу. А они му рекоше: немамо овде само пет хлебова и две рибе. А он рече: донесите ми их овамо. И заповеди народу да поседају по трави, па узе оних пет хлебова и две рибе, и погледавши на небо благослови и преломивши даде ученицима својим а ученици народу.
Узима дакле пет хлебова и две рибе и благосиља их па раздају народу, који се до миле воље наситио па и ако га беше преко 5.000 душа! Овде се збиља сасвим умесно може применити текст Апостола Павла о неизмерној сили Божије благодати при оскудици и нужди јер се, вели, моја сила при слабости показује. 5
По јеванђелисту Јовану, 6 кад се је народ овом приликом уверио о Христовом божанству, хтео је да га прогласи за цара а на то се беху сложили и Спаситељеви ученици. Но Спаситељ знајући њихову намеру, пошље их по Марку у Витсаиду а по Јовану у Капернаум. Витсаида је била отаџбина Андријева, Петрова и Филипова а близу Капернаума.
По јеванђелисту Луци Спаситељ је хлебове и рибу благословио а по Јовану благодарио Богу подигнувши очи к’ небу. Тиме Спаситељ и нас учи, да увек пре јела благодаримо Богу.
И једоше сви, и наситише се и накупише пуних дванаест котарица парчета што претече. А оних што су јели беше само људи око пет хиљада осим жена и деце.
Ово чудо, као што и Иларијон сведочи, заиста је и сувише велико да би га наш разум могао ма и од части разумети. Ових 5 хлебова нису се бројно умножили, није од њих 5 постало 5 хиљада, већ су се раздељивали на парчета невиђено и чудновато замењивали. Не разумемо како је се и где сама материја умножавала, да ли на трпези или у рукама Апостола који су хлеб раздавали; но довољно да је се храна умножавала нпр. као вода на извору, као вино на чокоту или као изобиље у природи уопште. И тако, као што чудотворчева сила надмашује човечију природу, тако и начин, којим је и овом приликом дејствовала надмашује наш разум али нас у исто време учи: прво, да Спаситељ кад је народ нахранио својом науком духовно, нахранио га и са 5 хлебова и 2 рибе телесно; друго, кад је наредио да народ по земљи поседа тиме нас учи смерности; треће, кад је нахранио толики народ са 5 хлебова и 2 рибе тиме нас учи уздржљивости и четврто, кад је нахранио све једном и истом храном а на један и исти начин учи нас, да смо сви једнаки и да смо сви браћа међу собом.
И одмах заповеди Исус ученицима својим да уђу у лађу и напред да иду на другу страну док он отпусти народ.
Заповедио је ученицима да иду напред јамачно зато што су ученици желели да с њиме остану а међутим су и они били сагласни са народом да га прогласе за цара, 7 а то би било противно намерама Спаситељевим п очем његово царство није од овога света. 8 Наредио им је дакле да иду док он у миру и тишини распусти народ па да се после сам на брду као што и јеванђелист ниже наводи, Богу помоли. Но ученици га и зато ваљда нису хтели сама да оставе.

  1. Јов. 7, 1.
  2. Лук. 9, 10.
  3. Мар.7, 30, 35.
  4. 6, 5.
  5. II Кор. 12, 9.
  6. 6, 15
  7. Јов. Н. 6, 14.
  8. Јов. 18, 36

БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ОСМУ
У име Оца и Сина и Светога Духа

И данашње Јеванђеље, др. сл. даје нам спасоносну науку о безграничном милосрђу Божијем и његовом човекољубљу према људима, који га траже. Кад је цар Ирод затворио Св Јована Крститеља у тамницу, Спаситељ се беше удаљио у неку пустињу а за њим дође преко 5 хиљада душа, да слуша његову науку и да му боле снике излечи. И Господ Исус учинивши и једно и друго још је се постарао да овај народ и нахрани, па га је и нахранио.
Но осим овога догађаја има и много више других, који нас јасно уверавају о неограниченом Божијем милосрђу које се особито огледа у Божијем изванредном човекољубљу и очинској љубави према човеку. Човек сваки дан греши и тиме вређа свога Творца и Спаситеља и чини себе недостојним његове милости, но благодарећи Божијем милосрђу човек ипак живи на земљи и то као син Божији. Без овога милосрђа ни овај свет не би могао постојати па разуме се ни човек, који врло често бива рушиоц Божијих заповести, па зато др. бр. неограничено милосрђе Божије и треба да испуњава наша срца радосном надом на спасење и да нас чува од очајања у које често као грешни лако падамо. Због тога и јесте најгори и најтежи грешник онај хришћанин, који се усуди да сам себе убије, јер тим својим поступком он одриче Божије милосрђе. Бог је, др. сл. многомилостив и дутотрпељив па непрестано и позива грешника на покајање јер као што нас Слово Божије учи: Бог неће смрти грешника, него хоће да се сви спасу; па зато и на небу а међу анђелима бива велика радост, кад се само и један грешник покаје.
И тако, милост је Божија неизмерна и она се огледа не само у ваплоћењу Сина Божијег ради вечног спасења целога људског рода него је видимо и на сваком човеку, па и ако сваки човек греши. Цар Давид коме је Бог особита добра чинио беше пао у два смртна греха, па ипак није остао без наде на спасење јер је знао, да је Божија милост неограничена, па зато послушавши савете пророка Натана он се одмах почиње кајати из свег срца и из све душе и Бог му опрости. 1 Нема дакле греха који је већи од Божије милости са којом се човек увек може да користи само ако је вољан да од грешења одустане и да се покаје. А човек ће се опет на кајање нај лакше склонити кад се сети да је Бог због грехова људских цео свет казнио потопом, али ипак по своме милосрђу спасао је и Ноја и родове свију животиња. Казнио је Господ и варош Содом и Гомор, али је ипак спасао Лота и његову породицу. Послао је Бог пророка Јону у варош Ниневију да јави, да ће и варош и сви грађани за 80 дана пропасти; па кад су се искрено покајали сви, Бог им је опростио свима, као што је опростио и Петру што се Спаситеља три пута одрекао али се зато и одмах покајао и горко плакао па зато му је и опростио. Нужно је дакле да се грешник каје а благајница Божије милости увек је свакоме отворена, јер Бог неће смрти грешника, неће нико да умре као грешан.
Но има људи, др. сл. који и злоупотребљавају Божију милост, па не престају ходити по путу греха задовољавајући своје страсти и радећи против Божијих заповести а мислећи, да се на самртном часу покају, као и онај разбојник који је са Спаситељем био разапет и казао: Господе, опомени ме се кад дођеш у царство твоје. Но ко зна час смрти и зашто би човек спасење своје душе непрестано држао на путу греха и пропасти, јер ко може јамчити да такав човек, који је цео свој век провео у грешењу и тако огрезао у греху, не умре као онај други разбојник који је са Спаситељем био разапет и који се не само није хтео покајати него је се Спаситељу још и ругао као и остали Јудеји, фарисеји и књижевници?
Имајмо увек на памети да Спаситељ каже: ходите мени сви који сте натоварени грехом и ја ћу вас одморити. Ма колико били грешни похитајмо, браћо Богу и његовој милости и он ће развеселити наша срца и успокојити нашу савест. Његова ће милост опростити наше грехове и ми ћемо се спасти. Чувајмо се од очајања јер се њиме одриче Божије милосрђе које се свакога јутра и свакога вечера на сваком Божијем створењу и на свакој стварчици у природи врло јасно огледа. А ко опет злупотребљава Божију благост и милосрђе па неће благовремено да се покаје већ своје кајање одлаже, тај нека се сети речи Божијих, које веле: човече, зар не мариш за богатство Божије доброте, и користи и трпљења не знајући да та доброта Божија на покајање води. 2 Амин.

  1. I Цар. 12, 13.
  2. Рим. 2, 4.