НЕДЕЉА ОСАМНАEСТА
Лук зач. 17. гл. 5. ст. 1-11
Данашње Јеванђеље говори о позиву четири Апостола: Петра, Андрије, Јована и Јакова у Апостолску службу. О овоме истом догађају говоре још Матеј у глави 4-тој и Марко у глави 1-вој. И поред све привидне различности при описивању овога догађаја између јеванђелиста Луке и поменута два јеванђелиста ипак се говори код све тројице о једној и истој ствари и слажу се. У овоме опису Матеј и Марко потпуно се слажу а Лука допуњава обојицу.
У време оно, кад један пут народ належе к’ Исусу да слуша реч Божију он стајаше код језера Генисаретскога.
Кад се о Господу пронео глас као о великом учитељу и чудотворцу, народ га је непрестано у масама пратио. У грчком тексту на место словенске речи народ стоји „гомила проста света“а зато, што је се ту прост свет око Спаситеља био сакупио. Дакле види се, да је у словенском преводу на место оне доста неудесне речи узета лепша реч народ. Да је овом приликом око Спаситеља био заиста простији свет види се и из речи належаху, належе = навали, што опет стоји у словенском преводу. И заиста, простији народ први је и усвојио Христову науку и признао га за Месију, а то јамачно зато, што је раденичка класа увек искренија, моралнија и независнија због чега и јесте основа друштва. Но да је и она достојна сваког поштовања и да су и њени чланови створени по слици и прилици Божијој исто тако синови Божији као год и благородници, богаташи и великаши види се и из тога, што и Спаситељ преко пророка Исаије каже: Дух је Господњи на мени, због кога ме посла да јављам добре гласе сиромашнима, 1 а из радничке и просте класе били су и први Христови ученици, који су и хришћанство по свету пронели. На послетку из те класе био је и сам Господ Спаситељ 2 па иако су старешине и прваци Јудејски, архијереји и Фарисеји, презирали Христове последоваоце и ученике говорећи народу и за самога њиховога учитеља овако: Ви се преваристе. Веровали га ко од кнезова или од фарисеја 3 па зато су Спаситеља и мрзели, гонили, злостављали, мучили па на послетку најтежом и нај мучнијом смрћу уморили. И овде дакле имамо доказа, да се поквареност често шири од више класе. Генисаретско језеро други јеванђелисти називају и морем.
И виде две лађе где стоје при крају а рибари беху изишли из бих и испираху мреже. И уђе у једну од лађи која беше Симонова, и замоли га да мало одмахкне од краја па седнувши учаше народ из лађе.
Ових рибарских лађица било је на овом крају, као што историк Јосиф сведочи, преко 130. а рибари о којима је овде реч били су: Симон, Андрија, Јаков и Јован па кад су они изапрали мреже и чекали залазак сунца те да их опет отпочну у воду бацати, тада долази Исус Христос и улази у лађу са које ће народ да учи а њих позва на дужност Апостолску. Из ових речи јасно се види, да Господ Спаситељ поштује труд и рад јер је лењост мати свију рђавштина. Тако пастири су чули радосну вест о Христовом рођењу пасући стада; мудраци штудујући звезде, Матеј је позван у Апостолску службу баш кад је вршио царинску дужност а Зеведејеви синови ловећи рибу. Спаситељ признавајући Симоново право над лађом и поштујући његову личну слободу употребљава његову лађу са молбом а не самовољно или насилно. Из овога Христовог поступка дознајемо, да је ов јако уважавао личну слободу и право својине. А народ је опет учио из лађе зато, да би га сви могли видети и да га не би стешњавали.
А кад преста говорити рече Симону: хајде на дубину и баците мреже своје те ловите.
Обичне рибарске лађице, као што су биле и ове Зеведејевих синова, биле су такве, да је са њима било врло неудесно ловити на дубини, па зато се Петру и учинила чудновата ова наредба Спаситељева с тога
И одговарајући Симон рече му: учитељу, сву ноћ смо се трудили и ништа не ухватисмо али по твојој речи бацићу мрежу.
Петар је и пре4 видео неколико Христових чуда а о многима је јамачно и слушао, па зато се одмах и покорава Спаситељу и није се преварио, јер
И учинивши то ухватише велико множество риба и мреже им се продраше. И намагоше на друштво које беше на другој лађи да дођу да им помогну; и дођоше и напунише обе лађе тако да се готово потопе.
Види се да је њихово друштво било толико далеко да су их знацима звали, јер то означава реч намагоше (помануша), а биће да их нису викали и због страха и чуђења, јер су се од множине риба хтели потопити. Друштво пак били су Јаков и Јован са оцем Зеведејем и радницима.
А кад виде Симон Петар паде пред ноге Исусове говорећи: изиђи од мене Господе ја сам човек грешан. Јер се беше уплашио и он и сви који беху с њим од мноштва рибе коју ухватише, а тако и у Јакова и Јована, синова Зеведејевих, који су били другари Симонови.
Петар уплашен да му мноштво ухваћене рибе не потопи лађе па и рибаре пада пред Спаситељеве ноге, да би тиме изразио што силнију молбу а у исто време сматра, да је он сам узрок томе а зато, што као грешник стоји лицем к’ лицу пред Спаситељем и што га је као недостојан примио у своју лађу. Исто тако били су и они други уплашени; но Спаситељ који је дошао заблуђеним овцама, који је био пријатељ царинара и грешника и који је проповедао сиромашнима и дружио се са презренима одмах и овом приликом теши и храбри Петра, јер
И рече Исус Симону: не бој се; од сада ћеш људе ловити.
Тј. умири се и не плаши се; а од сада биће ти дужност јеванђелска проповед, која спасава људе, којих ћеш имати необично много као и сада рибе у мрежи.
И извукавши обе лађе на земљу оставише све и отидоше за њим:
Лађе су као што је и напред речено, биле мале, па су их могли на обалу извући а за тим су се сва четворица сасвим придружили Спаситељу и више га нису остављали, него кад су по Христовим речима постали његови ученици. Онда су постали и људски ловци тј. проповедници Јеванђеља.
- Ис. 61, 1.
- Рим. 1, 3.
- Јов. 7 46
- Јов. 1, 41. Мат. I 20.
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ОСАМНАЕСТУ
У име Отца и Сина и светога Духа. Побожност је корисна за свашта.
Бл. Сл.
У данашњем Јеванђељу чули смо, како Петар признаје, да је грешан и недостојан да пред Господом Спаситељем стоји лицем к’ лицу и да га прими у лађу, па зато падајући пред Спаситељеве ноге и каже: Иди од мене, Господе, јер сам ја човек грешан, но за такву смерност Господ га награђује говорећи: Не бој се, од сада ћеш људе ловити. И тако, пре но што је Спаситељ ушао у Петрову лађу, он је по својој грешности тешко и рибе ловио, а сада признавајући да је грешан и недостојан да пред Господом стоји он добија силу и моћ да људе лови! Овај Петров поступак, др. бр. даје нам леп пример смерности и побожности, јер Господ Бог, као што видимо, још лепше награђује а и по речима Апостола Павла: п обожност је корисна за свашта, јер има обећање живота и садашњега и онога који иде. 1
По сасвим ће бити умесно да се и ми овом приликом запитамо, да ли данас сваки верује, да су смерност и побожност тако важне хришћанске врлине, да их збиља треба и искрено волети и потпуно усвајати? Да ли данас сваки верује, да је побожност корисна за све што нам овај земаљски живот даје и за све чиме се будући, небески живот и спасење постизава? У данашње време ми видимо врло много људи, који као да су уверени, да ове наше речи немају баш велику вредност, да смерност и побожност немају баш такву и толику важност као што ми велимо, па се због тога тако владају као да смерност и побожност не само нису од користи за све, него напротив као да су на штету свега те тако презиру те врло важне хришћанске врлине и показују се у друштву не само горди него и непобожни шкодећи тиме и себи и другима и кварећи младеж, која је нада и узданица и породице и државе.
Сваки човек др. бр. гледајући како небеса казују славу Божију,… и како се од постања света на створењима могла познати и видети Божија вечна сила и божанство, заиста се мора згрозити кад чује некога, како говори против вере и Бога, како скоро ни у шта не верује и како страшно псује и анђеле и свеце, и небо и земљу! Но где оваква опасна болест душевна овлада, где се на овај начин побожност изгуби, ту се друштво и друштвено благостање не може никаквој срећи надати, јер ту нема братске љубави ни братске помоћи, ту нема мира ни слоге, ту нема искреног пријатељства ни искреног поштовања. Али као што наши лекари за телесне болести имају двојаке лекове: једне, које болести лече и друге, које здравље од болести чувају; исто тако и за душевне болести постоје двојаки лекови: једни који код непобожних људи лече непобожност, и други који побожне чувају да не би пали у ту опасну душевну болест, у грех непобожности. Кад неверник и непобожан човек обрати озбиљну пажњу на истину наших речи он ће се, ако их усвоји, опростити непобожности и неверовања и постаће побожан и веран члан Св. цркве, а ко је опет побожан он ће се још боље утврдити у побожности, која је, по науци Божијој, корисна за свашта.
И ми да би доказали, да је побожност збиља корисна у сваком погледу велимо, да је у свима човечијим делима врло нужна нада на добар свршетак дела и послова које човек предузима, јер кад човек нема наде на добар свршетак свога предузећа, он губи сваку енергију и вољу на рад па разуме се да тако постаје умртвљен (збуњен, сплетен, поплашен и на послетку несрећан. Запитајмо се само, ко сеје, а да се жетви не нада? Ко плива а да се не нада да ће и на обалу испливати? Ко ради и тргује а да се користи не нада? Кад обратимо пажњу на људске послове и предузећа, уверићемо се, да све бива на основу наде, да ће се жељена циљ постићи, да ће труд добрим плодом уродити. Осим тога доказано је још и то, да у колико је нада већа утолико је и енергија и вредноћа развијенија и воља за послом и трудом јача; а кад нада буде још и са свим сигурна онда и човек постаје сасвим вредан и потпуно вољан свога посла. И сад према овоме др, бр. сравнимо наду непобожног човека са надом онога који је побожан па ћемо видети, да се нада непобожног човека оснива на земаљским створењима а нада побожног оснива се на Творцу свију тих створења. Непобожан човек нада се на ствари променљиве и несигурне, на каквоћу земље, на топлоту Сунца, на влагу кише и ветрова а побожан се нада на непроменљивог и сигурног добротвора Бога. Непобожан се нада на ствари слабе, на вештину, и на своју сопствену силу и моћ, а побожан човек нада се на онога који је најмоћнији и најсилнији. Непобожан се човек, на послетку, нада на људе, који истина много обећавају али мало или ни мало не испуњавају своја обећања и који данас живе и јесу а сутра умиру и нема их а побожан се нада на Бога који сва своја обећања потпуно и верно испуњава и који вечно живи. Из ових истинитих речи лако се може видети чија је нада сигурнија и већа; јер докле је нада непобожног човека скоро без основа и несигурна, побожан се нада на оно, што је на чврстом и непоколебљивом темељу основано и што је у истини сигурно.
Дакле, истините су Апостолске речи које нас уче, да је побожност корисна за свашта тј. да она свима нашим делима може бити и јесте од велике користи, јер побожност свакоме у истини побожном човеку непрестано улива непоколебљиву наду на добар свршетак свију његових предузећа. Улива му наду, којој је основ у Богу. Због тога др. сл. побожан човек и јесте пун воље у свима својим предузећима и он може бити сигуран даће његови трудови добрим плодом уродити. Због тога и видимо да побожни људи извршују дела која ни један од непобожни не сме ни да замишља ни да предузима. Који би од непобожних стао пред свога цара са толиком одважношћу, да му каже: отпусти потлачени народ испод своје власпи? Који би од непобожних са хиљадама народа ушао у сред мора? Но Мојсеј је извршио ова чудесна дела јер је био побожан и надао се на Бога. Побожан је био Петар и надао се на Бога, побожни су били и надали су се на Бога и остали Апостоли, ти сиромашни и прости галилејски рибари, па су својом науком победили цео свет и постали просветитељи целе васељене. Побожни су били, др. бр. и надали су се на Бога и наши очеви и ћедови па су, тако рећи, без оружја и новаца и без осталих ратних потреба и средстава, њих мало, борили се против силне Турске царевине и ослободили своју Отаџбину и своје синове и потомке, вас, који данас уживамо плодове њихове побожности и наде на Бога свемогућег.
Будимо дакле и ми побожни и надајмо се на Бога као Мојсеј и Петар, као Господњи Апостоли и као наши очеви и ђедови, па као што је њих Бог наградио и прославио он ће и нама, слично Петру казати: Не бојте се, ни ваше се лађе неће потопити, јер сам ја с вама а ви се на мене надате, Амин
- I. Тим. 4 7.
