НЕДЕЉА ЈЕДАНАЕСТА
Мат. зач. 77. гл. 18. ст 23-35.
Ово Јеванђеље говори само о опроштају грехова. 1 Фарисеји су на основу неких места Св. Писма опраштали кајућем се само три пута а већ четврти пут нису. Но Петар покренут љубављу према ближњем увеличао је тај број до седам а Спаситељ до седамдесет пута по седам тј. свагда кад год се грешник искрено каје. 2
Опроштај зависи како од увређеног тако и од онога који га је увредио. Увређени је дужан да онога који га је увредио љуби као себе самог а овај треба искрено да се покаје па тек тако тј. из љубави и кајања може следовати и опроштај. Кајање је дакле неопходно нужан услов за опроштај али не и за љубав, јер Бог љуби све али прашта само онима, који се искрено кају и то захтева правда његова.
Рече Господ ову причу, царство небеско личи на човека цара, који намисли да се прорачуни са својим слугама.
По Оригену п рича је реч о неком догађају, који је токорсе био, но у самој ствари није био али је могуће да буде. И по томе п рича се разликује од басне, која излаже световну мудрост и говори о догађајима немогућим. И тако док басна учи помоћу фантазије представљајући, како животиње или мртве ствари говоре, дотле прича јеванђелска говори о могућим догађајима и излаже моралне истине. Упоређењем царства небесног са царем објашњава се питање о опраштању грехова, увреда, и у њему се узима Бог као цар а чланови цркве као његови поданици. Овом причом Спаситељ нас учи, да ко хоће да му Бог опрости грехове, нужно је да и он прашта онима, који су њега увредили.
А кад се поче рачунати доведоше му једнога дужника од десет хиљада таланада.
Таланд је предио преко 3.400 сикли а Сикл обоје Јудејски новац после вавилонског ропства вредио је око 4 динара. Но да би још боље разумели важност ове суме, а особито у оно време тј. кад је новац био много скупљи, ми ћемо показати нека места Св. Писма која такође говоре о таландима. Тако Аман је у време јудејског страдања обећао цару 10.000 таланада; 1 29 таланада злата и 730 сикли потрошено је на грађење Скиније; 2 за подизање Јерусалимског храма Давид је скупио 3.000 а кнежеви 5.000 итд.; 3 царица Савска поклонила је Соломону за исти циљ 120 тал. злата. 4 И тако из оне велике суме, коју видимо у данашњем Јеванђељу да слуга дугује цару, дознајемо да је дуг човечији према Богу врло велики.
И будући да није имао чим да плати, заповеди Господар његов да га продаду, и жену његову и децу и све што има и да му се плати.
По закону јудејском повериоц је имао право да дужника прода и са целом његовом породицом и имањем кад дужник не може дуг да му исплати. 5 Но ако се при продаји и за све то не би могла узети сума коју дужник дугује, онда он код повериоца мора робовати. Дакле ко греши, он Богу дугује толико да му никад не може да врати (јер Давид у целоме своме богатом царству једва је скупио до 8.000 таланада, а овде је дуг једнога човека од 10.000 тал и отуда следује вечна казна. Цар је, по овоме Јеванђељу, заповедио да се дужнику прода и жена и деца и све али не из немилосрђа и нечовечности, него да би га тиме поплашио и побудио код њега особиту покорност како би после што јаче и силније осетио милост, коју ће му да учини. Ово потврђују и следеће речи, јер:
Слуга тај паде и клањаше му се говорећи; Господару, причекај ме и све ћу ти платити. А Господар се сажали над тим слугом па га пусти и дуг му опрости.
Докле је дужник молио да му се продужи само рок плаћања, Господар му је и цео дуг опростио. Толико је дакле и такво милосрђе Божије према кајућем се грешнику, и толика је сила грешниковог искреног кајања, које Бог награђује својим неограниченим милосрђем као што и горњи текст посведочава.
А кад изађе слуга тај, нађе једнога од својих другара, који му је дужан сто динара и ухвативши га дављаше га говорећи: дај ми што си дужан.
Сто динара према дугу његовом од 10.000 таланада, које му је Господар опростио, посве је незнатна сума, па се он ипак показа толико немилосрдан према своме дужнику да га дављаше тражећи дуг. Ово упоређење значи, да су грехови које људи један другоме опраштају у сравњењу са онима, које Бог људима опрашта, врло мали и незнатни. И тако, ако ми нашем ближњем опростимо и 70 пута по 7 ипак је то наше милосрђе према Божијем као 100 динара према 10.000 таланада дакле као капља воде према океану!
И паде другар његов пред ноге његове и мољаше га говорећи: причекај ме и све ћу ти платити. А он не хте него га одведе и баци у тамницу док не плати дуга.
По римском закону, повериоца и дужника најпре су посредници мирили, па кад не би могли успети да их помире, онда је повериоц повлачио дужника на суд ма и насилно било, а код суда није било никаквог снисхођења већ је дужник одмах у тамницу затваран и из ње се није пуштао докле га сродници или пријатељи не би одужили.
Овом причом Господ нам у лицу слуге који је цару дуговао преставља немирољубивог и немилосрдног човека, који ће бити осуђен на вечне муке. Немилосрђе његово огледа се у томе, што су њему опроштени таланди, а он неће ни динара да опрости; њему је опроштено 10.000 а он неће ни 100; њему је опростио Господар и цар а он неће ни равном себи и на послетку њему Господар опрости све а он неће ни рок исплате да продужи!
У појединости значи: идење суду време човечијег живота на земљи; Судија Бог; посредници су анђели и светитељи; тамница пакао, а сродници и пријатељи који дужника могу откупити јесу црквене молитве и милостиња, која грешнику може помоћи ако се за своје грехове искрено покајао а међутим није за време живота доспео да принесе и плодове достојне покајања.
Видевши пак другови његови тај догађај жао им би врло и отишавши казаше господару своме сав догађај.
Другови људски осим људи јесу и анђели, јер и они једног истог Бога славе и служе му као и људи.
Немилосрђе дакле не само да је Богу мрско него га и анђели па и људи презиру, па зато се и овде другови ражалише на немилосрдно поступање овога злог човека а Господар се на њ разљути врло и:
Тада га дозва Господар његов и рече му: зли слуго, сав дуг онај ја сам ти опростио, јер си ме молио. Па није ли требало да се и ти смилујеш на твога другара као и ја на тебе што сам се смиловао?
Кад му је дуговао 10.000 таланада, Господар не само што га није назвао злим нити га је укоравао и псовао, но га је још помиловао и опростио му толики дуг, али кад је се показао немилосрдан према брату онда га он назва злим и укори га па га и казни?
И разгњеви се Господар његов и предаде га мучитељима док не плати сав дуг свој.
Тј. да га муче вечно јер одуживање дуга за грехове бива само помоћу кајања а како кајања после смрти нема, то су и мучења за дуг грехова и немилосрђа вечна.
Тако ће и Отац мој небески учинити вама ако не опростите сваки брату своме од срца својих.
Ово неколико речи садрже у кратко циљ и намеру приче из које се учимо: 1) да су наши грехови пред Богом врло велики, но да нам их Бог по своме милосрђу прашта кад га зато молимо; 2) да су грехови других људи према нама а у сравњењу наших грехова према Богу посве мали и незнатни; 3) да Бог радо прашта онима, који се искрено кају, но зато смо опет и ми дужни да радо праштамо онима, који нас вређају и 4) ако ми не будемо праштали онима, који су нас увредили а кају се и ако их не будемо љубили, онда ће и нас Бог, као немилосрдног слугу данашњег Јеванђеља, предати мучитељима на вечно мучење, јер немајући осећања милости и праштања, престајемо бити синови свемилостивог Бога
- Амос. 1,3. Јов. 33, 29.
- Лук. 17, 4. Јак. 5, 19.
- Ест. 3, 9.
- 38, 24.
- Парал. 29, 4-7
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ЈЕДАНЕСТУ
Бл. Сл.
После просбе о душевном и телесном благу, Бог и Спаситељ наш Исус Христос учи нас, да од милосрђа Божијег тражимо да нас чува и спасава од зала, која нас упропашћавају. Но како је од свију зала грех највеће зло, зато нам и Спаситељ налаже да пре свега тражимо од Бога да нас чува од греха и да нам грешења на-ша опрости, па зато у молитви и кажемо: опрости нам грехе наше, као што и ми опраштамо онима, који су нас увредили.
У овој просби молитве Господње налазимо др. бр. да се садржи поука: 1) о тежини и злу греха; 2) о нужди да од Бога тражимо опроштај за грехове наше; 3) о обећању од наше стране да ћемо и ми опростити онима, који су нас увредили и 4) о дужности да се молимо Богу да нам опрости наше грехове.
Тежина грехова огледа се у томе, што се они у молитви Господњој зову наши дугови према Богу, а ко хоће да позна величину и важност тих наших дугова, тај нека се сети неописане славе и неограничене величине Онога, коме ми дугујемо за све што имамо. Небројени су дарови Божији и т аланди Господњи, који су нам дати не да их сакријемо у земљу као онај лењиви слуга који се у Јеванђељу спомиње или као онај други дужник данашњег Јеванђеља, који није имао да врати дуг господару, него да их употребимо на добро а по вољи божијој чији смо дужници и коме ћемо за зајам и давати одговора. Но ако ми не мислимо тако, као што смо и дужни да мислимо о даровима Божијим, а особито ако их употребљавамо на зло, зар онда нисмо одговорни пред Богом? И зар не ћемо давати рачуна пред правдом Божијом? Човек је од Бога примио драгоцене дарове којима га је Бог украсио и узвисио његово достојанство. Човек је почаствован да буде слика и прилика самога Бога, па зар није грех кад човек слику Божију на себи помрчава мрљотином и нечистоћом греха? Због тога дакле и јесте човек велики дужник пред добротвором Богом. Бог човеку непрестано даје дарове, којима би он имао да украшава свој душевни и телесни живот, но зар није истина, да човек често и те дарове употребљава на задовољавање телесних страсти, на жељу очију и сујете светске? Па зар и зато ни је човек велики дужник Божији? На послетку човек је примио и дар благодати па је као хришћанин просвећен и јеванђелским богопознањем, освећен светим тајнама и по милости Божијој увршћен је у ред синова Божијих, и при оволикој слави и части. која је, као што и Свето писмо каже, нешто мало мања од анђелске, човек ипак сам себе чини несрећним, голим и сиротним а све због грехова. Не треба дакле никад заборављати са каквим ће одговором стати овакав човек пред свемогућег судију Бога а за своја оваква дела.
Спаситељ наш, др. бр. показао нам је не само тежину и опасност греха, него још и то, да ми сами собом не можемо задовољити неограничену правду Божију, па зато нас и учи у својој молитви да се обраћамо благости Оца небеског говорећи: Оче наш, и остави нам долги нашја, јер да нас Господ Спаситељ није оправдао пред неограниченом правдом Божијом нас никаква наша жртва не би могла да оправда. А сад верујући у Господа Спаситеља и као оправдани имамо права да Богу кажемо: Оче наш.
И наш Отац небески, др. бр. готов је да нам опрости наше грехове но под тим условом, да и ми опростимо онима који су нас увредили па зато у молитви, коју нам је Исус Христос оставио и кажемо: и опрости нам као што и ми опраштамо. Овај услов толико је важан да је Господ и на другом месту нашао за нужно да га објасни рекавши: Јер ако опраштате људима грехове њихове, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опраштате људима грехове њихове, ни Отац ваш неће опростити вама грехова ваших. 1 Овај услов, др. сл. захтева, и правда и благост Божија. Правда захтева зато, што ми примајући од Бога свакога дана безбројне дарове његова милосрђа а нехотећи и сами да будемо милостиви према другима, тиме показујемо, да смо лукави, немилосрдни и неблагодарни према Богу, као и зли слуга данашњега Јеванђеља, па смо због тога и недостојни његових милости. И друго, зар Божија благост није безгранична кад нам опрашта грехове наше под тим једним условом, да и ми опраштамо онима који су нас увредили, а тим начином и у срцу нашем нестаје освете и злобе и непријатељ наш постаје нам пријатељ пун љубави према нама. На други начин дакле тешко ћемо добити опроштаја од Бога, јер је Спаситељ казао: п о томе ће вас сваки познати да сте моји ученици ако узимате љубав међу собом. Нека се нико не нада мислећи само на веру, јер вера без дела љубави и доброте не може спасти, па зато Слово Божије и каже: п окажи ми веру твоју од дела твојих; јер је вера без добрих дела мртва. 2
Но осим тога др. сл. Господ нам заповеда да се не само за себе него и за друге молимо Богу да и њима опрости грехове њихове, јер је Спаситељ казао да у молитви говоримо овако: Оче наш, и остави нам доми нашја, дакле нашја тј. и осталим људима, јер сви грешимо. Грех је општа несрећа и опасност за све, па као што у време великих и општих несрећа и опасности помажемо један другог тако исто треба да избављамо један другог и при опасности од греха. Ми више пута са нашим рђавим примером и другога навлачимо на грех па зар онда не треба да се и за друге молимо?
Па зато, др. бр. молимо се Богу да и нама и свима другима људима опрости грехове; молимо се искрено и немојмо никога осуђивати. Ако будемо осуђивали друге ми ћемо тиме и сами себе подвргнути осуди а у исто време доказаћемо, да не љубимо искрено свога ближњег, већ слепо слушамо наше самољубље и не обзирући се на своје мане и недостатке. Молимо се дакле и за себе и за друге: Оче наш опрости нам грехове наше, као што и ми опраштамо онима, који су нама сагрешили. Амин.
- Мат. 6-14
- Јак. 3, 13.
