НЕДЕЉА ДВАНАЕСТА
Мат. зач. 79. гл. 19. ст. 16-26
Ово Јеванђеље садржи разговор Спаситељев са богатим младићем, који пита шта треба да ради па да наследи царство небеско? И Спаситељ га учи о томе износећи му науку о савршенству. Но ова је наука толико зачудила Апостоле да су и они повикали: Па ко се може спасти! 1 а Јулијан одступник казао је, да се ова наука и не може остварити. Но шта ли данашњи хришћани одговарају на Спаситељеве речи о савршенству? Може бити да се једни чуде као и Апостоли, а други опет не верују као и Јулијан? Хо после толиких примера оних, који су жртвујући богатство и сујетне славе земаљске постигли јеванђелско савршенство и испуњавајући Божије заповести удостојили се вечног живота, ми смело можемо тврдити, да на поуку Спаситељеву о савршенству нити чуђењу ни неверовању има места, јер што је човеку немогуће, Богу је могуће, каже Свето писмо. Бог је пун добре воље да свакога верног и истинитог свог сина помогне, да оствари све што га спасењу води, па зато Господ и каже: Ако имате вере колико зрно горушично па кажете гори овој, пређи одавде тамо прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће. 2
О науци данашњег Јеванђеља говоре још: Мар. 10, 17-31. и Лук. 18, 18-30.
У оно време један младић приступи ка Исусу клањајући му се и говорећи: учитељу благи, какво добро треба да чиним па да добијем живот вечни?
Овај младић био је богат а то се види из стиха 22-гог, а да је био и јудејски старешина сведочи јеванђелист Лука, 3 на послетку да га је и Спаситељ заволео уверава нас јеванђелист Марко. 4 Поздрав учитељу благи Јудеји су казивали само учитељима вере и морала. И овај младић оснивајући се на свој морални карактер, јер је из Десетословља испуњавао свих 6 заповести које се тичу љубави према ближњем, па је се надао да ће се спасти и без тачног испуњавања оне прве 4 заповести које говоре о љубави према Богу. Но немогуће је да се спасе онај који испуњава само неки део закона, јер ко не љуби Бога, томе је немогуће да љуби ближњега; и опет, ко не љуби ближњега томе је немогуће да љуби Бога: Ако ко рече: ја љубим Бога, а мрзи на брата свога, лажа је; јер који не љуби брата свога, кога види како може љубити Бога кога не види! 5 Дакле, љубав према Богу и љубав према ближњему јесу начела једне и исте истине. Из младићевих речи види се, да су га књижевници били научили, да се човек може спасти и само помоћу законских дела обредних формалности но пошто се и он к’ Спаситељу за савет обраћа, значи, да баш није потпуно задовољан са фарисејским упутством.
А он му рече: што ме зовеш благим? нико није благ осим једног Бога. Ако желиш ући у живот чувај заповести.
Прво питање ставља Спаситељ младићу зато, што га је он сматрао за обичног јудејског учитеља, па и Спаситељ овом приликом говори с њиме као човек, што је често чинио саображавајући се народном мишљењу. 6 Кад је Спаситељ казао да је само Бог благ, он тиме не каже да он није благ, јер је и он Бог и по суштаству један са Оцем, а рекавши нико није благ разумевао је нико од људи, па ако и људима не одриче благост. Разлика је само у томе, што је Бог по природи благ тј. он је целим својим бићем благост и по томе је благост код Бога непроменљива; а човек има само својство благости, и по томе све његово биће не састоји се из благости, па зато код човека то својство и јесте променљиво. Осим тога Спаситељ је овим питањем одбио од себе младићево ласкање па не тражећи никакве похвале показао му је, да је још у греху јер не испуњава и заповести, које говоре о љубави према Богу а само онај који сав закон испуњава тај ће жив бити 7 тј. наследиће вечни живот.
Рече му које? Исус му рече да не убијеш, да не чиниш прељубе; да не крадеш; да не сведочиш лажно. Поштуј оца и матер и љуби ближњега свога као себе самог.
Младић не ставља ово питање Спаситељу у намери фарисејској тј. да га куша, него мислећи да преко законских заповести и нема других које би га одвеле жељеном циљу.
Не убиј. Ова шеста заповест строго нам забрањује да другога живота лишавамо. Овде се разуме лишавање живота нашега ближњег из мржње, злобе, зависти итд. јер закон у другим приликама одобрава лишавање живота људи 8 . Но осим тога ми у хришћанству можемо поделити убиство на 4 врсте: 1) материјално, кад свог ближњег намерно упропашћавамо и трудимо се, да он изгуби своје имање и богатство; 2) морално, кад свога ближњег у друштву уопште пред светом оговарамо и тиме шкодимо његовој части и лепом имену; 3) т елесно, кад другога из злобе или мржње живота лишавамо и 4) душевно, кад разним средствима спречавамо другога у вршењу његових вероисповедних дужности и тиме га одвраћамо од спасења.
Не чини прељубе. Ова заповест забрањује свако нарушавање супрушке верности. Брак је свештена установа од самога Бога и у хришћанству јесте једна од 7 тајни у којој свештеник призива благослов Божији на женика и невесту. Св Писмо учи нас: да је брак Божија воља 9 и свештена веза између два лица 10 , па се и оснива на узајамној верности и оданости супруга. Пошто и најмања погрешка против ове верности нарушава како вољу Божију тако и циљ брака и упропашћава породицу зато је Бог и дао ову заповест забрањујући њоме, како нежењеном тако и жењеном, сваку нечистоћу и напротив препоручује уздржавање и то како у мишљењу тако и у речима и у делу.
Не укради тј. не само да не присвајамо себи неправедним начином оно што је туђе, него да нашем ближњем никакву штету не чинимо а исто тако и да га чувамо од сваке штете.
Не сведочи лажно тј. да на суду и нигде не сведочимо лажно, а исто тако и да не оговарамо никога ни тајно ни јавно износећи оно што не постоји.
Поштуј оца и матер тј. буди покоран и послушан својим родитељима, 11 поштуј их и љуби; у старости и болести њиховој надгледај их и старај се о њима, а после смрти родитеља чини им за душу све оно, што црква налаже.
Љуби ближњега свога као себе самог. По Јеванђељу наш је ближњи: 1) наш сусед; 2) сви они, који с нама заједно живе, дакле сво друштво у коме и ми живимо; 3) сродници и пријатељи; 4) сваки човек, пријатељ или непријатељ и 5) сваки наш добротвор дакле, сваки је човек наш ближњи и брат, јер смо сви деца једног Оца небеског, и по томе свакога човека треба да волимо као и сами себе и да му чинимо све оно, што смо ради да и нама други људи чине.
Рече му младић: све сам ово сачувао од младости своје шта ми још треба да радим?
Пошто су ове заповести тако велике и узвишене, да је човеку врло тешко да их потпуно и савршено испуњава, види се да овај младић није разумевао њихов дух прави смисао, но само спољашњу страну. Но Спаситељ га је ипак, као што Марко сведочи, заволео јер Исус погледавши на њ омиле му, а зато, што је са питањем: шта ми још треба да радим показао, да тежи и за још већом врлином од оне, која бива од испуњавања поменутих заповести.
Рече му Исус: ако хоћеш савршен да будеш иди, продај све што имаш и подај сиромасима и имаћеш благо на небу па хајде за мном.
Младић је дакле био несавршен и поред свега испуњавања старозаветних заповести. Спаситељ му пак обећава небеско благо, јер младић беше среброљубац а то му је баш и сметало да заповести испуњава и по духу па да буде свршен и да се спасе, јер је требало да све разда сиротињи па да иде за Христом, да буде његов ученик.
А кад младић чу ово, отиде жалостан, јер беше врло богат.
Велико богатство и славољубље победише младићеву вољу, којом је желео да буде савршен и тако земаљско и времено благо претпостави небеском и вечном па се пре покори сујети земаљској него савету небеског учитеља!
А Исус рече ученицима својим: заиста вам кажем, да је тешко богатоме ући у царство небеско. И још вам кажем: лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије.
Ко се на богатство нада и од њега очекује истинито уживање, тај се јако вара. Богаташа је врло тешко склонити да остави све што има, ради Христа, ради свога спасења; па баш кад то и учини, он се целога живота налази у неким незгодама и мукама за које сиромашни нису никад ни знали. Богатство може да проузрокује: кајишарлук, самољубље, равнодушност према интересима других, а што је најгоре т ежњу за што већим увећањем богатства, јер се при томе слабо пази на средства помоћу којих ће се доћи до што већег богатства. У хришћанству истина има богаташа који показују и особите примере побожности, но таквих је мало па иако богатство може бити врло корисно за спасење душе. Лакше је камили проћи кроз иглене уши јесте општа старојудејска изрека, а којом се преставља тешкоћа или немогућност нечега. Овом изреком Спаситељ не каже ништа против самог богатства, него против среброљупства, против неправедног обогаћавања и против робовања богатству и прекомерне чежње за њим. О упливу богатства на човека види: Лук 12,16-21. и 16,19-31; I. Тим. 6, 9 10 и 17, Јак. 5,15. А да се и богаташ може спасти служи нам за пример патријарх Аврам, за кога Спаситељ у причи о богатом и Лазару каже, да је не само праведник већ да и праведници у његово крило долазе.
А кад чуше то ученици његови дивљаху се говорећи: ко се дакле може спасти?
Кад је тј. богатоме, који има и сувише могућности да чини добра дела ради свога спасења, тако тешко да се спасе, онда, да ли ће се ко од богатих спасти и како ће се сиротиња спасти?
А Исус погледавши на њих рече им: људима је ово немогуће а Богу је све могуће.
Погледавши Спаситељ своје ученике кротким и благим погледом успокојења, рече им, да се богати спасе, то њему и са свима његовнм средствима није могуће, али спасавајућа Божија благодат може све, само јој се треба покоравати и треба је слушати, а она у човеку непрестано живи и непрестано му напомиње, да му је за спасење нужно: 1) да Бога љуби свим срцем, свом душом и свом мишљу тј. свагда и искрено и савршено; 2) да љуби ближњега као себе самог и 3) да ту своју љубав и веру сваком даном приликом и добрим делима посведочава.
- Мат. 19, 25.
- Мат. 17, 20.
- 18, 18.
- 10, 21.
- I Јов. 4, 20, Мат. 22, 37.
- Јов. 4, 22. и 5, 31.
- Гал. 31, 2. Рим. 2, 13.
- Числ. 35, 16
- Бит. 1, 28. и 2, 23.
- Еф. 5, 31
- Колош. 3, 20. Еф. 1-3
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ДВАНАЕСТУ
У име Отца и Сина и Св. Духа
Бл. Сл.
У данашњем Јеванђељу чули смо, како Исус Христос позива богатога младића да иде за њим, да буде његов ученик, да ради оно што и он и да живи као што Спаситељ живи. А Апостол Петар позива нас да подражавамо Христу Спаситељу, јер вели: Христос пострада за нас и нама остави углед, да идемо његовим трагом 1 па нас затим уверава да је то оригинални пример сваке врлине и савршенства, пример безгрешности, јер Христос вели, греха не учини. 2 Он је пример истине и искрености јер се не чу обмана и превара из уста његових. Он је пример смерности, стрпљења, благости и чистоте, јер не опсова кад га псоваше, нити је претио кад је страдао, него се ослањаше на онога који траво суди. 4. Он је при мер правде, савршене љубави и милосрђа који грехове наше сам изнесе на своме телу на крст.3
И заиста, др. бр. ко нам осим Христа Спаситеља може дати бољи пример смерности и светости? Па зато ако томе примеру будемо следовали ми ћемо заиста и поћи путем савршенства. Јер као што вештак уколико савршенији пример пред собом има у толико савршеније дело, своје и сам израђује; тако исто и човек уколико светиј и пример буде подражавао у толико ће се више и сам светошћу одликовати; уколико више идеја о стварима имамо ми утолико боље познајемо и стање ствари, па зато се и боље и лакше уверавамо у оно што видимо, слушамо и опипавамо него у оно што само слушамо. Због тога су и Петар и Јован слободно говорили: Не можемо ми да не говоримо оно што видесмо и чусмо, 5 а Јован у својој првој посланици каже: Оно што чусмо, што видесмо очима својим, што осмотрисмо и руке наше опипаше, о речи живота што видесмо и чусмо, то јављамо, 6 Коринћани су чули о Исусу Христу, али ни њега, ви његова чуда ни његове врлине нису видели. Но кад је Апостол Павле дошао у Коринт и учио их, онда су њега и видели и чули и њихове су руке, тако рећи, опипале и његов живот и његов карактер. Видели су борбе и окове и све патње и пожртвовања његова за јеванђелску проповед, видели су његове врлине и сва колосална постигнућа и успехе, па зато он и ставља Коринћанима себе за пример говорећи им: подражавајте веру, љубав, наду, одушевљење, борбе и све што сте на мени видели, познали и уверили се. И ово је заиста снажно и сигурно упутство јер виђени пример веома много значи почем силно упливише на човека. Угледајте се на мене, вели им, као и ја на Христа 7 тј. ко се на мене угледа тај се на Христа угледа, јер ја нисам сам собом постао овакав, него угледајући се на Христа постао сам пример достојан подражавања.
Ове речи Апостолске, др. бр. обарају и руше све разлоге које ми често наводимо у одбрану своју а због тога, што избегавамо пут који води врлини и савршенству. Кад очима разума и душе гледамо Исуса Христа као господара целе васељене и као слугу који савија своја колена пред ученицима својим, да им ноге пере, зар овда не треба да се дивимо његовој смерности и зар онда не треба савест наша да нас покрене на врлину смерности? Но онда лукави ум човечији заражен још и гордошћу тражи оправдања и налази га у божанству Христовом, па каже, „Исус Христос као пресавршено биће одликује се и савршеном смерношћу, а човек као биће ограничено није у стању да му подражава, нити је у стању да буде толико смеран, колико је Христос био“, па тако се оваквим мишљењем труди човек да умири своју савест; но зар није истина, да се човек на тај начин удаљава од смерности? Кад очима разума и душе гледамо Исуса Христа, творца свега што постоји, како га повлаче на суд, како му се војници подсмевају и како га муче, како га међу разбојницима разапињу и најсрамнијом смрћу убијају њега, који је пример савршенства и у коме су усредсређене све врлине па је он ипак при свем том миран као јагње не отварајући ни уста своја, зар онда не треба да се чудимо његовом прекомерном стрпљењу и зар онда не треба и срце и душа да вас покрену на стрпљење и кротост? Но човечији разум, и овде помрачен тражи опет оправдања у Христовом божанству, па вели, Бог је без икаквих страсти па зато је код њега и врлина трпљења и кротости савршена, но човек је подложан страстима, па зато нити може Христа Спаситеља у стрпљењу да подражава нити може толико трпети колико је он трпео, па таквим мишљењем труди се,човек да ублажи своју савест и већ престаје желети, да Спаситеља у трпљењу подражава! Кад очима и срца и душе гледамо безгрешнога Спаса васељене како је на Голготи на крсту разапет већ малаксао као човек од рана и болова крсне смрти, па га ипак чујемо где оправдава своје мучитеље и моли се за оне који га не само невина већ и пресвета разапеше, говорећи; Оче опрости им јер не знају шта раде 8 зар онда не треба да се дивимо његовој незлобности, благости и неограниченом милосрђу, зар онда не треба и сузе да нам потеку и зар онда и савест не говори човеку, да и он треба и да је дужан да као хришћанин по примеру Христовом такође прашта својим непријатељима? Но човечији разум и овде тражи оправдања у Спаситељевом божанству говорећи, да је човеку немогуће да подражава Бога.
Но кад, др. бр. код Апостола Павла видимо толику смерност, да он у посланици Коринћанима каже: кад нас псују, ми благосиљамо, кад нас гоне, ми трпимо кад хуле на нас, ми се за хулитеље молимо; постасмо као сметлиште света, по коме сви газе до сад 9 кад дакле оволику смерност код њега видимо а међутим се хвалимо нашим врлинама, или нашим благородством, или богатством или влашћу и положајем, онда шта вреди оно наше изговарање због кога Спаситељу не подражавамо? Павле није био Бого човек као Спаситељ Исус Христос, него само човек као и ми, па је ипак сасуд избрани, учитељ васељене и просветитељ света а ми се гордимо па иако се његовим врлинама не одликујемо! Ап. Павле трпео је жеђ и глад, наготињу и труд, патњу и мучења па и мученичку смрт за љубав Христа Спаситеља и спасење ближњега 10 а ми не само што не трпимо глад и жеђ него ни за уздржање не ћемо да знамо! Не само што не трпимо голотињу него се не задовољавамо ни са пристојним и осредњим оделом; не само што не трпимо патње и муке него не трпимо ни једну хладну реч од натег брата па ма да му је и нехотице из уста изашла! Ми не само што не трпимо незгоде и тешкоће путовања из места у место за љубав Господа Исуса Христа и ради спасења нашег него нећемо ни за један час да оставимо и жртвујемо наше угодности и спокојство нашег живота! Павле је био човек као и ми, имао је ово исто тело као и ми, ове исте жеље као и ми, живео је у овоме истом свету у коме и ми, одговарао је као што сам каже п оглаварима и властима и управитељима таме овога света и духовима пакости истпод неба 11 и он је побеђивао и тријумфирао и тако постао подражаоц Христов, а кога ми подражавамо? Какво ли ћемо сад оправдање измислити на све ово што сам побројао? Ако дакле велимо, да Христа Спаситеља не можемо као људи да подражавамо, јер и он није био само човек него и Бог; онда подражавајмо Апостола Павла, јер је он био тако исто човек као и ми а подражавајући њему ми подражавамо и угледамо се и на самог Исуса Христа.
На послетку може неко рећи, ја немам Павлово мишљење, ни вољу ни благодат; но све то сваки човек, као и Павле, може имати, јер је свакога Бог створио слободна. И Павле све ово није у почетку имао. И он је најпре био гониоц Христов а после је проповедао свима народима Христово име. И он је најпре рушио цркву а затим ју је зидао и утврдио. И он је најпре био црни непријатељ свију хришћана а после је био њихов први и најискренији заштитник. И он је најпре помрачавао људске душе проповедајући јудаизам, а после је просветио васељену проповедајући хришћанство. Ако дакле данашњи човек има рђаво мишљење и злу вољу, шта му смета да их као и Павле, обрати на добро па ће онда имати и благодат од Бога ону, коју је имао и Павле. Но ако се данашњи човек не поправи и не пође за Христом, он ће као и богати младић о коме нам је данашње Јеванђеље говорило жалостан отићи од Христа Спаситеља, а ко од Бога оде и удаљи се, тај заиста неће к’
срећи и добру отићи, него тамо куда иду сви они, који су далеко од Бога и спасења а од тога нека Господ сачува свакога брата. Амин.
- I Петр. 2, 21.
- I Петр. 2, 22.
- 23.
- 24.
- Дел. Ап. 4, 29.
- 1, 13.
- I Кор, 11, 1.
- Лук. 23, 24.
- I. 4, 13.
- I Кор. 4, 11.
- Еф. 6, 12.
