НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТА
Лук. зач. 30 гл. 7 ст. 11-16.
Чудо о коме се у данашњем Јеванђељу говори описује само је-ванђелист Лука као што и васкрсење Лазарево наводи само јеванђелист Јован а о васкрсењу Јаирове кћери говоре и Марко и Лука. Ова су чуда била по свом реду: Најпре је Исус Христос васкрсао Јаирову ћерку одмах чим је издахнула; затим сина удовичиног који је већ ношен на погреб и треће Лазара. Из овога видимо, да чудотворна сила Спаситељева није зависила ни од каквих околности него је била свемоћна.
У данашњем кратком али врло јасном Јеванђељу Св. Лука даје нам не опис, него живу слику целога чудесног догађаја и све околности тако живо представља да одмах увиђамо и велику жалост удовице, и неограничену благост и милосрђе Спаситељево и знаменито чудно дело његовог божанства.
У време оно иђаше Исус у град, који се зове Наин, и с њим иђаху многи ученици његови и мноштво народа.
Наин је био Галилејски град, 2 миље далеко на север од Тавора. Ученици многи и мноштво народа доказују, да ово чудо није свршено тајно или у самоћи него пред множином гледалаца и само једном речи, што нас савршено уверава о Спаситељевом свемогућству.
Кад се приближише ка вратима градским, и гле изношаху мртваца, јединца сина матере његове и она беше удовица и народ из града много иђаше с њом.
Стари су имали обичај да мртве сахрањују изван вароши поред пута или у општем гробљу, но хришћани су доцније сахрањивали мртве у црквеним портама и то прво, да би избегли гоњења и друго у част мученика. У овом случају и Христос срео је погреб при изласку из вароши.
И видевши је Господ сажали му се за њом, и рече јој: не плачи.
Дакле мати умрлога није молила нити је ко други посредовао, већ Спаситељ од природе милостив смиловао се на ожалошћену мајку па најпре је теши речима: не плачи. Спаситеља на ово чудо није покренула сујета нити ма какав интерес већ једино милосрђе. Овим нас Спаситељ учи врлини истинитог саучешћа па да и ми, кад видимо ожалошћене, не чекамо на молбе већ сами добровољно одмах да своме брату притичемо у помоћ.
И приступивши дотакну се постеље, а носиоци стадоше и рече: момче, теби говорим, устани. И седе мртвац и стаде говорити; и даде га матери његовој.
Овај поступак показује Спаситељево свемогућство, јер овде просто каже: Момче устани; код Јаирове кћери тако исто а Лазару: Лазаре, изиђи наиоље. Међутим пророк Илија кад је васкрсао Сарептииог сина он се Богу молио. 1 Ап. Павле кад је васкрсао Тавиту клечао је и Богу се молио 2 а Христос се овде само дотиче умрлога и он се диже. Важно је што је Спаситељ овом приликом уништио и један обредни закон по коме се нико мртваца није смео дотицати.
А страх обузе све и хваљаху Бога говорећи: велики пророк изиђе међу нама и Бог походи народ свој.
Страх је обузео све од чуда а Бога су хвалили из поштовања према Христу. И пророци: Илија и Јелисеј васкрсавали су мртве али молећи се Богу што значи, да зато нису имали силе у себи, но Спаситељ само једном речи и у своје име васкршава мртве, па зато народ праведно и вели: да је пророк велики.
- I. Цар. 17, 20.
- 2, дел. дп. 9. 40
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ДВАДЕСЕТУ
Блажени су милостиви јер ће они помиловани бити 1
Побожна браћо,
У данашњем Јеванђељу чули смо како је Господ Спаситељ васкрснуо сина ожалошћене удовице, а тиме је и нама показао леп пример милосрђа према ближњем. Па кад смо ми, као хришћани дужни и подражавати у добрим делима нашег Господа и Спаситеља, то је нужно да се поучимо о милостињи како би у томе добром делу, које је Богу најмилија и најпријатнија жртва, били колико постојани толико и савршенији.
Свето писмо, др. бр. пуно је склањања, примера, обећања и награда за милостињу а из свега тога јасно се увиђа важност и сила милостиње. Да нам пак и сам закон чињење милостиње ставља у дужност сведочи Спаситељ говорећи: Праведник сваки дан поклања, даје у зајам па је зато на потомству његовом благослов. Који је закон јаснији и разговетнији од овога?
Милостиња, можемо рећи, има крила којима се диже у небо и вечно стоји пред Божијим престолом, како би он гледајући наша добра дела, и нас помиловао. Истину овога посведочава нам и сам Бог, кад свога анђела шаље Корнелију стотинару да му јави: Како његове молитве и милостиње стоје пред Господом 2 . Моћ и важност милостиње превазилази важност и значај сваке жртве, јер је истина да је свако добро дело које бива из љубави према Богу, жртва пред Богом. Жртва је и љубав и смерност а такође и послушност и молитва као и све остале хришћанске врлине по ономе жртва је Богу дух смирен 3 . Но милостиња је најпретежнија, јер је она Богу најмилија и најпријатнија жртва. Бог хоће жртве и Бог хоће добра дела, јер је сам жртве установио и узаконио и сам је извор добрих дела. Али да би нас уверио да милостињу прима као најпретежнију жртву, он вели: Идите и научите се шта значи: милости хоћу, а не жртве. 4
Милостиња није поклон, као што неки мисле, већ је зајам. Код овог зајма онај који чини милостињу тај узима, а онај коме се чини милостиња тај се задужује и за њега је Бог јемац. А да су и ове наше речи истините најбоље сведочи Спаситељ у причи о човеку који је из Јерихона долазио у Јерусалим па на путу пострадао од лопова те га је неки Самарјанин одвео у гостионицу, и излечио и казао гостионичару: Гледај га и што више потрошиш, ја ћу ти платити 5 а да ли треба и помислити, да и од Бога има сигурнијег јемца? Но будући у самој ствари треба дуг да врати дужник а не јемац, то Господ да би нас што више на милостињу склонио он у поменутом примеру на место правог дужника сам постаје дужник, па зато као дужник и обећава да ће вратити кад каже Господу позајми ко поклања сиромаху и Господ ће му платити за добро његово. 6 Према свему овоме зар се збиља нећемо зачудити толикој моћи милостиње? Зар милостиња са таквом својом силом не надмашује скоро све остале врлине? По законима природним и по законима разума човечије су дужности према Богу безграничне но гле, милостиња чини Бога дужником човечијим? Из овога се дакле врло јасно види колика је моћ милостиње и како је њена важност неоцењива!
Но човекољубиви Бог не задовољава се само с тим, јер он узимајући на себе обавезе сиромаха каже: Кад преда те сиромах дође, онда знај да ја пред тобом стојим; кад сиромах од тебе тражи милости онда знај, да ја од тебе тражим милостиње; и ако сиромаху пружиш парче хлеба, или хаљину или новац знај да си то мени дао и што год сиромаху учиниш, знај да си то мени учинио. Заиста вам кажем, кад учините једном од ове моје најмање браће, мени сте учинили. 7 Дакле, Бог који на небесима обитава силази на земљу да прими нашу милостињу? Бог коме се сви клањају и кога сви обожавају, који је господар над целом земљом и целом васељеном он долази пред нас као сиромах за милостињу? Таква је дакле сила и моћ милостиње?
Због овакве и оволике важности милостиње нама је и познато да су за њу велике и многе награде на земљи и на небу. За земаљске награде цар Давид каже: Праведник сваки дан поклања и даје у зајам, и на потомству је његовом благослов. 8 А шта значи онај благослов Божији? Значи свако добро и сваку срећу. Па зато колику радост осећају родитељи кад верују да Бог због милостиње коју они чине, шаље благослов на њихову децу? Колико се родитељи могу осећати срећни кад на својим синовима, кћерима и унуцима виде благослов Божији тј. мир, љубав, част, богатство и сваку земаљску срећу? Таква је дакле и толика земаљска награда онима који милостињу чине!
Но осим ове земаљске награде онај који чини милостињу награђује се и са душевним, небеским наградама. Ко сиромаху даје парче хлеба, тај добија опроштај грехова и ко даје земаљски новац тај добија небеско спасење душе. Дакле, милостив човек даје у милостињи ствар времену а добија опроштај вечни. Међутим јамачно нико неће ни помислити да му опроштај није потребан, јер Свето писмо каже: нико није без греха осим једног Бога и нико па ма и један дан на земљи живео. А овај небески благослов не само шта нам опрашта грехове и што нас чисти од сваке нечистоће, него још и освећава душе свију оних, који су милостиви према својој сиротној браћи, па због тога и Господ Спаситељ каже: блажени милостиви јер ће они помиловани бити9.
И, тако ми преко милостиње не знамо другу лину која би толику моћ имала и која би Богу толико мила и пријатна била. Ми у Св. писму не налазимо никакву другу врлину за коју Бог обећава толике награде, као за милостињу. И на послетку данашње Јеванђеље показује нам пример милостиње, коју је Господ учинио ожалошћеној удовици васкрснувши јој сина без икакве молбе? Па зато и ми немојмо чекати да нас наша сирота браћа моле и мољакају за парче хлеба или за неку крајцару, јер су и сиромаси наша браћа као год и богаташи и господа. И сиромаси су образ и подобије Божије, па зато ко њима даје милостињу тај самом Богу позајима. Будимо дакле милостиви према свима и свакоме како би нам казао Господ на страшном суду: Ходите благословени Оца мога и наследите царство које вам је од векова спремљено, јер гладан сам био и нахранили сте ме, жедан сам био и напојили сте ме, слаб сам био и посетили сте ме, наг сам био и оденули сте ме, стран сам био и ви ме у дом примисте. Амин.
- Мат. 5. 7.
- Дел:. Ап. 10, 4.
- Пс. 51, 17.
- Мат. 9, 13
- Лук. 10.35
- Пр. Солом. 19,17
- Мат. 25. 40.
- Пс. 37, 26
- Мат. 5, 7.
