НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ СЕДМА
Лук. зач. 71. гл. 13 ст. 1017.
И данашње Јеванђеље, као и оно Недеље 23-ће говори о упливу нечистог духа над људима. Но и осим ова два примера Свето писмо Старог и Новог Завета на више места говори о надмоћности демона над људима, Тако је демон Јову отежао и увеличао муке и страдања кад је овај праведник боловао 1 , Саула је мучио 2 а о овој надмоћности демона сведочи и Матеј 9, 23 и ап. Павле I Коринћ. 5,5. Но како смо ми још при тумачењу Јеванђеља Недеље 23-ће опширно говорили о упливу демона, то ћемо се сада ограничити само на тумачење Јеванђеља остављајући објашњење о демонском упливу.
Догађају, који се у данашњем Јеванђељу описује, претходио је један други који се налази у Јеванђељу код Јована гл. 11, 47-53. и из њега дознајемо, да је због савета који је Кајафа дао у Синедриону против Христа, следовало Спаситељево удаљење у Ефраим, близу пустиње, где се догађај данашњег Јеванђеља и десио.
У оно време, а кад је Исус учио у једној зборници 3 у суботу, и гле, беше онде жена болесна од духа осамнаест година и беше згрчена и не могаше се исправити.
Јудеји су се сваке суботе скупљали у Синагоге и читали Свето писмо које су им њихови учитељи тумачили, 4 па тако је и Спаситељ једне суботе дошао у Синагогу, зборницу, и тумачио Свето писмо а особито она места, која говоре о његовом ваплоћењу. Тако је било и кад је ушао у Назаретску синагогу кад су му народни учитељи дали да тумачи књигу пророка Исаије. 5 Једне суботе дакле кад је учио нађе у синагоги и жену о којој је реч. Њена болест била је дуговремена а болна жена била је Јеврејка. па зато је и долазила суботом у синагогу. Она је била тако згрчена да се није могла сама помицати с места а главу је вазда држала оборену доле представљајући тиме човека, који сву своју пажњу обраћа на земљу и земаљска уживања па зато никада не подиже очи к’ небу да размишља о Богу, његовом Суду и будућем вечном животу. Јеванђелист не каже, да је ова жена била болесна већ вели, да је имала духа хотећи тиме да каже, да ју је нечисти дух демон мучио.
А кад је виде Исус дозва је и рече јој: Жено, опроштена си од болести твоје. И метну на њу руке, и одмах се исправи и хваљаше Бога.
Дакле нити је жена молила нити је ко други молио Спаситеља да је излечи, већ је се он сам сажалио и излечио учећи нас тиме, да и ми, кад видимо бедне и страдајуће не чекамо да нар, моле, већ да им сами притичемо у помоћ. Пошто болест ове жене није била природна, нпр. слепоћа, узетост итд. већ уплив демонски, зато Спаситељ и каже: разрешена си од болести, па одмах затим полаже на њу и своје божанске руке показујући тиме како свемоћност својих речи тако и чудотворну моћ својих руку. Види се, да је ова жена била слика целог човечанства, које од сатанског уплива болује и страда и које су земаљске страсти обориле к’ земљи тако, да не може да се подигне к’ небу и узвиси до хришћанских врлина а Спаситељ је лечи као што и људски род подиже к’ небу и украшава хришћанским врлинама.
А старешина зборнице срђаше се што је Исус излечи у суботу и одговарајући рече народу: Шест је дана у које треба радити у оне дакле долазите те се лечите, а не у дан суботни.
Архисинагог завидео је Спаситељу па зато показује јавно негодовање токорсе због тога, што у суботу лечи а у самој ствари зато, што се тиме Исус Христос прославља и народ обраћа да га верује. Јер закон божији забрањујући у суботе ручне радове и то оне, који нису преко нужни, није забрањивао и лечење средством чудотворне речи. Но старешина синагоге и ово своје негодовање не чини одважно јер зна да га не чини из чисте оданости према закону него подло јер нити чудо осуђује, нити Спаситељу непосредно говори нити пак народу говори јасно оно што у ствари хоће а све то чини у намери да побуни свет против Спаситеља што баш у самој синагоги суботу скрнави лечећи у тај дан. Но он заборавља да се добро и у суботу сме чинити и да и он учећи суботом такође ради и још да је онај, који једном речи може осамнајестогодишњег болесника да излечи и господар суботе. Но:
И Господ му одговори и рече; Лицемере, зар сваки од вас не одрешује у суботу свога вола и мазгу од јасала и не води да напоји? А ову кћер Аврамову коју свеза сотона ево осамнаест година, зар је не требаше одрешити од ове везе у дан суботни?
У оригиналу стоји Лицемери, и овако Господ назива не само Архисинагога старешину синагоге већ и све остало његово друштво (јер су сви били једнаки у лукавству и подлости) а зато, што се они само представљају пред народом да такорсе поштују закон о суботи а у истини из освете и зависти забрањују лечење у суботу. Овако их Спаситељ назива још и зато, што се показују као да знају закон а у истини не знају га, јер не разуму смисао закона, па зато им и каже да су лицемери, притворице, јер докле и у суботу одобравају рад око бесловесне животиње, дотле не одобравају заузимање и доброчинство око словесног човека, који је образ и подобије божије. Жену пак навлаш Спаситељ именује да је од рода Аврамова а не просто да је од рода Израиљског, јер докле су Израиљћани често и у идолопоклонство падали, Аврам је вазда био и остао веран једном и истинитом Богу, па и онда кад је за потврду своје постојане вере требао да принесе свога јединца сина Исака на жртву.
И кад је он ово говорио стидели су се сви, који су му се противили а сав народ радовао је се за сва његова дела.
И старешина синагоге и нижи чиновници исте као присталице свога старешине, сви су се дакле стидели признавајући справедљивост и умесност Спаситељевих речи, па и ако то по својој гордости пред другима нису хтели да признаду. А пошто ништа нису имали да му одговоре то су оћутали; али народ је се радовао јер обично и бива да простији људи радије примају и усвајају истину па јој се пре и радују, почем су чистији од злобе и зависти.
- Јов. 2, 7.
- I Цар. 16. 14. 23.
- О сонмишчама или синагогама, зборн. и њих. чиновницима види тум. Јев. нед. 2-ге.
- Дел. Ап. 15, 21.
- Кук. 14. 17.
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ДВАДЕСЕТ СЕДМУ
Не судите друге да и сами осуђени не будете
Др. бр.
Господ Спаситељ, као свемогући и човекољубиви Бог, и данас у једној јеврејској Синагоги чини дела своје свемогућности и показује своје неограничено човекољубље. Он једном речи исцељује несрећну жену, која се 18 година од тешке и неизлечиве болести мучила! И гле, старешина јеврејске синагоге, која је пророке убијала, место да хвали божије чудотворство, место да верује у Месију и јасно да исповеди пред народом, да су се већ испунила пророштва, он помрачен и заслепљен свакидашњом страшћу осуђивања, почео је да оговора и осуђује и Онога, који је једини праведан и безгрешан говорећи, да је законодавац Спаситељ ко бајаги нарушио закон тиме, што је болну жену излечио у суботу! Ово је био јасан доказ да је Архисинагог био прави оговарач на што га је наво дило његово уобичајено оговарање и осуђивање свакога а оговарање другога јесте, др. сл. страшан грех.
Кад је Бог створио прве људе, Адама и Еву, Он их је увео у једно прекрасно место које се звало рај. У томе месту они су могли вечно остати, али демон завидећи њиховом стању, да би их раја лишио послужи се оговарањем, због кога наши праоци погрешише па како себе тако и све нас, њихове потомке, увалише у тешку несрећу. Оговарање је дакле мати свију несрећа, па зато малочас и рекосмо, да је страшан грех. Праоцима нашим било је забрањено да једу од забрањеног плода а демон је дошао па из зависти поче да оговара самога Творца говорећи: да их је Бог преварио заповедивши да не једу од забрањеног плода а да је то опет учинио зато, што би они постали као и он кад би од тога плода јели. На ово се наши праоци преварише бацивши у тешку несрећу и себе и своје потомство. Оговарање је дакле узрок свију несрећа које у свету постоје, а по томе и сваки онај човек, који друге оговара, подобан је демону; јер, оговарач обично оговара оне, којима завиди и које мрзи, или и све друге људе, кад та страст овлада његовим срцем.
Оговарач је пун злобе, зависти и пакости па зато се он и непрестано брине, како ће добре пријатеље да завади и зато употребљава разна средства. Он из зависти код свога ближњег и најмање погрешке види па их суди и осуђује и трчи да их свима разгласи па се зато и радује! Оговарач као злобан и пакостан у очи човека хвали а за њим га оговара и грди и по томе је страшан непријатељ. Оговарач седи у друштву као невин и добар човек, али са великом вештином отвара своја демонска уста и пушта своје сатанске речи. Он обично говори по реду, али говори лукаво, обара другога као са неким убеђењем; он срамоти поштене и омаловажава достојне. Оговарајући он је кадар да рани, посече, закоље, и убије горе него оштар нож!
Но да би, др. сл. још боље разумели шта је оговарање, колико је тежак грех и какве несрећне последице има, сетимо се само примера из наше сопствене историје. Сетимо се вечере, коју је цар Лазар на Косову, на Видовдан а уочи косовске битке, правио. Ту је издајица Вук Бранковић оговарао код цара Лазара поштенога и вернога јунака Милоша Обилића. Проклети Вук није ништа штедео, није се ничега стидео само да би са својим оговарањем успео, да би вернога и храброга Милоша оцрнио. Па је и успео! Но као што је оговарач сатана у рају успео па тиме цео род људски бацио у амбис тешке и горке несреће, тако је и оговарач Вук са својим оговарањем успео па тиме цео Српски народ бацио у тешку несрећу многовековног и чемерног робовања, од кога се већи део народа ни после 500 година још није ослободио! Тежак је то грех, драги слушаоци. Но као што је сатана без наде на спасење, осуђен на вечне муке, тако је и издајица Вук од целога народа осуђен на проклетство, а „глас народа јесте глас Сина Божијег“, који ће и Вука са његовим првим оцем оговарачем, са сатаном, у вечне муке бацити. Такве су далеке последице оговарања; такве су последице сваке лажи; тако се дакле строго казни сваки оговарач!
Но не само оговарање него и осуђивање другога јесте страшан и тежак грех и смртоносна неправда. Али рећи ће неко: ја кад некога осуђујем, коме неправду чиним? Осуђујући некога, ја нити му имање упропашћавам, нити његово достојанство омаловажавам, нити му какву другу штету причињавам. Случајно дође говор на некога и ја просто причам о његовим погрешкама и недостацима, али не лажем, говорим истину, да, често и са жалошћу говорим о свему па зар је то неправда? Да, то је неправда и то особито тешка и велика. Јер кад описујемо погрешке нашег брата непознате, ми их на тај начин откривамо и о њима сведочимо, а ако су познате, ми друге на њих подсећамо и потврђујемо их, а тиме ближњега срамотимо, омаловажавамо и убијамо његову част, која је милија и од највећег богатства, јер Соломон каже: боље је мало име него велико богатство. Овако радећи многи мисле да не греше, али нека знају, да ће их праведни Бог на дан страшнога суда страшно осудити за оговарање и осуђивања свога брата, јер је он казао да праштамо један другом небројено пута и да љубимо свога ближњег као себе самог а не да оговарамо и осуђујемо.
Но да би могли избећи тешки грех осуђивања и оговарања, нужно је, драги слушаоци, да се не љутимо и да не ропћемо кад чујемо да нас неко оговара, јер ако то не будемо чинили, ми ћемо и сами поћи путем осуђивања и оговарања. И тако, кад чујемо да нас неко оговара, будимо спокојни и не љутимо се; међутим строго испитујемо сами себе, па ако нас је неко праведно оговарао, поправимо се, а ако је неправедно, сажаљевајмо свога брата и молимо се Богу да му опрости те да се спасе и ослободи те зле и опаке навике. Но ко се љути кад чује да га је неко оговарао, он тиме сам посведочава да је крив, јер ко је прав тога такви гласови ни најмање не узнемирују почем му је савест чиста. Избегавајмо дакле осуђивање и оговарање другога, јер је и Господ Спаситељ казао: не судие друге да и ви сами осуђени не будете. Амин.
