НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ПРВА
Лук. зач. 35. гл. 3. ст. 415.
Прича данашњег Јеванђеља о сејачу налази се и код Матеја 13, 1-23 и код Марка 4, 1-21. Јеванђелист Марко говори о овој причи опширније а Лука краће. Матеј и Марко осим ове приче имају још и више других.
Рече Господ ову причу: Изиђе сејач да сеје семе своје; и кад сејаше једно паде крај пута и погази се, и птице небеске поједоше га.
По Оригену п рича је реч о неком догађају који је токорсе био, но у самој ствари није био али је могуће да буде. По томе јеванђелска прича разликује се од басне која излаже световну мудрост и говори о немогућим догађајима. И тако докле басна учи помоћу фантазије представљајући како животиње или мртве ствари говоре, дотле прича јеванђелска говори о могућим догађајима и излаже моралне истине. Под именом сејача овде се разуме Христос Спаситељ. Овде Господ употребљава треће лице и то безимено јер не каже: ја сам дошао да сејем моје семе тј. да проповедам моју науку а то чини с тога, да не би изгледао као славољубив и да књижевницима и фарисејима не би дао узрока да га оговарају Осим тога Спаситељ је оваквим метафоричким изразом објавио за проповедника јеванђеља не само себе него и Апостоле и уопште хришћанске проповеднике. Даље Спаситељ вели: изађе сејач а не изађе земљоделац хотећи тиме да каже, да као што прави земљоделац није онај који има семена а не сеје га, него који има и сеје; исто тако није истинит и прави проповедник онај, који може да проповеда Слово Божије а не проповеда га, него онај који га и проповеда. Крај пута значи: на дивљачну и необрађену земљу па због тога су га птице и појеле, јер оставши на тврдој земљи која га није могла покрити би погажено и птице га поједоше. Још бољи смисао како овога тако и идућих стихова видећемо на крају овога Јеванђеља.
А друго паде на камен и изникавши осуши се, јер није имало влаге.
Тј. пало је на место где је било мало земље, која је семе истина покривала али врло слабо, па зато кад је почело да расте сунце га је исушило и спржило.
Опширније види: Мат. 13,5 и Мар. 4,5.
И друго паде у трње и узрасте трње и удави га.
Ово је пало на земљу добру али која није била искрчена и очишћена од непотребних и штетних трава, корова и трња, које све смета напретку питомих и полезних биљака па зато га и удави трње, које у своје време није почупано па да не смета напретку питомог семена. Тако исто и у човеку после првородног греха рађају се и расту и спасоносне врлине као и штетни по душу и спасење пороци, који ако се благовремено не савладају, они сметају напретку врлине и најпосле надвлађују.
А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе род сто пута онолико.
Ово је пало на земљу добро уређену и очишћену од сваког корова и трња (порока и греха) и свега што напретку питомих биљака може да смета па зато је ово семе и могло да сто пута више рода донесе него што је посејано. И ако неки сумњају да се једно зрно семена може да умножи са сто пута ипак је познато и посведочено, да то бива у многим пределима а нарочито у Египту. Но и Свето писмо сведочи о томе за земљу Герарску, јер вели: И Исак стаде сејати у оној (Герарској) земљи и доби оне године по сто. Кад са овим упоредимо плодове Слова Божијег онда видимо, да једна реч јеванђељска може да уроди са сто врлина. Ову истину посведочава јеванђелист Матеј, кога је Спаситељева реч хајде за мном украсила толиким Апостолским и светитељским врлинама да је уведен у ред првих светитеља.
Говорећи ово повика: ко има уши да чује нека чује.
Овде се разуму уши мислеће, уши разума, па ко је вољан да се потруди да разуме прави смисао ове приче, тај нека се потруди па ће и разумети. Уосталом ово је израз, којим небески учитељ обраћа пажњу слушалаца на важност својих речи.
А ученици његови питаху га говорећи: шта значи прича ова? А он рече: вама је дато да знате тајне царства Божијег а осталима у причама да гледајући не виде, и чујући не разуму.
Царство небеско, као и земаљска царства, има своје тајне, које су ученицима и последоваоцима Христовим познате, јер их само они могу разумети, као што и Апостол Павле каже: По откровењу тајне, која је била сакривена од постања света. Но сад је се јавила и обзнанила кроз писма пророчка а по заповести вечнога Бога за послушање вере међу свима незнабошцима. 1 Тајна у Св. Писму значи не оно што је неразумљиво, него и нешто непознато као још неоткривено. 2 Но овде примећујемо, да иако је питање ученика јасно, учитељев је одговор доста нејасан јер им и не одговара непосредно на питање. Али да би и ову тајанственост разумели, треба овај стих данашњег Јеванђеља да прочитамо и код Матеја 13, 10-18, јер је он овде опширнији а Лука пишући своје Јеванђеље после Матејевог, за које је и знао, није хтео да повторава његове речи него је само додао оно што је Матеј прећутао. Осталим у причама тј. онима, који нису спремни да приме јеванђелске исти не пре него што се оне остваре, јер су то они, који гледајући не виде и чујући не чују ништа нити разумеду.
Сејач је Спаситеља прича ова значи: семе је реч Божија. А које је крај пута то су они, који слушају али по том долази сата-на и узима реч из срца њиховога да не верују и да се не спасу. А које је на камену, то су они, који кад чују с радости примају реч, и ови корена немају јер за неко време верују а кад дође време кушања, отпадну. А које у трње паде то су они, који слушају и отишавши од бриге и богатства и сласти овога живота загуше се, и род не сазри. А које је на доброј земљи, то су они који реч слушају, и у доброме и чистом срцу држе и род доносе у трпље-њу. Ово говорећи повика: ко има уши да чује нека чује.
- Рим. 15, 34-25
- Еф. 3.3.- 9
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ДВАДЕСЕТ ПРВУ
Во имја Оца и Сина и Св. Духа
Бл . сл.
Спаситељ Исус Христос није своје ученике изабрао из реда научењака и благородника, или богаташа и великаша, него из радничке класе, између сиротиње и ненаучених људи. Овим је Господ хтео да покаже, да сиротиња и простота не сметају да се прима и испуњава врлина и Слово Божије, већ напротив, да са добром и искреном вољом и такви људи могу не само да разуму и усвоје божанску науку него да постану и учитељи исте. И тако оно, што нам смета да не само не можемо да будемо учитељи небеске науке, него ни сами да је разумемо и усвојимо, јесте наша немарност и небрига и оданост ка земаљским уживањима због чега и немамо времена за слушање Слова Божијег нити воље да се старамо о будућем животу.
Истину ових наших речи најбоље посведочава прича данашњег Јеванђеља о сејачу. Из те приче видимо да ученици Христови питају Спаситеља какав је циљ и какво значење њено и зашто у причама говори народу, који то не може да разуме. И Спаситељ им одговара: вама је дано да разумете тајне царства небеског а њима у причама, како би гледајући не видели и слушајући не чули. 1 Па заиста, зар се овде не би могли запитати, зашто божанствени учитељ учи само његове изабране ученике а друге слушаоце оставља у сумњи и говори им да га тешко разуму? Но Бог је у целој васељени само човека створио са слободном вољом и разумном душом, а у свет је дошао не зато да поништи оне који су покварени, већ да узвиси и спасе створења својих руку. За тај циљ како човечиј а слобода и разум, тако и Божија правда не одобравају, да се ма ко спасе насиљем, већ напротив спасавају се они, који спасење својом слободом хоће и желе, и који га својим разумом траже и захтевају јер каже Господ: ко год иска, даће му се; ко тражи наћи ће и ко куца отвориће му се.2
Спаситељ из великог човекољубља говори и учи и оне који слабо маре за спасење, и истина у причама, али зато, да би у њима покренуо вољу за спасење и просветио разум да сами траже да разуму науку која их води спасењу. Па тако је дакле и њима дано да разуму тајне царства небеског. Ученицима вели: вама је дано да разумете, јер сте по изузетку трудољубиви и жељни спасења, но за исто нужно је не само просто знање већ и рад према знању: јер пред Богом нису праведни само они, који знају закон Божији, него који га још и испуњавају 3 каже Свето писмо.
У данашњем Јеванђељу, др. сл. чули смо, да је изишао сејач да сеје семе тј. Исус Христос да проповеда своју науку. Изишао је дакле Господ за кога пророк Давид вели: да отвара за причу уста своја. 4 Но откуда је изишао Онај, који је свуда и на сваком месту? Где је дошао Онај који нигде не достаје? На ова питања Он сам одговара, кад каже: Изиђох од Оца у дођох на свет. 5 Изишао је од Оца не раздвајајући се од њега и дошао је у свет пребивајући вазда у свету и сам створивши свет. Сишао је дакле с неба на земљу Онај, који је свагда и на небу и на земљи! И тако: изиђе сејач тј. Син Божији, учитељ васељене не значи ништа друго, до његов појав из божанства у телу, у ништавости човечије природе. да свету каже речи вечнога живота, законе о бесмртности, и препорођају, јеванђелску науку о царству небеском као што и сам сведочи говорећи: Речи, које вам ја рекох, јесу дух и живот; а ап. Павле каже: ти имаш речи вечнога живота. Такво је дакле семе сејача Бога који се у данашњем Јеванђељу спомиње. Сваки учитељ и проповедник Богу милог и пријатног живота, живота побожног, сеје семе живота, слово јеванђелско, науку небеску, али је Спаситељ учитељ свију учитеља такве науке и они његову науку проповедају, а он сам своју сопствену, коју непрестано проповеда у природи природним законима и преко пророчки предсказивања као и преко Јеванђеља у последње време. И време оваквог сејања јесте за свакога цео човечији живот, а жетва ће бити кад Господ по други пут дође да суди живима и мртвима, због чега и ап. Павле каже: орач треба у надању да оре 1 и који сеје душевно од духа ће и пожњети живот вечни. 6
Најзад овако говорећи Господ је рекао: ко има уши да чује и ово је рекао не зато, што сви људи немају уши, него зато, што и ако их имају они неће да чују слово спасења. Не чује дакле онај који просто чује, већ онај који оно што је чуо и у дело приведе па зато је и нама ради нашег спасења нужно да слушамо све што нам Слово Божије казује са разумом и љубављу, како нам се не би могло казати, да је јеванђелско семе и код нас пало покрај пута, или у трње или на камениту земљу, већ на добру на којој ће и добрим плодом уродити што нам је и дужност као хришћанима. Но да би такви били и таквим начином семе јеванђелске науке примали, нужно је да пре сејања, пре проповедања, обрадимо нашу земљу, тј. наша срца и душе, због чега и Претеча јеванђелске науке, Јован Крститељ, високим гласом виче: Покајте се јер се приближи, царство небеско. 7 Ово царство ми ћемо постићи само тако, ако се будемо удаљавали од свега онога што не ваља и што нам наша Св. вера забрањује. Ко не буде тако радио Спаситељ му изриче праведан суд овим речима: свако дрво које не рађа добра плода сече се и у ватру баца. 8 Па зато и ми, покајмо се, не чинимо оно што нисмо ради да нама други учине. Учимо се добро говорити и само добро радити и вазда будимо искрено спремни за примање небеског семена, науке, која вечни живот даје. Чувајмо се лажи и зависти, пакости и оговарања, јер су то оне лукаве птице, које се у данашњем Јеванђељу помињу да поједоше благо семе сејачево. Свака небратска реч из лукавог срца нарушава светост и спокојство душе.
Све што смо довде казали учи нас томе да кад слушамо Слово Божије, или кад га у књигама читамо, да не будемо као земља крај пута, или као камен, или трње, што се у данашњем Јеванђељу помињу, него да наше срце покажемо као земљу добру и благу. Ми, др. бр. треба да знамо да је Бог по својој милости саздао човека слободног и да хоће да се сви спасу али само својом слободном вољом како би тако и спасење било заслуга свакога који се спасава почем само такво спасење Божија правда прима па зато и не може никога да принуђава да се спасе. Међутим Бог по својој милости није никада престајао позивати човека на спасење. Тако, од почетка га је позивао Откровењем, затим писаним законом, који даде на гори Синајској, доцније преко пророка а у последње време дође и сам Спаситељ, затим преко Св. Отаца па и данас преко цркве и њених служитеља. И због толиког милосрђа Божијег ми смо са наше стране дужни, да Слово Божије често и са пуном и искреном вољом слушамо, да о ономе што смо слушали размишљамо и најзад да све верно памтимо, па према томе и да верујемо и да радимо, како би таквим начином и спасење заслужили и на страшном суду чули речи Спаситељеве: Ходите благословени Оца мога и наследите царство које вам је од векова спремљено. Амин.
- Лук. 8, 10
- Лук. 11, 10.
- Рим. 2, 18
- Пс. 78, 2
- Јов. 16, 28. Јов. 7, 68
- I Кор. 9. 10
- Гал. 6, 8.
- Мат. 3, 3.
- Мат. 3. 10.
