НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ПЕТА
Лук. зач. 53. гл. 10. ст. 2537.
Данашње Јеванђеље говори о томе, како је неки законик дошао да куша Спаситеља у знању Мојсејевог закона. Но кушање, које овај законик чини, није једно и исто са оним, које се спомиње код Матеја 1 и код Марка. 2 А што се тиче једнакости односно заповеди о љубави према Богу и ближњему, она је разуме се, имала места при разним случајевима па и у овој прилици.
У оно време, законик неки приступи к’ Исусу и кушајући га рече: учитељу, шта ћу чинити да добијем живот вечни?
Законик је књижевник или учитељ закона 3 и његов је посао да тумачи и учи Мојсејев закон и да је вазда спреман да одговори на положена му питања. Овај законик кад је дознао да Исус Христос јавно учи народ, дође му и то или из гордости уображавајући да закон нико не зна боље од њега; или из зависти гледајући како свет иде за Христом и слуша га, па му долази и сам али не да чује његову науку већ да га куша у намери да обори оно што Спаситељ учи. Од прилике као да му је хтео рећи ово: „закон вели, да ће се сваки онај спасти, који заповести Божије испуњава 4 а ти похваљујеш само оне, који гледају твоја дела и слушају твоју науку; 5 дакле, противуречеш закону па зато кажи ми пут спасења по твојој науци. Из овога се види, да је законик заступао оно спасење, које се испуњавањем Мојсејевог закона добија. 6 Ово питање изгледа као да није питање никаквог кушања а уствари садржи у себи велико кушање; јер је законик јамачно мислио, даће Спаситељ одговорити, да вечном животу и спасењу води онај закон, који он учи и тада би га законик окривио као Божијег противника почем учи другом закону а не Божијем.
А он му рече: Шта је написано у закону?
Спаситељ да би обелоданио погрешност закониковог мишљења тражи, да он сам наведе неке тачке из закона односно спасења. За то га и пита: шта каже закон о спасењу и како он тумачи законске наредбе? Пошто Мојсејев закон никада не може усавршити они који му приступају и приносе жртве 7 па следствено ни удостојити их вечнога живота, а вера у Исуса Христа може увек спасти оне који кроза њ долазе к’ Богу 8 с’ тога и Спаситељ не каже законику да ће наследити вечни живот ако буде испуњавао Мојсејев закон, већ га пита, шта пише у закону односно спасења како би у одговору добио повода да га поучи својој науци.
А он одговарајући рече: љуби Господа Бога свим срцем својим, и свом душом својом и свом снагом својом и свом мисли својом; и ближњега свога као самога себе.
Овде је законик навео две тачке и то прву из Втор 6, 5. и 30, 6. и другу из Лев. 19, 18. које су Јудеји у вечерњим и јутрењим молитвама спомињали као најважније у закону 9 па зато и Спаситељ
Рече му: Право си одговорио: то чини и бићеш жив.
Тј. наследићеш вечни живот као и сви они, који су те заповести испунили. Но Спаситељ је са овим одговором принудио законика да осети и призна, да се само помоћу закона није могуће спасти, што и Ап. Павле сведочи кад каже: сви сагрешише и лишени су славе Божије 10 и: сви су робови греха 11 и на послетку: сви бисмо рођена деца гњева 12 дакле не можемо потпуно да чувамо и тачно испуњавамо закон Мојсејев. Закон тражи савршену љубав према Богу и према ближњему, али не може да да и довољна средства за испуњење онога што тражи, па отуда следује, да нико тај закон није испунио. 13 И тако мишљење Јудеја, да: без проливања крви (приношење жртви) нема опроштаја грехова 14 као и еве њихове жртве били су гамо прообрази и слике опроштаја и спасења средством драгоцене Спаситељеве крви и по томе, како законик тако и сви који су под законом дужни су веровати у Исуса Христа да би се спасли.
А он хотећи да се оправда па рече Исусу; А ко је мој ближњи?
Законик признавајући неумесност свога лукавог поступка према Спаситељу па хотећи да се правда вели: „и ја као учитељ закона знам те тачке, већ питам желећи да видим како их и ти тумачиш“, но он то чини још и зато, што је разумео, да га је Спаситељев одговор показао као незналицу првих и најнужнијих тачака закона а осим тога разумео је још и то, да је Спаситељ знао и лукавство и злу намеру са којом му је предложио своје питање. Због тога и Христос представља у следећој причи о милостивом Самарјанину, да је човек као путник, да се само помоћу закона не може спасти и да као грешан има нужду у искупљењу. А како су Јудеји за своје ближње сматрали само своје једноплеменике а не и свакога човека, то Спаситељ у поменутој причи хоће да покаже законику да је наш ближњи сваки човек, јер смо сви браћа почем смо сви деца једног оца.
А Исус одговарајући рече: један човек долазаше из Јерусалима у Јерихон, па га ухватише хајдуци, који га свукоше и изранише, па отидоше оставивши га пола мртва.
Пут између Јерусалима и Јерихона био је не само врло рђав него и опасан због лопова 15 а даљина је била 150 миља.
Под именом човека, који је путовао из Јерусалима у Јерихон разуме се сваки човек, који се због првородног греха удаљио од Јерусалима, тј. од блаженства и спокојства, па се настанио у загушљиви и пун рупчага и јама Јерихон у коме је особита жега и запара па је зато живот у њему тежак и мученички. Разбојници су демони, који су са путника свукли божанске благодати и ранили га ранама греха толико, да су га оставили не сасвим мртва него полу мртва, јер је душа човечија и после смрти жива.
А изненада силазио је тим путем неки свештеник и видевши га прође. А тако и Левит кад је био на томе мосту, приступи и видевши га прође.
Свештеник се могао враћати са своје дужности из храма, јер је за време Христово у Јерихону обитавало преко 12.000 свештеника, који су због своје службе долазили и одлазили између ове две вароши. Левити су били потомци Левини 16 и њихове су дужности биле: да помажу свештеницима у храму и да чувају свештене ствари. Но кад се метафорички узме, свештеник означава Мојсејев закон а Левит пророке, а долазак и пролазак њихов значи да је престао закон јер је благодат повраћена. Закон је дошао с неба и примљен је на брду Синајском а од Бога су и пророци, служитељи Божији и учитељи Откровења по коме ће Син Божији сићи у свет да га спасе. Али ни закон ни пророци нису могли да униште грех и подигну падшег човека из његовог жалосног стања, јер крв јунчија и јарећија не може очистити греха. 17 И тако и закон и пророци дођоше на пут и на место, на ком је човек пострадао и видеше његово бедно и жалосно стање и прођоше, тј. одступише немогући да извидају његове ране.
А Самарјанин неки путујући дође над њега и видевши га сажали му се.
Самарјани су јако мрзели Јудеје јер су их ови сматрали за полунезнабошце, почем су се и они држали само пет књига Мојсејевих, и по томе Самарјанину могло се у неколико опростити да је се према пострадалом путнику, који је био Јеврејин, показао као онај свештеник и левит. Но он и ако није био сратдалников једноплеменик ипак се показао као човек добар и пун милосрђа и врлине па ипак, по закониковом мишљењу, није се могао назвати ближњим. Овде се под именом Самарјанина разуме Христос Спаситељ, који је сишао на земљу да спасе људски род и кога су неверни Јудеји такође Самарјанином звали. 18
И приступивши зави му ране и зали уљем и вином и посадивши га на своје кљусе доведе га у гостионицу и потруди се око њега.
Уље и вино употребљавало се као лековито средство, које олакшава болове од рана и залечује их. А у преносном смислу означава Спаситељеву науку, која лечи душевне ране. Гостионица означава још и цркву верних која све људе, без разлике, прима.
И сутрадан полазећи извади два динара те даде крчмару и рече му: Гледај га па што више потрошиш ја ћу платити кад се вратим.
Два динара означавају два Завета Стари и Нови. Крчмар је сваки представник цркве: епископ и свештеник. И тако, докле је Спаситељ, Самарјанин, живео на земљи, он је се старао о болнима а после оставио је то старање Апостолима и њиховим заступницима, који се овде представљају под именом гостионичара. Њима ће пак Спаситељ платити труд кад при другом доласку дође да суди свима и да све по делима награди.
Шта мислиш дакле, који је од ове тројице био ближњи ономе што су га били ухватили хајдуци? А он рече: Онај који се смиловао на њега. А Исус му рече: Иди па и ти чини тако.
Дакле само је љубав према човеку кадра да учини човека ближњим, а народност, једнакост по вери па и само сродство кад је без љубави, не може никога да учини правим и истинитим ближњим, па зато и Спаситељ каже законику иди па се и ти као овај Самарјанин старај о свакоме који је у нужди, јер ко тако не чини тај не љуби свога ближњег као себе самог, ко не љуби свога ближњег као и себе тај ни Бога не љуби па зато се такав и не може спасти.
- 22, 35-40.
- 12, 28-34.
- Види Мат. 5,20 и Лук. 6,17.
- Лев. 18,15.
- Лук. 10,23.
- Рим. 3.
- Евр. 10-1.
- Евр. 7, 25.
- Види Мат, 22, 36-10 и 5, 43.
- Рим. 3, 23.
- 6, 17-30
- Еф. 2, 3.
- Рим. 3 10-20
- Евр. 9. 22.
- Јосиф Археол. 15, 7 и Ис. Нав. 17, И.
- Числ. 3. 7. 8, 1512.
- Евр. 10. 4.
- Јов. 8, 48.
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ДВАДЕСЕТ ПЕТУ
Љубите ваше непријатеље
Драга браћо,
Кад је Бог у Старом завету казао: љуби свога ближњега као себе самог узаконио је да љубимо свакога човека и пријатеља и непријатеља. Истинитост ове заповеди посведочавају и ове речи старозаветног закона: Ако наиђеш на вола непријатеља свога где је залутао, поведи га к’ њему. Ако видиш да је твоме непријатељу пао скот под теретом својим немој да га оставиш него му помози, 1 но тада Бог није сасвим одређено казао: љубите ваше непријатеље прво зато, што су Израиљћани рођени и васпитани међу Египћанима били у многоме покварени па следствено не би ни могли усвојити ни склонити се на овакву заповед и друго, да мешајући се са идолопоклонцима не би и сами из љубави према непријатељима пали у идолопоклонство на које су они били наклоњени и на послетку треће за то, што старозаветна вера и није била савршена него само припремна вера за савршену веру тј. за хришћанство. Због тога су Јудеј и сматрали као закон не само љубав према приј атељима него и мржњу према неприј атељима и другим народима, па због тога Спаситељ и каже: чули сте како је речено: љуби свога ближњег и мрзи свога непријатеља. 2 Но Спаситељ који је дошао не да уништи Мојсејев закон, него да га попуни 3 и објасни, јасно заповеда да љубимо и своје непријатеље јер каже: А ја вам кажем: љубите непријатеље своје благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне. 4 Но ова заповед Спаситељева постаје још јаснија са причом данашњег Јеванђеља, у којој се и на делу јасно представља љубав према непријатељу, јер Самарјанин који се смиловао над Израиљћанином који беше пао у хајдучке руке, није могао тога Јудејанина да сматра за ближњег и пријатеља, почем из старозаветне историје знамо, да су Израиљћани са Самарјанима били у великом непријатељству.
Заповед Божија о љубави према непријатељима особито је узвисила и прославила нашу јеванђелеку науку. Њу су славили и идолопоклоници Грци; њу и данас хвале неверници. Она је посведочила да је хришћанска наука заиста божије дело; јер пре Христа није нико учио о оваквом савршенству; није никад ни један законодавац узаконовљавао љубав према непријатељима. Па зато испуњавање ове заповеди уништава свако зло у свету, доноси мир и срећу и на небу и на земљи и, тако рећи, претвара земљу у рај.
Но казаће неко, истина да је ова заповед заиста племенита и узвишена, али је и веома тешка и противна је како мишљењу светском тако и особинама човечије природе. Јер ко би љубио и чинио добро своме непријатељу, који га мрзи и презире, који је против његовог имања, части и живота, тога би цео свет сматрао за непаметног. Но овако је мишљење, мишљење људи простих, необлагорођених и покварених, а у самој ствари ова заповед нити је противна светском мишљењу нити се противи особинама човечије природе.
Истина је, да кад нас непријатељ оговара, ми смо ожалошћени и дишемо осветом. Кад непријатељ смета нашем моралном или материјалном унапређењу, ми се љутимо и неспокојни смо. Но кад зато мрзимо нашег непријатеља ми треба да смо на опрези и дању и ноћу, како би предупредили његове сплетке. Нужно је да обратимо необичну пажњу да не шкоди нашој деци, нашим сродницима, млађима и уопште нашој кући. Нужно једа трчимо на све стране молећи и клањајући се свакоме, да нам помогне и да нас чува од непријатељства непријатељевог. И тако, нити можемо слатко да једемо ни спокојно да се одмахрамо; дан нам није миран нити ноћ спокојна па и сам нам је разум помућен стрепећи и чувајући се од замки и пакости непријатељства. А ако се непријатељу осветимо, истина да се тренутно радујемо али после нас савест мучи и гризе, а ако му се не осветимо, нас мучи жеља за осветом, и тако плодови су непријатељства: жалост, мучење, љутња, страх, брига неспокојство душе и мука срца. И сва ова зла зар су мала и лака, зар се спокојно и лако могу сносити? А да се ослободимо од свега овога то сасвим зависи од наше добре воље и нашег сталног решења. Нужно је само да се решимо да љубимо нашег непријатеља и онда се одмах и ослобађамо од свију поменутих зала и несрећа. Па кад се све ово упореди и кад се о свему добро и паметно промисли, онда заиста није тешко погодити шта је лакше и корисније: љубав или мржња.
Исто тако није истина даће свет да сматра за непаметног онога, који љуби свога непријатеља. Зар је Давид био непаметан и зао га свет сматра као рђавог неваљалог зато је љубио свога непријатеља Саула и што је певајући ублажавао његову пакост? Зар свет сматра за неразумног архиђакона и првомученика Стефана што је се клечећи молио Богу за своје непријатеље који су га камењем затрпавали? Није дакле цео свет у двојици или тројици покварених и простих људи, који веле, да је сваки онај непаметан који се своме непријатељу не освети.
Исто тако љубав према непријатељу не противи се ни особинама човечије природе. Прва и главна особина човечије природе јесте разум. Особина разума јесте правилно и мудро мишљење а мудрога мишљења особина је избор правде а што је право то се не противи особинама човечије природе. Па пошто је љубав према непријатељу дело право, то се оно и не противи човечијој природи. Но рећи ће неко: Зар је љубав према непријатељу дело правде? Па и то посведочава сам Спаситељ говорећи: Као што желиш да теби други људи, чине, тако и ти њима чини а сваки ће паметан човек признати, да је ова заповед праведна. Јер шта ми желимо од нашег непријатеља, добро или зло? Корист или штету? Љубав или мржњу? Помоћ или гоњење? Шта ми дакле желимо од нашег непријатеља то и сами треба њему да чинимо. И тако сасвим је јасно, да се љубав према непријатељу не противи ни особинама човечије природе. И најзад, човекољубиви Бог, који се стара не само о спасењу наше душе него и о срећи и спокојству и овога нашег временог живота, хотећи да нас ослободи од свију зала и несрећа које непријатељство може да проузрокује, дао нам је и ту свету заповед, да љубимо наше непријатеље. Ко дакле верује да је Исус Христос Бог и ко верује да ће Он и опет доћи да суди свима па да оне, који су добро чинили награди а оне, који су зло чинили да казни; ко се кити лепим именом хришћанина па као такав и верује да је Бог, Бог љубави, тај ће, и по закону хришћанском и по здравој памети увек љубити своје непријатеље и тако, тај ће и овде на земљи бити спокојан и срећан а на небу блажен и спасен јер је испунио Спаситељеву заповест која вели: Љубите своје непријатеље. Амин.
- Исх. 28, 4-5.
- Мат. 5 4.
- 5, 17.
- 5, 44.
