НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ОСМА
Лук зач 76. гл. 14. ст 16-24.
У причи данашњег Јеванђеља о великој вечери разуме се царство Месије или Христова црква и то како на земљи од времена њеног основања тако и на небу од времена страшнога суда. (ср. Мат. 9,15. и 22,1-14 са упоређењем еф. 5,27). Јудеји су по заблуди мислили, да ће Месија основати земаљско царство па под искупљењем очекивали су ослобођење од римскога јарма и то су у метафори звали васкрсом. Тако су под Царством божијим разумевали обновљење јудејског царства на земљи. Но Спаситељ знајући ову њихову световњачку теорију, објаснио им је духовно и истинито васкрсење праведника после смрти са причом о великој вечери.
Рече Господ ову причу: један човек зготови велику вечеру и позва многе.
Човек је: Бог отац а велика вечера јесте неописана наслада царства божијег које се добија обилатом благодаћу која је довољна за спасење целога света као што се и у Откровењу каже: ко је жедан нека дође, и ко хоће нека узме воду живота за бадава. 1
И кад би време вечери посла слугу свога да каже званима хајдете, јер је већ све готово.
Под именом слуге овде Спаситељ разуме себе, јер је он узео вид слуге кад је дошао на земљу у виду човека; но разуме се још не само Јован Крститељ који је сведочио о Христу већ како Апостоли тако и сви црквени проповедници који верне својом науком позивају у царство Божије на велику вечеру.
И почеше се изговарати сви редом.
Јудеји нису слушали пророке, одбацивали су и Јованово крштење 2 па и Исуса Христа нису примили. И истина, да се у овој причи представљају 3 узрока, али је свуда дух један и исти па зато су се и одрицали сви.
Први му рече: купих њиву и ваља ми ићи да је видим; молим те изговори ме. И други рече: купих пет јармова волова и идем да их огледам; молим те изговори ме. И трећи рече: ожених се и зато не могу доћи. И дошавши слуга тај каза све господару своме.
Ови разни изговори представљају разне страсти, због којих се човек лишава царства божијег. Неки под њивом разуму тежњу за тековином; п од пет Јармова волова светске сујете, а под речи ожених се задовољавање страсти.
Тада се расрди домаћин и рече слузи своме: иди брзо на раскршћа и улице градске и доведи амо сиромахе, и богаљасте и слепе.
Ови што се одрекоше вечере били су: архијереји, књижевници, фарисеји, правци народњи и уопште сви, који не примају јеванђељски позив, па зато и изазивају против себе гњев божији 3 но зато место архијереја и фарисеја и место првака у опште беху позвани сиромашни и бедни, слепи и хроми 4 који иако су прости али су ипак више веровали науци Спаситељевој. Но осим тога на место избраног народа дођоше у царство благодати незнабошци и идолопоклоници.
И рече слуга: Господару, учинио сам како си заповедио и још места има. И рече Господ слузи; изиђи на путове и међу ограде, те натерај да дођу да ми се напуни кућа.
Човекољубиви Бог овде непосредно помиње идолопоклонике и незнабошце. Путеви су овде разна места где идолопоклонички и незнабошки народи живе а називају се путевима зато, што нису били ограђени законом и надзиравањем божијим као Јудеји а такође и оградом као ограђени трњем греха. Реч натерај не показује насиље јер Бог никога не нагони на спасење, већ изражава постојану и тврду вољу да међу идолопоклоницима и незнабошцима треба са особитим стрпљењем проповедати слово божије, јер Господ из неограничене благости хоће да сви уђу у царство небеско.
Јер вам кажем, да ни један од оних званих људи неће окусити моје вечере. Јер много је званих али је мало изабраних
Ни један тј. од оних, који су презрели позив на вечеру тј. проповед јеванђелску, па зато и каже да ће се Јеванђеље многима проповедати али да се неће сви спасти.
- Откр. 22, 18.
- Јов. 7. 49.
- Пс. 7, 11.
- Јов. 7, 48.1. Кор. 1 21. 78.
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ДВАДЕСЕТ ОСМУ
Данашње Јеванђеље, др. сл. даје нам леп пример науке за спасење, јер као што нам оно представља да многи не дођоше на вечеру због домаћих послова исто тако и сви ми налазимо извињења и оправдања за наше грехове а због тога многи остаје при њима и мало се о спасењу стара Но запитајмо се, кад човек оставља Бога и царство божије а да где се нада наћи утехе и радости? Да ли не у овоме ништавом и сујетном свету! Но и свет је овај пун несреће и жалости. Да ли не међу људима! Али и људи живе на земљи туге и невоље; рађају се са плачем, живе са жалошћу и умиру са уздисајима! Зашто дакле да се људи тако тешко обраћају на пут спасења а мању бригу да не воде о сујетама овога света? За то велимо, што су нерасудно одани земаљским стварима па и ако је та љубав и оданост к’ привременим уживањима сујетна, штетна и Богу противна.
Но да би што боље и тачније познали ништавост и штету те наше неограничене љубави према земаљским стварима, треба најпре да добро познамо природу самога света и тако да познамо његову стварну важност, па ћемо га онда и моћи ценити само онолико, колико вреди.
Цео је свет ништаван, или боље, он је жалостан сан, кога не стаје чим сване, а небо, које нас покрива, јесте за нас земаљске путнике, привремена завеса, која ће се такође једног дана поцепати. Дакле какав треба да је наш живот кад ће небо које гледамо и земља на којој као изгнаници обитавамо бити жртва огња као што Свето писмо сведочи говорећи: доћи ће дан Господњи у који ће небеса са шумом проћи а стихије ће се од ватре распасти а земља и дела што су на њој изгореће. 1 Кад ће дакле све ова проћи, онда какви треба да смо ми у животу и побожности. 2 Но свршетак света свакоме од нас врло брзо долази нити га може да заустави природа нити знање лекара. У томе часу, др. сл. зар не видимо да нам је све што нас је толико година заваркавало, обмана? И заиста, шта је свет друго ако не заваравало, обмањивач, неблагодарник и издајник? Ово је горка истина; па с тога и јесу тешко несрећни они људи, који свету ласкају; који се труде да се свету допадну и који од света траже његове горке и чемерне благодети! Ви сте сви сведоци, др. сл. и сви можете казати, колико незгода треба савладати, колико туга, немира и неспокојства треба издржати и колико нај зад и понижења тражи овај свет па да нам удели нешто богатства, части и достојанства?! Па и кад све то стечемо служећи свету а радећи против Бога, јер не можемо и Богу и Мамону служити, каква нам је вајда од свега тога кад је све, као што рекосмо, не само против нашег спасења већ и овде на земљи ништаван сан?
Али казаће неко, дужности које према мојој породици имам не остављају ме да се бринем и о спасењу моје душе, јер ме принуђавају да се старам о земаљским стварима а мање о небу да мислим.
Но ово нису никакви изговори. Јер кад смо се Богу молили да нам да леп положај у друштву ми му нисмо казали, да се у таквом положају нећемо старати о своме спасењу. Молећи се Богу да нам дарује пород нисмо казали, даћемо његове Св. заповести нарушавати, а молећи се да нам Господ благослови брак нисмо се зато молили за тај благослов да не дођемо у царство небеско и да се лишимо спасења, него смо се за све молили, све смо желели баш зато, да би потпуно и што боље испунили своје дужности овде на земљи и што лакше заслужили вечни живот и спасење на небу. Дакле ништавни су одговори са којима неки бране своју неограничену љубав према земаљским стварима.
Свет и све што је у њему, др. сл. можемо казати, да је као нека велика пећина, у којој се храни нека страшна животиња која се непрестано труди да умртви нашу савест и окамени наше срце. Свет је др. сл. као велика њива на којој расте и цвеће и трње, па кад душа човечија љуби свет нерасудно, онда је немогуће да је трње не загуши и тако и да не подлегне вечној осуди. Кад се непријатељ божији усели у срце света, зар онда онај, који свет обожава може и Бога да љуби? Као што две душе не могу једно и исто тело да одушевљавају, тако и две различне љубави једна према Богу а друга према свету не могу једну и исту душу да одушевљавају. Због тога и ми кад чујемо јеванђелске речи: Продај своје имање и подели сиромашнима е да би тако наследио вечни живот, ми се удаљавамо са разним претпоставкама, незадовољством и жалошћу у Срцу! Али кад чујемо: дај паре за насладе и уживања, за злато и сребро, за свилу и кадифу, што сваки дан хиљаде из нашег друштва вуче у грех и бездну пропасти, онда се не само не љутимо већ нам је и мило. И заиста, сујета, а особито женскога света, у данашње време, влада слабим душама несрећних мужева као што и бура усталасаног мора упропашћује старе и трошне лађе. Но није само ова штета коју нам нерасудна љубав и оданост према земаљским сујетама причињава. Она је још први и најжешћи непријатељ нашега спасења; она је демонска мрежа у којој се наша душа хвата; она ограничава нашу вољу, помрачава наш разум, умртвљује наше жеље за небеским благом, уништава нашу наду на бесмртност живота, удаљава од нас дела побожности и топле вере, поништава и наше најузвишеније осећаје срца и најзад чини разумног човека да буде сличан бесловесној животињи!
Шта ћу чинити, упитао је један млади Израиљћанин Спаситеља е да би живот вечни наследио? И ово је питање заиста паметно и достојно сећања. Али тешко да ћу погрешити ако овога младог Израиљћанина ставим као слику свију младића па и многих стараца хришћанских данашњег времена. Јер и нас данас јако занима ово питање. И ми данас питамо: „шта ћемо чинити?“ али зашта? Један вели: шта ћу чинити да много новаца стечем; други опет, да задобије части и славе а трећи опет да се задовољи страсног уживања и наслада телесних, али нико не вели: шта ћу чинити, за живот вечни наследим. И кад би се запитали зашто овако радимо јамачно би одговора нашли у нашој прекомерној оданости према телесним уживањима. Али не варајмо се, др. сл. јер као што паметан домаћин неће у своју кућу пустити хрђавог и поквареног укућанина да му кућу срамоти, исто тако и небесни свемогући домаћин неће у своје небеске обитељи пустити покварене и грешне душе.
Па зато уживајмо у свету толико само, колико нам је нужно ради одржања нашег живота, али уколико је душа претежнија од тела и у колико је вечно спасење и небеско вечно царство драгоценије од ништавог временог живота, утолико Бога и његове заповести више поштујмо јер свет пролази и жеља његова, а који чини вољу божију тај остаје до века. 3
- II Петр. 3, 10.
- II Петр. 3, 11.
- Јов. 1,12
