Недеље По Светој Тројици, НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТА

НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТА
Лук. зач. 85. гл. 17. ст 12-19.

Пред историјским догађајем о коме данашње Јеванђеље говори, било је Лазарево васкрсење и ванредни скуп Синедриона противу Спаситеља Исуса Христа.1После тога и Христос бавио се неко време у селу Ефраиму па је одатле отишао у Јерусалим да тамо проведе Пасху, 2 па баш у почетку овога пута и догодило се излечење десет прокажених губавих о којима ово Јеванђеље говори.
Проказа губа је болест која се на кожи показује и проузрокује врло велики свраб на бубуљицама које се особито појављују у топлим пределима кад врућине овладају. Проказа је врло тешка болест, јер не само што онај прекомерни свраб не оставља човека да бар лакши посао може да ради, већ квари и кужи и сву крв, почем крвни судови губе при овој болести своју еластичност и тако не врше свој посао, па тако та устајалост и мртвило крвних судова проузрокују бубуљице на површини коже. У овим бубуљицама порађа се запаљење из кога следује промена природне боје, растварање коже, па најзад и меса. Кад се права проказа сасвим развије, а то бива ако се одмах у почетку озбиљно не лечи, онда је и болест неизлечива, због чега Мојсејев закон и није одобравао, да прокажени живе у друштву са осталима. Дакле, овако тешке болеснике излечио је Господ Спаситељ у тренућу ока и то не једног или двојицу, већ њих десет.
У оно време, а кад је улазио Исус у једно село сретоше га десет прокажених (губавих) људи; који стадоше издалека и високим гласом повикаше: Исусе учитељу! Помилуј нас.
Спаситељ је пролазио кроз Самарију и Галилеју тј. границом ових области имајући Галилеју с леве а Самарију с десне стране идући тако у неко село или варошицу, која је била између Самарије и Галилеје. Ову истину посведочава и то, што је од десет прокажених један Самарјанин био. По Мојсејевом закону 3 проказа се сматрала за приљепчиву болест, па зато и прокаженима није се допуштало да у друштву са здравима живе ни да им се приближавају. А Јосиф Флавије вели, да се ни мртви од ове болести нису смели кроз варош проносити, зато и ова десеторица не смедоше прићи к’ Спаситељу већ стадоше па из далека молише Спаситеља за милост, тј. да их излечи.
И видевши их рече им: Идите и покажите се свештеницима. И они идући очистише се.
Да би се прокажени очистили и од болести излечили, требало је да верују у Спаситељево свемогућство, па зато их и шаље свештеницима пробајући њихову веру. Но они су већ били чули за његова чуда и веровали су да их он може да излечи, па зато су и послушали његове речи и одмахх пошли да се свештеницима покажу, да од њих добију уверење да су излечени и да принесу Богу жртву као што је све то Мојсејев закон налагао. 4 И њихова вера помогла им је, јер докле су још на путу били, видеше да су очишћени и излечени од проказе. На ове прокажене губаве може да се угледа и сваки грешник, па зато нека и он поступи као и они; нека се и он обрати к’ Спаситељу са вером и молитвом, па ће Господ и њега излечити од грехова и спасти душу његову.
А један од њих виде да је се излечио, поврати се хвалећи Бога велегласно. И пада ничице пред ноге његове. И то беше Самарјанин.
Тј. иноплеменик, туђин, који се пун благодарности према своме добротвору и врати са пута, чим је видео да је очишћен да му благодари и прослави Бога. Међутим осталих девет, који су били Јудеји, продужише свој пут да испуне законске форме. Види се да су сви у Спаситеља веровали, али се само Самарјанин показао и благодаран, па зато и Господ само њега једног похваљује а остале осуђује. Из овога се уверавамо, да верне не спасава, испуњавање вероисповедних форми, него дух вере што баш и јесте главно. Но Јудеји су у Спаситељево време само за формалности били везани и њих су строго испуњавали а дух свога закона беху скоро сасвим и заборавили, па зато су и идолопоклоници пре и признали Исуса Христа него Јудеји. Али Бог као отац свију гледа нарочито на срце и карактер, па зато и каже: Неће сваки која ми говори: Господе, Господе, ући у царство небеско, него онај који испуњава вољу Оца мога.
А Исус одговарајући рече: Зар се не излечише десеторица? Где су дакле деветорица? Како се међу њима који не нађе да се врати да захвали Богу, него само овај туђин?
Пошто је Спаситељ кад год је болне лечио, или мртве васкрсавао, или друга чуда чинио, не само избегавао славу и благодарност, него је и заповедао, да помиловани ћуте и ником о његовом доброчинству не говоре, учећи нас тиме смерности и избегавању сујете; сад овом приликом изобличава неблагодарност и непризнање оних деветорице излечених учећи нас тиме, да Бог не презире и не одбацује благодарност, која је својина сваког срца, које је хришћанством облагорођено.
Самарјанина пак назива иноплемеником човека друге народности зато што је, ваљда по народности био Асирјанин. Јер кад је асирски цар Салманасар покорио Самарију, он је Јудеје и са њиховим царем Осијем одвео у Самарију, а у Самарију населио је Асирце из Вавилона, Хуте, Аве, Емате и Сефарниме, који су се после измешали са заоставшим Јудејима и назвали се Самарјани. Но благодарни Самарјанин данашњег Јеванђеља иако је био иноплеменик Јудејима ипак је био једне вере с њима, јер га Спаситељ не назива иноверцем, па зато га је са оним осталим Јудејима и послао свештенику. А назива га хотимице иноплемеником, туђином што је знао и кад га је излечио, хотећи да покаже, да Бог не гледа на личности и народности, јер Бог не гледа ко је ко, него сваки народ који се боји њега и твори правду, мио је њему.5
И рече му: Устани, иди. Вера твоја спасла те је.
Овим последњим речима Спаситељ нас учи смерности, јер не вели, да га је он спасао, већ каже Самарјанину: вера твоја спасла те је, тј. она вера у Спаситељево свемогућство која је Самарјани на очистила од проказе и која је у њему побудила благодарност, та иста вера спасла је и његову душу од њених грехова.

  1. Јов 11, 1. 54.
  2. 11, 51-55.
  3. Бит. 13, 27-59
  4. Лев. 13, 27-58.
  5. Дел. Ац. 10, 34-35.

БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТУ
Исусе учитељу! Помилуј нас

У данашњем Јеванђељу др. сл. говори се о томе, како су Спаситеља, кад је ишао у Јерусалим, срели десет прокажених, који су га молили овако: Исусе учитељу, помилуј нас тј. помози нам, излечи нас, што им је преблаги Господ и учинио, наредивши да се по закону Мојсејевом пријаве свештеницима, који ће их огласити за излечене, јер су се само тако могли да врате у друштво, које су због те болести морали да оставе. Но данашње Јеванђеље каже нам, да се од десет излечених само један повратио хвалећи Бога гласно и паде ничице пред Спаситељеве ноге и захвали му. И то беше Самарјанин (15 и 16). Дакле није био Јудејанин, који је као човек из изабраног народа, коме је Бог толика добра чинио, био више него и ко други дужан да у Спаситеља верује и да му благодари! Према томе право је казао псалмопевац о Јудејима говорећи: Неваљали су, гадна су дела њихова; нема никога добра да твори, сви су зашли, сви се покварили и нема ни једнога који тражи Бога. 1 И заиста, кад ових деветорица, којима је Спаситељ добра учинио и који су чудо његовог свемогућства на себи видели, не познаше у Исуса Христу Бога, нити се вратише да му благодаре, онда шта је остало за друге? Али Самарјанин видећи на себи чудо и удостојивши се толиког благодјејања врати се да благодари Богу исповедајући тако и искрену веру а чинећи и добро дело, јер паде к’ ногама свога добротвора славећи га као истинитог Бога који га од проказе излечи. И Господ упита, где су и остала деветорица, које је излечио? Зар се они не вратише да одаду Богу благодарност за учињено им добро? Господ упита где су и они остали јер је благодарност Богу врло пријатна, почем је она знак доброг и честитог срца и непокварене душе. Према томе благодарност је највиша врлина, јер она усавршава сваку другу врлину и без ње је свака добродјетељ несавршена. А да је благодарност својина само честитих и побожних, само светих и праведних људи зато имамо довољно примера у Св. Писму.
Тако праведни Авељ знајући да му је и живот и све што има Бог дао, знао је, да зато треба Богу заблагодарити; па с тога је и изабрао првенце од свога стада и њих принео Богу на жртву и Бог му је ту благодарност примио, јер Свето писмо вели: и погледа Бог на Авеља и на приносе његове 2 а ове речи још сведоче, да је Бог радо и љубазно примио Авељове дарове и благословио га.
Као што је чинио Авељ тако је и Ноје. Кад се Ноје спасао од потопа одмах је Богу за ово милосрђе благодарио и принео жртву од свију животиња чистих и од свију птица чистих 3 а да је Богу и ова Нојева признателност и благодарност била угодна и пријатна такође сведочи Свето писмо, говорећи: и омириса Господ мирис угодни и благослови Бог Ноја и синове његове. 4
После Ноја кад је патријарх Аврам добио од Бога у наслеђе обећану земљу подигао је из благодарности три жртвеника и Бог му је на то казао: Учинићу да ппотомства твога буде, као праха на земљи. 5 А исто тако и кад се Јаков бојао од гоњења свога брата Исава Бог му је се јавио храбрећи га 6 и он је на месту, које се звало Ветиљ, а из благодарности према Богу, подигао жртвеник благодарности. То исто видимо и код: Мојсеја, Ис. Навина, Гедеона. Самуила па и Самарјанина, који се у данашњем Јеванђељу спомиње и који излечен од Господа Спаситеља, враћа се да му благодари, и Господ му ту благодарност не само љубазно и радо прима, него још пита: где су и они други! Што се и они нису вратили да благодаре на добру, које им је учинио?
Из свега овога, бл. хр. научимо се, да смо дужни да Богу благодаримо за добра која нам сваког дана чини и да је наша благодарност Богу врло угодна и пријатна, јер је доказ наше чисте душе и срца, наше синовске љубави према њему. И тако, кад Богу из благодарности приносимо свеће, зејтин, тамјан и друге дарове, будимо уверени да Богу пријатну жртву приносимо, да Бога задовољавамо а тиме и нашу душу спасавамо, као што су је и сви поменути праведници спасли давајући јасне знаке своје благодарности према Богу.
Но рећи ће неко, кад сам здрав и срећан и у моме животу у свему задовољан, онда знам, могу и хоћу да Бога славим и благодарим, али кад сам болестан и несрећан, кад ме беде и невоље сналазе, како ћу онда и на чему да му благодарим? Но треба знати, да су и саме казни божије благодјејања, јер нас оне принуђавају да се сећамо Бога. 7 Свето писмо јасно сведочи да казне обраћају човека на пут кајања и спасења јер и цар Давид каже: Боже штап твој и палица твоја тјеше ме 8 а познато нам је, да и ми грешећег са казнама поправљамо. Божије су казне средства и начини са којима Бог праведника утврђује у врлини а грешника зове на покајање. И тако ми знамо да је Бог казнио праведника Ноја да би се у добру утврдио а казнио је и Манасија да ба га од греха одвратио и то исто чинио је и са Давидом. Па зар и лекар кад лечи болесника не даје му лек који огорчава уста, узмућује стомак и проузрокује болове и ослабелост; зар неки пута не пече рану или не сече поједине делове тела, па ипак зар ми не благодаримо лекару и зар га за све то још и не плаћамо? Бог казнама лечи наше душевне ране, и тако због времене казне, кад се излечимо и поправимо, даје нам вечно блаженство.
Па зато бл. хр. благодаримо Бога као што и Свето писмо каже: у свако време и хвала његова нека увек буде у устима нашим. 9 Ако смо здрави, здравље је дар божији. Ако ли смо болесни, болест је телесна, спасење наше душе. Ако ли смо богати и срећни нека благодари душа наша Господа, не заборављајући 10 његових дарова, ако ли смо сиромашни и несрећни опет Богу благодаримо. И тако при сваком случају и у сваком стању благодаримо Господа Бога, јер је то воља његова 11 како би нас очистио од греха, као благодарног Самарј анина од проказе, како би се удостојили овде на земљи спокојног и благодарног а на небу вечног и блаженог живота. Амин.

  1. Пс. 14, 1-3
  2. Бит. 4, 4.
  3. Бит. 8, 20.
  4. Бит. 8, 21-9, 1.
  5. Бит. 13, 16.
  6. Бит. 28, 15.
  7. Пс. 22, 4.
  8. Пс. 33, 1.
  9. Јов. 13, 16.
  10. Пс. 2, 1.
  11. Со.. 5, 17-18