НЕДЕЉА ДРУГА
Мат. зач. 9. гл 4, ст. 1823.
Јеванђеље ове друге недеље по Св. Тројици говори о томе, како је Спаситељ позвао Петра, Андрију, Јакова и Јована у Апостолску
службу.
У оно време идући Исус покрај мора Галилејског, виде два брата, Симона названога Петра 1 и Андрију брата његова где мећу мреже у море, јер беху рибари.
Ово галилејско море звало се још и Тиверијадско а такође и језеро Генисаретско 2 кроз које је и Јордан пролазио. Дужина му је 15 а ширина 6-8 миља и обично је богато са лепом рибом а због красне околине назвато је Палестинском Женевом. Сва је околина мора врло плодна и романтична а само окружено је дугачким редом повисоких брежуљака између којих су два отвора и то један лежи северно и кроз њега утиче Јордан у море, али као што неки сведоче, не меша своју воду са морском већ образује реку у мору и тако својим коритом отиче кроз други отвор који је између брежуљака на јужној страни. Но на другим дубоким местима мора Јорданска вода стоји непомична, као неко морско огледало у коме се сва морска околина прекрасно види изузимајући само вoда, кад је ветрови са околних брежуљака заталасају но и то бива ретко.
При брежуљцима овог мора лежале су ове вароши: Витсаида и Капернаум које су биле врло важне за риболовство. Мало јужније био је Коразин и Магдала а још ниже Тиверија коју је основао Тетрах (четворовласник, или старешина над четворицом мањих старешина) Ирод, онај који је убио Св. Јована Крститеља. Ирод је често у овој вароши и обитавао.
Симон је назван Петар од грчке речи петра што значи камен 3 а то име потпуно одговара оном његовом другом јеврејском имену Кифа 4 што такође значи камен. Ова имена представљају сталност, постојанство овога Апостола. По јеванђелисту Јовану 5 Спаситељ је најпре позвао Андрију а овај Петра и то је био први позив ових Апостола а због тога се Андрија и зове првозвани. И тако, овај позив, који Матеј у овом Јеванђељу описује био је други и сад је Спаситељ позвао оба брата а то је било пре но што је Св. Јован затворен. Андрија и Петар на први позив пошли су за Христом али су се после неког времена вратили својој кући и опет наставили свој рибарски занат; о чему сведочи и ап. Јаков говорећи: Не изабра Бог сиромахе овога света да буду богати вером и наследници царства које обећа онима, који га љубе, а то исто вели Апостол Павле у првој посланици коринћанима. 6
И рече им: хајдете за мном и учинићу вас људским ловцима.
Тј. проповедницима јеванђелске науке која ће људе обраћати из неверија к’ правој и истинитој вери, к’ једном и истинитом Богу и Спаситељу Исусу Христу.
И они одмах оставише мреже и за њим отидоше.
Као ученици његови, Јеванђелист Јован 7 описујући како је Спаситељ позвао ове ученике много је опширнији и тиме допуњава овај Матејев позив јер Јован наводи и узроке због којих су Петар и Андрија одмах оставили своје мреже и са пуном вољом пошли за Христом.
И отишавши одатле виде друга два брата Јакова Зеведејева и Јована брата његова у лађи са Зеведејем оцем њиховим где крпе мреже своје и позва их. И они одмах оставише лађу и оца свога и за њим отидоше.
Тј. оставили су све што су имали: имање, наследство, родитеље и сва уживања па су пошли за Спаситељем наслеђујући на земљи: грдње, гоњења, мучења па и мученичку смрт. Но савршена оданост и послушност према Христу Спаситељу и спасава верујуће, 8 па зато су и Апостоли постали наследници царства Божијег. Позвани Апостоли иду за Христом остављајући море као да се тиме хоће рећи, да остављају бурну светску сујету, и остављају лађе тј. непостојане ствари живота и телесна уживања.
И прохођаше по свој Галилеји Исус учећи на зборницама њиховим.
Зборнице или Синагоге биле су здања у која су се Јудеји скупљали ради вероисповедне поуке и заједничке богомоље, 9 а жртве су, по закону, само у храму приносили. Синагоге су још биле учионице за јудејску децу и суднице за рушиоце закона.
Оне су по некима постале у време првог пресељења у Вавилон, на 600 година пр. Христа 10 а затим их је у самом Јерусалиму било на 480. Но оваквих здања било је и на другим местима. 11 У време Исуса Христа свака је варош имала по једну Синагогу.
Чиновници Синагоге били су: 1) Архисинагози – старешине, председници збора; 12 2) Старци; 13 3) Чтеци; 14 и 4) п ослужитељи. 15 У зборницима – Синагогама – био је следећи намештај: 1) неколико редова седишта, од којих су прва била одређена за старце и знамените људе. Ова су места фарисеји особито волели; 2) Амвон – Катефа, са кога се читало Свето писмо и 3) Кивот – орман – за чување књига.
И проповедајући Јеванђеље о царству и исцељујући сваку болест и сваку немоћ по људима.
Проповедајући Јеванђеље тј. добре и благе вести, науку хришћанства и његове спасоносне последице над људским родом. Даље проповедајући о царству тј. божијем или о Новом Завету. О свему овоме учио је Спаситељ у Синагогама: 1) зато, да се не каже, да је тајно и кријући се учио и то само просте и ненаучене и 2) зато, да се не каже, да је учио тајно у намери да простаке вара, а за потврду божанствености своје небеске науке он је натприродним начином лечио све душевне и телесне немоћи.
- 18. 18.
- Числ. 34. 1112.
- Јов 16, 13.
- I. 42 Јов. 30, 6. Јерем 4, 29
- Јов. 1, 35 41.
- 1, 27.
- л. 37- 8.
- Мат. 8, 21.
- Лук. 4, 16. Дел. ап-13. 14.
- Нејем. 8. 1-4
- Дел ап. 9, 2.
- Лук. 8, 49. и 13, 14. Дел. вп. 18, 8.
- Лук. 7, 3.
- Лук. 4, 20.
- Мат-23, 6.
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ДРУГУ
Хајдете за мном и учинићу
вас људским ловцима.
Овим је речима, др. сл. позвао Господ своје првозване Апостоле у Апостолску службу и они су одмах сљедовали позиву његовом. Но зар и данас Спаситељ не каже нама: Хајдете за мном, па се врло мало налази Андрија и Јована који за Христом полазе па иако нам је он казао да је прва и највећа заповест: да љубимо Бога свим срцем, свом душом и свом помишљу 1 тј. потпуно и савршено. Но ми као да више љубимо себе и свет са његовим сујетама него Бога, па зато данас ретко ко и чује Спаситељеве речи: Хајдете за мном!
Прва је и највећа заповест да љубимо Бога и то нам је Спаситељ казао, а то значи, да љубав према нама самима као и према деци и родитељима нашим треба да жртвујемо и потчинимо љубави према Богу, јер Господ Бог вели: ко љуби више оца или матер своју, није мене достојан; и ко љуби сина или кћерку више него мене, није мене достојан. 2 Према томе и праведни Аврам жртвовао је свога јединца сина из љубави и послушности према Богу, па га је Бог благословио те је и на земљи био богат и срећан а на небу је блажен и међу анђелима Из љубави према Богу и богати Јов беше жртвовао све своје богатство, па га је Господ зато прославио међу светитељима а на земљи богатство умножио му је сто пута више. Из љубави према Богу и Апостоли су жртвовали све па на послетку и живот, но Бог их је благословио и зато се они сада налазе на дванаест престола са десне и леве стране Господа свемогућег.
Љубимо дакле и ми Господа више свега имајући на уму, да дела, са којима ћемо показати и посведочити нашу љубав према Богу треба да потичу како из нашег разума, тако исто и из срца, јер то значи, љубити Бога свим срцем, свом душом и свом мишљу.
Све силе наше душе треба да се покоравају Богу. И разум, јер не смемо бити горди; и воља, јер треба да смо благи, и срце, јер нам је дужност да будемо милостиви. Ово су дакле оне хришћанске врлине из којих проистиче унутрашње обожавање које се опет изражава са спољашњим делима па се то зове спољашње обожавање и прослављање преблагог Оца небеског.
Прва хришћанска врлина па следствено и прва хришћанска дужност, јесте вера у Бога и све оно, што је он благоволео да нам открије преко пророка и преко Спаситеља Исуса Христа а ради нашег спасења. Велику потребу и важност вере лепо преставља Апостол Павле кад каже: без вере није могуће угодити Богу, јер онај који хоће да дође к’ Богу, ваља да верује да има Бога и да Бог плаћа онима који га траже. 3 И тако, ко нема вере томе је и немогуће да угоди Богу. Без вере и добра дела немају важности, јер без вере са каквим ће се циљем чинити и добра дела? Кад човек не осећа ни страха ни љубави према Богу онда ће и добра дела само по спољашњости бити добра а унутрашње, по њиховој стварној важности, биће помрачена и окаљана самољубљем. Све ово, др. бр. јасно нам показује неопходну потребу вере и велико зло неверија, па зато чувајмо и негујмо веру у срцима нашим, избегавај мо непобожне људе, невернике, а кад би некад по несрећи и осетили неку хладноћу према вери сетимо се, да ћемо у молитви наћи помоћи и код побожних људи хришћанска савета а у дому Божијем, у Цркви и њеним Св. тајнама вазда има душевне хране за доброг хришћанина.
Друга је хришћанска врлина па следствено и дужност, искрена потчињеност вољи божијој па зато нам је Спаситељ и казао да у молитви Господњој кажемо: Оче наш… да будет воља твоја јако на небеси (тако) и на земљи. И кад човек зна, др. сл. да је Бог најсавршеније биће, да је извор живота и свега, онда зашто му се не би покоравали а особито кад знамо, да је свака његова заповест и света и савршена. 2 Вољу божију није тешко познати јер је она исказана у Божијим заповестима које се опет налазе написане у Св. Писму, у Слову Божијем; а о њој јасно говори и наша савест. Но често се дешава, да телесне страсти и сујете светске заглушују у нама вољу Божију, али ко је прави и истинити хришћанин тај неће послушати гласа слепе страсти која га навлачи на грех, нити ће опет послушати незаконите жеље и наговарања лукавих и покварених људи, него ће се у таквом случају као што и Свето Писмо заповеда, више покоравати Богу, него људима. 4
Трећа је хришћанска врлина па следствено и дужност, љубав према Богу, или покоравање нашег срца к’ Богу. Наше срце обично тражи: уживања, радости и среће, али по несрећи нигде се толико не варамо колико кад среће тражимо, јер се трудимо да је нађемо у нама или у другим створењима заборављајући, да само Бог задовољава човечија срца истинито и трајно, и да само код њега можемо наћи праве среће и истинитог блаженства. Ко среће жели и тражи, тај треба да се посвети Богу и да се на Њега постојано нада, јер ко се на Бога нада тај се и греха чува па зато и бива достојан среће и блаженства а достојнога Бог и радо и брзо награђује.
Па зато, др. бр. потчињеност вољи Божијој, надаи љубав према Богу нека буду постојани темељ вере наше у Бога, јер то троје и јесте почетак и сила свију хришћанских врлина, које човека и овде на земљи красе срећом и благословом а на небу воде га у вечно царство где је пепроменљива срећа, коју је сам Бог за своје праведнике спремио на све векове. Амин.
- Мат. 12, 37.
- 10. 37.
- Рим. 7, 12.
- Дел. ап. 5, 29.
