НЕДЕЉА ДЕВЕТНАЕСТА
Лук. зач. 26. гл. 6. ст. 31-36.
Сво данашње Јеванђеље има један и исти значај па зато и смисао свега води једној и истој циљу. А циљ је опет та, да се човек поучи самопрекорењу, подражавајући у томе Господа и Христа, који је сву науку данашњег Јеванђеља на самом себи верно применио и испунио како речима тако и делом. Тако он као богат био је сирома; као велики био је смеран; као безгрешан мешао се са грешнима; као праведан умро је за неправедне; као добротвор жртвовао се и разапео за своје неблагодарне непријатеље и све то учинио је не по незнању или из сујете, него сасвим слободно, са пуном вољом, и у потпуном сазнавању свега дакле просто и само из љубави према грешном и несрећном човеку. Па пошто нам је Исус Христос дао не само науку о вери него оставио и пример живота, зато смо и ми као његови последоваоци као хришћани, дужни да му подражавамо како би и сами као Спаситељ били у овоме свету од користи и за спасење своје и својих ближњих. И тако сва блага овога света: личне користи, уживања, богатство, слава и све остало треба да нам је само на корист бесмртне душе која је претежнија и драгоценија од свију земаљских блага.
Рече Господ, како хоћете да чине вама људи, чините н ви њима онако.
Овај се закон налази и у човечијој савести, и он је толико истинит и праведан да га нико од хришћана ни од неверника не може оповргнути. Ако желимо да су сви људи према нама добро расположени, будимо и ми према њима. Ми не желимо да нам нико наше имање отима, да нам част вређа или ма какву другу штету чини, па зато и ми другоме не треба тако да чинимо. Овим законом и Спаситељ је спремао своје слушаоце за своју узвишену и савршену науку, говорећи:
И ако љубите оно који вас љубе, каква вам је хвала? јер и грешници љубе оне који њих љубе.
Општи је смисао ових упоређења један и исти, али је нужно знати да хришћанска љубав и доброчинство не треба да проистичу из природних побуда поквареног срца, већ из вишег начела, из бескорисне љубави према свима. Под именом хвале (благодати) овде се разуме награда. Под именом грешника разумеју се сви они, који љубе само оне, који њих љубе, али то није хришћанска љубав ни врлина и зато они не заслужују никакву награду.
И ако чините добро онима, који вама добро чине, каква вам је хвала? Јер и грешници чине тако. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете узети, каква вам је хвала? Јер и грешници грешницима дају у зајам да узму опет онолико.
Оба ова текста имају смисао горњег.
Него љубите непријатеље своје, и чините добро; и дајите у зајам не надајући се ничему, и биће вам велика плата и бићете синови Највишега јер је и Он благ и неблагодарнима и злима.
Спаситељ и овде повторава реч: љубите, хотећи да љубав представи не као просту науку већ као заповед, почем се у овоме тексту и преставља онаква љубав коју и људи поштују и Бог прима као чисту хришћанску љубав и врлину. Овде Спаситељ заповеда да чинимо добра и нашим непријатељима и да их љубимо почем смо сви деца једног Оца, па и сиротињи од које се не надамо да ће нам моћи шта да врати. А таква љубав и таква доброта и приличи нама као синовима Оца небеског, који чини неизмерне милости и неблагодарнима и злима, па зато Спаситељ и вели:
Будите дакле милостиви као и Отац ваш што је милостив.
О Богу и Оцу Исус Христос каже милостив је, а за људе вели: будите дакле милостиви, јер је Бог по природи милосрдан и пун милости и благости према свима без разлике, а човек ако хоће може бити милостив помоћу Божије благодати, а због тога и каже на
другом месту: Без мене не можете чинити ништа. 1
Цело данашње Јеванђеље учи нас о чистој и правој хришћанској љубави према ближњему; дакле веома је важно, јер је љубав основ хришћанства и основ сваког друштвеног напретка и благостања а и среће појединаца.
- Јов. 5. 15.
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ДЕВЕТНАЕСТУ
Како хоћете да чине вама други људи чините и ви њима онако.
Др. сл.
У намери да вам говорим о љубави према ближњему не могу а да вам не кажем, да је заиста несрећа што се и о томе мора да говори; што се и о љубави према ближњем морамо учити! Ми и као хришћани и као људи требало би да љубав према ближњему имамо као једну од наших најозбиљнијих и најнеповређенијих дужности, почем нам исту налаже како сама природа тако и закон Божији. Али у данашње време ништа се тако лако не усваја као освета и ништа се тако лако не презире као опраштање онима, који су нам ма шта непријатно учинили па и ако Спаситељ Исус Христос заповеда, говорећи: љубите непријатеље ваше.
Но ми против ове његове заповеди чак и толико грешимо, да би нас скоро требало учити не како ћемо наше непријатеље да љубимо, него како ћемо и наше пријатеље да љубимо! Требало би чини ми се, да се најпре научимо како ћемо бити благодарни према нашим добротворима, па тек онда да се учимо како ћемо и сами према свима и свакоме бити добротвори! Како ћемо дакле да проповедамо, да и наше непријатеље треба да љубимо кад се данас скоро ни браћа не воле! Па зато праведно можемо рећи, да је нужно да људи најпре буду људи како би тако могли бити и хришћани. Најпре треба да знамо све оно што и сама природа захтева па тек онда да се учимо и законима вере. Но и поред свега тога Христос Спаситељ заповеда нам да проповедамо и да хришћанима проповедамо његов закон, који вели: љубите непријатеље ваше и добра чините онима који вас мрзе. И заиста, лепшу науку од ове није свет чуо па зато она и јесте достојна како њеног учитеља тако и слушаоца који ју прима, јер ову науку и природа хоће и закон Божији налаже. По томе ко хоће да је човек, он треба да је испуњава и по самој својој природи, а ко хоће да је и хришћанин он треба да је
испуњава и по самој наредби Божијег закона.
Наша душа кад жели, или кад се боји, или кад је ма који други узрок узбуђује, она страда, трпи, потреса се и излази, тако рећи, из онога свога природнога и здравог стања. Али од свију страсти нашу душу највише потреса мржња а особито кад је још и са осветом скопчана. Но треба знати, да осветник принуђен да мрзи друге долази и на то да и сам себе мрзи. Нехотећи сам ништа да трпи он у самој ствари највише трпи. Па с тога страст мржње и освете може човек да плати не само својом чашћу и имањем него и самим животом! Но кад се узбуђеној природи спокојство да као болесноме здравље, онда то спокојство шта је друго ако не љубав и мир? Из ових речи види се, да је души природније да љуби и воле него да мрзи и презире, па с тога ће јој вазда бити лакши опроштај као последица љубави, него освета као последица мржње. И тако она Господња заповест, која нам налаже, да љубимо и наше непријатеље и да добра чинимо онима који нас мрзе не само што није противна природи већ човечију природу нико и не може одржати у спокојству, у њеном здрављу тако добро, као љубав. После свега овога можемо у сигурно казати, да се сваки онај, који овај Спаситељев закон не испуњава противи природи а тиме показује, да није прави човек или да није паметан. Но ако нам ко каже, да је освета задовољење због нанешене увреде, да је жеља и задовољство саме природе, ми му са свим слободно смемо рећи, да је освета истина жеља и задовољење природе, али природе покварене, природе којом страсти управљају. Освета је дакле задовољство душе ниске, болесне и ништаве а никако здраве, узвишене и племените.
Истина свега овога потврђује се тиме, што здрава и благородна душа осећа само љубав и мир и по томе ако мрзи она само страда и трпи, а ако љуби и воле она је спокојна и радује се.
До сад сам вам говорио о љубави према ближњему просто као људима, а сад ћу да вам говорим и као хришћанима зато повторавам: љубите ваше непријатеље и чините добро онима који вас мрзе, јер то Бог заповеда. Да, љубите непријатеље људи, јер то хоће ваша природа и љубите и ваше непријатеље хришћани, јер то ваш закон заповеда а Христос Спаситељ каже: „као што хоћете да вам чине људи чините и ви њима и још вели: љубите непријатеље ваше и чините добро и онима који вас мрзе.“ Дакле сваки онај који не љуби не само свога ближњег, као што је Мојсеј казао, већ и свога непријатеља, као што је Христос заповедио, тај није прави хришћанин.
Али наш Спаситељ није ову заповест просто изрекао него да би нам дао моћи и одважности да је и испуњавамо, Он ју је и сам испуњавао. За време целог његовог страдања, Он, Син Божији и Бог, Спас целе васељене кад му главу место круном трновим венцем ките; кад му у руке место скиптра, трску дају; кад га бију и пљују, у место да му благодаре и кад му се подсмевају и кад га казне срамном смрћу распећем на крсту, уместо да га славе и обожавају, Он, издишући, моли се за своје непријатеље и оне који су га мучили да каже: Оче, опрости им јер не знају шта раде.
Праштајмо и ми дакле нашим непријатељима и чинимо добра онима који нас мрзе, па ћемо тако поштовати у човеку не само човека, не само нашег брата и ближњега већ и слику и подобије самога Бога, који сваког човека као свога милог сина воле.
Праштајмо свима и љубимо све па ћемо се по томе познати, да смо прави хришћани, јер Господ Спаситељ каже: п о томе ће вас сви познати да сте моји последоваоци, ако тј. љубави међу собом будете имали 1 . Амин.
- Јов. 13
