НЕДЕЉА ДЕВЕТА
Мат зач. 59. гл. 14. ст. 22-35.
Јеванђеље које се чита у девету недељу по Св. Тројици говори о хођењу Христовом и Петровом по Галилејском мору и о маловерству овога Апостола. О истоме догађају говоре и Мап. 6, 45-51. и Јов. 6, 14-21.
У оно време, заповеди Исус својим ученицима да уђу у лађу и да га чекају на оној страни, док он отпусти народ.
(За овај текст види крај тумачења недеље осме).
И отпустивши народ попе се на гору сам да се моли Богу. И увече онде беше сам.
Спаситељ наш докле је био на земљи јако је волео молитву, јер је волео Оца. Ко дакле воли молитву, тај воли и свога Оца небеског. Спаситељ је ради молитве отишао на гору сам учећи нас тиме, да су гора и усамљеност, мир и тишина, веома удесни за молитву.
А лађа беше на сред мора у опасности од валова, јер беше противан ветар.
У које су време ученици били у опасности на мору а због њихове слабе вере и зато, што су заборавили да их њихов учитељ који је мало пре са 5 хлебова и 2 рибе преко 5.000 душа нахранио, иако је удаљен ипак и види и чува, у то време њихов се учитељ и заступник молио Богу за њих. Овај случај учи нас да знамо, да хришћани ма у каквој опасности били треба увек да су пуни смелости и наде на свога Спаситеља, који се свагда о њима стара.
А у четврту стражу ноћи отиде к’ њима Исус идући по мору,
У почетку Јудеји су као и Грци делили ноћ на три дела називајући их стражама. Ове су страже трајале по 4 часа и онда су се војници смењивали. Но у време Помпеја Јудеји су усвојили римски начин и поделили су ноћ на 4 страже, које су трајале по 3 часа и звале се: вече, поноћ, кукуречница и зора. Вече је, по нашем рачунању, трајало увече од 6-9 часова; 1 поноћ од 9-12 2 кукуречиица од 12-3 3 и зора од 3-6 4 па како је Господ дошао ученицима у време четврте страже, значи, да је целу ноћ провео на гори у молитви. Спаситељ је долазио ученицима идући по мору и ово је ново чудо, због кога су ученици и овом приликом исповедили, да је Христос заиста Син Божији.
И видевши га ученици по мору где иде, поплашише се говорећи: то је утвара, и од страха повикаше.
Видећи лик човечији где по сред таласа бурнога мора корача као по суву, ученици су се поплашили држећи, да ће то бити нека утвара. Овако опет могли су мислити зато, што су сви стари народи веровали, да се душе умрлих јављају људима као неке сени, утваре. 5
А Исус им одмах рече, говорећи: не бојте се; ја сам, не плашите се.
Пошто га по лицу нису могли познати јер беше тек при расвитку, Спаситељ им се јавља да би га по гласу познали и умирили се од страха и плашње.
А Петар одговарајући рече: Господе, ако си ти, реци ми да дођем к’ теби по води. А он рече: ходи. И изишавши Петар из лађе иђаше по води да дође к’ Исусу.
Овим поступком Петар показује и да се сумња и да верује, и да љуби Господа Христа више од осталих ученика, а сила вере коју је Петар имао према Спаситељу учинила је са њиме чудо јер је и он ишао по води. И ово друго чудо веће је од првога, јер показује, да је Спаситељ не само Господар и Творац мора него да и његов слуга. по одобрењу његовом, може ићи по мору као и по суву.
Но видећи велики ветар уплаши се, и почевши се топити повика говорећи: Господе, спаси ме.
Петар се није поплашио од усталасаног мора па иако је била силна бура, него верујући у силу онога који му је дозволио, да му по води дође, он је одважно стао на таласе и право и чврсто корачао, али на жалост поплашио се од ветра да га он не преврне! Но таква је човечија природа. Човек више пута постизавајући велика дела смело и одважно, клоне и посрне пред малим и незнатним предузећима! Па тако и Петар кад је се уплашио од ветра ослабио је у вери, јер му плашња беше сврнула сву пажњу са Спаситеља на силно дување ветра па је се почео давити, јер га и благодат вере беше оставила. Но зато је се опет одмах Бога сетио и повикао: Господе спаси ме, а овим речима доказао је, да се опет вери обратио па у пуној нади моли за помоћ, која му се и даје. Па зато и ми кад смо у опасности те због слабости наше људске природе ослабимо у вери и попустимо у нади на Бога, не треба да очајавамо, него да се одмах, као и Петар, сетимо нашег Спаситеља и од њега потражимо помоћи па ма и са две-три искрене Петрове речи. Господе, спаси нас.
И одмах Исус пруживши руку ухвати Петра и рече му: маловерни, зашто се посумња?
Спаситељ је пружио руку да Петра спасе а није заповедио ветру да престане дувати да би показао, да узрок Петровсг дављења није само ветар, него и његова слаба вера.
И кад уђоше у лађу преста ветар.
Ветар дакле није престао одмах, него су при оном истом силном ветру и по онако исто силним таласима дошли до лађе и ушли у исту, а овако је Спаситељ хтео, прво: да Петра увери да је због ма ловерства почео тонути и друго: да то маловерство буде јавно пред осталим ученицима па да га тиме казни.
А они што беху у лађи приступише и поклонише му се говорећи: заиста си ти Син Божији.
Величина чуда: умножење хлеба, ходање по води и утишавање буре, усавршило је веру ученика, па зато се Спаситељу и поклонише као Богу признавајући тиме, да све то човек не може чинити, па следствено и Спаситељ није обичан човек него и Бог.
И прешавши дођоше у земљу Генисаретску.
Чини се, да се јеванђелисти овде не слажу, јер Матеј каже и дођоше у земљу Генисаретску, а Марко каже: да Исус заповеди ученицима својим да уђу у лађу и да иду напред на ону страну у Витсаиду, док он отпусти народ, 6 и Јован опет вели: и одмах лађа би на земљи у коју иђаху, па и опет сва тројица говоре истину. Кад је Господ ушао у лађу и ветар престао, лађа је одмах стала уз обалу земље, којој су ученици ишли, као што каже Јован, Витсаиди, као што каже Марко, куда су и изишли, и одатле отишли у земљу Генисаретску, као што каже Матеј.
- Пл. Јер. 2, 18.
- Суд. 9, 19.
- Исх. 1,24.
- Мар. 13, 35.
- I Цар. 28.
- Мар. 6, 45.
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ДЕВЕТУ
Господе, спаси их
Побожна браћо,
Кад се једном приликом Апостол Петар давио на мору, као што нам данашње Јеванђеље каза, повикао је Спаситељу: Господе, спаси ме, и он га је одмах прихватио и спасао да у морску пучину не пропадне. Па и нама, др. сл. довољно је, ако се будемо увек сећали речи Апостола Петра и ако се са њима будемо обраћали Господу Богу, па ће он и наа, као Петра, спасти од пучине ада и вечних мука куда грешници одлазе, јер од како је Господ Спаситељ распет на крсту казао сврши се 1 и као човек предао свој дух Богу и Оцу, од тога времена он је опростио људе од греха првородног, оправдао је човека и поново отворио рајска врата. Од тога времена ко у Христа верује, и крсти се и његове заповести испуњава, тај улази у царство божије. 2
Пре Христовог доласка на земљу сви су праведници не само желели, него су се и непрестано молили Богу да Месија сиђе с неба и спасе свет. И гле, то срећно време дође. Месија, који је још првим људима у рају обећан, појави се и прими на себе људско тело, претрпи мучења и смрт, али и васкрсну васкрсавши собом и цео људски род, који је тиме и узнео са земље на небо. За ово се моли Богу и пророк кад каже: и свагда ће се људи – молити за њега. Но светитељи после Исуса Христа нити то желе нити се зато моле Богу, јер је Месија, Искупитељ, дошао и дело искупљења свршио, али са вером у Христа сви су очекивали време и насладу вечног блаженства, као што и ап. Павле сведочи кад каже: Ратовао сам добар рат, пут сам свршио и веру одржао. Мени је приправљен венац правде, који ће ми дати Господ у дан онај, али не само мени него и свима који се радују његовом доласку. 3 И тако сад, после Христовог доласка, ко верује у Спаситеља и исповеда га као свога истинитог Бога и Искупитеља и врши његове заповести, тај ће се спасти и по речима апостола Павла, примиће венац правде.
И заиста, др. сл. велика је сила вере у Исуса Христа! Ако у њега верујемо бивамо праведни и чисти, опроштени од грехова наших. Ако исповедамо, да је он истинити Бог наследићемо царство небеско. Ко се потруди да разуме силу првородног греха, тај ће лако разумети колика је сила Христове вере, која је тај грех поништила. Од првога човека рођени су сви људи телесно а од другог човека Христа рођени су сви људи духовно. Кад је први човек нарушио вољу Божију учинио је, да су сви људи рођени од њега, грешни; а други човек. Христос са неба, све је људе оправдао тако, да ми верујући у њега, у Исуса Христа, бивамо синови Божији 4 и добијамо све ове дарове као хришћани па иако зато немамо скоро никаква труда ни тешкоће. Какав труд подносимо верујући у Исуса Христа па иако се оправдавамо том вером? Какву тешкоћу сносимо крштавајући се па иако се крштењем сједињавамо са Христом? Сви они дарови јесу поклон Божији. Но запитајмо се у исто време, чиме ћемо се оправдати пред Богом, кад оволике дарове примамо без нашег труда па ипак врло често нарушавамо вољу Божију?!
Но рећи ће неко, истина је, да се за све речено не тражи од човека ни труда ни тешкоће, али за испуњавање Божијих заповести хоће се и труда и тешкоће и пожртвовања. Па и то је истина. Но кад би нам неки цар дао какво силно благо, да ли би онда тужно и са плачем казали, да нам поклоњено благо доноси само труд и бригу, да га лопови не покраду и грабљивци не разнесу? Јамачно да нам такве мисли не би пале на ум него би поклоњени новац чу вали и не помишљајући на бриге и трудове око тога чувања па иако је такво благо времено. Но кад нам се поклања небеско благо, кој им се може стећи вечни живот и вечно блаженство онда за очување тога блага, за очување божијих заповести, пада нам на ум и труд, и брига и пожртвовање! Но овакве речи, др. сл. немају никаква оправдања и оне само доказују наше маловерије, које и јесте узрок, што нам се испуњавање Божијих заповести чини тешко и трудно, па и ако је Спаситељ казао: јарам је мој благ и бреме је моје лако. 5 И јарам и бреме јесу заповести Божије, но оне су и благе и лаке, јер од човека траже само оно, што он без великог труда и пожртвовања може да учини, а ко још постојано верује, верујућем је све и врло лако и посве могуће. Ако истинито у Бога верујемо, ми ћемо сасвим лако савлађивати све телесне страсти и све светске таштине, јер победа, која је свет победила, јесте вера наша. 6
Из свега овога, др. сл. уверавамо се да ј е маловерије узрок свију зала, као што је и код Апостола Петра било узрок, те се хтеде да удави; а вера је опет извор свију врлина и спасења, као што је и Петра спасла да се не утопи у пучини морској и као што је све искрено верујуће угоднике спасла од пучине адске. И човек само ако хоће, чим осети да је ослабио и охладнео у вери, одмах своје маловерије може да обрати у топлу и пуну перу, само треба да буде: благ и смирен, правичан и милостив, стрпљив и побожан, а све то покренуће у срцу његовом топлу веру на никад неће заборављати, да и при најмањем греху не погледа на небо и не каже, као и Петар: Господе. спаси ме. Амин
- Јов. 1, 30.
- Мар. 16, 16.
- Пс. 72, 15.
- II Тим. 4, 7-8
- Мат. 11, 30
- I Јов. 5, 4.
