НЕДЕЉА ЧЕТРНАЕСТА
Мат. зач. 89. гл. 22. ст. 1-14.
Прича овога Јеванђеља о гозби на свадби царевог сина, представља се као да је била у Јерусалиму. Слична прича налази се и код Луке гл. 14. ст. 1624. Прича Јеванђеља прошле Недеље о злим виноградарима тумачи нам старање Божије о Јудејима, њихову неблагодарност и на послетку и страдање самога Спаситеља; а прича овога данашњег Јеванђеља предсказује нам стање хришћанске цркве после Христовог страдања.
Рече Господ причу ову: царство је небеско као човек цар који начини свадбу сину своме.
Овом причом Господ нам открива, да је не само јудејски народ искључен из царства Божијег и да су на његово место дошли идолопоклоници, него да и од верујућих сви они, који се не одликују вером и добрим делима неће ући у царство Божије. Цар овде означава Бога Оца; син означава Исуса Христа а свадба духовно сједињење Христово са његовом Црквом и са сваком чистом хришћанском душом.
И посла слуге своје да зову званице на свадбу и не хтеше доћи.
Послао је Господ Бог Св. Јована Крститеља, Апостоле, па и самог Исуса Христа, који, као што Апостол каже: узе на себи вид слуге; да проповедају царство Божије званицама тј. Јудејима, којима су пре и пророци проповедали. Но сад им се проповеда Хришћанство, али они не хтедоше доћи сви па и ако су многи веровали још Јовану Крститељу и признали Месију. У овоме тексту смисао је општи, јер већи део народа није веровао.
Опет посла друге слуге говорећи: кажите званицама: ево сам мој објед зготовио, јунци моји и храњеници поклани су и све је готово, дођите на свадбу.
Ово повторно позивање са овако готовом спремом и готовим дочеком, показује особиту вољу да званице Јудеји дођу на свадбу тј. у хришћанство, али
Они немаривши отидоше један у поље своје, а други трговини својој а остали ухватише слуге његове, изружише их и побише их.
Позвати у почетку су се показали хладни и само су позив одбили, но други пут презрели су како позив тако и позиваче па и самог господара свадбе, који је и дуго време и многе паре потрошио, докле је гозбу спремио, старајући се да их што боље угости. Земљоделство и трговина јесу редовни и најглавнији радови људски, па сељани и трговци задовољише се тиме, што одоше на свој посао тј. водећи бригу о земаљском благу а царски позив на гозбу тј. у царство Божије, несмислено одбише. Међутим отали, старешине, фарисеји и књижевници не само што нису хтели доћи, него и слуге апостоле и Христа изружише и поубијаше. Уколико их је Господ више трпео утолико су гори и неблагодарнији бивали.
А кад то чу цар онај, разгневи се и посла војску своју и погуби убице оне и град њихов запали.
Овим речима Исус Христос предсказао је разорење Јерусалима и расејаност Јудеја по свету што је све било при Веспасијану и Титу.
Тада рече слугама својим: свадба је дакле готова а званице не бише достојне! Идите дакле на раскршћа и кога год нађете дозовите на свадбу.
Идите на раскршћа тј. у вароши и села незнабожачка што и Лука сведочи говорећи Јудејима: Кад ви реч Божју одбацујете и сами се показујете недостојни вечнога живота, ево се обраћамо к’ незнабошцима 1 а то им је Спаситељ и наредио казавши им после васкрсења: идите и научите све народе крстећи их 2 итд. и још: Ви ћете ми бити сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и до краја земље.
И изишавши слуге ове на раскршћа, сабраше све које нађоше зле и добре и столови се напунише гостију:
Позваше дакле све без разлике и зле тј. покварене и одане задовољавању страсти и грешењу; и добре тј. смерне, побожне и уздр жљиве, и без разлике рода и народности, узраста, звања или положаја. И тако Филип је отишао у Самарију 3 Петар је крстио Корнелија и његове пријатеље, крштавао је и проповедао и у Јерусалиму и у Риму а Павле је прошао сву малу Азију, Рим, Шпанију и Јеладу учећи и говорећи: не гледа Бог на времена незнања него сад заповеда свима људима да се покају 4 .
И изишавши цар да види госте угледа онде човека не обучена у свадбено рухо.
По некима под именом свадбенога руха разуме се крштење и причешће, а по другима унутрашње убеђење и љубав према ономе што је свето и божанско, по трећима опет разуме се иреиорођај помоћу кога се грешник заодева одећом правде Христове која се од Оца добија а средством вере и љубави према Сину 5 . И овај непристојно обучени гост осуђен је дакле али не зато, што је дошао, него што је презирући царску гозбу духовни брак дошао без пристојне одеће тј. дошао је на страшни суд без да се може оправдати за свој а дела.
И рече му: пријатељу; како си дошао амо без свадбеног руха? А он оћута.
Ово се питање односи на све оне хришћане, који само носе хришћанско име али се не одликују и хришћанским врлинама, те зато немају свадбенога руха тј. оправдања за своја дела, па ће на страшном суду и они, као и овај гост ћутати, признајући тиме своје кривице.
Тада рече цар слугама; свежите му руке и ноге па га узмите и баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба.
Рече слугама тј. анђелима. Из горњих речи дознајемо, да на страшном суду, тј. после смрти нема кајања и да онда човек не може ништа више да учини у корист свога спасења, него ће грешник ићи у најкрајњу таму тј. у ад где ће због великих мука бити плач и шкргут зуба.
Јер су многи звани али је мало избраних.
Са ово неколико речи речена је у кратко и сва ова прича. И тако средством јеванђелске проповеди многиће и појединци и цели народи ступити у хришћанство, али се неће сви спасти. Просто вршење вероисповедних формалности ниуколико нам не осигурава вечно спасење, него треба бити прави хришћанин, задахнут духом Христовим, а такав не може бити онај, који је само по имену хришћанин а не одликује се вером и добрим делима и уопште хришћанским врлинама, које нам Јеванђеље препоручује и налаже ради нашег спасења.
- Дел. Ап. 13, 46.
- Мат. 28, 19.
- Дел. Ап. 8, 5.
- Дел. Ап. 17, 30
- Га. 3, 26.
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ЧЕТРНАЕСТУ
Оче наш… да придет царетвије твоје и да будет воља твоја јако на небеси и на земљи.
Бл. сл.
Данашње Јеванђеље, као што смо чули, говори о царству Божијем, па зато ћу вам данас и говорити о томе небеском царству, у коме се најсрећније царује и живи.
Царство Божије др. бр. огледа се у нама кад смо сви задахнути постојаном братском љубављу па се одликујемо и добрим делима а и ј едно и друго оснивамо на светој вери нашој. Царство је Божије у нама, каже Господ Спаситељ, 1 а апостол Павле вели: Царство је Божије правда, мир у радост у духу Светоме, 2 а то и јесу три духовна плода 3 : вера, љубав и нада па зато и кажемо у молитви Господњој: Оче наш… да будет воља твоја. Да видимо дакле како Господ остварава својим верним свету љубав и побожну наду.
Да придет царствије твоје, Оче наш, у душе наше и срца наша. Благодарећи Богу ми смо већ назвати синовима царства благодати и то још од онда, од кад смо освећени у тајни крштења. Тако се са Христом погребосмо крштењем у смрт, да као што уста Христос из мртвих славом Очином, тако и ми у новом животу да ходимо а закон живота у Христу ослобађа нас од закона греха и смрти. 4 Али да ли се ми налазимо у новом животу? И где је та слобода наша од греха и смрти као што Апостол Павле каже? Где је то, кад се ми и опет давимо у таласима греха и бивамо његови робови? Но зато баш, др. бр. и треба увек у молитви нашој да говоримо и да придет царствије твоје. Оче наш, како у телу нашем не би царовао грех него дух Христове љубави да управља свима нашим силама, па ће онда и царство благодати Божије, царство правде, мира и љубави бити стално и утврђено у срцима нашим.
Царство Божије др. бр. никад није далеко од нас. Правда, мир и љубав увек су нам близу, али се ми сами од њих удаљавамо и не дозвољавамо да правда, мир и љубав имају ону силу над нама коју треба да имају, због тога дакле и јесте нужно, да у нашој молитви говоримо и да будет воља твоја јако на небеси и на земљи тј. као што анђели на небу врше вољу Божију тачно и без погрешке, тако и нама да Бог да, моћи и снаге да је и ми овде на земљи тако вршимо.
Три су главна непријатеља против царства Божијег и то: 1) т ело, тј. наша телесна природа, која је окаљана грехом; 2) свет, тј. људи неверни и покварени и 3) искушења лукавог. Ова сва три непријатеља труде се, да нас покоре својој вољи и власти и да нас удаље од Божије воље, љубави и царства, па зато не треба никад да заборављамо онај савет Слова Божијег, који вели: Не љубите света ни што је на свету. јер, ко љуби свет, у њему нема Очине љубави. 5 Знајући ово, др. бр. никад не треба да желимо и тражимо оно, што се допада телу, свету и лукавом демону: него треба да тражимо оно што се допада нашем Оцу небеском, јер Он више од свакога жели да ми постигнемо истинито и вечно блаженство. Због тога дакле зашто да се не предамо њему у руке? Зашто да нашу вољу, која често не зна шта хоће а често хоће и оно што човеку само шкодити може, зашто да је не покоримо вољи свезнајућег Оца, који зна шта је за нас најбоље и најкорисније? Тако нпр. ми често желимо богатства или славе или високих званија, но од куда можемо знати да ли нам све то неће бити узрок несреће и пропасти? Праведно је дакле и умесно и крајње нужно да при молитви нашој увек говоримо: Оче наш… да будет воља твоја, јако на небеси и на земљи.
Но молећи се овако за себе, не треба никад да заборављамо, да смо дужни да се исто тако молимо и за нашег ближњег па и за све људе, јер нам то и Свето писмо заповеда, говорећи: Пре свега нека се чине молитве, молења и благодарности за све људе 6
Према томе хришћанин је дужан да се моли Богу за напредак и срећу, за здравље и спасење свију људи без разлике па и непријатеља својих и неверника па и гониоца молећи се Богу, да он и њих умудри и на пут правде и спасења изведе. Овако треба да чинимо особито онда, кад се непријатељи хришћанства и јавно показују и умножавају, јер баш онда и јесте нужно да се грешни и заблудели људи поправе, како би царство божије и царство вере и љубави владало међу људима на место царства лажи, неверија и покварености. Али, мила браћо, треба знати и то, да наша молитва неће имати своју праву и хришћанску важност пред нашим Оцем небеским, ако је ми само будемо са речима говорили а не будемо је спроводили и са нужним, благим и пуним братске љубави осећањима незлобнога срца. Молитву Господњу: Оче наш Спаситељ нам није дао само за разум и језик него и за срце, тј. оно што у њој говоримо, ми смо дужни да то искрено и истинито и осећамо, јер је Спаситељ са оном молитвом имао намеру да не само наш ум просвети, него да и наше срце облагороди и узвиси до небеске висине, како би као синови Божији, а створени по слици и прилици Божијој личили на свога Оца Бога и по доброти срца и по благости и милосрђу, као што је и Он милостив, па својим срцем сија и на зле и на добре. Нека буде дакле и међу нама и по целој земљи воља твоја Боже као што је и на небу међу анђелима и нека буде царство твоје како на небу, тако и на земљи. Амин.
- Лук. 17, 51.
- Рим. 14, 17.
- Гал. 5, 22.
- Јов. 2, 15.
- I Тим. 2, 1.
