НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА
Лук. гл. 8. зач. 39 ст. 40-56.
Чудо о коме данашње Јеванђеље говори налази се и код Матеја 9,18-26 и код Марка 5, 22-43. Код Луке и Марка ово чудо долази одмах после излечења бесновитих у пределу Гадаринском и пре-лазу Спаситељевом у Капернаум. Матеј о овоме говори у кратко
У оно време (кад се врати Исус тј. из предела Гадаринског – срете га народ јер га сви очекиваху а због тога што су се његова божанска дела свуда расчула па га је народ на све стране у множини дочекивао) приступи ка Исусу човек неки по имену Јаир, који беше старешина у зборници и паде пред ноге Исусове и мољаше га да уђе у кућу његову, јер има јединицу кћерку од дванаест година и она умираше. 1
Јаир је дакле био књаз председник, или старешина неке Синагоге, јер га и други јеванђелисти називају Архисинагогом2Јаир је клекао пред Спаситељеве ноге хотећи тиме да посведочи да је његова молба пуна вере наде и побожности. И тако он је потпуно веровао, да Спаситељ може његову ћерку да подигне, као што је и било. Надао се да ће му молбу примити а покренут побожношћу и клекао је молећи Господа да му помогне, као што му је и помагао.
А кад је ишао Исус гурао га је народ.
Због тога, што је сваки желео, да му се што више приближи те да га што боље и види и чује.
И беше једна болесна жена од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на лекаре и ни један је није могао да излечи. И приступивши састраг дотаче се скута од хаљине његове и одмах стаде течење крви њезине.
Ова жена по сведочанству неких историка била је родом Гркиња из Филипове Кесарије, која се и Панеада звала. Име јој је било Бероника и она је за спомен овога Христовог доброчинства пред вратима своје куће подигла један гвоздени споменик око кога беше посадила разне лековите траве. Овај споменик стојао је и за време Јулијана одступника који га је и порушио. 3
Као што се из јевавђелистових речи види, Бероника је патила од неизлечиве болести, јер и ако беше потрошила скоро све имање на лекове и лекаре ипак се као што јеванђелист Марко сведочи (5,26), није могла да излечи. Због ове болести она је сматрана за нечисту 4 па зато се и није јавила Спаситељу лицем к’ лицу него иза леђа а верујући у његово свемогућство није могла а да се не дотакне краја његовог епендита тј. огртача. Јудеји су по Мојсејевом закону носили на огртачима неке ресе крајеве на којима су висиле плаве пантљике за успомену десет заповести 5 и јамачно, да је се и Вероника дотакла тих пантљика. Без сумње да је њена вера у Спаситељево свемогућство била као и Јаирова, јер је и она одмах оздравила чим је се поменутих пантљика дотакла.
И рече Исус ко је то што се дотаче мене?
Господ је питао, кога је се дотакао не за то, што није знао ко је тај био, него да увери жену, да се није преварила што је тако урадила и да здравље није украла него помоћу вере добила, и још зато, да околне па и самога Јаира још и боље у вери утврди. Женин поступак нико није приметио, па зато Спаситељу нико и није могао да каже, кога је се дотакнуо.
А кад се сви одговараху, рече Петар и (они) који беху с њиме (остали ученици) учитељу, народ те опколио и притноњава те, а ти кажеш: које то што се дотаче мене?
Петар овако одговара што је мислио о простом дотакнућу због нагомиланог народа а није знао за оно, које је било због вере и извесне цели. Но да би била јавна и женина вера и чудо Спаситељеве божанске силе
А Исус рече: Неко се дотаче мене; јер ја осетих силу која изиђе од мене.
Жена као нечиста, није смела да се каже сама, па зато Спаситељ понавља своје питање, како би кад га чује поново и сама признала и исповедила чудо, које ју је излечило. Под именом изишавше силе треба разумети то, да је Спаситељ као свезнајући својом свемоћном силом а због искрене и постојане вере сам излечио жену кад га је се дотакла.
А кад виде жена да се није сакрила, приступи дрктајући и паде пред њим и каза му пред свим народом зашто га са дотаче и како одмах оздрави.
Жена се била уплашила прво зато, што се усудила да Спаситеља узнемири и друго зато, што га се као нечиста дотакла, а то је Мојсејев закон забрањивао па с тога је са страхом и пала пред Христове ноге и казала и узрок због кога је се дотакла Спаситеља и исповедила пред свима да је се чудесним начином одмах и излечила.
А он јој рече: Не бој се кћери, вера твоја поможе ти; иди с миром.
Са речима не бој се кћери Спаситељ страдалницу најпре слободи а затим чудесно исцелење приписује жениној вери. Бероника је дакле искрено веровала у Исуса Христа. Била је тврдо убеђена у његово свемогућство и неограничено га је поштовала а помоћу свега тога и најсебичније срце грешника претвара се у извор благости и врлине. Вером се опраштају грехови, вером се лече болести које су скопчане са греховима па се на послетку вером и изгубљени спасавају. Због тога и Спаситељ каже жени: Не бој се кћери, тј. ни мене ни закона, јер си ме се вером дотакла и она ти је даровала од мене здравље а од закона опроштај. Овде морамо да обратимо пажњу још и на то што је се жена излечила дотакнувши се Сааситељеве хаљине па зато и наша Св. црква поштује не само мошти светитељске него како њихове хаљине тако и оруђа којима су мучени.
Док је он још говорио дође неко од куће старашине зборничког говорећи му: Умре твоја кћи; не труди учитеља. А кад чу Исус одговори му говорећи: Не бој се само веруј и оживеће.
Из ових речи види се, да у кући Јаировој нису веровали у Христово свемогућство па су мислили, да он само болне може да лечи али не мртве да васкршава, а како је девојка већ умрла, то и они поручују: „да је доцкан и да се учитељ не труди“. Но Спаситељ, пре него што би Јаир одговорио и одустао од своје намере каже му: Не бој се; не сумњај да ја могу и мртве васкршавати; ти само искрено и постојано веруј и твоја ће кћи оживети. Спаситељ је знао, да се и Јаир може у вери поколебати па му је и говорио овако е да би га у тврдој и постојаној вери одржао.
А кад дође у кућу не даде ни једноме ући осим Петра и Јована и Јакова, и девојчина оца и матере.
Множина народа, која је видела излечење болне Беронике радо је пратила Христа и до Јаирове куће но он не пушта никога у кућу а тиме нас учи, да и ми избегавамо славољубље. Међутим узео је поменута три ученика, који су били и при његовом преображењу на Тавору и родитеље умрле девојке да би они били сведоци чудесног васкрснућа умрле.
А сви су плакали и јаукали за њом; а он рече: не плачите, није умрла него спава. И подсмеваху му се знајући да је умрла.
Јеванђелист Матеј каже, да су у Јаировом двору већ били и свирачи и многи свет оплакивајући девојчину смрт (9,23). Из ових речи дознајемо, да су Јевреји имали не само плакаче, који су мртве по старом обичају оплакивали 6 него и свираче. 7 Спаситељ ожалошћене најпре теши говорећи, да девојка није умрла но они му се потсмевају не знајући, да је он господар и смрти и живота. Са овим подсмевањем они су посведочили, да је девојка заиста умрла па због тога и чудо ће бити веће кад она оживи.
А он пошто изагна све узе је за руку и зовну говорећи: Девојко! устани! И поврати се дух њезин и устаде одмах; и заповеди
да јој даду нека једе. И дивише се родитељи њезини а он им заповеди да никоме не казују шта је било.
Исус Христос чинећи чуда саображавао је се околностима односно начина своје енергије. Тако нпр. кад је Лазара васкрсао, будући је овај био у гробу, он је високим гласом повикао: Лазаре, изађи напоље, а овде девојку, која је на постељи лежала, само за руку узима. Затим заповеда да јој донесу да једе како присутни не би ни мало посумњали у истинитост чуда. Тако је и Спаситељ после свога васкрсења јео (у Емаусу) а из смерности забрањује свима, да никоме не говоре о свему што су видели.
Сво данашње Јеванђеље и са оба чудесна догађаја који нам се у њему представљају, дају нам диван пример, шта и колико може учинити искрена и постојана вера у божанство нашег Искупитеља и Господа.
- 1. Код Мат. 9 18. стоји. и она сад умре тј. кад је Спаситељ путем пролазио.
- Мар. 5, 22.
- Евсев. 2, 7. гл. 13 и 18
- Езагр. 2, 7 гл. 3.
- Лев. 15,19
- Јер. 9,17.
- Ам. 5, 16.
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТУ
Као што је тело без душе мртво, тако је и вера без добрих дела мртва.
Бл Сл.
Кад је Спаситељ Исус Христос примио на себе човечију природу имао је циљ, да људима да закон, по коме ће богоугодно живети и да нам покаже два пута која воде у царство небеско, у живот вечни. Од ових путова један је пут истине на коме ћемо познати истинитог Бога, а други је пут светости на коме ћемо познати све врлине. Спаситељ сам за онај први пут, за пут истине, који води у вечни жи-вот, каже ово: живот вечни је у томе, да знате једног и истинитог Бога и Исуса Христа кога је он послао 1 тј. живот вечни оснива се на томе, да знамо Бога који је на небу и да се њему једном клањамо, а да га на земљи гледамо у његовом оригиналу, у његовој живој слици, у Спаситељу Исусу Христу, па да у њему познајемо Божију благодат и доброчинство јер он долази да нас спасе приносећи себе на жртву но без наших заслуга а једино из љубави према нама. Што се тиче оног другог пута, на коме ћемо тј. познати хришћанске врлине, Апостол Павле сведочи, да се Спаситељ ваплотио зато да од нас образује нову цркву, нов изабрани народ тј. народ чист и праведан за кога се никаква прљотина не лепи. Ова нова црква др. сл. ми смо, и овај народ јесмо ми. А нови закон наше исповести и нашег живота јесте вера, која је теоритична и практична јер је она као око нашег разума, помоћу кога видимо истину наше науке, и она је као рука нашег срца помоћу које извршујемо врлине нашег карактера. Да би дакле наша вера била савршена, ми треба да је испуњавамо и у једном и у другом виду, и у практичном и у теоретичном тј. и правилно да верујемо и добра дела да чинимо, јер по Св. Писму као што је тело без душе мртво тако је и вера без добрих дела мртва. Ко испуњава само једно он је као болесник, који пошто је изнемогао од болести не може да иде; или као слепац, који лишен вида, не може да се креће, Првом дакле недостаје ослонца а другоме вође па зато и један и други подлежу паду и несрећи први због слабости а други због слепости. Па зато запитајмо се и ми, који се зовемо хришћани, да ли имамо онакву веру какву Спаситељ од нас тражи? Но ми морамо признати, да наш разум није толико просвећен, да можемо казати да ми добро знамо оно што верујемо, нити је пак и наша слаба и непотпуна вера толико окићена љубављу у нашем срцу, да ми у истини живимо као што верујемо. Ја знам, да ми сви називамо вером оно, што смо при крштењу добили, Али ово др. сл. није ништа више до само почетак вере. Са оним што у крштењу добијамо, а то је очишћење од првородног греха помоћу Божије благодати а због заслуга Христа Спаситеља – дете, младенац, постаје хришћанином, али зрео човек хришћанин са таквом вером само је по имену хришћанин. Треба дакле да знамо да се поред ове и овакве вере а ради спасења захтева и друга пунија и савршенија вера а та се добија познавањем божијих заповести и практичним испуњавањем истих.
Говорећи овако о вери, ја др. сл. не говорим о неком занимљивом питању, које проналазе земаљске науке. У школи хришћанске науке нужно је да једну од најблагороднијих наших моћи у смерности држимо; нужно је, да кад о вери говоримо да наш разум вери покоравамо служећи се њиме само у том циљу, да у заблуду не паднемо, а то је опет нужно зато, што вера садржи многе истине који људски разум надмашују. Но у рају, где је све откривено и нема тајни, тамо је блаженство у томе, што ћемо Бога гледати лицем к лицу у што ће вера престати. Но да би се тога блаженства удостојили нужно је да овде на земљи верујемо, па зато и Спаситељ, каже: блажени су који не видеше и вероваше. 2 Ја дакле говорим о руководном знању које тражи Божија наука и које је далеко како од љубопиства тако и од незнања. Ми смо дакле далеко од незнања јер тражимо знање, и далеко смо од љубопиства јер тражимо стварне доказе а ко тражи тај ће и наћи: Куцајте и отвориће вам се, казао је Христос Спаситељ. Па зато ми тражимо, да наш разум покоримо вери, е да би тако боље веровали па тиме опет и наше покоравање мање осећали. Нужно је дакле да у делима вере будемо вероисповедни.
Но мени се чини, др. сл. да се наш дух много више посвећује сваком другом штудовању него ономе које вера захтева. Науке садањег доба, вештине које тековину доносе, достојанства и чинови у друштву који сујету задовољавају овладали су целим нашим умом а чини ми се само зато, да би задовољили нашу грамзљивост за новцем, нашу гордост и нашу таштину. Овде се можемо сетити и она два позната натписа за које знамо да су постојали за обожавање божанства на земљи. Један је био међу Јеврејима у Јудеји и гласио је: Познатоме Богу, а други је био међу Атинањима у Јелади и гласио је: Непознатоме Богу. И сад шта вам се чини, који је натпис требао да стоји на нашим црквама које смо тако високо подигли на развалинама Јудаизма и идолопоклонства? Мени се чини онај, што вели: Непознатоме Богу. Јер ми истина верујемо али наше очи не дижемо често к’ небу да Бога и познамо као што треба и да потпуно хришћански размишљамо о тајнама божијег промисла како би се тако упознали и са дубином његове мудрости и са богатством његовога милосрђа. Ми верујемо у Исуса Христа, ми смо рођени и растемо у хришћанству, али ми још ни сада не знамо ни чуда Христовог живота нити истину његове науке; ни важност његовог страдања нити корист од његове славе! Ми идемо у цркву а тешко да знамо шта значи бити члан те Христове цркве! Ми празнујемо празнике а не знамо њихов циљ! Ми се покоравамо Спаситељевим законима а тешко да знамо мудрост и величину тих закона! Ми гледамо разна свештенодејства у цркви а не знамо њихов значај. Па зато, зар не би требало да на поругу нашу на нашим црквама стоји натпис: „Непознатоме Богу.“
Али најзад баш и кад би ми нашу Св. веру потпуно знали и разумевали каква нам је вајда кад је и на делу не би примењивали? Каква је полза, каже Ап. Јаков, ако неко вели, да верује а дела вероисповедна не чини. 3 Таква је вера лажна, јер као што је тело без душе мртво, тако је и вера без добрих дела мртва.
И тако, за наше спасење нужна нам је правилна и истинита вера и добра дела, јер њих двоје и јесу она два пута, која нам је Спаситељ показао и који воде у вечни живот. Покажимо дакле и ми др. сл. нашу истиниту веру на нашим добрим делима која посведочавају нашу веру и која посведочавају да смо прави хришћани и да се као хришћани знамо да узвисимо над сујетама овога света и страстима нашег тела. Да знамо бити човекољубиви и милостиви, јер нас на таква дела позива наша света црква и Спаситељ Исус Христос, који је из милости и човекољубља и страдао ради нашег спасења а тиме нам је дао пример, да човекољубље и милост и ми један према другоме показујемо е да би се тако радећи и истинито верујући и могли назвати правим синовима Оца небеског. Амин
- Мат. 17.
- Јов, 5.
- Јак. 2
