ТРЕЋА НЕДЕЉА
Мар. зач. 37. гл. 8 од ст. 35. до гл. 9. ст. 2.
Јеванђелист Марко каже да је Спаситељ науку данашњег Јеванђеља о самопрекорењу говорио и народу и ученицима, а Јеванђелист Матеј (16,24.) помиње само ученике. Но и код њега као и код Луке (9, 22,) треба подразумевати и народ, јер је Спаситељ говорио ученицима а и свима осталим који су га могли чути па преко њих и свима верујућим на сва времена, почем се од свију хришћана тражи самопрекорење и преданост ка вољи Божијој.
Рече Господ, ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој и за мном иде.
Из ових речи јасно се види, да Спаситељ никога не принуђава па и ако има силу; нити пак заповеда па и ако има власт већ свакоме оставља слободну вољу а хотећи да се сви спасу, он само све нуди да иду за њим, да буду његови ученици, да подражавају његовом животу и његовим делима. Но за остварење овога нужно је:
1.) да се хришћанин одрекне себе тј. да савлађује и побеђује своје страсти и да самољубље и угађање себи самом замени са личним самопрекорењем како би помоћу Божије благодати био и остао увек прави и истинити хришћанин, који и по животу и по делима својим збиља личи на Христа.1
2.) да узме крст свој тј. да вазда има на уму пожртвовање себе самог, јер овде реч крст има тај смисао почем је у оно време крст био орган смрти а код Спаситеља и пожртвовања за спасење света. Но како су у старо време, па и данас многи, мучили и муче своје тело, а Индијанци чак и тиранишу сами себе али не гледајући на Христа већ робујући својој празноверици и пустој фантазији најзад да би им се други чудили и хвалили их, због тога је дакле Господ и казао, не само да се себе одречемо и да узмемо крст свој, него:
3.) и да идемо за њим тј. није довољно само патити се и страдати, јер и зликовци најзад страдају, него ко хоће да иде за Христом тј. да буде прави и истинити хришћанин тај треба и да живи потпуно онако као што Христос заповеда и по примеру, који нам је он својим животом оставио.
Смисао је дакле првога текста тај, да ко хоће да подражава Христу тај треба да презире сваки грех, да савлађује и умртвљује све своје страсти и зле жеље па да подражава животу и делима Исуса Христа. А зашто Спаситељ овако пожртвовање захтева од нас, то нам објашњава у следећим речима, где вели:
Јер ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је; а ко изгуби душу своју мене ради и јеванђеља онај ће је спасти.
Пошто је душа бесмртна и не може погинути, то се овде и не разуме биће душе него њене нечисте жеље. И тако, ко изгуби душу своју тј. ко савлада и умртви рђаве душевне жеље нпр. гордост, завист, мржњу, освету, свађу, превару, оговарање, немилосрђе, итд. и то не из славољубља него из убеђења да зло треба избегавати и из љубави према Исусу Христу и јеванђелским заповестима, тај ће спасти душу своју тј. наследиће вечно царство и бла-женство на небу. Испуњавање овога видимо да бива у време хришћанског гоњења. Ко је онда изгубио своју душу тј. ко је и свој живот жртвовао (јер изгубити душу осим умртвљавања душевних страсти значи и жртвовање самога живота) само да се не би одрекао Исуса Христа и јеванђелске истине, тај је спасао себе јер прослављен светошћу дошао је у ред славних мученика, истинитих наследника царства Божијег.
Но или у речима изгубити душу разумели укроћавање и савлађиване страсти, или и жртвовање и самог живота тј. смрт, обоје врло је тешко дело за човека, који само мисли о земаљском животу па за то и, Господ Спаситељ да би људе осмелио на ово толико тешко дело он продужава свој убеђујући говор са овим речима:
Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет а души својој науди? Или, какав ће откуп дати човек за душу своју?
Дакле кад у свету нема ствари па ма се она не могла купити ни за сво Крисово благо, и кад у свету нема уживања и наслада па ма она била већа и од Сарданапалових и кад напослетку цео свет не вреди за човека толико, колико вреди његова разумна и бесмртна душа, онда шта је то у васељени и под небом у овоме свету због чега би човек могао жртвовати спасење своје бесмртне душе:
Јер ко се постиди мене и мојих речи у овоме прељуботворном и грешном роду; и Син ће се човечији постидети њега кад дође у слави Оца свога са светим Анђелима.
(Овај се стих не налази код Матеја, али га Лука наводи.) Ко се уздржава и стиди да исповеда Господа Исуса Христа и да брани његово име свуда и на сваком месту и то или због интереса материјалних или страха, тај ће веома много изгубити пошто избегава најважнију исповест са пожртвовањем своје душе тј. њених слабости. Ово искушење колико је јако толико је и опште, јер има их врло много, који признају и Господа Спаситеља и божанственост његове науке, али бојећи се подсмеха поквареног и изопаченог друштва, они прећуткују истину и одобравају омаловажавање је-ванђелских заповести! Но таквима ће Господ судити „кад дође у слави свога Оца и са светим анђелима да суди свету“ и онда шта може дати такав човек за спасење своје душе? Овај свет, људе, назива Спаситељ п рељуботворним и грешним, јер као што је неверна жена прељуботворна и грешна, исто тако бива грешна и душа кад постане неверна, кад оставља Бога и кад се удаљава од његових заповести па тако постаје роб страсти и нечистих жеља.
И рече им: заиста вам кажем: имају неки међу овима што стоје овде, који неће окусити смрти док не виде царство Божије да дође у сили.
Овај последњи стих, као закључак данашњег Јеванђеља, сједињава се са историјом Преображења Христовог, јер се по већини Херминевтичара односи на Петра, Јакова и Јована, који су видели Спаситељево Преображење на Тавору кад се Исус Христос преобрази пред њима, и засија се лице његово као сунце а хаљине му постадоше беле као светлост.2 Дакле на ову Тројицу ученика односи се и реч неки у овоме тексту, јер су они пре смрти видели Царство Божије тј. силу и славу Спаситељевог божанског Преображења и чули глас с неба: Ово је Син мој љубазни који ми је по вољи, њега послушајте.3
1. I Јов. 2, 3.
2. Мат. 17, 2.
3. Мат. 17, 5.
БЕСЕДА НА ТРЕЋУ НЕДЕЉУ СВ. ВЕЛИКОГ ПОСТА
Са овим речима, др. сл. а у средини поста и хришћанских подвига, којима се спремамо да достојно дочекамо светло Христово Васкрсење, матерински нас позива наша Св. Мати Црква, да се смерно поклонимо животворном крсту Сина Божијег, Спаситеља васељене. Она нас позива да се тиме оснажимо на нове подвиге и труде, на продужење поста,. како би чистим телом и чистом душом а као прави и истинити хришћани могли певати и радосну песму Христос воскресе.
Животворни крст Спаситеља света не само што је земљу потресао и многе мртве из гробова подигао кад је Господ Спаситељ на њему разапет био, већ је и хиљаде Хришћана охрабрио и улио им толико снаге и моћи, да су они и на највећим мукама умирући за Христово име радосне песме певали. Но они су се зато окитили истина мученичким али и неувелим светитељским венцима, које само Бог својим избранима даје! Животворни крст Спаситеља света не само што је Цару Константину даровао победу над силним непријатељем, већ је и нашим очевима дао снаге и моћи, те су се у дугом и тешком ропству одржали чисти у светом имену Исусовом и лепој српској народности. Кад је Царица Јелена нашла животворни крст Спаситеља васељене, онда је он васкрсао из мртвих једнога младића, кога су баш тада носили на укоп, па ће тако васкрснути и оживети и наше ослабеле моћи од великога поста као што је и нашу српску слободу из петвековног ропског мртвила васкрсао, те са тога и Св. мати црква позива данас своју децу: да се поклоне животворном крсту Господњем. И Србин је се увек животворном крсту побожно клањао и за то Србин никад неће ни један свој важнији посао започети докле часни крст не спомене и докле се крстом не прекрсти, па му је за то крст Господњи увек и помагао.
До Спаситељевог страдања на крсту, крст је, као оруђе мучења био страшило за све људе; јер беше знак најмучније и најстрашније смрти. Но од страдања Господа Исуса Христа, од његове крсне смрти, крст постаде не само симбол спасења и наде, утехе и силе, већ и симбол највеће радости.
Због такве дакле моћи часнога крста он се и данас износи вернима на углед као најспасоносније средство у половини великога поста, кад су, може бити, многи, а по слабости своје људске природе, већ зажелели лакши живот, него што је овај, који нам велики пост налаже. И збиља, слабе су човечије силе па више пута малаксавају и уступају телесним страстима, но зато баш и јесте им нужна сигурна помоћ и спасоносна потпора, а ту потпору ми доиста налазимо у спасоносном крсту Христовом; јер Спаситељ пострадавши на крсту ради нашег спасења, неће допустити да силе вражије одрже победу над нама и онда, кад се ми бранимо оружјем његовога крста, са којим је и он победио непријатеља људскога рода, демона.
Кад пажљиво и са вером погледамо на часни крст данашње свете недеље, ми се лако уверавамо, да нам Св. црква указује тиме велику помоћ. Јер кад је Спаситељ васељене средством крста спасао цео свет, то ћемо и ми као прави и истинити хришћани, као чеда Божија, помоћу крста моћи спасти и наше поједине душе. Но да би још лакше и боље појмили значај и велику корист крста Го сподњег упоредимо и у данима поста и на тешком путу светскога живота нас саме са путником, који је путујући до извесног места од дугог пута већ и малаксао и од велике жеге и умора тек што није пао, па на један пут види пред собом велико и лиснато дрво, које је далеко на све стране око себе раширило своје лиснате гране чувајући тако под собом у хладу дубоки извор хладне воде који путника себи привлачи да се у хладу одмори и хладне воде напије. И уморан путник жедан и хлада и воде свраћа се под лиснато дрво те ту добија нове силе и нове снаге па наставља свој пут даље, убеђен, да ће обновљеном снагом сигурно стићи до места куда је пошао. Па исти је случај, др. бр. и са нама. Јер дуго време великога поста и светске бриге и сујете истина полако али знатно слабе снагу нашег духовног живота па се због тога човек често и поколеба на путу спасења те тако и нехотице подлеже искушењу а затим и греху. Па као што уморни путник изненада наилази на добар хлад и студену воду баш онда, кад му учинило да од умора и жеђи неће моћи и даље путовати, па после одмора свој пут весело продужи, исто тако и Св. Црква износи пред нас данас, у средини великог поста, Спаситељев крст, који је своје гране пружио по целоме свету, те се под њим одмахрају милиони хришћана и запајају животворном благодаћу Божијом те тако добијају крепости и силе, а тиме се наше ослабело тело оживљава а поколебани дух очвршћује и снажи.
Од како су наши праоци у рају погрешили, људско је тело увек подлегало разним слабостима и тек кад са мученичке Голготе обасја васељену светлост животворног крста, која је човечијем телу дала нову снагу и снажан дух, од онда је човек добио толико моћи да је увек могао само кад је хтео, да савлада свако искушење и победи грех.
Али и Св. мати црква увек је у тој борби снажно потпомагала своја верна чеда па осим: млитава, исповести, свете тајне причешћа и осталих тајни она је ради поткрепљења слабе људске природе у на данашњи дан свечано износила пред своје верне и часни крст подсећајући нас тиме на бескрајну милост распетога на њему Спаситеља, који својим страдањем свакоме хришћанину улива топлу наду на Божије милосрђе. Јер кад преблаги Бог није ни свога јединога сина пожалио ради нашег спасења, он ће и нама, као верним члановима Св. цркве даровати здравља и среће те да можемо радосно дочекати и светло васкрсење Христа Спаситеља. Амин.
